Zašto je i kako satira ispala stvarnija od realnosti
Svuda u svetu političari su skloni da obećavaju, lažu i mažu. A vešto pakovanje predizbornih obećanja predstavlja čitavu umetnost i posebnu nauku na kojoj počiva velika industrija (političkog) marketinga. Međutim, u srećnijim zemljama postoji i čitav institucionalni sistem, satkan od opozicije, medija i kritičke javnosti, usmeren na to da obuzda, kontroliše i kazni one koji se previše zanesu i o elementarna pravila igre ogreše.
„KO–JE–SVETSKI–ŠAMPION„: Po čemu se to onda Aleksandar Vučić razlikuje od prethodnika i ostale političarske sabraće? Razlika je drastična i manifestuje se kako u kvantitetu, tako i u kvalitetu. Naime, Vučićeva obećanja su bezbrojna, radikalski odsečna, konkretna, jasno oročena – i uglavnom besmislena. Ni jedan srpski političar, a kao što rekoh, bar u tom pogledu je konkurencija više nego žestoka, ne može se sa njim meriti ni uporediti. A vrlo je verovatno da imamo šampiona i u mnogo širim, regionalnim, evropskim i svetskim razmerama.
Vučić se razlikuje od drugih po tome što obećanja prosto sipa, odnosno daje ih takvim tempom da se ona gotovo ne mogu ni zapamtiti, a kamoli pratiti i proveravati. Osim toga, njegova obećanja ostaju listom neispunjena – a pogotovo u rokovima koje je on sam kategorički (za)davao.
Mnoga obećanja zvuče gotovo bizarno. Neka su bila očigledno besmislena i neispunjiva i u trenutku kada su davana. Poneka su delovala realistično, ali se ipak nisu ispunjavala jer ih je istog trenutka zaboravljao, a srpskim, „svakoga dana u svakom pogledu“ sve slobodnijim i nezavisnijim medijima uglavnom nije na pamet padalo da ga na to podsećaju. Neka su ostvarena posle mnogo odlaganja, gotovo na silu (poput onog o ukidanju TV pretplate), prosto zato da bi se time moglo mahati i da ne bi ispalo kako „premijer ne ispunjava data obećanja“.
Svakome se dogodi da ponekad obeća nešto što ne može da ispuni. Ali ovde je reč o sistemu masovne (samo)obmane. Ono što vređa jeste nepodnošljiva lakoća davanja, ne samo nerealnih, nego često i besmislenih obećanja, kao i gotovo potpuno odsustvo ozbiljnije javne kritike zbog toga. Jedino se nešto više prašine podiglo povodom (ne)objavljivanja ugovora sa „Etihadom“ – dok su manje-više sve ostalo prekrili ruzmarin, snegovi i šaš političke apatije i medijskog spinovanja.
Zapravo, veoma blizu je trenutak kada više gotovo niko neće primećivati šta se dešava, a i ako primeti neće imati gde i kome to da saopšti. Otprilike kao što se organizam vremenom navikne na virus i saživi sa njim (ukoliko ga on u međuvremenu ne ubije). Stoga je ovaj „protreptički“ tekst neka vrsta poziva i priloga nastojanju da se takav razvoj događaja spreči, ili makar odloži. A fragmenti koji slede samo su maleni isečak iz ove prebogate riznice koju iz mnogo razloga nipošto ne bi trebalo prepustiti zaboravu.
RANI RADOVI: ŠEZDESET AGENCIJA I STO MILIJARDI EVRA: Nećemo ići u „ružnu“ radikalsku prošlost, vraćati se na liniju „Karlovac-Karlobag-Ogulin-Virovitica“, „bulevar(e) Ratka Mladića“ i „stotinu Muslimana za jednog Srbina“. Uostalom, Vučić se zbog tih izjava izvinio, javno pokajao i priznao kako u to vreme nije bio „sav svoj“. A i, za razliku od ovih iz poslednjeg perioda, zbog njih je već iskijavao i bio prozivan.
Sve se, međutim, promenilo od trenutka kada su se Nikolić i Vučić proevropski „unapredili“, vlast zamirisala i drastično porasla blagonaklonost lokalnih i međunarodnih faktora prema ovim dojučerašnjim „luzerima“ i njihovom – najblaže rečeno – „specifičnom“ poimanju demokratije i politike.
Septembra 2011. Vučić izjavljuje da je „plan njegove stranke da u narednih deset godina dovede u Srbiju investitore koji će uložiti 100 milijardi evra’’, i to će biti ponoviti još nekoliko puta tokom predizborne kampanje (http://www.kurir–info.rs/vucic–sns–dovodi–do–100–milijardi–evra–investicija–clanak–113834).
Iako ta Vučićeva decenija još nije prošla, možemo sa sigurnošću reći da je investicioni tempo kojem prisustvujemo od formiranja vlade čiji je Vučić prvi čovek apsolutno nedovoljan da bi se „vizija“ o dvanaestocifrenoj investiciji smatrala smislenom i bar teoretski ostvarivom. Šta više, upravo za Vučićevog vakta visina stranih direktnih investicija u Srbiju pala je na istorijski minumumu još od 2001. Tako je 2012. godini bila svega 352 miliona dolara, a 2013. oko 600 miliona. A trebalo bi da iznosi najmanje oko deset milijardi evra godišnje da bi bila bar približno ispunjena Vučićeva projekcija.
Kritikujući preglomaznu vladinu administraciju uoči izbora 2012, Vučić je poručio da će u slučaju pobede SNS-a i formiranja vlade čiji će oni biti stožer „najmanje 60 agencija i drugih bespotrebnih institucija biti ugašeno“ (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.289.html:385256–Drzavni–aparat–ce–biti–manji)
Nekoliko meseci kasnije, kada je Vučić došao na vlast, broj agencija čije je ukidanje predloženo sveo se samo na sedam, a broj novozaposlenih naprednjačkih kadrova u državnom aparatu popeo za nekoliko desetina hiljada.
MILIONI, AVIONI, KAMIONI…: Ipak, sve je to bila samo predigra za lavinu koja je usledila nakon što je zaseo u fotelju. Tokom posete Angoli, u svojstvu ministra odbrane, Vučić je početkom 2013. pred kamerama egzaltirano najavio da će „uskoro, jedna velika domaća kompanija potpisati milijardu dolara vredan ugovor za izgradnju vojno-medicinskih kapaciteta u jednoj afričkoj državi“. (http://sumadijapress.co.rs/vucic–uskoro–ugovor–od–milijardu–dolara/) I bez obzira na krajnju neodređenost ovakve najave, nijedna domaća kompanija, velika ili mala, barem koliko je javnosti poznato, do danas nije potpisala nikakav ugovor o gradnji vojno-medicinskih kapaciteta u bilo kojoj afričkoj državi. A pogotovo ne ugovor vredan milijardu dolara (kao ni deset-dvadeset puta manje cifre). A teško da bi vlast propustila priliku da se time pohvali.
Među najčuvenija – i najlažnija – obećanja koja su davana spada svakako i znameniti“dolazak Mercedesa u Srbiju“ (http://www.telegraf.rs/vesti/980296–vucic–srpski–mercedes–je–nas–ponos–i–dika), gde je obična kupoprodajna saradnja Ikarbusa sa nemačkim gigantom u kojoj Mercedes prodaje šasije Ikarbusu, predstavljena i agresivno reklamirana kao „dolazak Mercedesa“ i „Mercedesova investicija“. Prema tvrdnjama bivšeg ministra privrede Saše Radulovića, predstavnici Mercedesa bili su „nemački jasni“ kada su poručili da Mercedes nije zainteresovan za investicije u Srbiju. A na stranu što, po rečima direktora samog Ikarbusa, nakon ovog čuvenog prototipa sa Mercedesovim znakom, do sada nije napravljeno još ni jedno novo vozilo.
Vučić kao da se potpuno razobručio tokom kampanje za lokalne izbore na Voždovcu, te je u decembru 2013. dao bizarno obećanje o fabrici avio-delova (a koju treba razlikovati od one u isto vreme i na isti način promovisane fabrike čipova vredne tri-četiri milijarde) koja će se graditi u Pančevu i koja će biti završena krajem juna (http://www.rtv.rs/sr_lat/ekonomija/do–kraja–juna–fabrika–u–pancevu_445328.html).
„Do kraja juna očekujemo da bude otvorena velika fabrika avio-komponenata u Pančevu. Izvoz bi bio od 400 do 450 miliona evra, to će biti velika stvar i podstrek za srpsku privredu. Zamislite da ćemo direktno prodavati ‘Boingu’ i ‘Erbasu’“ (Vučić, RTS, 12.12.2013. godine). http://www.rtv.rs/sr_lat/ekonomija/do–kraja–juna–fabrika–u–pancevu_445328.html
I opet, najavljujući arapske investicije u Krušik, Teleoptik i Utvu, Vučić je 13. decembra 2013. izjavio, a svi štampani i elektronski mediji preneli, da će „fabrika čipova biti spas za Srbiju“. (http://www.kamatica.com/vesti/vucic–arapska–fabrika–cipova–bice–spas–za–srbiju/7672) I ne samo to. Srbija će, uz pomoć Emirata, proizvoditi „visokosofisticirane rakete“, a, kako je izvestio Kurir: „profit od fabrike čipova rešiće problem deficita u Srbiji“ (U dogovoru sa šeikom Mohamedom bin Zajedom al Nahjanom, u roku od dve godine u Srbiji će biti otvorena fabrika čipova, u koju će biti uložne desetine miliona evra. Prema Vučićevim rečima, takva fabrika bi donela toliki profit da bi se rešio problem deficita u zemlji. (http://www.kurir–info.rs/aleksandar–vucic–profit–od–fabrike–cipova–resio–bi–problem–deficita–u–srbiji–clanak–1132631)
Treba li uopšte reći da od svih tih gromopucateljno najavljenih poslova, i od svih ovih aviokomponenti, čipova, radnih mesta, raketa i miliona, još uvek nema ništa?
U svom stilu, igrajući se istovremeno proroka, policajca, sudije i tužioca, Vučić je početkom 2013. obećao „prve presude za korupciju do kraja 2013. godine“ http://www.pressonline.rs/info/politika/257287/vucic–prve–presude–vec–do–kraja–2013–godine.html. Pri čemu, kao što znamo, nijedna pravosnažna presuda za korupciju nije doneta ne samo do kraja 2013, već ni do danas.
27. maj 2014: Izgradnja kuća u Krupnju do kraja septembra: „Premijer Srbije Aleksandar Vučić obećao je danas da će sve srušene kuće u Krupnju do kraja septembra izgraditi država kao i da će obnoviti kompletnu putnu i drugu infrastrukturu oštećenu u katastrofalnim poplavama“
(http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:493355–Vucic–Izgradnja–kuca–u–Krupnju–do–kraja–septembra)
A izveštaji sa lica mesta govore da nije izgrađena još ni jedna.
I, NARAVNO, BOLJI ŽIVOT: Vučić: Bolji život do 2014, obećavam: „Imam samo jedno obećanje, da ćete već krajem 2014. videti i osetiti da možemo da živimo bolje, da smo napravili ozbiljne reforme, izdali lopove, kriminalce i tajkune i da smo branili i da ćemo braniti Srbiju uvek i na svakom mestu“, rekao je Vučić obraćajući se građanima u Ripnju pred lokalne izbore u beogradskoj opštini Voždovac 5.12.2013. (http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=12&dd=05&nav_id=785466)
Takođe, sredinom iste godine, tokom kampanje za lokalne izbore u Vrbasu, kao datum kada će svi moći da „osete boljitak“ naveo je početak 2015. No, s obzirom da se ovaj datum najavljenog boljeg života već opasno približio, nekoliko meseci kasnije, u svom ekspozeu prilikom izbora nove vlade Vučić je dolazak svetlije budućnosti ipak prolongirao do kraja 2016. (Mandatar Aleksandar Vučić rekao je na kraju rasprave o eskpozeu o novoj vladi da će svi građani imati veće plate i da će živeti bolje do kraja 2016. godine http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2014&mm=04&dd=27&nav_id=841329)
U kontekstu svega što je rečeno, kao najbolji zaključak, a i ubedljivo narealističnije od svega ovde navedenog – satira je tako i ovaj put ispala stvarnija od stvarnosti – zvuči izmišljena vest sa „Njuz neta“: Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić pozvao je danas građane da stisnu zube i da se do novih izbornih obećanja strpe još samo dve godine. Vučić smatra da od građana ne traži previše i da je količina obećanja koja su data na prethodnim izborima tolika da građani u njih mogu da veruju još najmanje 5 godina, ali da on to od njih nikada neće zahtevati.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
