Strast bez ostrašćenosti

AKCIJA: Ponekad sam se šalila da sam rođena kao aktivistkinja, ali mi se želja za javnom scenom zaista javila jako rano. Pričali su mi roditelji i baka da sam sa četiri i po godine u subotičkom Narodnom pozorištu recitovala jednu divnu pesmu Šandora Petefija.

Ja se sećam samo jednog jedinog detalja. Iako sam recitovala još jako dugo, imala sam uvek strah od tamnog prostora gde je orkestar. Stalno mi se vraćalo da je to jedan veliki prostor, a to je izgleda iz tog perioda, pošto je Narodno pozorište stvarno imalo veliki prostor za orkestar.

Prava aktivnost u tom smislu krenula je kada sam bila u petom razredu osnovne škole „Zmaj Jovan Jovanović“ u Subotici, i to kroz podmladak Crvenog krsta. Posle toga, angažovala sam se u omladinskoj organizaciji, a onda redom, gradski, sreski komitet omladine. Sociologiju sam upisala 1966. To je tada bila mlada disciplina i mlada katedra, ali ja sam je izabrala zato što sam želela da se bavim društvenim naukama i zato što sam želela da menjam svet. Sećam se da je retko ko znao šta je sociologija. Pošto je moj tata bio čuveni lekar u Subotici, svi su očekivali da ću biti lekarka. Kada bi ga pitali šta ću da studiram, a on rekao da sam upisala sociologiju, svi bi rekli: „Lepo.“ Naravno, znali smo da oni ne znaju o čemu je reč i da misle kako želim da budem socijalistički funkcioner ili tako nešto. Sve do tada, pa i po dolasku na studije, bila sam aktivna u omladinskoj organizaciji. Onda dolazi rez. Godina 1968. i trenutak kada sam se definitivno opredelila ka kritičkoj strani priče.

Mada, mislim da je to toga došlo još i ranije. Pripadala sam srećnoj generaciji koju je na fakultetu dočekala grupa profesora koja je pripadala Praksisu, odnosno onima koji su nekoliko godina kasnije udaljena s fakulteta. Tu su bili ljudi od Zagorke Golubović, Ljubomira Tadića, Mihaila Markovića, Dragoljuba Mićunovića, pa nadalje. To su ljudi koji su značili ogroman intelektualni izazov. Sećam se da smo na predavanjima profesora Ljube Tadića na trećoj godini komentarisali da bismo, kada on ne bi predavao smirenim, ponekad čak uspavljujućim glasom, mi verovatno završili na ulici demonstrirajući protiv jednopartijskog sistema i manjka slobode. Bila su to predavanja koja su aktivirala mozak i palila dušu. I drugi su bili slični. To su bile godine u kojima se sve lomilo i sve dovodilo u pitanje, na svetskoj sceni, ne samo kod nas.

Oni koji su imali potrebu za aktivizmom, a ja sam ga imala, taj podsticaj su pretakali u aktivizam. Sticajem okolnosti, već decembra 1966. bila sam angažovana u demonstracijama protiv rata u Vijetnamu. Tada sam se zapravo i prvi put srela s policijskom represijom. Bile su to demonstracije u znak solidarnosti s Vijetnamcima. Počele su u Sali heroja na Filološkom fakultetu, a bili su tu, recimo i Ivo Andrić i Dobrica Ćosić. Neki ljudi su počeli da galame, da izvikuju protestne poruke – Vlada Mijanović je nosio „sendvič“ s parolama, ja sam učestvovala u nekom malom horu iz publike koji je pevao: „Hej, LBJ, how many kids have you killed today?“ Čak sam napisala i svoj mali transparent: „LBJ, napolje iz Vijetnama!“.

Bila sam među poslednjima koji su izlazili iz fakulteta, a zatim smo krenuli ka američkoj čitaonici. Tada sam primetila da se nešto čudno događa i da su ljudi počeli da beže. U jednom trenutku, videla sam konjanika sa šlemom na glavi. Ja sam došla iz Subotice, policajca sa šlemom nikada nisam videla, pa je moja prva asocijacija bila: „Otkud esesovac nasred Knez Mihailove?“ Koliko god to blesavo zvučalo, moja jedina asocijacija na šlem bila je iz tih filmova. Krenuli smo da pevamo Internacionalu – mislili smo, ako pevate tu pesmu, niko neće da vas lupi. Jedan moj prijatelj, koji je shvatio da meni nije jasno šta se događa, bukvalno me bacio na zid jer policija ne može baš tako lako da vas bije ako ste prislonjeni uza zid. Ja sam emotivna osoba i ponela me ta atmosfera. Uzvikivala sam parole: „Ako su naši očevi mogli u Španiju, možemo i mi u Vijetnam.“ Masa je prihvatila: „Možemo i hoćemo!“

Tada nisam videla, ali sam čula jednog od komandira koji je dreknuo: „Napadni ih, ubij ih!“ To je bio moj prvi i ogroman šok. Bila sam vernik. Verovala sam u taj sistem, verovala sam u socijalizam. Znala sam da ima mnogo loših stvari, ali sam verovala. Zbog toga je ta naredba, da nas biju i ubiju, za mene bila tako strašna.

REZ: I onda dolazi 1968. Bila sam u Subotici i, kao i uvek, sedela sa tatom i pričala o velikim svetskim pitanjima. Naravno, i u to vreme bila sam uključena u sve što se dešavalo: sedela sam pred nemačkom ambasadom da podržim marš kroz institicije i Rudija Dučkea, sedela sam pred grčkom ambasadom da podržim Mikisa Teodorakisa, u sve sam bila upletena. Ali, ocu sam rekla kako sam razočarana što se kod nas ništa ne događa, a ceo svet kreće u osvajanje novih sloboda. Tada, tri četiri dana pre Podvožnjaka, on mi je rekao: „Ako vi krenete, u vas će pucati.“ Kasnije, bila sam šokirana što su oni pucali. Ali, odjednom sam shvatila da je tata imao bolje uvide u ono u čemu živimo nego ja. Imala sam 21 godinu i mislila sam da sve na svetu znam. On je rekao da će pucati. I oni su pucali. Što se često zaboravlja. Mnogi danas nostalgiziraju i tuguju za divnim starim vremenima. Pod Brozom su pucali u studente na Podvožnjaku i ja hoću da se to pamti. Zašto su pucali u studente? Zato što su ti studenti tražili više socijalne pravde i više istine. Mi smo videli šta se događa, videli smo da se jedan sloj maksimalno bogati pod firmom socijalizma i radničkih prava, a da u stvari nema slobode ni za koga ko se usudi da kritikuje. Ta 1968. bila je prelomna za mene. Napustila sam omladinsku organizaciju i sve angažmane u zvaničnim strukturama, a desio mi se još jedan značajan događaj. Prve noći okupacije fakulteta, sedeli smo u Rektoratu. Pošto je trebalo da bude sastanak univerzitetskog Saveta, mi naivno pristajemo da napustimo zgradu. Moja prijateljica koja je radila u univerzitetskom komitetu rekla mi je: „Molim te, budi jako oprezna. Spremaju napad na vas, a ti loše trčiš. Tebe će prvu da uhvate.“ Odgovorila sam joj: „Pričaš mi gluposti. To drug Tito nikada neće dozvoliti.“ Na sve to, ona je kazala: „Budalo jedna. To je upravo kod druga Tita dogovoreno.“ Bila sam duboko ubeđena da me ne laže i tada sam raskrstila i s drugom Titom i sa pričom uz koju sam odrastala kao pravi vernik. Proplakala sam to. Sakrila sam se u prostoriju u kojoj su držani neprodati primerci časopisa „Filozofija“ i „Sociologija“ i tu, da me niko ne vidi, jednom zauvek isplakala i druga Tita i sistem koji je on materijalizovao. Kasnije sam saznala da moja prijateljica nije lagala i da se razmišljalo čak i o tome da se protiv studenata angažuje vojska. Zašto? Zato što se tražilo malo više slobode i malo više pravde. Odrasla sam u porodici u kojoj su svi duboko i iskreno bili levičari i duboko i iskreno bili Jugosloveni. Duboko sam verovala u tu ideju, koja se za mene završila iza časopisa „Filozofija“ i „Sociologija“.

Posle toga, došla su prva suđenja, prvi zatvori za studentske aktiviste. Ja sam bila lično involvirana između ostalog i zato što je moj tada najbolji prijatelj, a posle suprug Milan Nikolić uhapšen je i suđeno mu je, prvi put, 1972. Osuđen je na strogi zatvor od dve godine. Proveo je godinu dana u CZ-u, godinu dana u Zabeli. Posle mu je suđeno 1983. zato što su se okupili pred tadašnjom knjižarom „Komunist“ da bi pokazali solidarnost sa onima koji su zbog podrške poljskoj Solidarnosti završili u zatvoru. Tada je u Padinskoj Skeli proveo mesec dana. Ponovo je uhapšen u maju 1984. iako nije bio prisutan na čuvenoj sesiji Slobodnog Univerziteta posle koje je pohapšeno 28 ljudi, a Radomir Radović ubijen. U svakom slučaju, Milan je bio uhapšen. Ukupno je troje ljudi osuđeno od strane našeg bivšeg ministra pravde. Milan je bio uslovno osuđen i nije odležao kaznu. To je bilo poslednje staljinističko suđenje u celom istočnoevropskom bloku, a danas je sasvim neverovatno da se sve to događalo samo pet godina pre pada Berlinskog zida.

Od mog prvog recitovanja u Narodnom pozorištu do te 1984. prošlo je dosta godina. I od tada do danas prošlo je dosta godina, a ja se s vremena na vreme pitam da li je normalno da se neko i sa dvadeset, i sa šezdeset godina oseća kao disident. Pitam se zar ne bi bilo normalno da ste revolucionar dok ste mladi, da ste u srednjim godinama bliže centru, a da ste konzervativni kad ste u mojim godinama. Vrlo često dolazim do zaključka da vreme u kojem smo živeli, a verovatno i moja priroda, meni to nisu dozvolili. I dalje sam po mnogo čemu slična osobi kakva sam bila kada sam došla na fakultet. Ne podnosim nepravdu. Nemam više iluziju da mogu da menjam svet, davno sam shvatila da je to preveliki posao, da je to preveliki zalogaj. Ali, imam potrebu da pomognem društvu u kojem živim, ljudima s kojima živim, da žive nešto bolje, da krenemo ka nekakvim perspektivama. Danas je ceo svet u strahovitim previranjima, mnogo opasnosti preti ovoj našoj planeti, svesna sam svega toga. Ali, volela bih da ova moja Srbija ne bude u situaciji goroj nego što je to ostatak razvijenog sveta. Mi pripadamo Evropi, ogroman deo naše kulture jeste evropska kultura, naši obrazovani mladi ljudi imaju potrebu za tim svetom i tu se osećaju dobro. To je ono što me je motivisalo i što me i dalje motiviše za borbu.

STRAH: Često me pitaju da li se plašim. Naročito su me često pitali u vreme kampanja protiv Fonda za otvoreno društvo. To su bile strašne kampanje, medijski linč koji je trajao mesecima, a u njemu su se isticale i mnoge naše današnje vajne demokrate. Moj odgovor je bio da sam ja sa one druge strane straha. Pitanje je koliko je taj odgovor bio tačan, a koliko sam hrabrila samu sebe. Ipak, objektivno, mislim da ja jesam hrabrila samu sebe, ali da sam istovremeno stvarno bila s one strane straha. Poslednji put sam imala strašno osećanje anksioznosti kada se raspadala Jugoslavija. Kada je krenula priča sa slovenačkim ratom, nisam bila iznenađena jer sam već videla jasne znake svega toga. Kada je Džordž Soros 17. juna 1991. došao u Beograd da potpiše ugovor o Fondaciji, išli smo kod Ante Markovića na sastanak. Tada sam ga prvi put izbliza videla. I tada je preda mnom, umesto tog snažnog čoveka kako je on izgledao na televiziji, bio jedan slomljeni starac. Prepadnut, užasnut. Ostali smo kod njega sat i po, a trebalo je da ostanemo par minuta. Nije hteo da pusti Sorosa. Doveo je ženu koja je prevodila delove transkripta njegovih razgovora sa slovenačkim zvaničnicima. To je bilo strašno potresno. Soros mu je rekao da zna kako Milošević i Tuđman idu na razbijanje Jugoslavije, ali i da su Slovenci nešto drugo, da oni hoće reformu i napredak. Marković mu je rekao: „Vi se, gospodine Sorose, varate.“ I doneo je te zapisnike kako bi mu pokazao da Slovence ne zanima ništa drugo osim otcepljenja.

Kad sam tog dana došla kući, rekla sam mužu: „Gotovo je. Počinje rat.“ Preko očaja Ante Markovića shvatila sam da je sve gotovo. Nekoliko dana sam provela u krevetu, gledala sve što se događalo i proživela sam strašan strah. Rat je počeo, a ja nikada u životu nisam bila nesrećnija. Hodala sam po kući i govorila da više nemam razloga da živim. Milan mi je govorio: „Jesi li ti luda? Ne živiš ti samo zbog Jugoslavije.“ A ja sam mu odgovarala: „Ne živim samo zbog Jugoslavije, ali bez nje ne mogu da živim.“ Tri dana sam plakala. Milan me je vodio da gledamo neku američku komediju u „Balkan“, a ja sam čitavu komediju proplakala.

Pomoć je stigla s potpuno neočekivane strane. Već tada sam bila aktivna i na međunarodnoj civilnoj sceni, bila sam kopredsednica Međunarodnog Helsinškog parlamenta građana. Trebalo je da imamo sastanak u Rumuniji, ali mi se javila Meri Kaldor koja je bila kopredsednica sa mnom i predložila da taj sastanak održimo u Beogradu. To je bio 30. jun, a ona me je pitala da li bih ja mogla da organizujem konferenciju za 7. jul. Nedelju dana provela sam pored onog tada modernog Iskrinog crvenog telefona sa crnom slušalicom, zvala sam ceo svet. I tog 7. jula ušla sam u salu hotela „Jugoslavija“ gde je bilo više od 150 ljudi, od Adama Mihnjika, preko Aleksandra Langera, velike delegacije sindikata Italije, Gerta Vajskirhena, Ernesta Gelnera, sve do Milovana Đilasa. Nisam imala jedan jedini dinar za tu konferenciju. Svako je platio svoj put i boravak u Beogradu, sve do ručka. Ja sam ih zvala i oni su došli. Nisu oni došli zato što su mene voleli, već zato što su shvatili da je trenutak kritičan. To se znalo. To nije bilo jedino u svesti i saznanju eurokrata. Na toj konferenciji napisali smo rezoluciju koja je počinjala rečenicom da je dezintegracija Jugoslavije ozbiljna opasnost za integraciju Evrope. Pokazalo se da je to tačno. Mi smo to razumeli, a oni nisu. I to je za mene paradigma kako je svet izgledao te 1991.

To su događaji od kojih vam se mozak raspada. Ako verujete u ono što radite, ako verujete da se raspada ono do čega vam je bilo užasno stalo, a to je ta zemlja, to je takav stres, takva frustracija, da posle toga sve što vam se događa ne izgleda toliko kritično kako bi inače izgledalo.

Te devedesete bile su teške. Pretili su mi, dobijala sam anonimna pisma. U jednom od najgroznijih pisama, koje sam dobila tokom bombardovanja, pisalo je da ta osoba ili te osobe neće da učine nešto nažao meni, već onima koje najviše volim. I zatim su navedena imena. U aprilu 1999, istog dana kada sam otišla u Ameriku, neko je kroz prozor moje kancelarije bacio neki mali metalni objekat. Bilo je jasno da je to opomena. Da su hteli nešto da urade, oni bi i uradili. Oni su pre svega ubijali one koji su im na neki način pripadali, pa se protiv njih okrenuli. Da je potrajalo još malo, čini mi se da bi krenuli da nas ubijaju mnogo šire. Ceo taj kontekst čini da se vi vremenom sve manje plašite. Toliko sam bila predana radu u Fondu, da nisam imala vremena da se bavim bilo čime drugim. To je angažovalo celog čoveka. Znala sam koliko je strašno važno da se sačuvaju ljudi, da se sačuvaju neke institucije, kao Bitef na primer, da pojedinci ne odu iz zemlje, da se sačuva civilni sektor.

LJUDI: Bila sam jako uzbuđena kada sam srela Štiglica. Ne zato što je on dobio Nobelovu nagradu, srela sam ga pre nego što se to dogodilo, već zato što sam se oduvek divila njegovom umu. Uvek kada bih sretala takve ljude, s takvim intelektualnim sposobnostima, imala sam tremu. Sretala sam, naravno, ljude koji su izuzetni i svaki takav susret vas obogaćuje. Jedan od takvih je, recimo, i susret s Vartanom Gregorijanom, čovekom koji je bio direktor Prve javne biblioteke Njujorka, jedne od najznačajnijih kulturnih i obrazovnih institucija Amerike, vodio je Braun univerzitet, a sada upravlja Karnegi fondacijom. To je čovek izuzetnog šarma i inteligencije.

Džordža Sorosa sam upoznala februara 1990. godine. Milan i ja smo bili stipendisti Soros fondacije 1988-89 u Americi, ali sam ga upoznala tek pošto sam bila pozvana na sastanak Soros mreže u Dubrovniku. On je neke svoje prijatelje u Mađarskoj pitao da li znaju nekoga u Jugoslaviji ko bi mogao da vodi Fond. Pošto sam od prve polovine osamdesetih imala razvijene odnose sa mađarskim disidentskim krugovima, oni su preporučili mene.

Taj susret je počeo izletom na Lapad. Cela grupa otišla je na brodić u dubrovačkoj gradskoj luci i Soros me je tada osvojio načinom na koji nam je kupio karte. Ponašao se kao učitelj koji vodi đake na ekskurziju. Vi potpuno drugačije zamišljate čoveka koji je u tom trenutku već multimilijarder, koji otvara fondacije, koji je na listama najbogatijih ljudi sveta. I onda, upoznajete nekoga koji je do te mere jednostavan, običan i koji očigledno uživa da bude u ulozi učitelja na izletu. Tu je bio moj „klik“ sa njim koji traje do danas. Imamo jednu jako lepu komunikaciju. Navikla sam i njega i sebe da mu uvek kažem istinu, što ponekad nije bilo lako. Ponekad smo imali jako ozbiljne rasprave, ali to je on od mene očekivao.

Mnogo je onih koji se u susretu s ljudima koji imaju neko ime počinju da se ponašaju drugačije nego inače. Ja to teško podnosim. To nije moj pristup. S druge strane, vi shvatite da su to isti ljudi kao i vi, ponekad čak i sa slabijim kvalitetima od „običnih“ ljudi koje svakodnevno srećete.

Recimo, mislim da je Džordž Papandreu izuzetan čovek. Upoznali smo se 1990, kada smo zajedno osnivali Helsinški parlament građana i instant smo se sprijateljili. U to vreme on je bio samo sin Andreasa Papandreua, a pred našim očima on je vremenom sazrevao u ozbiljnog državnika. Jako je lepo gledati kako vaš prijatelj postaje prvi među jednakima, ali istovremeno čuva svoje prave, lepe, tople ljudske osobine. Svaki put kad čovek prisustvuje takvom procesu, i sam se bogati, jer ti ljudi pokazuju da je to moguće. Napraviću jednu komparaciju, a neka misli ko šta hoće. Drugi takav dobar čovek, kojeg sam gledala kako od deteta raste u sjajnog mladića, pa posle u političara i državnika, jeste Boris Tadić. Kad god mislim na Papandreua, mislim i na Tadića.

Oni su za mene dokaz da ima prostora za dobre ljude u politici. Ako oni budu poraženi, a obojica imaju ozbiljnih poteškoća da sprovedu svoje političke vizije u delo, biću još više zabrinuta za budućnost politike i sveta u kojem živimo. Od svih ljudi koje sam srela, a koji su u politici, ima malo onih za koje bih mogla ruku u vatru da stavim da su dobri ljudi, da zaista brinu o svojim sugrađanima. Strašno se plašim politike u kojoj nema mesta za dobre ljude. Kad mislim o njima dvojici, razmišljam baš u tom kontekstu. Dobri ljudi u politici, ljudi kojima je stalo do svojih bližnjih, ljudi koji nisu izgubili sebe na tom trnovitom putu, što nije lako.

ŽENE: Žene su uvek vukle civilni sektor, taj prostor otpora, i to ne samo kod nas. Kada je Jaruzelski organizovao vojni puč, jedan deo pokreta Solidarnost se krio, a jedan deo bio je u zatvoru. Šest Poljakinja je tada uspelo da ponovo okupi pocepane niti pokreta i da ga sačuva. Kad pratite događaje u Poljskoj, tadašnjoj Čehoslovačkoj, Mađarskoj, vi vidite istu stvar. Dok se rađa otpor, dok se rađa jedna nova scena, žene nose ogroman deo tereta. Onog trenutka kada dođe do materijalizacije, kada dođe do stvaranja novih institucija, kada ti disidenti dolaze na vlast, žene nestaju. To je apsolutno pravilo i, naravno, to pravilo je bilo i kod nas.

Miloševićev režim je bio toliko autokratski, toliko gadan, toliko neljudski i do te mere je unesrećio ovu zemlju, da mi i danas plaćamo ceh za ono što su oni uradili. Neću da sve što nam se danas događa pripišem njima, ali ogroman deo je posledica tog urušavanja vrednosti započetog krajem osamdesetih. U pokretu otpora koji je tada postojao žene su imale ogromnu ulogu. Žene su i dalje ostale značajne u civilnom društvu, ali ih i dalje ima neproporcionalno malo u strukturama vlasti. Ne mislim pritom nužno samo na ministarstva ili skupštinu. Mislim na upravne odbore značajnih preduzeća. Koliko žena sede kao predsednice upravnih odbora naših javnih preduzeća? Koliko se žena nalazi u poziciji onih koji zaista donose značajne odluke? Malo. Da li je to zato što su zato manje sposobne? Ne verujem.

Postoji takođe i problem feminizacije nekih profesija. Kod nas je sve više žena u školstvu, profesijama vezanim za društvene nauke, novinarstvu… A gde su za to vreme vajni muškarci? Oni su tamo gde se prave pare, tamo gde je istinska moć. Postoji, međutim, jedna ozbiljna rodna neravnopravnost u sastavu Ustavnog suda, gde su svega dvojica-trojica muškaraca, a ostalo su žene. Promene u tim profesijama, stvaranje tog novog rodnog disbalansa izuzetno su zanimljive, a svaki put kad se to dogodi, ja se zapitam. To, naime, može da pokaže da se atraktivnost te profesije smanjuje, da je tu manja konkurencija, da tu ima manje laktanja i gaženja, pa da tu idu žene. S druge strane, ta pojava može da znači da će sudstvo početi da se smatra manje značajnim, što nije dobro.

STRAST: Uvek u životu pokušavala sam da zadržim jednu vrstu umerenosti, jer mislim da ekstremi, krajnosti, pa makar one bile i s najboljom namerom, obično skliznu u nešto drugo. Jedan od najmudrijih antičkih mislilaca, Aristotel, nije slučajno govorio o zlatnoj sredini. Istovremeno, ja nisam neko ko po svaku cenu hoće kompromis. Kompromis je dobar, ali ne i uvek nužan. Ponekad postoji potreba da se ne postigne kompromis oko nekih stvari da bi se one isterale na čistinu.

Prošle godine zamoljena sam da u „Vremenu“ napišem sećanje na Stojana Cerovića povodom godišnjice smrti i napisala sam za njega da je bio pun strasti, a neostrašćen. Kad čovek piše o ljudima koji su mu obeležili život, pomalo piše i o sebi. Tako i ja. Baš zato što u meni ima puno strasti, uvek sam se trudila da budem neostrašćena. U jednom intervjuu za Radio Beograd, Desimir Tošić je rekao da je opasnost našeg političkog diskursa u tome što je on prepun ljubavi i mržnje, strasti, ostrašćenosti. Rekao je još da su ljubav i mržnja za lične odnose, dok politika mora da se zasniva na raciju. To je kvintesencija onoga u šta ja verujem. Zbog te potrebe da nalazim izbalansiran odgovor na izazove u kojima živimo, ja prirodno pripadam onom delu civilnog društva koji pokušava da ne bude ostrašćen. I tu počinju problemi. Ja ne volim crno-beli pogled na svet, jer ne verujem da on može da bude istinit. Ne volim ili-ili situacije, iako se ponekad u njima nalazimo. Srbija se, inače, i sada nalazi u jednoj ili-ili situaciji, a te situacije mogu da nas postave pred jedan drugi paradoks: paradoks „što bolje, to gore“. Osećam da u našem društvu ima dosta ljudi koji su kritični prema onome u čemu živimo, a da negde u malom mozgu imaju taj stav da je „što gore, to bolje“. Na taj način oni zapravo potvrđuju da je njihova teza tačna, odnosno da je Srbija mračna, blatnjava, prljava, neljudska, da je u stvari osuđena na propast i da treba da propadne.

Mi ne bismo preživeli relativno normalno te Miloševićeve godine da nismo stalno videli bar jedan zračak svetla na kraju tunela koji će nam doneti jedan drugačiji put. Ista je priča i sada. Čim su počeli da pričaju kako je sada gore nego za vreme Miloševića, ja sam rekla da tu nešto ne valja, da tu nešto nije normalno. Daleko je od dobrog, ali mi ipak živimo u jednom demokratskom društvu u kojem su sve opcije otvorene.

Već tokom Miloševićevih godina bilo je jasno da su nam polazne osnove različite, da neki od nas veruju da Srbija ima evropsku budućnost, da će neki od nas da učine sve da bi se ta budućnost ostvarila, a da će se drugi zadovoljiti s time da kažu da te budućnosti uopšte nema. Neki od nas veruju da je svaki korak u pozitivnom pravcu zaista korak u pozitivnom pravcu, a drugi veruju da moramo da skačemo kao kenguri ili da u suprotnom od nas nema ničega. Neki od nas ne zaboravljaju kakvo je bilo Brozovo vreme, a mnogi od onih kojima je bilo jako dobro u Brozovo vreme danas su najveće demokrate, pa se ja pitam šta je s njima bilo svih onih godina kada je ovde vladao totalitarizam, a nikada se te svoje prošlosti nisu odrekli. Moj muž je hapšen, suđen i osuđen na strogi zatvor u vreme kada su ovde vladali liberali. Oni će vam reći kako su oni bili protiv toga, ali kako to da nikada nijednu jedinu reč nisu rekli? Mnogi su postali kritičari tek kada je došao Milošević. Poštujem da im se nije dopao njegov nacionalizam i njegova ratnohuškačka politika, ali ne prihvatam da su preko noći postali bolje demokrate od mene i od onih koji smo se već šezdesetih godina borili za demokratsko društvo. Oni to nisu primetili do početka devedesetih.

Ovih dana čitam tekstove nekih ljudi koji su užasno kritični prema sadašnjoj vladajućoj koaliciji. Nazivaju ih najgorim mogućim imenima, a pisali su najtvrđe ksenofobične nacionalističke tekstove i divili se Miloševiću početkom devedesetih. Legitimno je da čovek promeni mišljenje, ali očekujem mali, blagi osvrt na sopstvenu prošlost. Ja nikada nisam krila da sam tri godine bila u Savezu komunista. Ja sam iz Saveza komunista izletela 1968, onda kada je raspuštena naša partijska organizacija na fakultetu i kada su od nas tražili da pojedinačno predamo zahtev da uđemo u partiju. Ja to nisam uradila. Pitam za neke ljude koji imaju godina manje-više kao i ja, a koji su iz Saveza komunista izašli tek krajem osamdesetih: šta su do tada tamo tražili ako su toliko verovali u demokratiju i ljudska prava?

ULOGA: Postoje objektivne razlike u civilnom sektoru i te razlike prelamaju se na različite načine. Između ostalog, različito procenjujemo i ocenjujemo ulogu civilnog sektora u ovom društvu. Već sam govorila šta mislim o Borisu Tadiću kojeg znam od njegove dvanaeste godine i koji je moj prijatelj. Ali, ni u jednom jedinom trenutku nije mi palo na pamet da uđem u bilo kakvu strukturu vezanu za Demokratsku stranku. Ja sam osoba koja je celim svojim bićem u civilnom društvu i tu se jako dobro osećam. Verujem da ja kao čovek koji je ceo svoj život posvetio tom sektoru, imam šta da mu dam. Isto tako, ja verujem da onaj ko je u civilnom društvu mora da učini maksimalni napor da se ne vezuje za jednu partijsku ili državnu strukturu, u smislu optiranja za bilo koga. Ja ću sigurno i uvek glasati za demokratskog kandidata, za proevropskog kandidata, ja verujem da je budućnost Srbije u zajednici evropskih država, ali ja istovremeno neću da budem deo strukture vezane za partiju sve dok sam u civilnom društvu. Nemam ništa protiv što jedan broj organizacija vidi LDP i gospodina Jovanovića kao svoj ideal ili kao idealni model za Srbiju. To je njihovo pravo. Ali, pitam se da li zaista ne shvataju da postoji konflikt interesa? Ako vi istovremeno vodite organizaciju koja je deo autonomnog civilnog društva, a ulazite u političke savete ili druge partijske strukture, tu postoji konflikt interesa. Trebalo bi obratiti pažnju na pojmove „neprofitni“, „nepartijski“ koji postoje u našim statutima i vrlo se ozbiljno toga držati. U suprotnom, kompromitovaćemo ne samo sebe, već ceo sektor.

Ne volim da govorim o podelama. Normalno je da civilno društvo bude različito. Nema civilnog društva ako u njemu ne vlada istinski pluralizam, ako nema različitih političkih i ostalih uverenja. Ja sam ceo svoj život bila i ostaću na levoj strani spektra. Po svom dubokom ubeđenju sam socijaldemokrata, te ne verujem da je neoliberalni pogled jedini, svet, dogma, doktrina, kao što mnogi bivši komunisti veruju. Verujem da mora da bude više razvojnih alternativa. Civilno društvo je bogatstvo razlika. Ima nas koji ga vidimo na jedan, ima nas koji ga vidimo na drugi način. Raduje me što tih organizacija ima svuda, po selima i zaseocima, što se trude da svojim projektima poboljšaju svoju sredinu. To što nekoliko organizacija iz Beograda smatra da se ja „šlihtam“ vlasti zato što neću da pristanem na tvrdnju da je danas gore nego u vreme Miloševića, to nije moj problem. To što iste te ljude nervira što ja istovremeno vrlo oštro kritikujem tu istu vlast kad god čini nešto za šta mislim da nije na dobrobit srpskog društva, to je isto njihov problem. Ja se tom vrstom veštački napravljenih tenzija uopšte ne bavim. Ali ću uvek, kao što sam učinila i 2007, vrlo negativno reagovati na svakoga ko bude hteo, zbog jednog, drugog ili trećeg razloga, da zaustavi ili uspori naš put ka evropskim integracijama. Bilo da su u pitanju organizacije koje su pisale svoja čuvena pisma, bilo da je u pitanju srpska vlada ili srpski parlament.

JOVAN: Bilo je trenutaka kada sam se pitala ima li sve ovo smisla, ali je to jako kratko trajalo. Bilo je trenutaka kada sam se pitala da li ću imati snage da se vratim na početak, jer ponekad vam se čini da ste u začaranom krugu. To obično potraje neko vreme i tada kažem sebi da nemam drugi život. Imam samo ovaj jedan i umem da ga živim ovako kako ga živim. Nemam niti želje, niti snage da se menjam. Prema tome, ja ću nastaviti da se borim za ono u šta verujem i za ono za šta sam se borila do sada.

Imam veliku podršku u svojoj porodici, veliku podršku od svog supruga i od svoje sestre. To je podrška koja vam mnogo znači i koja predstavlja ohrabrenje da nastavite. Takođe, od pre tri godine imam novi elemenat u mom životu, mog unuka Jovana, pred kojim se osećam strašno odgovornom. U njemu se meni materijalizovala budućnost. Svi mi znamo da radimo za budućnost, naročito kada vam je sadašnjost neizvesna. Nisam nikada imala problem da tu budućnost izmaštam, zamislim ili osetim kao nešto što će doći. I onda se pojavi ovaj mali stvor, beskrajno šarmantan, sladak i pametan i odjednom, ja sve počinjem da vidim u jednom drugom svetlu. Odjednom počinjete da razmišljate da ta priča o globalnom otopljavanju, ekološkoj svesti, uopšte nije apstrakcija. To je budućnost koja čeka Jovana, a još je toliko nevino neodgovoran da ne može da uradi ništa u vezi s tim. Meni je to podsticaj. Sad se konkretno borim za njega i to je moja materijalizovana kopča s budućnošću.

ŽIVOT: Često sam mnogo manje s porodicom nego što želim. S druge strane, mislim da bih za sve njih bila mnogo manje privlačna da nisam ovo što jesam. Jako mi je teško kad Jovana ne vidim po nedelju dana, teško mi je što ponekad ne stignem da vidim sestru mesecima, ali imam porodicu koja razume to što radim. Sve to što sam prolazila devedesetih, ne bih mogla da izvedem sama. Podrška mog supruga mi je puno značila, ali je sigurno i njemu moja podrška bitna. Ja jesam moj posao, ja jesam moj aktivizam.

Ozbiljno trpi druženje s ljudima, ozbiljno trpe prijateljstva. Kao da se otuđite od ljudi, ali ne zato što ne želite da se družite, već zato što se nema vremena. Nemam vremena da odem da pogledam ili poslušam nešto što bih htela. Ima žrtava, nečega morate da se odreknete. Ali, ko kaže da normalan čovek u životu može sve da stigne?