Strah od devedesetih

Događaj se odigrao na način koji bismo mogli nazvati klasičnim: Milana Beka dovezao je prošlog petka, oko 17:15, njegov vozač u Ulicu Andre Nikolića, ispred broja 23a, gde stanuje. Beko je otvorio desna prednja vrata i izašao iz vozila. Tog trenutka prišao mu je nepoznati muškarac i u njega iz neposredne blizine (ministar, dr Stefanović, kaže „oko metar“) ispalio četiri metka iz pištolja; dva su ga pogodila u stomak i grudi; dva su promašila; izgleda da je jedan hitac razbio prednje desno staklo. Bekov vozač tada je reagovao pribrano i profesionalno: ubacio je u rikverc i krenuo autom unazad, očito zbunivši napadače koji su pobegli. Odmah je Milana Beka, koji je već obilno krvario, ubacio u vozilo i odjurio ravno u Urgentni centar. Zvati hitnu pomoć bilo bi u toj situaciji besmisleno i čovek je ispravno procenio da takve povrede ne trpe čekanje.

Po dolasku u Urgentni centar Milan Beko bio je smesta zbrinut i operisan; na licu mesta pojavio se i ministar zdravlja, dr Zlatibor Lončar, koji je bio i u operacionoj sali (čovek je hirurg). Iz nekog razloga ispred Urgentnog centra uskoro se pojavila grupa zabrinutih ljudi u skupim automobilima, kao da će od toga Milanu Beku biti bolje. Na televiziji su primećeni Kole Kostić, Toplica Spasojević, Čedomir Jovanović, Milorad Vučelić i još neka lica koja nije bilo lako identifikovati (bio je kratak kadar). Možda su došli da ponude krv za ranjenika, ne grešimo dušu.

Operacije je – kako čujemo – uspela; Milan Beko je stabilno, komunicira i oporavlja se, Bogu hvala. Uviđaj na licu mesta trajao je celu noć i – kako se čuje – nađeni su određeni „materijalni i biološki tragovi“. Iz iskaza svedoka (za koje se ne zna koliko ih je) proizašlo bi da su bila dva napadača; da je jedan bio „upadljivo lep, crn, oko 1,75 cm visok“; da su imali kapuljače, ali ne i maske. Ulica Andre Nikolića na Senjaku uzana je i načičkana video-kamerama raznih ambasada i diplomatskih rezidencija. Naravno da je policija smesta počela da pregleda te snimke; prvi rezultat je izjava ministra da počinioci nisu imali maske, nego samo kapuljače; da je jednom od njih kapuljača čak i spala (to je valjda taj garavi lepotan), iz čega je ministar izveo zaključak da je reč o „amaterima“. Dopunski dokaz da je o „amaterima“ reč bila bi – po ministru – okolnost da su na licu mesta pronađene četiri pištoljske čaure i jedan projektil.

ČAURE I NAPRAVE: Ministar očito nije konsultovao balističke i taktičke veštake iz MUP-a, a ima ih izvanredno sposobnih. Oni bi mu, pre svega, skrenuli pažnju na okolnost da se latentno vatreno oružje identifikuje pre svega po ispaljenim i pronađenim projektilima (u ovom slučaju izvađenim iz tela oštećenog i iz vozila), ali – od sekundarnog značaja – i po čaurama. Naime, vatreno oružje sa olučenom cevi ima svoj, da kažemo, „otisak prsta“, kao i pojedinac: reč je o tragovima žljebova i polja olučene cevi na ispaljenom projektilu. Ti su tragovi karakteristični i neponovljivi od oružja do oružja i priznaju se kao dokaz na sudu, kao i otisci prstiju (papilarnih linija u stručnom žargonu). Čaure izbačene iz automatskog ili poluautomatskog oružja takođe imaju svoje tragove koji ih dovode u vezu sa oružjem iz kojega su ispaljene: trag udarne igle, izvlakača, izbacača, glave (dna) čaure i – često – trag ležišta metka, pogotovo ako nije čišćeno. Kad je o poluautomatskom pištolju reč, kao što je ovde očito slučaj, iz razloga funkcionalnog i dizajna oružja, tragovi na čaurama teže da budu slični, mada nikada identični.

Zašto je to važno? Zato što se projektil izvađen iz oštećenog lica može bez greške dovesti u vezu sa oružjem iz kojega je ispaljen. Nema načina da se projektil i njegova prvobitna čaura dovedu u vezu, sve i da je o istom oružju reč. Ako se nekome ovo čini kao cepidlačenje, neka sačeka advokatske intervencije kada i ako počinioci budu optuženi. Oni mogu da kažu ovako: jeste moj klijent pucao, ali je promašio; projektile nađene u oštećenome ispalio je njegov partner, uzevši mu oružje iz ruke; i slične ujdurme kakve smo već viđali na sudu, počev od „trećeg metka“. Krivičnopravno gledano, naime, nije nimalo svejedno od čije ruke je nastupila zabranjena posledica u vidu smrtnog ishoda ili teških povreda.

Zatim: ministar, dr Stefanović, kaže da se iz okolnosti da su četiri čaure nađene na licu mesta dade izvesti zaključak da je reč o „amaterima“. Neko je ministru kanda rekao da ima načina da se čaure iz poluautomatskog pištolja zadrže u „plastičnoj napravi“, što, kao, rade „profesionalci“. Ovde je reč o urbanoj legendi: kao, staviš ruku s pištoljem u veliku plastičnu kesu i pucaš, pa čaure ostanu unutra. Ako neko tako nešto pokuša, izlaže se velikoj opasnosti: da pištolj ne izbaci čauru, jer plastična vreća smeta, pa se zašteka, tj. poremeti se normalno hranjenje municijom iz magazina, jer čaura viri iz otvora za izbacivanje. Za popravku takvog slučaja potrebne su dve ruke i desetak sekundi, što obično bude kobno po strelca. Ako nekoga zanima: poslednji put kada je neko smislio uređaj za hvatanje čaura iz poluautomatskog pištolja bio je 1917, kada su američki avijatičari na evropskom ratištu, tada naoružani samo pištoljem M 1911 (Colt .45) dobili taj neki smešni žičani kavez da hvata izbačene čaure, da ne bi cepale platno krhkih avionskih krila (izgleda da je to tada bio problem; više nije). Ovde ima mesta elementarnoj logici i naučnom metodu: naime, profesionalcu je sasvim svejedno hoće na licu mesta ostaviti ispaljene čaure i projektile (naravno, jer su u oštećenome); on jedno oružje koristi samo jednom i onda ga baca u Dunav ili Savu, pa policija neka traži. Ako – iz nekog perverznog razloga – neće da ostavi čaure, koristiće revolver, pogotovo ako ima i rasprskavajuću municiju (ili patrone sa sačmom, kao neumrli Arkan) koja se deformiše do neprepoznatljivosti (što je retkost).

foto: blic

KLJUČNO PITANJE: Gde je, dakle, taj „amaterizam“ o kome govori ministar? Naravno da ga ima: kao prvo, amaterizam se vidi iz same okolnosti da je Milan Beko živ, uprkos dva pogotka od četiri ispaljena hica iz neposredne blizine (iz koje blizine, to ćemo videti na suđenju kada i ako ga bude; bar to nije problem za kriminalističku tehniku). Kao drugo, amaterizam se vidi i iz okolnosti da su počinioci krenuli da beže čim ih je vozač zbunio, umesto da završe i posao i vozača, kad je već takva stvar. Garavi lepotan i njegov ortak očito nisu neki profesionalci; danas se za par hiljada evra može svašta dobiti. Drugo je pitanje, međutim, važnije: jesu li oni imali – a mora biti da jesu – osiguran odlazak iz zemlje, pa onda nisu marili ni za video-kamere, ni za kapuljače?

Policija će, u to ne sumnjamo, proveravati snimke svih video-kamera iz celog kvarta; očekujemo da će proveravati snimke iz najmanje dve nedelje pre zločina. Naime, Milan Beko jeste imao svoj manje-više redovan red vožnje, to jest vremenski raspored kretanja (što je mogla da bude i umalo nije bila fatalna greška). Počinioci su morali da ga uhode i hvataju njegove vremenske rasporede: kad odlazi, kad se vraća, koje su varijacije od dana do dana. Iz policije kažu da su našli gomilu pikavaca u blizini; dobro, DNK analiza ukazaće na to ko je čekao i gde. Analiza snimaka video-kamera, dovoljno podrobna i dovoljno unazad, mogla bi pokazati ista lica, automobile koji ne spadaju u okruženje, vremenske podudarnosti itd. Analiza GSM telefonskih veza iz kritičnog područja takođe bi mogla biti od pomoći – ako su se prevarili da nose mobilne telefone sa sobom. Ako jesu – e, onda su zaista amateri.

Sve je to lepo i fino – dok počinioce policija ne pohvata, ako i kada ih pohvata. Ključno pitanje ostaje do ishoda krivičnog postupka, a to je pitanje: ko je garavog lepotana i njegovog ortaka platio da ubiju Milana Beka? Odgovor na to pitanje, plašimo se, čekaćemo još jedno duže vreme, znajući našu policiju i pravosuđe. Sigurno nisu došli da ga ubiju iz privatnih razloga. Neki poznavaoci tematike kažu da je tu – najverovatnije – reč o nekim velikim parama. Ali, to bi mogao da nasluti i organe u tom pravcu uputi (ako hoće) samo Milan Beko. Nadamo se da hoće.