Strah od bagera

Nevolje stanara iz Hektorovićeve 21 nisu počele tek sa požarom koji je izbio 18. septembra ove godine u kome im je izgorelo ono malo krova nad glavom, već je to samo kraj jedne i početak druge, ko zna koje po redu epizode u njihovom višedecenijskom hodu po mukama punog nade, iščekivanja i razočaranja. Koliko god apsurdno zvučalo, ovaj udes probudio im je novu nadu da će njihov problem, sada kad zaista više nemaju šta da izgube, najzad biti rešen.

Poučeni dosadašnjim iskustvom, ne veruju obećanjima niti prihvataju privremeno, već samo trajno rešenje, a to su stanovi koji im, tvrde, po zakonu pripadaju. Zato su, od onoga što je ostalo, improvizovali sklonište u kome sada borave, njih dvadeset jedan, rešeni da tu ostanu sve dok odgovorni, zaduženi za rešavanje ovakvih problema građana, nešto ne preduzmu. Pozivaju javnost da im se pomogne i pišu tužbe protiv nadležnih zbog, kako kažu, činjenja i nečinjenja, ukazuju na javašluk, nezainteresovanost ili skrivenu nameru predstavnika opštinske i gradske vlasti. Ovaj slučaj, kao i mnogi drugi kada je o urbanizmu reč, ima podužu predistoriju.

OD PROLEĆA DO PROLEĆA: Objekat o kome je reč, koji se samo uz mnogo mašte mogao nazvati kućom, na eksproprisanom placu napravljen je 1947. godine za potrebe smeštaja đaka Škole učenika u privredi, da bi 1963. pripao opštini Zvezdara. U nazovi stanove, po odluci nadležnog opštinskog organa, privremeno/nužno smešteno je tada nekoliko porodica do trajnog rešenja njihovog stambenog pitanja. Ta privremenost, pokazalo se, potrajaće decenijama. Sve do danas, kada je druga, pa i treća generacija stanara ostala i bez toga.

Prva nada da će se najzad useliti u prave stanove stanarima se javila 1977. godine, kada glavni sanitarni inspektor opštine Zvezdara ustanovljava da je objekat nepodoban za življenje, opasan po stanare i nehigijenski, pa predlaže raseljavanje stanara i rušenje objekta. Obećano je tada, u vreme socijalizma i „usmerene stambene izgradnje“ kada su se stanovi delili šakom i kapom, da će se sve obaviti sledećeg proleća. Posle deset proleća, 1987. godine, stanari su podsetili nadležne na stanje onoga u čemu žive, kao i na ono što je već obećano, s nadom da će možda biti i realizovano. Tada su opet dobili obećanje, čvrsto, najčvršće, da će problem biti rešen, ali opet „koliko sledećeg proleća“.

Posle izbora 1992. na vlast na toj opštini ustoličila se opozicija. Tadašnji predsednik opštine Budimir Ivanović, danas gradski funkcioner, zajedno s članovima izvršnog odbora Tomislavom Bogetićem i Draganom Jocićem, obišao je ove stanare, upoznao se sa situacijom i opet su, kažu, pala neka obećanja.

FANTOMSKO REŠENJE: Sledeće godine, po zahtevu opštinskog Odseka za stambene poslove, opštinska uprava donosi rešenje kojim se, pošto je ponovo utvrđeno da je objekat nehigijenski i sklon padu, nalaže „oslobađanje od lica i stvari“ i rušenje u roku od deset dana po pravosnažnosti. Tom rešenju možda ne bi bilo zamerke da je ono stanarima uopšte uručeno, kao što nije. U njemu, takođe, nema ni reči o tome šta će biti sa stanarima posle iseljenja, gde da se denu. Rešenje je potpisala tadašnji v.d. načelnika Gordana Živković.

U međuvremenu su, ne znajući za poslednju odluku o rušenju, neki od stanara podneli zahtev za otkup stanova u kojima su živeli. U prvostepenom postupku pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu oni dobijaju presudu kojom se nalaže opštini da sa stanarima sklopi ugovor o otkupu. Opština se žali drugostepenom organu, žalba je usvojena i presuda preinačena na osnovu pomenutog rešenja o rušenju koje je tek tada predočeno zabezeknutim stanarima. Ali, sporno rešenje tada je bilo uveliko pravosnažno jer se u zakonskom roku niko na njega nije žalio. Kako i bi kad ga nisu ni videli. Pravosnažna odluka o rušenju, inače, isključuje mogućnost otkupa stanova što je i logično: zašto bi predmet otkupa bio stan koji će za neki dan biti srušen.

„Postoji jedna zaista ozbiljna manjkavost ovog akta“, objašnjava jedan od stanara. „Šifra pod kojom je zaveden je nepostojeća.“ Kako nikakvi radovi nisu preduzeti u zakonskom roku od pet godina, stanari su podneli zahtev za poništaj spornog rešenja. Obavešteni su da ono ne postoji pod navedenom šifrom. Kada je, međutim, jedan od njih podneo zahtev za adaptaciju potkrovlja, opštinska uprava je zahtev odbila sa obrazloženjem da je objekat predviđen za rušenje, pozivajući se na ono fantomsko rešenje. „Kada ga treba poništiti, onda ono ne postoji, a kada hoću da adaptiram potkrovlje za stanovanje, onda rešenje postoji“, kaže ovaj stanar.

STO EURA: Ovog leta, u nameri da opet podsete nadležne na svoju muku, obraćaju se opštini gde saznaju da je za izgradnju sada nadležan Grad i upućuju ih kod Tomislava Bogetića, sada člana Izvršnog odbora grada. On savetuje da se sa kompletnom dokumentacijom obrate gradskom Sekretarijatu za imovinsko-pravne poslove. Tamo im je saopšteno da će sve biti u redu, ali da je neophodno poništenje onog famoznog postojećeg/nepostojećeg rešenja. Tako je krug zatvoren: niti imaju stanarsko pravo niti su vlasnici. Sada više ni objekta nema.

Požar je ovaj slučaj doveo u žižu interesovanja javnosti. Posle ishitrenih komentara nadležnih da su stanari sami krivi za to što im se dogodilo jer stanove nisu osigurali i posle ocene da se neodgovorno ponašaju prema svojoj deci držeći ih na hladnoći da bi iznudili nešto što im ne pripada, ponuđena im je šestomesečna pomoć od sto eura da prezime zimu u toplom. Oni tu pomoć nisu decidirano odbili, ali po njima je to samo zataškavanje problema i pitaju se šta će biti posle, kad tih šest meseci prođe. Pretpostavljaju da je strategija vlasti čekanje da oni, pritisnuti zimom, sami odu. Rešeni su, uprkos hladnoći, da ostanu tu gde jesu i da tako, uz pomoć javnosti, konačno reše svoj problem jer u suprotnom, kako kažu, za dva-tri meseca niko se više za njih neće interesovati. „Drugog rešenja nemamo, a ako popustimo sada, doći će bager i poravnati teren. Kao što znate, kad bager dođe, sve se brzo završi.“