Strah, nada i funkcije

Beograd nije u ponedeljak dobio gradonačelnika, kao što je bilo obećano, ali, sudeći prema svim dostupnim informacijama, opozicija se ni za milimetar nije primakla ostvarenju zahteva da izbori budu ponovljeni.

Zvanično objašnjenje – da je sednica otkazana zbog „bojazni da bi se dešavanja na ulicama Beograda“ (protesti zbog hapšenja Radovana Karadžića) mogla preneti i na gradski parlament – nije dobilo potpuno uverljiva kontratumačenja, uprkos nastojanjima Demokratske stranke Srbije da odlaganje zasedanja objasni nemogućnošću postizanja dogovora o podeli funkcija.

Neki izvori tvrde da kompletan dogovor o podeli funkcija u gradu do ponedeljka zaista nije bio postignut. Čak je i novoizabrani predsednik Skupštine grada Branislav Belić rekao da se „sada pregovara o postavljenju pojedinih direktora“, ističući, međutim, da je načelni dogovor postignut.

Mala je verovatnoća da je sednica Skupštine grada, na kojoj je, osim gradonačelnika, trebalo da bude izabrano i gradsko veće, otkazana prvenstveno zbog moguće disproporcije između ponude i potražnje (da će sednica biti otkazana, najavljeno je nekoliko dana unapred, kada sve mogućnosti za postizanje dogovora nisu bile iscrpljene). Uverljivost tumačenja o sukobu oko plena kao ključnom razlogu za odugovlačenje, ruši jednostavna logika: pregovarači bi, u slučaju ponavljanja izbora, izgubili mnogo više nego što bi mogli „izgubiti“ ako svaka njihova želja ne bude ispunjena. Odnosno, bar neki od pregovarača bi bili na znatno većem gubitku, a pre svih oni koji se ponose članskom kartom Socijalističke partije Srbije.

Prema svim procenama, nakon ulaska u republičku vladu sa Demokratskom strankom, a naročito posle hapšenja Karadžića, socijalisti sa sigurnošću mogu da računaju na gubitak značajnog dela dosadašnjih birača, ali još ne i da se nadaju novima. A da je, nakon svega što se desilo, porušen i deo mostova prema radikalima, koje je partija Ivice Dačića pokušavala da sačuva (u skladu sa željama dela svojih, prvenstveno gradskih funkcionera), pokazuju scene u kojima su radikalni protestanti prošle sedmice palili zastave SPS-a.

Sve to, naravno, ne znači da je u toj partiji u potpunosti otklonjeno nezadovoljstvo razvojem događaja, već samo da je povećan broj (i uverljivost) argumenata na osnovu kojih bi trebalo da bude donesena konačna odluka o savezu koalicije okupljene oko SPS-a sa koalicijom okupljenom oko DS-a, a sve to uz manjinsku podršku Liberalno demokratske partije. A da će takva odluka, uprkos gunđanjima u beogradskom odboru SPS-a, na kraju zaista biti donesena (kao što je već donesena u Novom Beogradu, Rakovici, Paliluli i Voždovcu) procenjivalo se i pre najnovijih argumenata koji tu stranku dodatno udaljavaju od provere izborne volje birača.

Vremena da se slomi i poslednji otpor u redovima Dačićeve stranke nema mnogo, ali ima dovoljno. Rok za izbor gradonačelnika i gradskog veća ističe 22. avgusta, a u trenutku kad ovaj broj „Vremena“ bude pred čitaocima, mogao bi biti poznat i datum održavanja sednice, o čemu bi predstavnici stranaka koje imaju odbornike u Skupštini Beograda, trebalo da se odluče na konsultacijama posle završetka velikog radikalskog mitinga.

U slučaju da se, nekim čudom, dogovor ne postigne, prema zakonu, vlada uvodi prinudnu upravu, koja bi mogla da traje 60 dana. To bi onda značilo da bi eventualni izbori mogli biti zakazani najkasnije za 22. oktobar, do kada bi i izborni zakoni mogli biti promenjeni, o čemu je „Vreme“ pisalo u prošlom broju. Partijski sastav poslaničke većine na republičkom nivou jasno ukazuje i na zaključak prema kome ta eventualna promena izbornog zakona, u slučaju da dogovor o gradskoj vlasti ne bude postignut do 22. avgusta, ne bi bila takva da bi se radikali i narodnjaci mogli nadati nekom napretku u odnosu na izborni rezultat koji su postigli 11. maja. Naprotiv.