Što baš ja?

Biće, a možda i neće

DRAGAN MATOVIĆ: Kao snimatelj radim od ’86. godine. Na svim protestima od 1990. do 5. oktobra učestvovao sam samo profesionalno. Tako je bilo i ovog puta. Snimao sam materijal za grčku državnu televiziju. Ne znam da li bih, da nije bilo te profesionalne obaveze, uopšte došao. Možda. Ipak, skloniji sam da verujem da ne bih, jer nisam osećao da bilo šta može da se promeni. Mislim da su tako osećali i ljudi oko mene. Narodu je već sve bilo dosadilo. Malo je njih verovalo da ovaj protest može da bude drugačiji od ranijih protesta. Iskreno, nisam verovao ni ja.

DUŠAN MARKOVIĆ: Na demonstracije u Beogradu nisam nikada dolazio, jer su se te stvari uvek paralelno dešavale i u Nišu. Od izbora 1996. godine naš grad je bio opozicioni, ali nije se moglo ignorisati ono što je bilo „iznad“ i „šire“. Kraj bivšeg režima osećao sam nekako još od bombardovanja, znao sam da uskoro mora da „pukne“. Nisam samo znao da li će ta revolucija, ili kako je već nazvati, imati deset, sto ili hiljade žrtava. Prethodne večeri sedeo sam sa prijateljima. Nekako su mlako slavili pobedu koju još nismo ni izborili do kraja. Činilo mi se da misle da je sve završeno izborima. Uplašio sam se da smo taj trenutak toliko čekali a da ćemo ga propustiti. Zato sam došao. Nisam razmišljao o policiji, o tome da li će da tuku, pucaju..…Ideš, pa kad dođeš videćeš šta je i kako s tim da izađeš na kraj.

Trenutak

Dragan M.: Sve se, u stvari, dogodilo kada sam mislio da sam završio posao. Novinar je već otišao da pošalje materijal, a ja sam seo u „Radović“ da popijem kafu. Čuo sam neku pucnjavu ispred ulaza Televizije iz Aberdareve, shvatio da se nešto dešava i izašao s kamerom da slikam. Stajao sam na platou ispred pozorišta i snimao. Dole je bila neka gužva, demonstranti su pokušali da uđu unutra, a nekolicina policajaca zaklonjenih maricom nije im to dozvoljavala. Kada se stvar već stišala, čuo sam pucanj i osetio udarac u levi bok, prema leđima. Nije mi palo na pamet da me je pogodio pravi metak. Mislio sam da je gumeni. Legao sam na stomak i zavrnuo košulju. Zamolio sam čoveka kraj mene da pogleda da li je rupa ili modrica. Kaže čovek – rupa. Zavili su me nekom košuljom. Sve do bolnice ležao sam na stomaku. Osećao sam da imam samo jednu ranu, tu na boku prema leđima, nisam znao za onu napred, pa sam verovao da ću ležeći na stomaku sprečiti da se krv mnogo izlije. A, ustvari, rupa nepred je bila mnogo veća. Tu je sve izlazilo. Tek po licima lekara shvatio sam koliko je opasno. Ne bih želeo da se iko u tome okuša, ali u momentu kada metak prođe kroz tebe uopšte ne osećaš bol. Ili, možda ne boli kada ide pravim putem. Dr Jeremić koji me je operisao kaže da bolje ne bih prošao ni da je metak vođen džojstikom i to kroz već nacrtanu mapu unutrašnjih organa. Na milimetar od kičme, na milimetar od bubrega, na milimetar od creva. Sve u mikron. Bol dođe posle operacije, previjanja, zarastanja i slično. Kasnije dođe i malaksalost zbog izgubljene krvi. Valjda se zato momenta kada smo došli u Urgentni uopšte ne sećam. Na kraju te „sačeka“ i pogled na ranu, trenutak kada shvatiš da je plaža za tebe prošlost.

Dušan M.: Pred Skupštinu sam stigao baš u vreme kada je masa pokušavala da uđe unutra. Videli smo samo reke ljudi i suzavac koji stiže u naletima. Malo smo se sklonili u park da se izduvamo. Sve je bilo vrlo brzo gotovo. Da u tom momentu nismo videli kordon policajaca pred kojim masa beži uz Takovsku, verovatno bismo ostali ispred Skupštine. Ovako, krenuli smo im u susret. Kako sad da bežimo!? Zašto smo došli!? Bacili su na nas toliko suzavca da se ništa nije videlo. Mislim da nije bio običan, jer za razliku od onog ispred Skupštine, na koji sam već oguglao, ovaj je razbijao pluća. Sagnuli smo se niže ka zemlji jer je tu koncentracija manja i krenuli pored Crkve svetog Marka. U Tašmajdanskom parku, tu prema Televiziji, jedva da je bilo pet-šest ljudi. Gađali su kamenjem pandure na ulazu (ulaz iz Aberdareve, scena koju je trenutak pre ranjavanja snimao Dragan M.-prim. aut.), a ovi su im uzvraćali suzavcem ispaljenim iz pištolja. Pridružili smo se i počeli da im vraćamo suzavac. Nagutali smo se toliko da nas je bolela i koža, a ne pluća. Ipak, oslobodili smo prolaz da im priđemo bliže. Tada sam i prvi put čuo pucnje. Šunjali smo se niz stepenice i sakrili iza neke, čini mi se, portirske kućice. Na ulazu skrivenom kolima marice, iza vrata, stajali su milicajci i pucali u vazduh. Bio sam blizu. Nisam razmišljao da li će pucati na mene, trudio sam se da ne pokažem strah da bih ohrabrio i druge da krenemo na njih. Možda sam mislio i da ispaljuju samo gumene metke. Ne znam. Samo znam da nisam hteo nazad. Neko vreme smo čučali i čekali, slušali oko sebe. Bam, bam, bam!! U vazduh. Video sam jednog momka koji je uspeo da dođe iza marice. Hteo sam da priđem i ja, nije mi bilo daleko, nekih pet-šest metara. Na pola puta sam osetio bol, kao da me je neko gađao kamenom. Bolelo me je samo na zadnjem delu butine, pa sam mislio da me s leđa pogodio kamenicom neko od demonstranata. Nema ni krvi. Stojim i gledam šta mi je. Napred se rupa skoro i ne vidi, strašno je mala, nazad se vidi, ali krvi nema. Sklonio sam se iza drveta. Prišao mi je neki čovek i pogledao. Kaže pogođen si. Očigledno je na mene pucao jedan od dvojice pandura koji su stajali na ulazu, onaj koji je mogao da me vidi. Ali, to znači i da je mogao da bira da li će da mi puca u glavu, stomak ili nogu. Dobro je, izabrao je nogu.

Izabran ili izabrao

Dragan M.: Slična stvar, da u masi stradam samo ja, ali da se na kraju srećno izvučem, već mi se dogodila u srednjoj školi. Zakačila me je bomba kojom se „igrao“ školski drug. Samo mene od svih koji su bili tamo. Da li je 5. oktobra svoju igru odigrala sudbina, ne znam. Možda je sudbina odredila da budem pogođen baš ja. Ali, da nije bila slučajnost znam sa sigurnošću. Onaj koji je pucao, pucao je namerno. To bi svaki istražni postupak mogao da pokaže, jer metak je došao iz pravca trećeg sprata i to s desne strane stare zgrade u odnosu na deo porušen u toku bombardovanja, a tamo nije bilo nikakve gužve. Sve što se dešavalo, panduri koji su pucali iz kalašnjikova, bilo je dole kod samog ulaza. Već kada su se oni povukli unutra, opalio je samo jedan metak. To je bio taj kojim sam pogođen. Put metka, visina ulazne i izlazne rane, s levog boka, kroz stomak pa napolje kroz desni bok, lako može da dokaže odakle je tačno došao. Zna se i koji je kalibar bio u pitanju jer mi je u telu napravio ranu od četrdeset centimetara. Čovek je jednostavno stajao na prozoru i ciljao. Moji su bili potpuno šokirani. Nisu očekivali da posle svega, svih ratišta na kojima sam bio, može nešto da mi se desi ovde u gradu. Ni sam, posle Vukovara, Kosova, Sarajeva i ko zna čega sve ne, nisam mogao tako nešto ni da pretpostavim. Loš predosećaj!? Apsolutno ga nije bilo. Bukvalno mi nije padalo na pamet. Ne, nisam očekivao. Pogotovo ne od naše milicije. Od našeg pandura!? Pa na nas s kamerom nigde nisu pucali. Ni supruga se nije plašila. Navikla je da sam stalno u takvim situacijama. Iako, sigurno joj nije svejedno. Imamo i dva mala dečaka. Strah je došao posle. Sada.

Dušan M.: Kada sam čuo kako se sve završilo, pitao sam se kako to da se baš meni nešto tako dogodi od 700.000 ljudi. Što baš ja!? Ali, bio sam tamo, hteo sam da budem među prvima… Eto. Bio sam, u stvari, strašno ljut na tog pandura što me je sprečio da stignem svugde gde sam želeo tog dana, jer mi smo, ne znajući za plan DOS-a, hteli da lepo obiđemo sve, od RTS-a, preko Skupštine, MUP-a, Dedinja… Da završimo sa tom pričom. I sad mi je žao što nisam uspeo da dođem do kraja. Ali, ko zna šta bi se sve desilo. O tome nismo mnogo ni razmišljali. Koliko znam, ljudi iz Niša nisu imali oružje. Ja sam kod sebe neko vreme imao nekakvu plastičnu šipku. Našao sam je i posle bacio.

Zasluge

Dragan M.: Možda ljudi sa strane na to mogu da gledaju kao na neko herojstvo ili ne znam šta. Ja se ne osećam ni kao heroj, ni kao žrtva. Iskreno, kada bih mogao da biram da ne budem ranjen, a da do promena ne dođe, ili da bude kako je bilo, znači da budem ranjen a da do promene dođe, izabrao bih prvo. Da ne budem pogođen. To bi rekao svako ko je iskren. Nisu to male muke. Ako to pitanje postavimo drugačije – da je, recimo, moje ranjavanje bilo uslov da se politička situacija promeni, možda bih mogao da kažem – pa dobro ‘ajde, nek’ i to bude. Ali ovako ne. Možda bih se osećao kao nekakav heroj da je to što mi se dogodilo presudno uticalo na rezultat događaja, ali sve bi bez tog „mog metka“ bilo isto. Ne osećam nikakave posebne zasluge.

Dušan M.: Istražni postupak o tome što mi se dogodilo nije pokrenut, nisu dolazili ni iz stranaka da se raspitaju šta se sa mnom dalje dešavalo, ali meni to i nije bitno. Mislim da bi sve bilo drugačije da je neko poginuo jer bi ljudi osećali odgovornost za nekoga koga su, da kažem, poveli. Ovako, nije bila revolucija, nije bio prevrat, nije bilo ovo ili ono… Ne mogu da kažem za druge, ali ja sam tog dana bio tamo jer sam tako želeo. Hteo sam to. I ne krivim nikoga za to što mi se dogodilo. Došao sam zbog sebe, a ne zbog Đinđića, Koštunice ili šta ti ja znam koga. Zato ne mogu ni da se razočaram. Mogu da očekujem i da se nadam da će taj dan nešto značiti. Da će konačno ovde neke stvari biti postavljene na pravo mesto, da bar generacije koje dolaze imaju jasno i čisto ispred sebe. Ako u tome ne uspemo, šta u celoj toj priči značim ja, čovek iz mase koji je slučajno bio onaj koji je ranjen.

Ugao

Dragan M.: Kažu da je 5. oktobar prošao mirno. Verovatno tako misle zato što se moglo očekivati mnogo više žrtava. Ali, za mene to nije tako. Ni za moje bližnje. Pričaju i da je taj dan bio unapred dogovoren, izrežiran, pa je sve prošlo lako. Ne slažem se. Da je dogovora bilo, ne bi tom policajcu palo na pamet da samoinicijativno puca. Zar bi urednici RTS-a koji su onako dočekani na izlazu sedeli i čekali da su znali šta će se događati!? Oni bi to najpre znali.

Za mene je politika i to ko šta priča sledećih nekoliko dana bilo najmanje važno. Ali, nisam mogao da ne primetim neke stvari. Recimo, prvih dana su u bolnicu dolazili ljudi iz nekih novina. Uglavnom iz onih bivših režimskih ili iz listova tzv. žute štampe. Jedan je čak uspeo da me slika dok sam spavao. Nije me baš mnogo zanimalo da pričam sa njima. Dolazila je jednom i ekipa RTS-a. Pratili su Milana Protića, tadašnjeg gradonačelnika. Verovatno je to njemu u medijskom smislu bilo korisno, meni ne. Jedino, možda, zato što su nam pre njegove posete sredili krevete i pospremili sobu. (smeh) Niko iz stranaka se nije pojavljivao. To mi je možda malo smetalo. Ne zato što očekujem da se oko mene diže ne znam kakva frka, više zato što sam od njih očekivao da pokrenu istragu.

Dušan M.: Pokazalo se da sam sa ranom imao sreću. Metak je prošao, a nije zakačio ni kost ni bilo koje drugo važno tkivo. Zato je zovem rana džek pot. U stvari, kad bolje pogledam, svi smo tog dana imali sreće. U Urgentnom mi nije izgledalo tako. Bila je ogromna gužva. Još na putu ka bolnici čuo sam priče da dolaze borna kola. Pomislio sam da će biti mnogo veći užas nego do tad. Nerviralo me što neću biti napolju. Nervirao sam se još više uveče, kada je već sve prošlo, jer su mi prijatelji rekli da narod slavi. Nerviralo me što nisam s njima. Nerviralo me i što mi se lekari koji me legitimišu obraćaju sa druže. Napolju haos zbog svega onog oličenog u tom „druže“ a oni i dalje…

Lična politička priča

Dragan M.: Ne bih da pričam onu standardnu priču da sam uvek bio opozicija, jer često je danas pričaju i oni koji to zaista nisu bili. Ali, komunističku vlast nisam nikada voleo, ni onu Miloševićevu, ni onu pre njega. Bio sam mlađi, mnogo toga nisam znao, ne bih umeo ni da objasnim konkretno zašto sam se i tada tako osećao. Da se ne lažemo, kolege i ja, mi koji smo na ovim prostorima radili kao frilenseri, imali smo u poslednjoj deceniji mnogo posla od koga je moglo da se živi pristojnije nego od neke druge plate. Nama je Sloba pravio posao, to je fakat. Ali, niko od nas nije mogao da poželi da to potraje. Džaba što naš posao cveta kada je uslov za to takvo stanje u zemlji. Bolje da radimo nešto drugo, da slikamo modne revije, na primer. Nije sve ni u novcu.

Dušan M.: Otkad znam za sebe moja porodica je bila opoziciono orijentisana. Otac je bio jedan od osnivača Demokratske stranke Srbije u Nišu. Možda bi zbog toga neko mogao da pomisli da je Koštuničina pobeda za mene bila ostvarenje cilja, ali nije, jer Koštunica je najmanje bio moj favorit od cele opozicione garniture. Nekog ljubimca među njima, iskreno, nisam imao. Čak mi je taj sistem „vođa“ uvek smetao. Do neke ’95. ili ’96, u stvari, moglo je da se govori o tome da li želiš da budeš pristalica ove ili one partije, ali od tada, nekako, znao sam da bi svako drugi vodio ovu zemlju bolje od onih koji su je vodili, bolje od njega. Opoziciono razmišljati za mene je bilo jedino normalno. Politika je već dugo deo našeg života. Toliko dugo da od života ne mogu ni da je razdvojim. Ne čudim se što je tako, i mislim da ne bi trebalo da se bilo ko čudi, jer da li ćemo kupiti patike ili ne, ili koju marku ćemo kupiti, zavisilo je od politike. Mislio sam da bi svako od nas morao da uradi nešto da se stvari promene. Dugo nisam znao šta, osim da, što sam i radio, u razgovorima sa ljudima pokušavam da promenim njihov stav. Kako je vreme prolazilo bilo je sve manje onih koje je trebalo menjati, zbog toga sam i znao da se kraj bliži.

O strpljenju

Dragan M.: Rekao sam već da protesti nisu bili moj način borbe protiv tadašnjeg režima. Snimanje jeste. Snimao sam sve što se događalo i slao u svet. I kad je naručeno, a još više kad nije. Uporno. Đinđića sam za vreme građanskog protesta 1996/97. slikao svaki dan po tri puta. Stranim novinarima kada dođu u Jugoslaviju moje kolege i ja objašnjavali smo šta se zaista događa, usmeravali ih. To je bio naš način borbe. Mislim da sam tako uradio više nego da sam nosio parole. Mada, cenim i one koji su to radili. Ni ovo sada nije nešto spektakularno, ali prošlo je malo vremena. Mislim da treba sačekati, dati im vremena. Sada osećam da se nalazimo u nekom vakuumu. Poslovi, i ovaj snimateljski i drugi, su stali, novca je svugde sve manje. Ali, verujem da se krećemo ka boljem. Ako ne za dve godine, biće za pet. Sigurno.

Dušan M.: Taj dan je za mene bio borba protiv onih koji su mojoj porodici nacionalizacijom oduzeli imovinu, ali i borba protiv vremena u kome sam na molbu da mi kupe ribok patike od roditelja dobijao samo jedan odgovor: „Nemamo novca za to.“ Ne mislim da će neko sada meni, ili mojoj deci kada ih budem imao, ispunjavati takve želje. Znam da ću to morati sam da obezbedim. Ali, očekujem od društva da mi pruži uslove za to. Hoću da se ovde stvari postave na svoje mesto, pa ako to ne uradi aktuelna vlast, uradiće oni koji dođu posle, ili moja generacija kada dođe njeno vreme. Važno je da se stvari menjaju. Promenili smo one, promenićemo i ove. Nije tu ništa sporno. Tako mora. Ja imam strpljenja da čekam. Šta mi drugo preostaje? Koju drugu alternativu imamo sada? Ni meni se ne dopada što stvari idu mnogo sporije nego što smo očekivali. Pitam se šta su radili deset godina koliko su bili opozicija. Zašto za tih deset godina nisu osmislili te zakone pa da sada zasednu u Skupštinu, ne spavaju mesec dana i postave osnove za korenite promene. Eto, taj zakon o denacionalizaciji. Oni bi sada da privatizuju, prodaju nešto što se i ne zna čije je. A obećali su, bio je to deo njihove predizborne kampanje. Rezovi moraju da se prave. Znam da to nije tako jednostavno, znam da je u koaliciji više partija nego što je „zdravo“, zato i znam da će prave promene doći tek kada i oni odu. Ali šta do tada?