Nezavisni sindikat policije konačno je registrovan – deset godina po osnivanju. Početak stvarnog sindikalnog organizovanja policajaca koincidirao je sa početkom drame preporoda naše policije, drame svakako veće od one iz 1966. i Brionskog plenuma
Počelo je u februaru 1991, u onoj vrućoj atmosferi pripremanja i pakovanja ratova na Balkanu: beogradski policajci, većinom mladi momci smešteni kao samci u Domu milicije i samačkim hotelima, počeli su sami od sebe da razgovaraju o sindikatu. Za nekoliko dana imali su 240 potpisa na inicijativi za osnivanje Nezavisnog sindikata milicije, ali je odgovor pretpostavljenih bio žestok: to je ocenjeno kao „nepatriotska“ priča u „ovom trenutku“; 18. februara kolege policajci oduzimaju od Milosava Vasića, jednog od prvih osnivača, materijale o osnivanju sindikata. Milosav Vasić pretrpeće u tih deset godina svašta: od protivzakonitih premeštaja (sud ga je pravosnažnom presudom vratio na prvobitno radno mesto), preko informativnih razgovora (kojima je i broj zaboravio), pretnji, otpuštanja (vraćen na posao), hapšenja, pa do batina koje je 5. oktobra uveče dobio pokušavajući da – kao civil! – zaštiti kolege policajce opkoljene na jednoj lokaciji… Oktobra 1999. u Užicu, narod ga je telima odbranio od policajaca koji su hteli da ga privedu jer je vodio propagandu u korist Saveza za promene. Tada je govorio opoziciji i ovo: „I dok vas neka druga policija hapsi, bije i proganja, mi vas molimo i preklinjemo da se ujedinite, radi vas, radi nas i radi ovog napaćenog naroda…“
Nezavisni sindikat policije upisan je u registar tek 18. januara 2001. Milosav Vasić vraćen je u policiju, ali saveznu; sada sanja o tome da konačno upiše Višu školu unutrašnjih poslova i da nastavi normalnu karijeru, ali ga čeka još mnogo posla: „Naš je cilj da budemo većinski sindikat u policiji. Vidimo da su neki pukovnici već krenuli da organizuju nešto drugo; doznajemo i da nekim kolegama još oduzimaju od plate članarinu za neki fantomski sindikat. Nadam se da ćemo brojnošću našeg sindikata i njegovim kvalitetom i postati većinski sindikat. Mi hoćemo da promenimo život i policiji i građanima… Predugo smo i jedni i drugi trpeli neke stvari…“ Prvi ciljevi Nezavisnog sindikata policije su zaštita interesa i ljudskih prava policajaca, ostvarivanje prava na stan, plaćeni noćni i prekovremeni rad i rad u vreme praznika, lično osiguranje, poboljšavanje uslova rada i opreme, pravo na nadoknadu za odvojen život (zbrinjavanje porodica), pravna zaštita, topli obrok i ostale naknade po osnovu rada. Te normalne sindikalne aktivnosti tek su početak, kaže Milosav Vasić: „Trudimo se da što pre donesemo etički kodeks policajaca i da ga uspostavimo kao normu za sve policajce, kao i da postignemo promenu člana 42, stav 3 Ustava SR Jugoslavije, kojim se zabranjuje sindikalno organizovanje profesionalnih vojnika i policajaca.“
Nezavisni sindikat policije svestan je da pravi posao tek predstoji. U razgovorima za „Vreme“ Milosav Vasić i njegove kolege ukazali su da treba izmeniti navike stečene za ovih deset godina: aroganciju, nasilničko ponašanje, korupciju, potpuni nedostatak razumevanja za prava građana – ali i policajaca. To neće biti brz proces: „Još sede na svojim mestima načelnici koji su nas uterivali u SPS, komandiri i načelnici OUP-a koji su kršili zakone i propise služeći jednoj ili drugoj stranci…“ Ako neko zna šta su komandiri, načelnici OUP-a, načelnici uprava i generalitet policije radili – znaju obični policajci. Oni se pitaju, na primer, kako je moguće da kožni komplet sa značkom i službenom legitimacijom, nabavljen od firme Alveto Bgd koja ima ekskluzivni ugovor, košta MUP 80 maraka, ako isti takav komplet za Nezavisni sindikat policije (kožna futrola, slična metalna značka i nešto jednostavnija plastificirana legitimacija bez hologramske zaštite) košta 25 maraka. Da li se neko tu ugradio, pitaju policajci…
U Nezavisnom sindikatu policije svesni su da će njihov zadatak biti širi od pukog sindikalnog rada. Na duži rok sebe vide kao profesionalno udruženje koje će se baviti održavanjem i unapređivanjem profesionalnih standarda, ali i zakonitosti i demokratskih vrednosti. „Policajac prirodno teži vladavini prava i demokratskoj atmosferi u društvu, jer ga to oslobađa suvišnih opterećenja, čuva mu živce i otvara mogućnost da se koncentriše na svoj pravi posao“, kaže Milosav Vasić.
A koji je pravi posao? „Ono što piše na našoj znački Nezavisnog sindikata policije – ‘Da štitimo i služimo’. Da policajce građanstvo doživi kao svoje, a ne tuđe; da slušamo samo zakon i pravo, a ne političare; da štitimo živote i imovinu građana, javni red i mir i ustavni poredak.“ Značku je za sada steklo nekih šest-sedam hiljada policajaca u Srbiji i Saveznoj policiji; broj članova Sindikata raste svakoga dana. Ako ta značka postane znak profesionalnog i moralnog integriteta, nešto što će građanin voleti da vidi na policajcu, Sindikat je uspeo.
“Niko od nas ne može da bude ni dovoljno stručan, niti treba da procenjuje svaku deonicu puta, svaku kupovinu aviona, svaki državni projekat, kao što je Ekspo, kao što je nacionalni stadion. Država je ta koja treba da dokazuje da nam je to potrebno, bez obzira na to šta mi mislili. Ali toga nema”
Propali su Vučićevi kontramitinzi i kontramitovi, cena vlasti sve je skuplja, a privreda sve slabija, pobeđen je strah u društvu a gnev postao hroničan, poslušnost otkazuju delovi policije i pravosuđa. Manevarski prostor režima se suzio, pitanje je kako će to pobunjeni građani predvođeni studentima da iskoriste
“Ideja je jednostavna – hoćemo da pričamo sa ljudima”, kaže za “Vreme” Vuk, student Elektronskog fakulteta. “Tu smo da pokažemo da nismo teroristi. Tu smo da saslušamo i pokažemo da, za razliku od nekih ljudi, poštujemo kada se nečije mišljenje razlikuje od našeg.” Vrlo brzo stiže i dokaz: u trenutku dok Vuk pokušava da popriča sa jednim meštaninom, oko njih se okuplja još ljudi. Međusobno se raspravljaju. Čuje se, gotovo istovremeno, “napred, deco, borite se za budućnost ove zemlje” i “na vreme se okanite ovoga što radite”. A studenti, uprkos raznim povicima i uvredama koje im pojedini dovikuju, mirno stoje, slušaju sagovornike, gledaju ih u oči i pokušavaju da ih navedu na dijalog. Ali pravi
Predstojeći izbori za predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije dolaze u trenutku kada radnici sve češće ostaju bez jasnog posla i glasa, a sindikati bez poverenja. Dok inflacija nagriza plate, a vlast najavljuje minimalac u evrima – sindikat ćuti. Ili barem većina ćuti. U trku za mesto predsednika ove najveće sindikalne organizacije u zemlji ulazi i Duško Vuković, potpredsednik SSSS-a, s porukom da “sindikat mora da bude kičma otpora, a ne hladna birokratija”
Za Mihaljčića “istorizovati se” ne znači dobiti mesto u istorijskoj prošlosti, među svedočanstvima nacionalne istorije, koje će istorijska nauka na odgovarajući način proučiti i oceniti. Suprotno od toga, “istorizovati se” za neko predanje, za neku legendu, pa tako i za predanje o Kosovskoj bici, znači dobiti mesto u sadašnjosti, u živoj kolektivnoj svesti o prošlosti, odnosno, kako kaže Mihaljčić, u “narodnoj istorijskoj svesti” koja se aktualizuje kao podstrek za akciju, za stvaranje nove istorije
Mogu li studenti i opozicija da nadoknade 51 glas na ponovljenim izborima na biračkom mestu broj 25 u Kosjeriću? Da li je to nemoguća misija ili još jedan pokušaj koji menja sve
Srpska Vlada je izabrala komandanta „Belih orlova“ Dragoslava Bokana za predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta ne bi li se u njemu orilo „Aco Srbine“ umesto „Ruke su vam krvave“
Šta će Vučić kad mu istekne drugi predsednički mandat 2027. godine. Ustav ne predviđa treći. Da neće možda u političku penziju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
