Start trke s preponama

A sad stvarno ozbiljno: frak u šake! Nekad smo se s tim šalili i u toj nepromišljenoj šali postradali. Pregovori o asocijaciji i pridruživanju Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji počeli su 10. oktobra u Beogradu, zvanično i svečano, uz naglašavanje istorijskog značaja tog događaja, ali i uz pominjanje teških pitanja i pokušaje njihovog anesteziranja.

Na svečanoj sednici vrha državne zajednice i dveju republika, komesar za pridruživanje Oli Ren, saopštavajući odluku Evropske komisije, pošao je od toga da će se ovdašnji politički akteri iduće godine suočiti sa teškim političkim pitanjima kao što su status Kosova i budućnost državne zajednice, ali da je u svačijem interesu da se ne dozvoli da bilo šta poremeti evropske pregovore.

Predsednik Srbije Boris Tadić je u tom kontekstu kasnije konstatovao da malo koja zemlja ulazi u toliko važnih pregovora. On podseća da je SCG započela pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju sa EU-om, da verovatno predstoji referendum u Crnoj Gori nakon koga zavisno od ishoda slede razgovori dve republike, da su na pragu pregovori o budućem statusu Kosova i Metohije, da se očekuje završetak pregovora sa Međunarodnim monetarnim fondom i okončanje procesa saradnje s Haškim tribunalom. Tome treba dodati i pregovore o pristupanju Svetskoj trgovinskoj organizaciji za koje srpski ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Milan Parivodić kaže da su počeli u dobroj atmosferi.

SLOVA I DELA: Pregovori o asocijaciji i pridruživanju će biti kombinovani sa svojevrsnim monitoringom, procenjivaće se da li su institucije dovoljno stabilne da garantuju demokratiju, da li postoji vladavina prava, da li se poštuju standardi zaštite ljudskih i manjinskih prava, da li se razvija tržišna ekonomija, da li je zakonodavstvo prilagođeno onom u EU-u, da li postoji efikasna javna uprava, a naročito nezavisno sudstvo.

Pored procene o usklađenosti zakona, procenjivaće se i ono što se dešava na terenu, a očito je da to može biti povezano i sa političkim okolnostima ne samo u zemlji već i u okruženju.

Traži se, na primer, konstruktivan pristup održanju Bosne i Hercegovine u duhu Dejtonsko-pariskog sporazuma (to je posebno pomenuo Dejvid Gauen, ambasador Velike Britanije, zemlje koja trenutno predsedava Evropskom unijom, očigledno motivisan političkom krizom u RS zbog reforme policije). Traži se da se uspostavi regionalna saradnja, da se pokaže sposobnost za mirno rešavanje sporova i, što se najčešće, a često i jedino pominje, puna saradnja sa Međunarodnim tribunalom za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije. Ren je upozorio da se Evropska komisija neće kolebati da prekine pregovore u slučaju izostanka saradnje s Haškim tribunalom. U vojvođanskoj skupštini je dodao da pregovori mogu biti suspendovani i ako Evropljani zaključe da se u Srbiji krše manjinska prava.

KOLOSECI U ČVORU: Što se državne zajednice tiče, Oli Ren je precizirao da će evropski timovi pregovarati odvojeno sa jednom i drugom državom članicom, ali pošto se mnoge odredbe tiču onih pitanja koja su zajednička, a od njih će se početi, od krucijalnog je značaja da postoji sagovornik koji reprezentuje zajedničke interese.

Formalno gledano, legalitet zajedničkih predstavnika obezbeđen je političkim dogovorom uz prethodno posredovanje Solane – izmenama Ustavne povelje SCG produžen je mandat poslanicima u Skupštini SCG.

Sa svakom od država članica o pridruživanju se pregovara posebno u oblastima koje one same uređuju – trgovina, ekonomska i sektorska politika. Jedan od rezultata te formule je, na primer, potpisivanje Sporazuma o tekstilu između EU-a i Srbije u martu 2005. godine.

Sa državnom zajednicom pregovara se o oblastima iz njenog delokruga, posebno o međunarodnim političkim obavezama i ljudskim pravima. Njihova realizacija je, međutim, na republičkom nivou, što vrlo dobro oseća ministar SCG za ljudska i manjinska prava Rasim Ljajić. Tako smo u proteklih mesec dana videli kako o ljudskim pravima u Strazburu govori predsednik Skupštine državne zajednice Zoran Šami, a za incidente u Vojvodini prozivaju ministra policije Jočića.

Pregovori treba da razbistre kakav je upravljački kapacitet ovdašnjih institucija i kakva je njihova mogućnost sinergijskog delovanja; dok je ijedan deo sporazuma nezavršen pregovori o drugim delovima ne mogu biti nastavljeni. U tom smislu to je jedan jedinstveni sporazum.

Ren je upozorio da u ovom trenutku nije korisno da počne politička diskusija o tome šta će se desiti ukoliko dođe do raspada državne zajednice SCG. Precizirao je da će u slučaju podele zemlje Evropska komisija morati da traži objašnjenje od Saveta Evropske unije, zapravo da traži novi mandat za pregovaranje sa Crnom Gorom i sa Srbijom, a dok taj savet ne donese odluku može biti izgubljeno dosta vremena.

Ustavna povelja SCG inače daje prednost državi članici koja optira za održanje državne zajednice, a ona koja se opredeli za otcepljenje imaće problem sa sukcesijom i upućuje se da traži članstvo u međunarodnim organizacijama. Crnogorska vlast je pokušavala da tu nezgodu premosti predlažući Beogradu nove pregovore o zajednici nezavisnih država, ali ovde nije naišla na razumevanje – najizričitiji u tom stavu bio je premijer Koštunica.

Crnogorski premijer Milo Đukanović je, u prisustvu komesara Rena, ostao pri stavu da odluka o državnom statusu Crne Gore na proleće iduće godine neće umanjiti efikasnost pregovaranja o asocijaciji i pridruživanju, mada u toj atmosferi razmene svečanih izjava nije bliže precizirao kako to misli da izvede. Jedno novinarsko pitanje o tome da li je Ratko Mladić veća prepreka za evropske integracije od crnogorskog referenduma, svedoči o izvesnom neraspoloženju zvaničnog dela crnogorske javnosti evropskom porukom „prvo potpišite, pa onda glasajte do mile volje“.

Deo sporova oko tog referenduma (kao onaj o potrebnoj većini, izlaznosti itd.) tiče se odnosa vlasti i opozicije u samoj Crnoj Gori, a neki od tih sporova se povremeno prenose i u Srbiju. Na primer, polemika je i ovde vođena o dilemi da li na crnogorskom referendumu treba da glasaju državljani Crne Gore ili samo oni koji u njoj imaju prebivalište, što pogađa 263.984 državljana Crne Gore, pripadnika crnogorske, srpske, bošnjačke i drugih nacionalnosti koji žive u Srbiji.

Dokument srpskog Ministarstva za državnu upravu o broju crnogorskih državljana srpski premijer Koštunica je tokom posete Briselu sredinom jula ove godine dao na uvid evropskom komesaru Renu i visokom predstavniku EU-a za spoljnu politiku i bezbednost Solani. Prema poslednjem popisu u Crnoj Gori ima 616.258 stanovnika, pa po ovim podacima, proizlazi da trećina Crnogoraca živi u Srbiji. Oni su tokom leta počeli da se organizuju i da javno reaguju.

Potvrđujući novinarima da je tim povodom dobio protestno pismo crnogorskog predsednika Filipa Vujanovića, predsednik Srbije Boris Tadić je tada izneo stav da građani treba da imaju pravo da glasaju ma gde da žive, te da i svi građani Crne Gore treba da imaju pravo da glasaju na referendumu. On je, međutim, precizirao da Srbija neće odlučivati kako će se glasati u Crnoj Gori, a prigovorio je zbog toga što Beograd i Podgorica komuniciraju preko Brisela.

Rasprava o tome je utihnula zbog toga što je ta stvar zapravo prešla u nadležnost Brisela. Ren je 10. oktobra pred novinarima precizirao da za održavanje crnogorskog referenduma moraju da budu respektovani standardi koji su prihvatljivi za svakoga i za EU, te da se čeka da se oglasi Venecijanska komisija koja će te standarde definisati dajući mišljenje o crnogorskom zakonu o referendumu.

PAZI, ŠATL: Što se kosovskih pregovora tiče, Ren je zatražio da u najavljenim pregovorima o Kosovu svi pristupe pregovorima u konstruktivnom duhu, naglašavajući da Kosovo treba da ima evropsku perspektivu bez obzira na rezultat pregovora. Srpski premijer Koštunica je na tu poruku praktično započeo pregovore, rekavši da se svi u regionu moraju držati opštih načela i vrednosti i preuzeti zajedničku odgovornost za stabilnost regiona, a to, kako je naglasio, pre svega znači nepromenljivost naših granica.

Ta tačka je zasigurno deo zajedničke strategije srpske vlade i predsednika Republike o kosovskim pregovorima, o kojoj se ponešto moglo razabrati kada je nova predsednica Koordinacionog centra za Kosovo Sanda Rašković-Ivić otkrila (predsednik Tadić će reći, i obogatila ličnim razmišljanjima) nešto o protivljenju svakoj nezavisnosti Kosova, uslovnoj ili bezuslovnoj, a istovremeno o spremnosti Beograda da se sudska, izvršna i zakonodavna vlast prenese na kosovske institucije, uz zahtev da se isti takav paket prenese na decentralizovane institucije u srpskim enklavama.

Poklapanje početka evropskih i kosovskih pregovora moralo je u Beogradu da izazove zabrinutost. Lobiranja, spekulacije o rešenjima koja su negde već skuvana, predlog Kofija Anana Savetu bezbednosti da počnu kosovski pregovori, umereno kritički izveštaj specijalnog izaslanika Kaija Eidea koji uz zamerke ipak preporučuje početak pregovora o statusu, najava dolaska američkog državnog podsekretara Nikolasa Bernsa u Prištinu radi pripreme terena za razgovore o budućem statusu, formiranje pregovaračkog tima kosovskih Albanaca, pripreme u kosovskoj skupštini za usvajanje deklaracije o nezavisnosti… Šef UNMIK-a Petersen boravio je prošle nedelje u Beogradu praktično u novom pokušaju da ugura Srbe u kosovske institucije, u čemu do sada nije uspeo.

Komesar za bezbednost Havijer Solana jednom je izjavom pokušavao da razdvoji ta dva procesa – kaže da se jedan tiče odnosa Srbije i Crne Gore i Evropske unije, a da se drugi tiče procesa čiji pravac usmeravaju Ujedinjene nacije, a ne Evropska unija. Na pitanje novinara kako se objašnjavaju informacije da EU, Kontakt grupa i drugi međunarodni činioci već unapred imaju dogovor o statusu Kosova, Solanin portparol Kristina Galjak odgovorila je sa više emocija – da su „smešne i nepoštene tvrdnje da su međunarodne diplomate već unapred odredile status Kosova“, da će rešenje biti rezultat pregovora, ali je, ipak, dodala da budući da su stavovi dve strane takvi kakvi su sada, mi (Evropljani) im moramo pomoći.

Sudeći prema jednoj izjavi šefa UNMIK-a Serena Jesen Petersena, kosovski pregovori će početi u decembru i odvijaće se putem takozvane šatl diplomatije.