Stari glumac u »novom filmu«

Pošto Srbijom već neko vreme upravljaju ljudi koji su onomad bili viđeni za „političku istoriju“, ne bi bilo nikakvo čudo da se ostvari i proročanstvo koje kaže da će u Vladu uskoro ući i Boris Tadić. U biografskom smislu, on se, naime, u potpunosti uklapa u profil ekipe okupljene oko Aleksandra Vučića – grupe ljudi koji su više puta kretali od nule, više se puta posuli pepelom, više puta pregazili preko stavova i ideja za koje su se nekad zalagali.

Za protekle dve godine, od kada nije predsednik Srbije, Tadiću je pošlo za rukom da stigne do političkog dna i da sa njega počne polako da se diže; da svoju stranku praktično dovede do propasti i da zatim osnuje novu; da u rekordnom roku, tu novu stranku dovede u narodnu skupštinu.

Jedina razlika između bivšeg predsednika Srbije i nekad otpisanih, a sada već uveliko vaskrslih vladara, jeste u poimanju pozicije u kojoj su se našli: dok su oni uglavnom dostojanstveno podnosili sopstvene poraze i radili na tome da se „vrate u meč“, Tadić se zapravo nikada nije pomirio sa statusom gubitnika, nikad nije utišao sopstvenu sujetu i nikad priznao greške koje su ga koštale ozbiljne državničke karijere. Uprkos tome, ili možda baš zbog toga, Boris Tadić nikada nije otišao iz naših života. Iako već dve godine praktično nema nikakvu moć, on je uvek nekako tu, prisutan – s razlogom ili (mnogo češće) bez njega.

(NOVO)DEMOKRATA: Kada je u večernjim satima 20. maja 2012. izgovorio antologijsku rečenicu „Doviđenja ljudi, vidimo se u nekom drugom filmu“, dotadašnji predsednik Srbije verovatno ni sam nije slutio koliko će mu vremena biti potrebno da izabere najbolji scenario i najadekvatniju ulogu.

Pošto je posle izbornog poraza rukovođenje strankom prepustio Draganu Đilasu, činilo se da će se smiriti u ulozi penzionera – tome u prilog išla je i čuvena fotografija Tadića na Visu, pod lozom i u kupaćim gaćama, koju je Đilas (marketinški agilan, kakvog ga je već bog dao), iskoristio da objasni kako sada nije vreme za dotične gaće, već za akciju. No, prevarili smo se. Malo potom, Tadić je već bio na putovanjima i konferencijama, pred kamerama i mikrofonima: iako nije izgovarao ništa novo i posebno značajno, činilo se da mu malo treba za povratak na scenu. Ipak, posle unutarstranačkih trvenja među demokratama, u novembru 2012. morao je da se pomiri s funkcijom počasnog predsednika DS-a: struja Dragana Đilasa bila je neuporedivo jača, njegov temperament i energija mnogo snažniji, a u Tadića su u stranci, baš kao i izvan nje, mnogi upirali prstom kao u najvećeg i najdirektnijeg krivca za ono što se Srbiji dogodilo.

Kao počasni predsednik demokrata, Tadić je obavljao poslove koji kao da su za njega stvoreni – putovao je ovamo i onamo, držao predavanja, bio angažovan u Telenoru kao savetnik za Evropu i sa gospodske distance posmatrao i komentarisao ono što se događalo na političkoj sceni. No, đavo nikad ne spava – posebno ne u slučaju ljudi kojima su svetla reflektora potrebnija nego vazduh. Na zatvaranju seminara studenata Fakulteta političkih nauka na Kopaoniku, počasni predsednik otvorio je novo poglavlje svoje karijere. Obraćajući se studentima, Tadić je najpre rekao da bivši ministar spoljnih poslova nije dobro obavljao svoju funkciju, da je Srbiju posvađao s mnogim zemljama, a najviše postigao na planu lične promocije. Pošto je bacio tu „bombu“, izgovorio je ono što je zapravo bilo vest dana: ističući da u Vladi Srbije sede ljudi koji nisu sposobni za taj posao, rekao je da nije odustao od politike ni u Srbiji, ni na međunarodnom planu, odnosno da „ostavlja mogućnost da se vrati“. To je i učinio, na prilično očekivan i neoriginalan način, ali ipak na iznenađenje mnogih.

Nakon raspisivanja ovogodišnjih izbora i spekulacija o mogućem savezu demokrata sa Zoranom Živkovićem, Tadić je odbio ponudu da bude u njihovom izbornom štabu i najavio nove forme delovanja. Na konferenciji za novinare 30. januara, on je rekao da nije mogao da preuzme odgovornost za politiku koju stranka vodi: „Nema razloga da budem u bilo kakvoj političkoj instituciji sa onima koji su nas, dok smo vodili borbu protiv organizovanog kriminala, nazivali šefovima mafije, kriminalcima i Al Kaponeom“. Samo tri dana kasnije, objavljeno je da Tadić pravi Novu demokratsku stranku i da će na izbore izaći u koaliciji sa Zelenima Srbije, Nenadom Čankom i Dušanom Petrovićem. Iako u kampanji nije ponudio ništa inovativno i konkretno, a dobar deo vremena posvetio napadima na dojučerašnje kolege iz DS-a, Tadiću je pošlo za rukom da dobije 12 poslaničkih mesta i na taj način stekne kakvu-takvu političku moć.

Od tog trenutka, međutim, počinje Tadićev „novi film“ koji malo ko može da razume, ali koji će – po svemu sudeći – imati zanimljivo finale.

NAPREDNJAK: Još na početku pregovora o formiranju nove vlade, bilo je jasno da Tadić sebe smatra jednim od najozbiljnijih kandidata za partnerstvo sa Vučićem – neverovatno, ali možda čak i partnerom dovoljno jakim da postavlja nekakve uslove. Bivši predsednik je, naime, zahtevao da u Vladu ne uđu socijalisti, s kojima je 2008. lično potpisao pakt o pomirenju i tako ih u punoj slavi vratio na poziciju moći: „Izneli smo čvrst stav da nećemo ući u vladu sa SPS-om, koji je napravio ogromnu štetu u svim sektorima koji su bili u njihovoj nadležnosti. Nemilosrdno su trošili društvene resurse načinom na koji su vodili ministarstva i javna preduzeća, što najbolje svedoči o karakteru te stranke“, rekao je u to vreme.

Četiri meseca kasnije, ostao je na istoj poziciji, koristeći svaku priliku da se iznova zavadi sa Ivicom Dačićem: poslednji otvoreni sukobi bazirali su se na međusobnim optužbama za stanje u Galenici i situaciju u policiji.

Ovih dana, međutim, kruže priče da će Vučić kazniti Ivicu zbog neposlušnosti i u Vladu umesto njega konačno pozvati Tadića. Kad bi taj uslov bio ispunjen, sva je prilika da ovaj ne bi ni trenutka oklevao. Naprotiv. Sve što je uradio ili izgovorio u poslednje vreme upućuje na zaključak da je samo čekao kada će se premijer konačno dozvati sebi i izabrati – baš njega.

Čim se otvorila politička kriza u Vojvodini, Boris Tadić počeo je da se pominje kao solomonsko rešenje koje bi na miran način ujedinilo različite interese. U tom kontekstu, razmatrane su sve moguće i nemoguće kombinacije, demokrate su se unutarstranački i dalje gložile u vezi s Tadićevom zaostavštinom i dilemama o smislu ponovne saradnje s njim, ali se sam Tadić trudio da bude vrlo zagonetan i da sebi ne zatvori nijedna vrata. Napominjući da je vojovođanskoj vladi neophodna rekonstrukcija „uz korenite personalne i političke promene“, on je još u junu istakao da ne bi trebalo isključivati ni mogućnost formiranja koncentracione vlade u kojoj bi se sve stranke udružile u rešavanju gorućih problema. Istakao je tada kako eventualni ulazak SNS u tu vladu ne bi „otupeo oštricu“ njegove stranke prema vladi na republičkom nivou.

„Oštrica NDS-a zavisila bi samo od toga da li vlada radi dobro ili loše i to nema nikakve veze sa eventualnim regionalnim ili lokalnim koalicijama… Politika je domen javnog i tu nema mesta ličnim netrpeljivostima. Zarad viših ciljeva, do sada sam ulazio u koalicije i sa onima sa kojima nikada ne bih imao lične odnose. Nažalost, u srpskoj politici je i dalje političko ponašanje često uslovljeno ličnim odnosima, a još češće prizemnim ličnim interesima, što je pokazatelj nezrelosti našeg političkog bića“, ocenio je Tadić rekavši tako sve.

Ipak, ovih dana stvari su postale još jasnije. Prilikom formalne registracije NDS-a kao stranke, Boris Tadić je 22. avgusta slavodobitno konstatovao kako je baš NDS „jedina prava opozicija u Srbiji“ i da kao takva „ne želi da po svaku cenu ulazi u vlast u Vojvodini s nepouzdanim partnerima“. Ova izjava o ljudima s kojima je do juče nezvanično pregovarao protumačena je kao korak ka Vučiću, ili, kako je rekao jedan sagovornik „Politike“, „alibi da se okrene naprednjacima i s njima pravi pokrajinsku vladu“.

BORAC: U prilog tome ide i činjenica da Boris Tadić ni do sada nije ozbiljnije napadao Vladu. Njegova „oštrica“ zapravo se svodila na načelne kritike i blago klimanje glavom na sve što se direktno ili indirektno tiče života u Srbiji. Poslednjeg dana avgusta, Tanjugu je recimo, rekao ovo: „Ne mogu da ne podržim sadašnju izbalansiranu spoljnu politiku Srbije, jer je ona pokušaj da se nastavi politika vođena u vreme mog predsedničkog mandata i zasnovana je na četiri spoljnopolitička stuba: Briselu, Vašingtonu, Moskvi i Pekingu.“

Čak ni u situacijama kada je direktno napadnut od strane Vučićevog okruženja (nikada njega lično!), Tadić zvuči krajnje smireno i sigurno u sebe, ne atakuje na one koji ga prozivaju i deluje kao čovek kojem je jasno da ništa ne može da mu se desi. Nakon što je Nebojša Stefanović formirao specijalni istražni tim za istragu o prodaji NIS-a, Tadić – kao potpisnik tog sporazuma – konstatuje samo da je reč o političkoj predstavi: „Da NIS tada nije prodat, danas verovatno ne bi ni postojao, a šteta koju bismo imali samo od gubitka radnih mesta, prevazilazila bi štetu koju imamo od onih delova ugovora koji nisu najpovoljniji za Srbiju.“

Zapravo, osim teza o Dačiću, jedino vidnije neslaganje s aktuelnim premijerom Tadić iskazuje kada je u pitanju Vladimir Beba Popović. Posle Popovićevih letošnjih nastupa i napada na bivšeg predsednika, ovaj je rekao da je „problem to što Vlada zvanično sarađuje s čovekom koji se bavi širenjem sodomije po medijima“, kao i da bi „predstavnicima Vlade trebalo postaviti pitanje o opravdanosti i motivaciji te saradnje“.

Da su u pitanju dozlaboga principijelni ljudi, pitanje odnosa sa Vladimirom Popovićem ili uopštene primedbe koje Tadić ima na Vladu, možda bi mogle da pomute sklad u nekoj budućoj podeli vlasti. No, takva opasnost ne postoji. Glavni glumci u ovom filmu mnogo su već puta pokazali spremnost da „zarad viših interesa“ prelaze preko svega, pa i preko sopstvenih principa. U tom smislu, zanimljivo je pomenuti i jednu od popularnijih teorija o Tadićevoj političkoj budućnosti. Priča se, naime, da je on ozbiljno zainteresovan za poziciju generalnog sekretara UN – funkciju na koju je inače još poodavno oko bacio nezaobilazni Vuk Jeremić. Bivši „predsednik sveta“ je inače bio na listi najneomiljenijih ličnosti Aleksandra Vučića i njegovog tima sve dok nisu došli na vlast: čim su se dokopali Nemanjine, s Jeremićem više nisu imali nikakvih problema i data mu je načelna podrška u jurišu na Ujedinjene nacije. Šta ćemo, međutim, s Borisom Tadićem? Ako je zaista istina da pretenduje da nasledi Ban Ki Muna, sigurno je da mu je neko od onih koji zvanično podržavaju Jeremića dao „zeleno svetlo“ za tako nešto. Što, opet, govori o principijelnosti i doslednosti onih koji ovom zemljom upravljaju, ali i onih koji se motaju oko njihove trpeze kako bi bili pomaženi po glavi i podržani u ovom ili onom poduhvatu.

VASPITAČ: Jedan od većih Tadićevih problema u politici jeste nesposobnost da realno sagleda situaciju u kojoj se nalazi. Vidljivo je to bilo u mnogim situacijama, a u poslednje vreme u tom je smislu ilustrativan njegov odnos prema medijima.

Želeći da objavi intervju s njim, dnevnik „Danas“ uputio mu je 12 pitanja – uobičajenih, reklo bi se, koja se dotiču kako dnevne politike tako i opštih političkih tokova. Ali, umesto Tadićevog pristanka, na adresu novinarke Lidije Valtner stiglo je nešto što će verovatno ući u antologiju srpske medijske istorije – dopis kojeg se ni rahmetli Sloba, a ni Aleksandar Vučić u ulozi nekadašnjeg cenzora, ne bi postideo. Između ostalog, tu piše: „Poštovana Lidija, Vaša pitanja su ispod svakog nekadašnjeg intelektualnog nivoa lista ‘Danas’ i gospodin Tadić se nada da niste uspeli da još jednom pogledate pitanja pre nego što ste ih poslali, jer smatra da previše glupo zvuče da bi se moglo očekivati da on ozbiljno odgovara na ovakva pitanja. Osim što pitanja pokazuju da onaj koji ih je sastavljao nema osnovna znanja iz politike, pojedina pitanja svedoče i o tome da njihov autor nije u stanju da izvrši prostu računsku operaciju sabiranja do 126. Molim Vas, kada sledeći put ‘Danas’ odluči da pošalje pitanja gospodinu Tadiću, da Vaš novinar pokaže makar elementarno političko znanje, ali i pristojnost kakva dolikuje ozbiljnom listu kakav je ‘Danas’ nekada bio. Ova pitanja ne pokazuju samo neznanje nego i malicioznost koja je u ovom obliku retkost i u najgorim tabloidima.“

Pismo koje je potpisala Tadićeva predstavnica za javnost izazvalo je reakciju svih koji se u ovoj državi išta pitaju o medijima, ali je u konačnom zbiru pre svega pokazalo da bivši predsednik zaboravlja da je bivši, ali isto tako i da nije bogom dan. Pošto mu je oštro odgovoreno sa svih adresa, Tadić se opet latio pera i nastavio u istom stilu: saopštavajući da odgovor kojim su odbili intervju „nije bio javnog karaktera“, konstatovali kako se iz njega vidi da je „upućen naručiocu tekstova“, a ne novinarima, uz opasku da su uvereni kako Vladimir Beba Popović vrši uticaj na delove redakcije tog lista. Danasovci su mu otpisali u očekivanom tonu, ali to ovde nije tema: ovde je bitno da se čovek koji je nekad bio predsednik Srbije usuđuje da vaspitava medije; da čovek čija nas je neodlučnost mnogo koštala i čije ćemo grehe plaćati još dugo, smatra kako ima moralno pravo da bilo kome u ovoj državi prebacuje bilo kakve veze s bilo kim.

Istina je da je odnos Borisa Tadića s medijima inače bio problematičan, ali bilo je za očekivati da će svoje ponašanje bar donekle promeniti posle političke kataklizme koju je priredio sebi i svima nama.

To se, nažalost, nije desilo – verovatno zahvaljujući ničim izazvanom kompleksu veličine, kojem nije mesto u komunikaciji s medijima i čije su posledice u direktnoj suprotnosti sa svim onim zbog čega su ljudi nekada glasali za njega, sa svim njegovim javno proklamovanim načelima. A upravo su načela nešto čega bi Boris Tadić trebalo da se seti kad i ako bude seo za astal s Aleksandrom Vučićem.