Šta sve Ana ume sama

Kada je 29. juna ove godine Narodna skupština i zvanično izglasala Anu Brnabić za premijerku, samo su se retki nadali da će njena politika, ako je uopšte bude i bilo, odstupati od zvaničnog političkog kursa predsednika Aleksandra Vučića. Još tada je karakterisana kao marioneta, fikus, filadendron i puki Vučićev trbuhozborac. Ispostavilo se da su oni koji su premijerku „častili“ ovim epitetima bili u pravu, ali samo donekle. Da, Brnabić je definitivno u dubokoj senci Aleksandra Vučića, ali je određenim političkim potezima, izjavama i gafovima na dobrom putu da promeni sliku o sebi kao bledoj tehnokratskoj figuri i da postane jedna od retkih individua u Vladi Srbije. Recimo, poput Aleksandra Vulina. Za izgradnju novog imidža Ane Brnabić nije ključno samo ono što radi i govori, nego i ono o čemu ćuti.

ŽENA KOJA ĆUTI: Setimo se samo polovine juna kada je na čelo srpske vlade došla žena. Od neukusnog i preteranog naglašavanja njenog roda i seksualne orijentacije nije moglo da se živi. Nije mali broj onih koji su se „navukli“ na to što imamo ženu na najmoćnijoj političkoj funkciji u zemlji, pa su još i poverovali da će to generalno popraviti položaj žena u Srbiji. Nije prošlo ni nedelju dana od izbora Ane Brnabić za premijerku, kad je u Centru za socijalni rad na Novom Beogradu Olgu Lovrić, majku troje dece, ubio muž. Nedelju dana kasnije, u Centru za socijalni rad Rakovica bivši muž ubio je Maju Đorđević i njihovog zajedničkog četvorogodišnjeg sina. U javnosti je pokrenuta široka rasprava o odgovornosti institucija za ova ubistva, oglasio se i ministar za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja Zoran Đorđević, koji je priznao da treba pooštriti kontrolu institucija socijalne zaštite, pa čak i priznao da sistem snosi deo odgovornosti za smrt dve žene i jednog deteta. Ana Brnabić, žena, ona od koje se najviše očekivalo, nije dala nijednu izjavu tim povodom. Umesto nje, oglasio se predsednik Vučić, u prvom intervjuu koji je dao kao predsednik, na Televiziji Pink. On je sve koji su tražili grešku u sistemu ili priznali deo krivice optužio da govore besmislice, te poentirao da je za svako ubistvo kriv isključivo ubica. Istina, rekao je i da Srbija zaista ima problem sa nasiljem nad ženama, ali da toga ima svuda. Brnabić je do dana današnjeg ostala nema, a na problem nasilja nad ženama nije se osvrnula ni pre nedelju dana, 25. avgusta, kada je na odeljenju ginekologije bolnice u Prokuplju bivši muž pretukao ženu koja je dovela na kontrolu bebu iz novog braka, staru deset dana. Žena je završila sa teškim telesnim povredama, odbranili su je bolničari, a napadač je pobegao.

Izboru Ane Brnabić obradovao se i deo razjedinjene LGBT aktivističke scene, ali uzalud. Istina, prošle godine, kao ministarka za državnu upravu i lokalnu samoupravu, Brnabić se pojavila na Paradi ponosa, ali negde na začelju kolone. Danima pre toga izjavljivala je da LGBT prava jesu bitna, ali nisu prioritet. Ovo verovatno jeste tačno, ali svakako nije nešto što deo populacije koji polaže velike nade u nju i doživljava je kao svoju, želi da čuje. Ove godine Srbija ima dve parade. Jedna je održana 24. juna, a premijerke nije bilo nigde. Istina, Skupština je još nije bila izabrala, ali ju je Vučić već predložio za mandatarku. Iz kabineta Ane Brnabić saopšteno je da tog dana ima „važnija posla“. Tog dana Brnabić je posetila Naučno-tehnološki park Zvezdara gde je prisustvovala finalnom takmičenju u programiranju „mBot“ robota u okviru lige „Kodiranje“, koja je deo akcije „Bitka za znanje“.

TEHNOLOGIJA I TEHNOKRATIJA: Da Ana Brnabić više drži do razvoja tehnologija digitalizacije i elektronske uprave nego do bazičnih ljudskih prava, jasno je već iz izbora tema o kojima se odlučuje da govori. Ogroman deo njenog premijerskog ekspozea bio je posvećen digitalizaciji javne uprave, kao da u Srbiji žive i rade kompjuteri, a ne ljudi. O besmislu insistiranja na digitalizaciji u vreme kad je svega 17 odsto Srbije pokriveno kanalizacionom mrežom, već smo pisali (videti „Vreme“ br. 1383, tekst „Zapisi sa ruba pameti“), ali nije zgoreg podsetiti koliko je ova tema prirasla srcu Ani Brnabić i kakav je haos nastao sa promenom obrazaca za zdravstvene knjižice. Međutim… Svaki put kad se formira nova vlada donosi se i novi zakon o ministarstvima. Ovaj zakon našao se u parlamentu 24. juna, uoči formiranja vlade Ane Brnabić. Jedan naoko nebitan detalj promakao je široj javnosti, ali on mnogo govori o tome koliko je ovoj vladi stalo do svih tih tehnoloških inovacija kojima nas davi ko zmija žabu. Naime, novim izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima izbrisan je član kojim je Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu osnivač Direkcije za elektronsku upravu. Istina, obrisan je i član o osnivanju Kancelarije za evropske integracije, ali je dodat nov, kojim se osniva Ministarstvo za evropske integracije. Direkcija za elektronsku upravu ne pominje se nigde osim u članu kojim je predviđeno njeno brisanje. Prevedeno sa birokratskog na normalan jezik, to znači da je usvajanjem izmena zakona ova direkcija – ugašena.

Šta to znači? Optimisti polažu nade u dva moguća scenarija: da direkcija bude ponovo osnovana pod nekim drugim ministarstvom ili da bude podignuta na status kancelarije za e-upravu. Ali, za to je kasno. Da je bilo takvih namera, one bi ušle u Zakon o ministarstvima. Ovako, ostaje neprijatan utisak da je Ani Brnabić naprosto dosadilo da se time bavi onog trenutka kad je avanzovala od ministarke do premijerke.

MERA LIČNOG INTEGRITETA: U rekapitulaciju prva dva meseca obitavanja Ane Brnabić na premijerskoj poziciji svakako mora da uđe i sada već čuvena epizoda sa intervjuom za Blumberg zbog kog se posle pravdala ruskom ambasadoru Aleksandru Čepurinu. Pet dana nakon što je postala premijerka, Brnabić je dala intervju američkoj agenciji Blumberg. Taj je intervju objavljen sa naslovom „Ako bude primorana, Srbija će birati EU, a ne Rusiju“. Iz intervjua se jasno vidi da to nijednog trenutka nije eksplicitno rekla. Dodajmo tome i izjavu portparolke ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marije Zaharove, koja je tek na direktno pitanje novinara da prokomentariše intervju srpske premijerke za Blumberg rekla da je izbor između Evropske unije i Rusije suvereno pravo Srbije, ali Moskva iskreno želi da Beograd ne bude pred tim izborom. Zaharova je još dodala: „Mi iskreno želimo da niko ne stavi ni Anu, ni bilo koga pred izbor: ili-ili.“

Dakle, sve je prošlo bez ikakvih naznaka diplomatskog skandala, a čak se ni Čepurin nije posebno uznemirio. To Anu Brnabić nije sprečilo da uprti transkript intervjua i odnese ga na noge ruskom ambasadoru, ne bi li se ovaj uverio da ništa nije zabrljala. Susret je protekao u srdačnoj atmosferi, razmenjene su standardne fraze o negovanju prijateljskih, ekonomskih i drugih odnosa, ali svako kome je imalo stalo do ličnog, dru-štvenog i, na kraju krajeva, državnog integriteta, osetio se poniženim zbog ovog premijerkinog gesta. Štaviše – ničim izazvanog gesta. Kompromisi i povremeno podilaženje velikim silama su legitimni u politici, ali najčešće u kriznim situacijama i samo pod uslovom da će iz toga proizaći neka korist za sopstvenu zemlju. Ovakva, do jula kad se sve dogodilo, neviđena vrsta podilaženja i poltronstva svodi se na to da neko pristaje da se ponaša kao krpa, čak i kad se od njega ne traži da bude krpa. Šta bi bilo da se Čepurin stvarno naljutio i nadigao dreku kao što je to umeo njegov prethodnik Aleksandar Konuzin, koji je na jednom skupu 2011. otvoreno ponižavao prisutne i čitavo ovdašnje društvo? Ne smemo ni da zamislimo.

Slučaj Blumberg nije, bar za sada, poslednji put da se Ana Brnabić stavila na stranu „stranog faktora“, usput ponizivši građane zemlje čija je premijerka. Štrajk radnika fabrike Fijat Automobili Srbija (FAS), u kojoj je država vlasnik 33 odsto udela, u početku su ignorisali i rukovodstvo FAS-a i Vlada Srbije. Štaviše, radnici su pozivani da se okanu plata i pitanja od čega će da žive, te da više misle na patriotizam i strane investitore koje bi mogli da rasteraju ovakvim ponašanjem. Onda je Brnabić odlučila da preuzme ulogu svojevrsnog medijatora između FAS-a i tri sindikata u štrajku. Od ta tri sindikata, u pregovorima su učestvovala dva – treći je isključen zbog nepokolebljivosti u zahtevima. I šta je Brnabić „ispregovarala“? U suštini, kršenje Zakona o radu, jer su se predstavnici sindikata obavezali da naredne dve godine neće štrajkovati. Time im je oduzeto zakonom i Ustavom garantovano pravo, ali je u provladinim medijima ovo predstavljeno kao veliki pregovarački uspeh naše premijerke. Svi koji su se pitali kako to uopšte može, ostali su bez odgovora. Da sve bude još bizarnije, ugovor Vlade i Fijata ističe u septembru 2018, dakle, za godinu dana, pa je ovaj dogovor o dvogodišnjem periodu bez štrajka perfidno i demagoški protumačen kao dobar signal da će Fijat ostati u Srbiji.

BESPUĆA TVITERA: Uprkos želji za digitalnom modernizacijom, srpske vlasti su na tom polju najdalje dogurale do toga da koriste društvene mreže, a pre svega Tviter. Gotovo sve državne institucije i funkcioneri, kao i veliki broj narodnih poslanika, imaju profile na ovoj mreži. Isto važi i za predstavnike opozicije. I kao da na internetu nema bezbroj tutorijala za ponašanje političara na društvenim mrežama, čim se usude da nešto tvitnu sami, čovek najpre pomisli: bolje da ugase profil. Brnabić je na Tviteru bila prilično uzdržana i odmerena dok je bila ministarka. Otkako je postala premijerka, desila su joj se dva gafa, od kojih je jedan razotkrio da baš i ne zna kako izgleda procedura donošenja zakona u Srbiji. No, idemo redom. Prvo je pozvala mlade stručnjake koji žive u inostranstvu da se vrate i donesu svoje znanje u Srbiju. Usledio je talas gneva, što onih koji žive i rade u inostranstvu, što onih koji su se prevarili i vratili se. Bilo je tu svega, od tvrdnji da im ne pada na pamet da se vraćaju pa da im posao i život zavise od članstva u vladajućoj partiji, preko zaista potresnih priča ljudi koji sa silnim master, PhD i ostalim zvanjima sede kod kuće ili rade poslove koji su daleko ispod njihovih kvalifikacija, do onih koji su se vratili, pa su previše kvalifikovani za poslove koji se nude. Premijerka je ujedno zasuta i podacima o visini zarada, životnom standardu i uslovima rada ovde i negde tamo.

E, onda je 20. avgusta Brnabić tvitnula nešto što je mnoge navelo da se zapitaju da li ona uopšte poseduje elementarna znanja o tome šta je izvršna, a šta zakonodavna vlast. Pompezni tvit „Važan korak ka modernoj elektronskoj upravi – usvojen Zakon o elektronskom dokumentu“ doveo je do toga da građani objašnjavaju premijerki kako zakone ne usvaja Vlada, nego parlament. Sve bi nekako i leglo da Brnabić nije bila uporna, pa na ova objašnjenja odgovarala sa: „Zakon o elektronskom dokumentu je usvojen na današnjoj sednici Vlade. Saopštenje možete pročitati na linku.“ Uzalud behu svi tvitovi u kojima su stotine ljudi pokušavale da joj stave do znanja kako Vlada usvaja tek predloge zakona, koji se onda prosleđuju parlamentu, gde se o njima raspravlja, dodaju se amandmani, pa tek onda bivaju usvojeni. Ne vredi. Brnabić se očigledno Vučićevim „moja je zadnja virusom“, pa ili ne zna šta je uloga parlamenta, ili se i ne trudi da sakrije kako skupštinska većina glasa po partijskom nalogu. U oba slučaja, stanje je zabrinjavajuće.

ZAKUCAVANJE U ZID: Kao da nam za ova dva meseca nije dala dovoljno razloga da sumnjamo u njenu političku veštinu, kompetentnost i integritet, Brnabić se prošle nedelje još dva puta, svojim čudnim predlozima i idejama, opasno približila stepenu iracionalnosti kakvu najčešće pokazuje ministar vojni Aleksandar Vulin. Govoreći o novom Zakonu o zapošljavanju u javnom sektoru (protiv kog se već bune zdravstveni i prosvetni radnici), bubnula je kako prosvetari treba da budu plaćeni po učinku, te da se mora napraviti razlika između dobrog i lošeg nastavnika. U prevodu: džabe nekom nastavniku što ima pun fond časova, ako njegovi đaci ne idu na takmičenja i ne osvajaju nagrade. Definitivno skretanje u „vulinizam“ stiglo je baš sa njegovim predlogom da slike Aleksandra Vučića vise u državnim institucijama. Više o tome sledi na narednim stranicama „Vremena“, ovde nas zanima samo izjava Ane Brnabić tim povodom. Ona ne vidi nikakav problem u tome da se fotografije predsednika Srbije Aleksandra Vučića postave u državne institucije, jer, kako je navela, treba jačati kult nacionalnih simbola Srbije.

Dakle, naša moderna, liberalna, proevropska premijerka, onoliko dizana u nebesa jer je žena i lezbejka, želela bi da jača „kult nacionalnih simbola“. Hajde što predsednik nije nacionalni simbol, mnogo je opasnije što u 21. veku neko, pa još profilisan na način na koji je to Ana Brnabić, drži do kultova, i to nacionalnih. Dobro došli u 19. vek, sa sve ženom, gej ženom, na čelu Vlade Srbije.