U oktobru 2020. godine u Obrenovcu objavljena je jedna knjiga. Zove se Drame: Nebeska kafana i Doktor Buzdovan. Napisao ju je gospodin Ivan Jegorović. Svim iole upućenim u lokalna društveno-politička zbivanja, a njihov krug verovatno nije širi od granica obrenovačke opštine ili, u krajnjem slučaju, beogradskog atara, poznato je da je gospodin Jegorović značajna politička figura grada Obrenovca i direktor Sportsko-kulturnog centra.
Nije sporno, a kamoli za osudu, što je političar napisao i izdao knjigu. Svakako nije prvi, a bilo je među političarima izvrsnih pisaca, kao što je i među piscima bilo političara. Na kraju krajeva, bogatstvo ma koje ličnosti ne može se svesti na jednu privremenu funkciju. Sud o dramama gospodina Jegorovića prepuštamo kritičarima i dramaturzima, ovde se bavimo samo onim što jeste sporno. Pogovor gospodina Milorada Milinkovića to takođe nije. Dalje, dopuštamo da nije sporno ni to što je autor recenzije, koja se daje u samoj knjizi, gospodin Momčilo Joksimović, novinar, urednik i vlasnik lokalnih novina „Palež“, novina više nego sumnjive reputacije, ali ipak nemalog uticaja. Ako ni to nije sporno, šta onda jeste, zašto zamajavamo pošten svet?
BEZ ODGOVORA OD MINISTARSTVA
Problematičan je tekst recenzije, tačnije, jedan odeljak sa 96. i 97. stranice. Ne govorimo, naravno, o književno-stilskoj vrednosti, kao što nismo govorili ni o vrednosti samih drama. Dakle, u pomenutom pasusu reč je o društveno-kulturnim dostignućima pisca, gospodina Jegorovića: „A upravo je Jegor i tvorac prvog profesionalnog obrenovačkog pozorišta, pozorišta sa pravim, akademski obrazovanim glumcima, a ne naturščicima, radodajkama, usedelicama, baba-devojkama, narkomankama i falš pozorišnim trupama, nekakvim ‘hatorima’, ‘ćoškovima’, ‘ćumezima’…“
Napominjemo da su „Ćoše“ i „Hator“ dečje pozorišne trupe iz Obrenovca. Još problematičnijim ovaj navod čini – i to je srž čitave stvari – činjenica da je ovu knjigu, sa ovom recenzijom i ovakvim tekstom, izdala ustanova kulture, Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac. Da li treba shvatiti da biblioteka stoji iza kvalifikacija koje iznosi gospodin Joksimović i da deli njegov stav? Ili je možda učinjen propust? Bilo kako bilo, biblioteka se dosad nije oglašavala, a nije da nije imala prilike.
O ovome slučaju obavešteno je i Ministarstvo kulture i informisanja, kao i resorna ministarka. Pismo ministarstvu, koje je potpisala grupa građana, među njima i potpisnik ovih redova, ostalo je bez odgovora.
PRELAŽENJE „CRVENE LINIJE“
U martu je upućeno pismo direktoru Biblioteke i uredniku spornog izdanja, gospodinu Vukašinu Ljuštini. Ovaj put samo sa potpisom autora ove beleške. Reakcija je izostala. No, da li je to sasvim tačno? Po modelu već dobro poznatom i uhodanom, ni nedelju dana kasnije, u novinama „Palež“ izašao je članak gospodina Joksimovića, u kome je u izrazito nepovoljnom svetlu predstavljen i potpisnik ovih redova i njegov otac Pavle B. Nikolić, po kome – da stvar bude gora – jedan ogranak biblioteke nosi ime. Biblioteka „Vlada Aksentijević“ nije smatrala da je potrebno oglasiti se ovim povodom i zaštititi svoje ime. Ali, ovde nije reč o novinama i novinarima, reč je o biblioteci.
U javnom diskursu često se govori o granicama, „crvenim linijama“ koje se ne smeju preći. Čitavo polje koje zovemo kulturom u izvesnome smislu dugo je bilo povlašćeno, nije se govorilo o njegovim „crvenim linijama“, kao da ih nema, pa se i ne mogu preći, ili se možda verovalo u neprelazne prirodne granice, kojima ništa ne preti. Ako je i bilo tako, onda – priznajmo sebi – to je bilo ne zato što je kultura bila posvećeno zemljište, već zato što ju je čuvala suštinska irelevantnost u ovom društvu, s jedne, i kao odgovor – opšta nezainteresovanost, s druge strane. To vreme je očito prošlo.
Ima li potrebe tumačiti zašto i na koji način je pogrešno to što biblioteka, ustanova kulture, staje, samim činom njihovog objavljivanja, iza ranije citiranih tvrdnji? Mislimo da je to jasno svima, bez ijednog izuzetka. Naše tumačenje našoj začuđenosti i dubokoj zabrinutosti ništa neće pridodati. Ali, vredi postaviti nekoliko pitanja.
Da li u ovim tužnim mesecima, kada tako zdušno stajemo u odbranu žena žrtava seksualnog i drugog nasilja, postoje žrtve koje nećemo braniti čak ni ako su žene, čak ni ako su učinile nešto vredno za naše male i gotovo zaboravljene gradove? Drugo, ne vrši li se nasilje i nad samom Bibliotekom? Šta ostaje od ustanove lišene svoje funkcije? Da li je njen opstanak pitanje koje će nas brinuti u neizvesnoj budućnosti ili je on ugrožen već sada? Šta ostaje posle biblioteke?
I glavno, a možda jedino pitanje – šta ćemo mi učiniti?
