Šta je Prečanima najpreče

Na ulazu u Novi Sad, na jednom od savremenih krajputaša koji se danas zovu bilbordovi, zapisana je ne baš sasvim precizna propagandna poruka jedne od stranaka članica DOS-a (sa centralom u Beogradu) – „Vreme teče, brzinu mi određujemo“. Može biti da je neko od lidera vojvođanskih stranaka koji često putuju u Beograd na sednice predsedništva DOS-a shvatio ovu poruku sa bilborda kao prestoničko i kolegijalno podrugivanje (pogotovo onaj deo oko određivanja brzine), i zatim rešio da okrene list. U svakom slučaju, Vojvodina je prošle nedelje počela da se polako vraća u političku modu i na naslovne strane, i to ne zato što je Nenad Čanak napravio neku novu verbalnu egzibiciju, već zbog ultimatuma koji su 25. jula sročile i objavile tri vodeće vojvođanske stranke.

Vreme zaista teče, od promena u Srbiji prošlo je gotovo deset meseci, a vojvođanska autonomija još nije došla na dnevni red DOS-a jer su Milošević, Hag, Crna Gora, jug Srbije, kosovski izbori, kragujevačka Zastava, izgleda čak i veronauka neprekidno određivali prioritete i brzinu rada novih vlasti u čijem programu inače piše da će se problemi vojvođanske autonomije rešavati korak po korak. Prošle srede, lideri Lige socijaldemokrata Vojvodine, Saveza vojvođanskih Mađara i Reformista Vojvodine, Nenad Čanak, Jožef Kasa i Mile Isakov, rešili su da obrnu i ubrzaju stvari. Zaključivši da više nema vremena za čekanje i cenkanje, trojica vojvođanskih političara zahtevala su da Predsedništvo DOS-a najkasnije do 3. augusta raspravlja o reafirmaciji vojvođanske autonomije.

OSTALO OD BABE: U vidu zaključaka (nazvanih „novosadski zaključci“), Čanak, Kasa i Isakov saopštili su da predstavnici Vojvodine moraju učestvovati u dogovorima o budućoj saveznoj državi, tražili da se pod hitno Pokrajini vrati ono što i sadašnji ustav omogućava i podsetili na prošlogodišnja predizborna obećanja kada su mnogi iz DOS-a (ne baš svi) pričali bar o delimičnoj ili potpunoj autonomiji vojvođanskog novčanika. „Novosadski zaključci“ su bili začinjeni i stavom (koji je mnogima najviše zasmetao) da u slučaju da se nove vlasti ogluše o ovakve zahteve, neminovno sledi i „internacionalizacija“ vojvođanskog pitanja. Prema dodatnom objašnjenju Jožefa Kase, eventualno traženje pomoći od međunarodne zajednice podrazumeva sve oblike spoljne pomoći, izuzev one vojne. Svi oni koji su se naježili na uvođenje termina „internacionalizacija“ svakako su zaboravili da je još pre nekoliko meseci švedski diplomata Karl Bilt podnoseći izveštaj pred Savetom bezbednosti UN-a tvrdio da pitanje Vojvodine „mora biti internacionalizovano“.

Dobar deo javnosti dočekao je ovu „iznenadnu“ ofanzivu trojice vojvođanskih lidera kao „ucenjivačku politiku“ koja stiže iz Novog Sada. Čulo se ponešto i o separatizmu (zašto kažeš autonomija, a misliš u najmanju ruku na „Vojvodina republika“), zatim o novosadskoj „crnoj trojci“, o nedostatku solidarnosti onih koji ne žele da sačekaju da se država još malo (bolje rečeno bar malo) stabilizuje i konačno definiše sopstvene granice. Na poslednjoj sednici predsedništvo DOS-a primilo je k znanju oštar zahtev iz Novog Sada i odlučilo da o njemu ne raspravlja 3. avgusta, kako je traženo, već tri nedelje kasnije. Predsednik SVM-a Jožef Kasa primio je takvu odluku prilično mirno uz komentar da je interes Vojvodine da se započnu razgovori, a ne da se stvori konfliktna situacija zbog nekog roka. „Ako smo mogli da čekamo deset meseci, onda možemo i još koju nedelju“, rekao je Kasa.

Lider Reformista Vojvodine Mile Isakov ubeđen je, međutim, da je pomeranje termina samo nastavak „inadžijske srpske politike“ koju je promovisao Milošević, a nastavljaju i nove beogradske vlasti. U razgovoru za „Vreme“ Isakov tvrdi da se odlaganjem i neprekidnim guranjem vojvođanskog pitanja pod tepih stvari samo pogoršavaju i da bi zato kasnija cena koja će oko vojvođanske autonomije kad-tad morati da se plati mogla da bude neuporedivo viša. Na pitanje – šta u vojvođanskom slučaju konkretno znači „viša cena“ – Isakov odgovara indirektno podsećanjem da je od osam federalnih jedinica bivše Jugoslavije čak sedam ostvarilo neke političke interese zahvaljujući političkom subjektivitetu koji su vukle iz nekadašnje savezne države. Sve republike su postale države, a i Kosovo kome je Milan Milutinović u Rambujeu nudio „stvarnu autonomiju“ (Vojvodini nije) krenulo je u tom pravcu. Jedino se Vojvodini, kaže Isakov, ne priznaje nikakav politički subjektivitet koji je ukinuo Slobodan Milošević nezakonitim političkim pučem. Predsednik Reformista Vojvodine upozorava istovremeno da je taj „subjektivitet“ istorijska činjenica koju niko ne može da porekne, jer spada u ono što jedan poznati novosadski birtaš opisuje rečima „pa to nam je od našeg babe ostalo“.

„Ako se danas svima vraća nezakonito oteta imovina, zašto se i Vojvodini ne bi vratilo ono što je oteto na silu. Ako se u svim oblastima pravi diskontinuitet sa prethodnom politikom, zašto tako nešto ne bi vredelo jedino kada je reč o autonomiji Vojvodine. Ovih dana je, na primer, formirana nova savezna vlada u kojoj je manjinska Crna Gora dobila pet ministarskih mesta kao i Srbija. Tako Crna Gora sa 600.000 stanovnika ima pola Vlade, a Vojvodina sa dva miliona stanovnika, i uz to ekonomski neuporedivo jača, nema ništa. I sve to samo na osnovu političkog subjektiviteta koji Crna Gora vuče iz bivše Jugoslavije“, kaže Isakov koji ujedno iznosi i lični utisak kako „neko“ iz novih vlasti namerno gura na margine vojvođanske teme ne bi li se ljudi odvikli da na Vojvodinu gledaju i o njoj razmišljaju kao o nečem posebnom.

ČEMU ŽURBA: Slične stavove, kada je reč o autonomiji, Isakov, Čanak i ostali zastupaju i saopštavaju prilično dugo, ali je prošle nedelje to prvi put učinjeno u formi ultimatuma. U Novom Sadu niko i ne krije da je to urađeno ponajviše zbog saznanja da je posao oko pisanja novog ustava i redefinisanja Jugoslavije i Srbije već prilično poodmakao i da je ovo poslednji trenutak da se Vojvodina pomene u toj priči. U postojećem „žabljačkom“ ustavu Vojvodina se i ne pominje, a tako nešto, po mišljenju zastupnika autonomaške opcije, ovoga puta ne bi smelo da se dogodi. Deo objašnjenja zašto se ultimatum pojavljuje baš u ovom trenutku mogao bi se potražiti i u najavama novih izbora. Na tim izborima DOS-a više neće biti, a LSV, SVM i RV biće prinuđene da povedu vojvođanski blok i direktno izmere koliko njihova opcija realno vredi. Za tako nešto se vredi pripremiti na vreme i ujedno poručiti kako je „zbijanje vojvođanskih redova“ nužno jer DOS ne ispunjava ono što je svojevremeno obećao. Među bistriocima novosadske politike može se čuti i mišljenje kako je „tajming“ za isporučivanje ultimatuma odabran i zbog uverenja da DOS nikada nije bio slabiji i uzdrmaniji nego danas i da je zato ovo pravi trenutak da se vojvođanska noga na vreme uglavi u beogradska vrata kako se ona ne bi ponovo zalupila.

Politički protivnici tri vodeće vojvođanske stranke upozoravaju da su se „novosadski zaključci“ pojavili samo desetak dana pošto se Nenad Čanak vratio iz posete SAD i smatraju da tu „svakako nešto ima“. Čanak je u SAD učestvovao u radu nekog okruglog stola na kome se govorilo o Vojvodini, ali „upućeni“ tvrde da „mađarski lobi“ koji mu je navodno organizovao ovo putovanje nije uspeo da mu obezbedi susrete na bogzna kakvom nivou na osnovu kojih bi se kasnije donosili dalekosežni zaključci i povlačili neki konkretni potezi. U Novom Sadu ima, doduše, i onih koji tvrde da je Čanku u SAD jasno rečeno da „ne talasa“ previše jer međunarodna zajednica ima previše posla u regionu oko Makedonije, Kosova i Crne Gore.

IMA KO DA VIKNE: Prilično dugo, u godinama posle „jogurt revolucije“, kada je Milošević počistio vojvođansku autonomiju, ova pokrajina je smatrana ekonomski najbogatijim delom Srbije pretvorenim u „ćutljivu političku provinciju“. Sve do pre nekoliko godina razočarani novosadaski analitičari primećivali su da Vojvodina nema dovoljno snažnu političku grupaciju ili ličnost koja bi bar postavila pitanje – ko odlučuje u ime i za Vojvodinu. U zakržljalim pokrajinskim institucijama (bez stvarne vlasti) nije bilo gotovo nikoga ko bi zastupao „vojvođansko mišljenje“ i podsetio, na primer, da je Vojvodina nekada imala svoje izvorne prihode, prikupljala takse i poreze i od njih stvarala budžet koji je trošila na svom području. U to vreme čak se tvrdilo da je jedan Bidža više galamio (kada je trebalo i pevao) u Skupštini Srbije zbog lošeg tretmana Šumadije u prostornom planu Srbije, nego svi pokrajinski funkcioneri zajedno. Oni kojima su interes i autonomija Vojvodine bili izuzetno važni, pitali su se može li se uopšte na toj ideji podići i neki vojvođanski Štraus, neko ko će shvatiti da je u politici bolje biti i pomalo sebičan, da ne bi ispao budala.

Danas je naravno, sasvim jasno da je ideja autonomaštva preživela sve ove godine dok su Vojvodinom vladali Milošević i Šešelj koji su na izborima redovno osvajali ubedljivu većinu upravo sa programom zatiranja autonomije. Kandidata za Štrausa koji podsećaju da je Vojvodina „eksploatisana srpska žitnica“ koja sa 28 odsto stanovništva popunjava više od 40 odsto budžeta SRJ, a da joj se iz Beograda sve daje na kašičicu, danas je sasvim dovoljno. Najglasniji i najradikalniji među njima (takođe zna i da peva) jeste svakako lider LSV-a Nenad Čanak koji i dalje insistira na tome da se stavi „tačka na pljačku“ Vojvodine i u svojim intervjuima uporno ponavlja da ne želi da moli Đinđića i Koštunicu „da mu vrate ono što mu je Milošević ukrao“. Onako uz put, Čanak se zalaže i za federalizaciju Srbije i povremeno nagoveštava da bi se vojvođanska autonomija mogla možda tretirati i kao „usputna istorijska stanica“ na putu u nezavisnost. Istraživači javnog mnjenja tvrde da se na njihovim radarima prvi put, doduše ne kao izuzetno brojna grupacija, pojavljuju i oni koji bi na izborima rado pretočili ono „volem Vojvodinu“ u nezavisnu državu ili republiku. Ubedljiva većina Vojvođana izjašnjava se za više autonomije od ove postojeće.

Sagovornik „Vremena“ i jedan od potpisnika „novosadskih zaključaka“ Mile Isakov tvrdi da osnova zahteva za autonomiju leži u ekonomskoj sferi. Lider RV-a pominje da je novi zakon o privatizaciji suprotan svemu onome za šta se DOS ranije zalagao i izražava otvorenu sumnju da će republička vlada rasprodati vojvođansku imovinu, bez koje priče o autonomiji gube svaki smisao. Prva stvar koje se Vlada uostalom setila kada je počela priča o privatizaciji bila je upravo beočinska cementara.

„Suština jeste u ekonomiji, ali je naivno verovati da se ekonomska autonomija može ostvariti bez poluga vlasti“, kaže Isakov. „Ima onih koji tvrde da nam je potrebna autonomija novčanika. Nama ne treba prazan novčanik. Tražimo ne samo mehanizme kako da se taj novčanik puni, već i kako se on štiti, da ne može svako da zavlači ruku u naš džep. A to znači da je Vojvodini potrebna i zakonodavna, izvršna i sudska vlast da bi ta autonomija bila potpuna.“

PRVO DRŽAVA: DSS, koji za sada važi i za prvu opozicionu stranku u vojvođanskoj skupštini, oštro se protivi vraćanju državnih atributa za Vojvodinu i rešenjima koja bi, kao i Ustav iz 1974. godine, davala ovoj Pokrajini zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast. Komentarišući za „Vreme“ „novosadske zaključke“ tri vojvođanske stranke, član GO DSS-a i načelnik Južnobanatskog okruga Arsen Kurjački ističe da se oni bitno razlikuju od svih dosadašnjih. „Dosadašnja istupanja čelnika ovih stranaka doživljavali smo uglavnom kao medijske provokacije i dizanje tenzija. Ovo poslednje ne možemo tako kvalifikovati jer sada postoji i pretnja internacionalizacije“, kaže Kurjački i podseća na loša iskustva sa dosadašnjom internacionalizacijom problema u regionu. Ovaj funkcioner DSS-a tvrdi ujedno da se autonomaške stranke u svojim zaključcima služe ucenama i pretnjama, a zamera im i zbog odsustva strpljenja i sposobnosti da sačekaju rasprave o temeljnim ustavnim promenama, što je po njegovom mišljenju najpreči posao. Tek kada država i njene granice budu trajno definisani, moguće je rešavati i pitanja pojedinih delova. Kurjački inače priznaje da se DOS obavezao da će posle pobede na izborima otvoriti pitanje budućeg statusa Vojvodine i rešiti ga na demokratski način, ali i ističe da o tome još ne postoji definitivan dogovor unutar DOS-a. Po njegovim rečima, DSS se zalaže za regionalizaciju države i insistira na takvom uređenju čitave Srbije a ne samo nekih njenih delova.

Mile Isakov, koji zagovara ostvarivanje autonomije u tri faze (preuzimanje ovlašćenja koja omogućava sadašnji ustav, zatim promena zakona koji ograničavaju autonomiju i na kraju donošenje novog ustava kojim bi se trajno i kvalitetno rešio položaj Vojvodine), zamera upravo ljudima iz DSS-a nedostatak sluha za bilo kakve promene. Čudno je, kaže Isakov, da stranka koja se toliko zalaže za legalistički pristup, ne želi da u skupštini podrži čak i ona rešenja i promene koje sadašnji ustav dozvoljava.

Za razliku od DSS-a, namrgođenog na svaki pomen nekadašnje autonomije Vojvodine, DS je u Vojvodini sve do nedavno važio za „prirodnog saveznika“ autonamaša. Neki od njih čak tvrde da je Đinđić u Novom Sadu često odavao utisak „većeg autonomaša“ od samog Čanka ali da nikada takav svoj pristup nije bio spreman da previše „plati“. Đinđićevim demokratama sada se zamera da su svoje „autonomaštvo“ po pravilu zaboravljali čim pređu Dunav, odu u Beograd i suoče se sa zahtevima partijske centrale. Tada između njih i DSS-a obično nema previše razlika kada se povede reč o budućnosti Vojvodine.

„Mi ćemo naše zaključke ponuditi svim strankama u Vojvodini pa i onima koje imaju centrale u Beogradu. Samo moramo reći da smo izgubili strpljenje za one koji hoće da nas zamajavaju i razvodnjavaju stvari oko autonomije Vojvodine. Oni se često ovde kite autonomaštvom, a onda im centrala kaže da se manu toga i odmah sve zaborave. Takvi su do sada uspevali da ovde ubede jedan broj ljudi kojima je bilo stalo i da Srbija ostane jedinstvena i Vojvodina sačuvana, da glasaju za njih. Tu pre svega mislim na DS. Lično nemam ništa protiv da i oni ponude svoju koncepciju viđenja budućnosti Vojvodine i da vidimo ko će koga da ubedi. Jedino više ne pristajemo da se zbog njihovih interesa naša pozicija razvodnjava“, kaže Isakov.

O Vojvodini će se, dakle, raspravljati u DOS-u do kraja ovog meseca. Uprkos ozbiljnim upozorenjima da će cena zbog kašnjenja na kraju biti neuporedivo veća, očito je da oni koji su je izgovorili ni sami ne veruju previše kako će za dve ili tri nedelje zbivanja vezana za budućnost Vojvodine dobiti nekakav dramatičan tok ili namah postati predmet interesovanja raznih međunarodnih faktora. I neki od onih koji su ultimativno zahtevali otvaranje „severnog pitanja“ do 3. avgusta spremaju se polako za godišnji odmor umesto za radikalizaciju na terenu. Tek kasnije videće se da li je DOS-u i dalje mnogo toga preče od Prečana, odnosno koliko je Prečanima najpreče da im se vrati autonomija i to odmah.

Ostaje naravno, da lebdi i pitanje šta će se desiti ukoliko Beograd odbije da brzo udovolji zahtevima vojvođanskih stranaka, odnosno imaju li te stranke dovoljnop veliki štap da svoje pretnje pretvore u nešto čvršće. U nekim ranijim prilikama Nenad Čanak je pominjao i referendum, blokade autoputeva i masovne proteste, ako ne ide drugačije. Mile Isakov kaže da je ideja mnogo, ali da će pogotovo u početku akcenat biti stavljen na legalna i institucionalna sredstva političke borbe, a ako zatreba, i na neke vaninstitucionalne akcije. „Za početak Skupština Vojvodine bi mogla da usvaja odluke koje bi zatim sama i sprovodila bez obzira na to da li se Skupština Srbije slaže sa tim. Takvim odlukama mogao bi se, na primer, ustanoviti neki vojvođanski fond i mehanizmi kojima bi se on punio. To bi značilo otkazivanje poslušnosti vojvođanske skupštine što bi vodilo u parlamentarnu, ne samo političku krizu. Paralelno s tim intenzivirali bi se međunarodni kontakti“, objašnjava jedan od mogućih scenarija raspleta „severnog pitanja“ lider RV-a Mile Isakov. Za razliku od Isakova, Arsen Kurjački iz DSS-a smatra da će tenzije splasnuti već u septembru kada u Skupštini Srbije bude usvojen Zakon o lokalnoj samoupravi. Po njegovom mišljenju, taj Zakon će izbiti iz ruku najveći deo aduta kojima sada barataju lideri autonomaških partija. „Ljudi će u tom zakonu prepoznati svoj jasan, neposredan lokalni interes i teško će više neko moći da ih ubedi kako je jedino važno da ubuduće Novi Sad zameni Beograd“, kaže Kurjački.

Političari koji su prošle srede poslali ultimatum za Beograd ističu kako je važno da se u čitavoj priči oko Vojvodine niko unapred ne srdi jer je reč o najobičnijem konfliktu interesa kakvih u politici ima često. Podloga za dogovor mogla bi se pronaći pre svega u činjenici da u Beogradu na vlasti više nisu oni koji su svojevremeno gurali „jogurtaše“, a da u Novom Sadu nikada ni najtvrđi autonomaši (bar do sada) nisu doživljavali Srbiju kao prostor „iz koga se treba izvlačiti glavom bez obzira“. Književnik Laslo Vegel izrekao je nedavno tvrdnju da „bez Vojvodine Beograd neće moći da izvede modernizacijski zaokret“, odnosno da je Beogradu potrebna kompetitivna Vojvodina kako ne bi ostao provincijski grad Evrope. Teza je potpuno tačna, čini se bar koliko i utisak saradnika Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Nebojše Popova koji upozorava na opasnost od toga da se, po svemu sudeći, jedno demokratsko pitanje nepažnjom političara pretvori u teritorijalno, što nikako nije dobro. I što je mnogo puta do sada već viđeno na ovim prostorima.