“Vreme” donosi izbor iz debata o nacrtima Zakona o informisanju i Zakona o elektronskim medijima održanim u Beogradu i Kragujevcu, u organizaciji Asocijacije medija i Medijske koalicije. Učesnici su bili: Maja Sever, Veljko Milić, Gordana Novaković, Slobodan Georgijev, Ivana Stevanović, Stevan Pajović, Miloš Stojković, Saša Mirković, Gordana Konstantinović, Željko Bodrožić, Jovanka Marović i Filip Švarm
MAJA SEVER, predsednica Evropske federacije novinara i Sindikata novinara Hrvatske
Kako može biti evropski smjer i praksa donositi zakone koji nisu u skladu sa medijskom strategijom? Kada je krenuo proces prihvaćanja evropskog zakona o medijskim slobodama, zabrinjavajući je bio znak da Mađarska i Poljska prve kažu “nema problema”. U drugu ruku, nije teško nekome ko dolazi iz tih zemalja objasniti kako za naše političke vođe sve medijske regulative i strategije su slovo na papiru kojih se u praksi ne drže. Međutim, nama su ta slova i te kako potrebna jer nam je potrebno nešto čega ćemo se primiti. Od kada sam aktivna predsjednica Sindikata novinara Hrvatske, a posebno Evropske federacije novinara, primijetila sam da pitanje Savjeta za štampu ili medijskih vijeća Evropa smatra za ono koje bi pomoglo regulirati medijsku situaciju u svakom medijskom okruženju. Slabiti takvo tijelo i njegovu neovisnost sigurno nije evropski smjer. Vlasništvo je druga sporna točka u kojoj ne vidim povezanost sa Njemačkom na koje se vaše vlasti pozivaju. To nije model koji predviđaju vaši zakoni, to nije njemački primjer. Njemačka ima nekoliko velikih i razgranatih javnih servisa. Kada se pozivaju na to da i u Hrvatskoj postoje mediji koji su u vlasništvu gradova i županija, da, postoje i to je strašno. Zaštita radničkih prava je u tim medijima izrazito zabrinjavajuća: kolege ovise da li će im grad ili županija udijeliti radna sredstva. To se pretvorilo u propagandnu mašineriju. Mi smo u protekloj godini pokušali prisiliti političke autoritete da mijenjaju taj sustav i u suradnji sa medijskim stručnjacima izgradili smo prijedlog transparentnog sustava financiranja lokalnih medija.
VELJKO MILIĆ, advokat, član radne grupe za izradu Zakona o javnom informisanju
Koalicije za slobodu medija, UNS, ANEM i druga novinarska i medijska udruženja tražili su da se ovim zakonom najpre reguliše postupak konkursnog sufinansiranja. Naravno, postupak dodele novca iz budžeta ovim putem ne može da se uredi ukoliko se komisije koje dodeljuju ta sredstva ne profesionalizuju i konačno počne da se prilikom dodeljivanja sredstava obraća pažnja na poštovanje profesionalnih i etičkih standarda. Pravilo kod nas je da najviše budžetskog novca za sufinansiranje javnog interesa dobijaju oni mediji koji najviše krše kodeks novinara Srbije i ne pridržavaju se bilo kakvih profesionalnih standarda. Odredbe koje se odnose na profesionalizaciju komisija za dodelu novca ušle su u Zakon, i tu postoji problem što će te odredbe početi da se odloženo primenjuju – postojaće period u kojem treba da se formira onlajn platforma za prijavljivanje projekata.
Drugi problem koji je iskrsao je bio položaj Saveta za štampu. Uprkos tome što je većina članova radne grupe bila imenovana od strane predstavnika državnih organa, nije postignut konsenzus kada je bilo pitanje Saveta za štampu pa se pristupilo glasanju i većinom glasova – gde su glasali i neki predstavnici države – Savet za štampu se u zakonu našao onako kako je predložila koalicija za slobodu medija. Na pretposlednjem sastanku radne grupe saznajemo da je Ministarstvo predložilo izmenu još jedne norme kako bi je navodno uskladila sa nekim drugim zakonima, a u stvari tom normom se menja čitava suština medijske strategije i Zakona o informisanju. Tom normom se zapravo država vraća u vlasništvo medija i takva kakvu ju je Ministarstvo predložilo ušla u Zakon. Radna grupa završava sa radom o zakonu i kreće u razgovore o javnoj raspravi gde saznajemo da je Ministarstvo mimo radne grupe, bez ikakve konsultacije, menjalo čak i normu oko koje se glasalo, koja se odnosila na Savet za štampu. Takva norma nije prošla kroz radnu grupu.
Predlog Ministarstva je da država može da osniva pravna lica koja ne smeju biti korisnici državne pomoći i ne smeju se baviti delatnostima od javnih interesa – drugim rečima, to ne mogu biti javna preduzeća. Sličnu situaciju imate sada kada su u pitanju mediji čiji su izdavači nacionalni saveti nacionalnih manjina. Ti mediji trpe najviše pritisaka od strane osnivača zbog toga što osnivač ustanove imenuje organe upravljanja i izdavača. Ista situacija će biti ukoliko ova odredba prođe: država će imenovati organe upravljanja izdavača ovih medija i preko njih imati apsolutnu kontrolu nad medijima. Država pre nekih deset godina odlučuje da se povuče iz medija i sada odjednom hoće da se vrati. To nije propisano ni medijskom strategijom niti akcionim planom za primenu medijske strategije. Moje mišljenje je da država samo pokušava da legalizuje ono što već sada radi sa nekim medijima.
GORDANA NOVAKOVIĆ, generalna sekretarka Saveta za štampu
Savet za štampu je unet u Zakon, ali na način koji obesmišljava i ono što smo mi hteli i smisao odredbe koja se ticala toga da novac građana ne treba država da deli onima koji nisu u stanju da poštuju profesionalne standarde. Bojim se da se čitava javna rasprava koju organizuje država svela na priču o radu SZŠ – da li nam treba samoregulacija, kako radi SZŠ – pokušaj da se obesmisli sve što smo mi ikada uradili i da se na svaki način diskredituje i umanji značaj samoregulatornog tela i samoregulacije uopšte. Rešenje koje sada postoji u zakonu glasi da će se podaci od Saveta za štampu tražiti samo za one medije koji prihvataju nadležnost SZŠ. To znači da će mediji koji su prihvatili nadležnost morati da poštuju Kodeks kako bi dobili novac, dok ovi drugi mogu da kažu da ne priznaju našu nadležnost i mogu da krše kodeks nekažnjeno. Ovo je drugi put da Ministarstvo menja tu odredbu.
Prvi put je predlog radne grupe promenjen tako da su dodali SZŠ i druga samoregulatorna tela, što je ostavilo prostor za formiranje neograničenog broja samoregulatornih tela. Ovo se svelo na priličnu farsu. Mi ćemo biti u zakonu, ali na koji način? Kroz raspravu je dodatno obesmišljeno da je SZŠ od problematičnih novinarskih udruženja predstavljeno kao neko telo kojem će država dati gomilu para koje ćemo mi deliti medijima koji nam se dopadaju. U međuvremenu je bilo nekih razgovora sa predstavnicima Vlade i mi imamo neka uveravanja da će se sadašnja odredba promeniti, ali za sada je ovako.
SLOBODAN GEORGIJEV, direktor Vesti Nove S i novinar “Vremena”
Mi pravimo medijske zakone i pričamo o novcu. Dakle, ko, kome, zbog čega i na koji način daje novac? Mi nikada od ove vlasti nismo čuli kako oni vide medije. Kažu, vi možete da pričate šta hoćete. A kada možete da pričate kako hoćete, onda vam ne treba SZŠ. Šta će vam regulator kada smo vam već dali apsolutnu slobodu?
Prebačeno je na ovaj deo javnosti da priča o tome da li će regulator imati neku ulogu i da li će moći da kaže u postupku dodele javnih sredstava koje inače dele lokalne samouprave i Vlada Srbije. Ja ne znam koliko je to sad na godišnjem nivou. Mediji su sami krivi što su pristali na nakaradni sistem projektnog finansiranja koji je uspostavljen pre deset godina. Ali kažem, prebačena je debata o tome. A zapravo, glavna stvar je vlasništvo medija. Da li država treba ili ne treba da bude vlasnik? Država je pre deset godina rekla da neće biti vlasnik medija. Svi su to podržali. Ali ona je nastavila da bude vlasnik medija, da osniva i kupuje medije. Mi smo im, kao zainteresovana javnost, rekli da krše zakon. Rekli smo im da ni posredno ne mogu da budu vlasnici medija. Danas nam kažu: jeste, država je vlasnik Telekoma i vi morate da dozvolite da i Telekom bude vlasnik medija. Glavna stvar je na tom nivou. Stvar u onih milijardu i po, rekao bih, koji su potrošeni od 2018. na promenu kompletne medijske infrastrukture Srbije. Pitanje je kakve mi medije hoćemo, kao što sam rekao na početku, i da li su takvi mediji u ovakvoj državi mogući? Institucije se ne pridržavaju i ne sprovode zakon već ga krše i onda u jednom trenutku kažu: takva je situacija, hajde sada da se to legalizuje. Tako smo došli u ovo stanje gde hoće da legalizuju jedno nelegalno stanje.
GORDANA NOVAKOVIĆ
Mi apsolutno insistiramo na verziji radne grupe. Napravili smo ustupak kada smo odustali od onoga što piše u medijskoj strategiji da mediji moraju da prihvate nadležnost SZŠ da bi uopšte mogli da konkurišu za sredstva. Od ovog zahteva apsolutno nećemo odustati, nema razloga da budemo u zakonu ovako kako je predloženo. Jer to je suprotnost svega što smo mi hteli da postignemo. Svi mediji koji žele da budu u sistemu samoregulacije su praktično kažnjeni i unapred im je rečeno da ne mogu da dobiju sredstva ukoliko prekrše kodeks, a svakome može da se desi. Svim drugim medijima se otvara prostor da i dalje krše kodeks i da to sada bude ozakonjeno praktično.
VELJKO MILIĆ
Konkursne komisije imaju niz kriterijuma koje treba da ocenjuju. Pridržavanje etičkih i profesionalnih standarda samo je jedan od kriterijuma koji će se prilikom ocenjivanja projekata i medija koji su ih predložili ocenjivati. Postojaće rešenje je neodrživo. Prema jednom članu u Zakonu, mediji prilikom apliciranja na konkurs moraju da dostave dokaz da su se pridržavali etičkih standarda, a prema drugom – da će SZŠ kao samoregulatorno telo raditi to samo sa medijima koji su priznali njenu nadležnost. Ovakvo postojeće rešenje uopšte ne kaže kako će mediji koji nisu priznali nadležnost Saveta za štampu ispunjavati taj kriterijum. Ja to mogu da tumačim i kao da oni uopšte neće moći da ispune taj kriterijum i da neće moći da učestvuju u konkursu, ali pitanje je kako će to u praksi da zaživi ako se ovako usvoji. Moje neko mišljenje je da na kraju neće biti usvojeno u ovom obliku jer je suviše neodrživo da bi tako ostalo u zakonu.
Opcija da bude više samoregulatornih tela dovodi do stvaranja haosa. Grupa od tri medija dovoljna je da osnuje medijsko udruženje koje će biti samoregulatorno telo. Može ih biti na stotine. Da li će donositi svoje kodekse ili samo drugačije tumačiti postojeće, ne znamo. I sada se osnivaju fantomska udruženja koja treba da simuliraju neki paralelni savet za štampu. U prethodnoj radnoj grupi smo imali upozorenja od pojedinih članova da će, ako SZŠ uđe u zakon, oni sutra sami organizovati svoj SZŠ. Mislim da je najbolji predlog onaj koji je bio u zakonu i iza kog je stala radna grupa.
SLOBODAN GEORGIJEV
U stvari, mi nemamo javnu raspravu sa Vladom. Rasprava bi značila da postoji neka strategija i da znamo kakvi hoćemo da budu mediji i uradimo zakonski okvir prema tome. Ovo su pregovori. Mene ne bi čudilo da oni kažu: neka ostane samo Savet za štampu. Mi smo pre mnogo godina imali situaciju kada su prvi zakoni medijski donošeni, da su ljudi kao Željko Mitrović naprasno izmišljali udruženja i sva su ona postala relevantna i mogla da delegiraju. To se sada radi sa SZŠ. Ja mislim da je to taktika. Suština je u tome da ono što je krupna scena kojoj mi prisustvujemo, gde su glavna sredstva i glavni uticaji, da to ostane nepromenjeno. Kako je sad uspostavljeno, sa dominacijom Telekoma, za koji država sad priznaje da je vlasnik, 2018. godine država je odbijala. Mi smo pisali tekstove, pozivali se na članove zakona da nam se objasni da li država sme da bude. Sada ministar kaže: da, pa to je najnormalnije. Zašto bismo mi odustali od toga?
Naravno da nam nije dobro kada se u Srbiji novinarstvom na profesionalan način bavi 100–150 ljudi. Bez te promene, sve ostaje u rangu pregovora. Dakle, ajde malo da pregovaramo, daćemo vam možda nešto da bi Evropa produžila one fondove. Treba reći i da je ušla u ovaj finiš medijskih zakona zato što se obavezala i hoće da povuče neke evropske fondove.
VELJKO MILIĆ
U nacrtu Zakona postoje i pozitivne stvari. Ali mi ne znamo da li će one ostati u takvoj formi. Pomenuo sam da u medijima čiji su osnivači nacionalni saveti nacionalnih manjina postoji određeni pritisak na uređivačku politiku. Postoji set normi koji bi trebalo da taj pritisak smanji. Po prvi put, u Zakonu će biti prepoznati mediji civilnog sektora. Neke odredbe koje se odnose na profesionalizaciju i rad konkursnih komisija takođe postoje. Ali, ovo o čemu mi pričamo su tri člana Zakona koja mogu da se izmene i da kažemo: okej, nešto smo uradili. Problem je što su ta tri člana ključna i bez njih sve ostalo obesmišljavamo.
foto: lazar novaković…
IVANA STEVANOVIĆ, izvršna direktorka Fondacije “Slavko Ćuruvija”
Ovaj zakon je doneo nekoliko sjajnih mogućnosti, a mi smo izbacili te čuvene skupštinske odbore iz predlagača članova saveta. Pooštreni su kriterijumi za izbor članova Saveta REM-a, kao i mere koje Savet REM-a ima na raspolaganju da primeni kada su u pitanju kršenje zakona i pravilnika REM-a. To je sve dobro i nešto što jeste u skladu sa medijskom strategijom.
Ostajemo zaglavljeni na onome što je suština izmene ovog zakona, a to je pre svega reset Saveta REM-a. Ukoliko ovaj savet nastavi ovako da radi, čini nam se da sve druge izmene postaju besmislene. To i još neki detalji kao što su uvođenje instituta direktora REM-a sa nedovoljno jasnim ovlašćenima i njegovom ulogom u odnosu na Savet. Mislim da je dosta važno odbijanje Ministarstva da se u Zakon uvede kodeks ponašanja članova saveta REM-a i da njegovo kršenje predstavlja još jedan mogući osnov za smenu članova Saveta. Ne vidimo razloga zašto se tako nešto ne bi prihvatilo.
Zakon je mogao biti dobar, ali zapinjemo na političkoj volji da se zakon sprovede i sada da se strategija u potpunosti primeni, a da se samim tim i ostvari nešto što je pre tri godine definisano kao politika ove vlade i na čemu se radilo toliko dugo.
STEVAN PAJOVIĆ, advokat
Za mene kao člana radne grupe, postoji puno dilema oko dosta odredaba zakona. Da li smo mi to dobro regulisali ili nismo? Imali smo tri meseca da izradimo zakon, a dugo nismo imali nikakvu analizu tržišta da znamo šta uopšte regulišemo. Najviše smo po svom osećaju predviđali neka rešenja. Primera radi, pojavila se mogućnost donošenja nove direktive da namećemo neke nove namete pružaocima medijskih usluga da bi razvili svoju filmsku industriju, da oni uplaćuju neki fond ili direktno finansiraju – a to je primamljivo jer tako možemo i strane pružaoce medijskih usluga obavežemo da investiraju u našu kinematografiju. Mi nismo doneli nikakvo rešenje povodom toga jer nismo imali nikakvu podlogu za to, ja sam očekivao da ćemo to rešiti. Uveli smo obavezu srpske muzike na radio- stanicama, 25 posto. I srpski film da bude obavezan.
Nije strategija rekla samo da treba resetovati REM, nego i da treba da se nađu novi izvori finansiranja REM-a kako bi se distancirao od pružaoca medijskih usluga. REM živi od četiri nacionalne televizije i naravno da neće uzeti dozvolu nijednoj od njih jer neće imati za plate. Ali mi, opet, u okviru radne grupe nismo uspeli da nađemo neke nove vidove finansiranja. Ima dosta pitanja koja nisu rešena.
MILOŠ STOJKOVIĆ, stručnjak za medijsko pravo
Medijska reforma je parcijalna, menjaju se samo dva od ukupno četiri zakona koja spadaju u korpus medijskih zakona. Ne menja se zakon o javnim medijskim servisima i ne menja se zakon o oglašavanju – a kako je osnovni cilj Zakona o elektronskim medijima da se implementira evropska regulativa, odnosno direktiva o audio-vizuelnim medijskim servisima koja značajan deo posvećuje oglašavanju, vidi se da smo mi sada segmentirano implementirali ono što Evropa od nas sada traži i što nije bio slučaj 2014, kada su svi zakoni bili u paketu. Druga stvar je problem samog procesa – za razliku od Zakona o javnom informisanju i medijima – on je ipak okupio predstavnike medijske koalicije i predstavnike nekih drugih organizacija i udruženja. Na drugoj strani, nije bilo jasne ideje šta treba da se uradi. To je dovelo do toga da medijska strategija bude parcijalno implementirana, da stručna i opšta javnost stekne utisak da ključne mere nisu ispoštovane. Evidentno je kašnjenje u procesu. Što se tiče REM-a, o tome je dosta pričano i to je rak-rana svake medijske reforme, kao i početak i kraj svakog pokušaja da se promeni stanje u ovoj sferi.
Zakon o elektronskim medijima – ovakav kakav je – prilično je dobar i samo je trebalo da se primenjuje. Međutim, gomila zloupotreba u praksi dovela je do toga da je nastalo veliko nepoverenje između javnosti i REM-a i između javnosti i države i REM se ne percipira kao nezavisan regulator nego kao deo te mašine.
Dakle, zašto država želi da zadrži poluge? Znači, država je – uvek organizam konzervativan i inertan i uvek traži načine da zadrži sve poluge moći i uticaja. Pritisak javnosti mora da bude takav da iznedri neke ustupke. Drugi razlog je u ključnoj stvari da ne želi da se izgubi posredan uticaj na medijsku sferu kroz kontrolu regulatora. Ja sam imao priliku da vidim odgovor Ministarstva na primedbe medijske koalicije koje se tiču pitanja tzv. poverenih poslova. Predstavnici Ministarstva su bukvalno rekli: država ne može bilo kome da poverava a da ne zadrži stepen kontrole van sistema državne uprave – a to je ključni segment nezavisnosti regulatora! Funkcionalna nezavisnost – pravna odvojenost od države i funkcionalna nezavisnost od pružaoca medijskih usluga. To je propisano i direktivom koja se implementira u ovaj zakon.
SAŠA MIRKOVIĆ, profesor na Fakultetu za medije i komunikacije
Nismo naivni da mislimo da i ako dođe do reseta Saveta REM-a po automatizmu ti budući članovi biće bolji od ovih postojećih. Ali, činjenica je da postoji medijska strategija koja nije obavezujući dokument, ali je činjenica da ga je pre tri i po godine donela ova premijerka, i ako je tada nešto bilo sporno, onda je tada na to trebalo i ukazati. A ne sad, sa naknadnom pameću, prisećati se da možda nešto nije prošlo odgovarajuću proceduru – što znam da jeste – odnosno, da je pod znacima navoda neustavno.
Mislim da nedostaje ovoj raspravi da malo skeniramo situaciju, to jeste da ulazimo u 12. mesec postojanja Ministarstva informisanja i telekomunikacija, te da smo u procesu javne rasprave a da do sada u Ministarstvu ne postoje državni sekretar za medije ni pomoćnik ministra za medije. Mislim da to uveliko govori o odnosu vrhova ove vlasti prema tom ministarstvu i javnim raspravama. U tom smislu, radna grupa je nastala tako što smo imali razgovor sa ministrom Jovanovićem u vladi par dana pošto je postao ministar. Svi su istakli da je pokazao da su prioritet izrada i usvajanje medijskih zakona. Međutim, on je nama na tom sastanku rekao da će radna grupa za izmene i dopune Zakona o elektronskim medijima biti formirana tako što će medijska i novinarska udruženja predložiti eksperte koji će učestvovati u toj radnoj grupi. Ne želim da osporavam kredibilitet i ekspertizu onih koji su bili članovi radne grupe, ali činjenica je da taj dogovor nije ispoštovan. Mi smo samo stavljeni pred svršen čin i par nedelja kasnija obavešteni smo da je formirana radna grupa za izmene i dopune Zakona o elektronskim medijima u kojoj su prof. Veljanovski, Surčulija, Ljubiša Kuvukalović, Stevan Pajović i kojim predsedava Katarina Tomašević, pomoćnica ministra, ali iz domena telekomunikacija. Drugim rečima, medijska asocijacija, novinarska udruženja su tokom procesa izrade ovih zakona unutar radne grupe isključeni iz ovog procesa. Mi nismo imali nikakvu informaciju i samo se pred nama pojavio nacrt.
Drugi deo vezan je za predlagače. Dobra je stvar da skupštinski odbori više nisu predlagači, ali nije jasno kojim se kriterijumima Ministarstvo predvodilo kada je predložilo u nacrtu zakona da predlagači budu Ombudsman, poverenica za ravnopravnost, ali ne i poverenik za dostupnost informacija od javnog značaja. Ono najbitnije za istraživačko novinarstvo.
STEVAN PAJOVIĆ
REM nije uspeo da izgradi autoritet i doslednost u odlukama. Sama činjenica da pružaoci medijskih usluga znaju da REM postoji je dovoljna da oni neće da krše zakon. To nije u prethodnom periodu bio slučaj.
Po mom pravnom mišljenju, resetovanje REM-a se kosi sa direktivom koja insistira na većoj garanciji nezavisnosti regulatora. Ja ne mislim da je regulator nezavisniji time što može vlast da smeni ceo saziv REM-a donošenjem ili izmenama nekog zakona. Plašim se da ćemo ući u praksu da će svakoj sledećoj vlasti, ako joj se ne sviđa ovaj saziv, biti dovoljno da izmenama i dopunama promeni par stvari i kaže: sad se resetuje REM. Ne vidim da to doprinosi nezavisnosti institucije. A sad, da li treba da mi suspendujemo zakon – mislim da ne treba. Ja sam mislio da se stroži uslovi za izbor članova saveta REM-a predvide, ali da li će to dovesti do boljih članova saveta, ko to može da garantuje dok je jedna vlast takva kakva je… Mogli smo mi da napišemo šta god želimo u zakonu. Ne možemo mi da ih vodimo za ruku. Zakon ili primenjuješ ili ne primenjuješ, a to zavisi od države, od same vlasti.
MILOŠ STOJKOVIĆ
Ključni zahtev je funkcionalna nezavisnost REM-a i pravna odvojenost od državne uprave. Po meni, ne možete da ustanovite pravnu odvojenost regulatora ako je on u nekom sistemu državne uprave. U zakonu državne uprave piše da nadležno ministarstvo može da oduzme poslove na 120 ili 180 dana, što je direktan atak na funkcionalnu nezavisnost REM-a. Sa druge strane, kada se priča o resetu Saveta REM-a, nisam video objašnjenje Ministarstva, ali mislim da tu ne možemo pričati o domenu ustavnosti stečenih prava jer sam taj Ustav pokazuje da se oblast javnog informisanja, znači i segment koji se tiče elektronskih medija, uređuje zakonom. Znači, ako zakonom uređujete položaj, kriterijume, funkcionisanje članova, menadžment upravnog odbora, odnosno saveta itd., onda zakonom možete da predvidite reset. Nije reset da danom usvajanja zakona izbacujete članove saveta iz zgrade REM-a, već u tome da se u primerenom roku izvede novi javni konkurs odnosno konkurs po odredbama novog zakona koji će imati u vidu nove kriterijume koji su, mogu da kažem, jedna od boljih stvari u novom zakonu i koji će primeniti nove razloge, odnosno uslove koji se tiču nespojivosti članstva u Savetu koji će u krajnjoj liniji da dovedu do toga da novi sastav saveta bira novi organ koji je uspostavljen novim zakonom. U suprotnom, šta smo uradili? Da nemamo primenu Zakona do neodređenog vremena ili da čekamo da poslednjem članu Saveta prestane mandat?
STEVAN PAJOVIĆ
Direktiva kod novih odredaba navodi da član Saveta REM-a može da se smeni isključivo iz unapred propisanih zakonskih uslova. Mi donosimo nove uslove, koji nisu važili kada su oni birani za mandat. REM treba da se smeni u zakonski propisanoj proceduri. Prošireni su razlozi zašto možete da smenite članove Saveta. Ja mislim da je trebalo da se smeni REM.
IVANA STEVANOVIĆ
Pomenuto je da REM izdaje nacionalne dozvole bez adekvatne analize – REM izdaje nacionalne dozvole suprotne zakonu! Ovaj Savet REM-a non-stop krši Zakon. Prilikom procesa dodele dozvola ima obaveze da dva puta mesečno održi redovnu sednicu – prošle godine je imao svega četiri. Ovaj REM ima obavezu da odlučuje o prijavama koje mu stignu, a on je odlučivao o 28 prijava od 76 pristiglih. Sve je to kršenje zakona.
Kada govorimo o mehanizmima kontrole rada REM-a, u ovoj situaciji REM ne odgovara nikome. Novi zakon predlaže da još manje odgovara bilo kome. Na način da reguliše tako da osobe ili organizacije koje podnesu prijave na ponašanje pružaoca medijskih usluga budu tretirane kao neko ko može i ne mora da inicira postupak kod REM-a. Dakle, REM može bez bilo kakve odgovornosti da ne uradi ništa time što zakon kaže da podnosioci prijava nemaju status stranke u postupku. Time smo onemogućili sudsku kontrolu rada REM-a jer kao podnosioci prijave nemate nikakvo pravo da branite neko svoje pravo koje je povređeno u programima ili neko opšte pravo. REM u tekućoj godini nije izrekao nijednu meru. Dakle, nije dovoljno samo da REM ima mere na raspolaganju već i da ih koristi.
SAŠA MIRKOVIĆ
Od svih postojećih članova saveta REM-a nijedan ne ispunjava kriterijume za ostanak u REM-u, niti bi mogao da bude izabran u to telo ako se budu usvojili ovi kriterijumi u nacrtu zakona. Elementarna logika: zašto donosimo zakon gde hvalimo kriterijume koje ne možemo da primenimo dok njima ne istekne mandat?
Druga stvar, kada govorimo o poverenim poslovima – ako vlast insistira da REM treba da ostane u statusu poverenih poslova – postavlja se pitanje zašto REM na te mogućnosti koje Ministarstvo daje nije reagovao kada je Savet REM-a pre par meseci samoinicijativno stupio u štrajk. Zato što ne primenjuje postojeći zakon i nije još uvek dodelio petu dozvolu za multipleks sa nacionalnim pokrivanjem? Dakle, ako već insistirate da povereni poslovi ostaju pri Ministarstvu, zašto to do sada nije primenjivano i čuva se kao neki osigurač koji može u bilo kom periodu da posluži za disciplinovanje REM-a kada za to bude bilo potrebe.
Celu polemiku o resetovanju Saveta treba da gledamo iz još jednog aspekta, a to je činjenica da je nacrt zakona o elektronskim medijima prezentovan nama pred početak građanskih protesta gde je istaknut zahtev bio promena članova Saveta REM-a. Nešto što je stajalo u strategiji je odjednom ušlo u sferu politizacije i tu se već gube racionalni argumenti koje ovde pominjemo i ulazimo u domen čiste politike. Suština je u tome da bi se prihvatanje nečega u strategiji i logičnog rešenja koje donosi novi zakon smatrali ispunjenjem jednog od zahteva građanskog protesta. A pošto znamo da nijedan zahtev nije ispunjen, zašto bi na ovome neko profitirao i rekao da je ispunjen taj uslov?
GORDANA KONSTANTINOVIĆ, advokatica UNS-a
Zakon bi bio bitno poboljšanje posebno što se tiče projektnog sufinansiranja, ako izuzmemo nedavne intervencije. Ukoliko se ne promeni, jedna od dobrih stvari bila bi formiranje jedinstvene informativne platforme u koju će se unositi dosta podataka koji će biti značajni u samom postupku sufinansiranja za projektne komisije, kandidate za članove komisije i projekte. Meni je lično dobro što su ušle odredbe o ravnopravnom statusu koje imaju za cilj da se položaj novinara i medijskih radnika poboljša u delu koji se odnosi na raspored i raspodelu radnog vremena i pravo na isključenje iz komunikacija.
ŽELJKO BODROŽIĆ, predsednik NUNS-a
Država nas ne uvažava i kriminalizuje, ali mi smo dužni da budemo uključeni u procese poput izrade Zakona. Predstavnici svih relevantnih medijskih i novinarskih udruženja su bili članovi radne grupe. Ono što se desilo, međutim, između završetka rada i objavljivanja izuzetno nas je naljutilo i izazvalo da ne branimo nacrt zakona jer to nije onaj koji je radna grupa predložila.
Kada radite sa ljudima koji ne prezaju od manipulacije, laži i prevare, mi jedino možemo da napravimo paralelne institucije, kada dođete u kontakt sa njima osećate se kao građanin drugog reda. Kao i do sada, stvari se rade u nekom kabinetu jer neko preko noći sve vaše odluke i predloge može samo da preškraba.
Ako postoje normalno društvo i vlast, ovaj zakon može da ima – da banalizujemo – jedan član. Štampa je slobodna, a elektronski mediji moraju iz drugih razloga da se uređuju. A da ove druge stvari uređuju drugim zakonima, poput Zakona o radu. Ali mi kao država u tranziciji moramo da nešto normiramo i pokušamo društvo da uvedemo u demokratsko stanje gde ćemo pošteno da se uvažavamo. Mi se zalažemo i tražimo način da i našim evropskim partnerima udovoljimo jer želimo da budemo u procesu i borimo se za naša prava, ali i da definišemo naše obaveze. Želimo da pomognemo medijskoj sferi tako da sloboda izražavanja bude neupitna, ali da isto tako budemo odgovorni da izgovorena reč bude tačno naznačena.
Imate državnu vlast koja zna da prihvatanjem naših zahteva, tj. regulisanjem nekih stvari, ona gubi tlo pod nogama. Slobodne vesti ovakvoj vlasti ne odgovaraju. Oslobođen javni servis, slobodne televizije sa nacionalnim frekvencijama takođe. Oni mogu do određenog nivoa da prate i prihvataju sve ovo, ali znaju gde su crvene linije i ne smeju to da ispuste jer im od toga zavisi ostanak na vlasti.
Moderatorka: Kako vidite ovaj zakon u svetlu lokalnih medija? Da li donosi neke benefite ili opasnosti za opstanak lokalnih medija?
JOVANKA MAROVIĆ, urednica Glasa Šumadije
Prethodni zakon se u Kragujevcu nije poštovao uopšte. Od projektnog sufinansiranja koje pet godina u Kragujevcu nije sprovođeno uopšte, u jednom trenutku 2017–2018. godine imali smo situaciju da lokalni mediji u ovom gradu gotovo da nisu postojali do famozne situacije sa RTV KG. Prošlog petka je usvojena odluka o privatizaciji po hitnom postupku, što znači da počinje odmah. Sinoć je gradonačelnik na toj istoj zeleviziji rekao da privatizacija neće biti sprovedena po hitnom postupku. Mislim da lokalni mediji ne zavise mnogo od toga šta piše u zakonu. Svi zajedno moramo da uradimo nešto da se podstakne poštovanje zakonskih odredaba. Lokalni mediji su bili skrajnuti pod svakom vlašću, ali ovde je to usavršeno. Iznela bih situaciju koja je, na neki način, kragujevačka specifičnost i koja više od zakonskih rešenja zavisi od atmosfere u društvu za koju nisu nadležni samo novinari već i ljudi koji sede preko puta nas. Poslednjih godinu dana, u Kragujevcu se otvaraju portali koji nisu upisani u registar medija, nemaju impresum, ime i prezime, ne znamo ko stoji iza njih, ko ih izdaje i odakle novac za njih. Nemate koga da tužite i kome da se obratite. Zbog toga, položaj lokalnih medija zavisiće više od dobre atmosfere uz postojanje svih dobrih zakonskih odredaba. Dosadašnja praksa je pokazala da nije bitno šta piše u zakonu.
foto: lazar novaković…
FILIP ŠVARM, glavni i odgovorni urednik nedeljnika “Vreme”
Postoje dobra rešenja i u dosadašnjim zakonima, ali svi smo svesni da se ta rešenja ne primenjuju. Kada je reč o medijskim zakonima, mi imamo neku vrstu performansa koji je prvenstveno igra za Evropsku uniju, ali je dovoljno otići pred bilo koji kiosk i pogledati izdanja tabloida – da ne pričam o elektronskim medijima – i onda će čoveku biti jasno da je sve suprotno.
Kada se desila tragedija u “Ribnikaru”, u Srbiju se slila velika količina novinara iz sveta a posebno iz regiona. Oni su iskreno bili zgranuti stanjem u našim medijima. Ne govorim o Nemcima, Francuzima, Amerikancima, govorim vam o kolegama s kojima delimo istu kulturu i isti jezik, sa kojima smo delili državu. Kažu da ono što su videli u Srbiji kada su u pitanju izveštavanje i izgled tabloida, ne postoji u takvom obliku nigde na ovim prostorima u poslednjih 20 godina. Ali, suština je u sledećem – to je odnos najviših ljudi u vlasti prema medijima. Pogledajte Brnabićevu kada krene u “prelistavanje” medija i etiketiranje svakoga ko nije njen istomišljenik, odnosno propagandista; pogledajte predsednika Srbije kada govori o profesionalnim novinarima i medijima u Srbiji. Ako niste pod kontrolom vlasti, vi ste izdajnički medij.
GORDANA KONSTANTINOVIĆ
Mogu da kažem da nisam sigurna, iako sam bila redovna u radnoj grupi, i ne znam gde je nestao član koji je bio delegiran na radnoj grupi i kako se stvorio čuveni član 39. U odredbi nacrta član je sporan kako god zamislite.
Član omogućava da država može bez isključenja u manjoj ili većoj meri da osnuje pravno lice (koje ne može da bude korisnik državne pomoći i ne sme da obavlja delatnost od opšteg interesa) preko kojeg država može da bude izdavač medija. Kada je bila prva javna rasprava u Beogradu, objašnjeno nam je da je taj član implementiran zato što Ustav Srbije garantuje ravnopravnost svih oblika svojine – što je stvarno tačno – i da je naprosto neko, valjda, negde uočio, možda, da je izlazak države iz medija potencijalno neustavno kakva je odredba postojećeg zakona pa je ovom trideset devetom – za koju i dalje ne znamo kako izgleda – to neki pokušaj ispravljanja nečega. Da li je nešto ustavno ili nije i da li je u saglasnosti sa Ustavom, to ocenjuje Ustavni sud. Objašnjenje je vrlo diskutabilno jer bi to značilo da u ovom trenutku postojeći zakon o javnom informisanju i medijima nije ustavan. Ako je prethodna odredba neustavna, doduše bez odluke suda, onda je privatizacija ostalih medija koji uspešno odolevaju diskutabilna. Zašto vi sad negde izlazite iz medija a istovremeno dajete član da država na drugi način uđe u medije? A sve ove što su pogašeni, nestali, preuzeti nisu preuzeli novinari nego su određena lica u problemu jer eto čuli smo na početku javne rasprave u Beogradu – ta odredba važećeg zakona i onog prethodnog iz 2006. je problematična.
ŽELJKO BODROŽIĆ
Pokušavamo da dijalogom nešto uradimo, ali ne znam kako s ljudima koji neprestano izvrću činjenice i relativizuju stvari razgovarati i dogovarati se. Rekli su da smo kriminalci, izdajnici, da smo mi uzurpirali ovo, da primamo stranu pomoć. Njihova intencija je da preko ovih gongo organizacija ubace i registar svih stranih donacija, kao da je to nepoznanica i bauk, kao da država nije najveći primalac tih stranih donacija i da svi projekti koje finansira Evropska komisija nisu toliko transparentni da i nama otežavaju, kako je to mukotrpan posao zato što je mnogo papirologije i traži precizno opravdanje svakog centa. Oni koji su iz lokalnih samouprava misle da je to lako, da samo pokucaš i dobiješ novac. Ne moraš da pišeš, ni priznanicu da popišeš.
Ako konkursni uslovi budu stroži i transparentniji, oni će smanjiti davanja preko konkursa za sufinansiranje medijskih projekata i preći će na Telekom. Telekom može da izabere sto medijskih kuća u Srbiji i svakoj da tresne po milion evra. A kada biste pitali zašto to radi, država će reći da su oni državna kompanija koja je na tržištu i nemaju iz budžeta ništa, što je kao tačno, ali vi ste nemoćni, oni će nastaviti svoju praksu. Stvar je primene.
Čuli smo od zamenika pokrajinskog sekretara da oni nemaju kapaciteta ni da po dosadašnjem zakonu sprovedu konkurse, a i neki iz lokalnih samouprava priznaju da ne znaju kako da konkurišu, da greše pri prijavama i da nema ljudi. Juče pokrajinski sekretar uzima žene za primer – kako je prošle godine jedna bila na poziciji, a sada je na bolovanju. Ja mu na to kažem: problem je u Peri koji je otišao u izbornu kampanju ili je zauzet botovanjem, ili uopšte ne mora da dolazi na posao kao što je to slučaj kod nas. Dakle, na papiru može da piše šta hoćete. Mi se trudimo da nas ne uvuku u bitku Telekoma i United grupe. Šta god da kažemo za Telekom, oni kažu vi ste plaćenici United grupe, radite za Šolaka i protiv svoje države. Ne, mi takođe želimo da ta naša državna kompanija radi normalno i da ne bude dotirana iz budžeta. Ali da se vratim na privatizaciju: mi imamo problem sa primenom. Kada ova vlast prođe, mi ćemo imati konsenzus: daj da prodamo Telekom, da više niko ne uznemirava bunar para za svoje političke interese.
Privatizacija posle 2000-ih je nastala da bi se mediji izvukli iz ruku političara koji su medije koristili za sopstvene interese, a onda na drugom koraku agencija za privatizaciju uopšte nije marila za proces i pustila je gazde koji su kupili novine zbog zgrade i slično da otpuštaju zaposlene, gase ili prekomponuju medij. To su bili neki ljudi iz DSS-a i G17 koji su sprovodili privatizaciju a koji su sada u vlasti. Privatizacija nije uništila lokalne medije, nego primena.
JOVANKA MAROVIĆ
Vrlo je čudno da do 2014. godine u Kragujevcu postoji veliki pokret da se RTV KG transformiše u javni servis. Onog trenutka kada je usvojen zakon, trebalo bi da se zakon i poštuje. Ovde se Zakon o javnom informisanju, po svim svojim tačkama, krši 10 godina. Ono što se čini – kao i ta poruka gradonačelnika sinoć – jeste da se ti ljudi ostavljaju u uverenju da će to ostati u statusu u kojem jeste, a to je jedini status u kojem ne može da ostane. Glas Šumadije se pozvao na zakon i pitao kojom privrednom delatnošću se bavi ta televizija pošto je privredno društvo. Odgovorili su nam da po tom i tom članu tog i tog zakona to postoji.
Mislim da nije veliki gubitak šta god da se dogodi sa tom televizijom jer ona više ne radi u javnom interesu. Ona više ne vodi računa o interesima građana, već o interesima lokalne samouprave. Postoji nešto drugačija situacija kada je reč o odnosu lokalne vlasti prema lokalnim medijima – mi nemamo tu vrstu problema da dođemo do sagovornika i da dobijemo izjavu gradonačelnika na sva naša pitanja; ako se pozovemo na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, lokalna uprava će da odgovori. Imali smo ovde pokušaje vlasti da ugasi lokalne medije tako što nije raspisivala konkurs, ta televizija dobija 60 miliona dinara godišnje od subvencija, koje su takođe nezakonite. Poruka od sinoć govori da vlast, ako bilo šta bude zavisilo od lokalne vlasti, nema nameru da tu išta menja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Intervju: Tanja Ćirković Veličković, profesorka Hemijskog fakulteta i članica SANU
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!