Šta čeka novu vladu

U Skupštini Srbije u ponedeljak 7. jula rasprava o novoj vladi trajala je deset sati, a u 10.20 uveče za vladu je glasalo 127 poslanika. U utorak 8. jula u podne dosadašnji premijer Koštunica se pred kamerama u Nemanjinoj 11. rukovao s novim premijerom Cvetkovićem i predao mu dužnost.

Četrnaest sati pre toga Cvetkoviću je moralo biti manje prijatno. Negde se vlada sto dana štedi od kritike dok ne počne da vlada, a u Srbiji je već postalo običaj da se premijer i svi ministri pre izbora propuste kroz toplog zeca bespoštedne a po pravilu neefikasne opozicione kritike. Vladajuća većina je u ponedeljak izglasala da se rasprava sa pet sati produži na deset, valjda zato da bi se opozicija izduvala, jer ko gubi, ima pravo da se ljuti (beše li to Mopasan). I, govorili su uglavnom poslanici opozicije, a predstavnici većine svoju buduću vladu i nisu mnogo branili od osporavanja i sumnjičenja.

Čula su se i uobičajena radikalska sumnjičenja „dosmanlija“ za ponašanje u privatizaciji po principu „Što oko vidi, ruka nosi“ (Dragan Todorović). Korišćene su doskočice tipa: „Ivici (novom ministru policije) će trebati mnogo marica“ itd. Radikali su se držali svojih starih meta: Dinkića i Đelića. Insinuirali su da je ovaj drugi malo ražalovan, ali da to nije dovoljno. Cvetkoviću su prebacivali da je bio u konfliktu interesa kao direktor Agencije za privatizaciju. Ovaj se na sve to samo smeškao i nije odgovarao.

Budućeg premijera poznavaoci opisuju kao zatvorenu, a tolerantnu ličnost, koja ćutke podnosi prigovore i koja bi mogla da miri različite stranke u novoj vladi koja će imati 27 članova, a koju podržava 11 partija.

Cvetkovićev hendikep je u tome što je za mandatara određen tek pošto je vlada sastavljena. Radikali, pa i narodnjaci naročito su gazili na tu papučicu spočitavajući predsedniku Republike da uzima više prava nego što mu daje Ustav. Nisu se ustezali od uvreda, nazivali su ga „žuti diktator“ i „Boris Broz“ (Radeta) i tvrdili da je na delu takozvana demokratura (Nataša Jovanović). Tvrdili su da je i ekspoze nastao u kuhinji koju vodi „polovina Idola“ itd. I liberalne demokrate su konstatovale da se uvodi neki polupredsednički sistem, ali su konstatovale da to zaslužuje neku podršku zarad evropske perspektive.

MIR: Mnogo reči dilema i insinuacija ticalo se najavljenog demokratsko-socijalističkog političkog pomirenja zarad evropske perspektive. Radikali su ironično govorili kako se završava „sukob na levici“.

Liberalne demokrate, koje su najavile da bi mogle podržati evropski program te pomiriteljske vlade, nisu izdržali da nekoliko puta ne postave pitanje šta je cena pomirenja.

Zbog radikalske uvrede „Zoran Đinđić mafijaški premijer“ usledio je i proceduralni protest LDP-a čiji poslanici ponavljaju da se tako ne sme govoriti o prvom demokratskom premijeru koga su na radnom mestu ubili kriminalci. Pozivaju DS da se izjasni o Đinđiću. Nada Kolundžija govori protiv korišćenja tragedije u partijske svrhe. Onda je usledila salva uvreda živih i mrtvih vođa. Neko vladajuću koaliciju sarkastično naziva „ožalošćena porodica“. Dragan Todorović prebacuje liberalnim demokratama što su naduvavanjem šarenih balona slavili smrt Slobodana Miloševića. Nikolić govori o tome da je nečija proteza ispala u bazen u Šilerovoj, a da je Šilerova i srušena da ona ne bi bila pronađena, itd. Radikali su vraćali priču i na rečenicu u knjizi Karle del Ponte u kojoj Đinđić, navodno, kaže haškoj tužiteljki da vodi Šešelja u Hag i da ga ne vraća.

Na kraju, za stav LDP-a da li je predsednica Skupštine Slavica Đukić-Dejanović prekršila poslovnik time što posle uvredljivih reči o Đinđiću nije izrekla opomenu, glasa samo 33 poslanika.

CILJEVI: Kao ekonomista od karijere, Cvetković se ne upušta u politiku i u ekspozeu najkonkretnije opisuje privredne ciljeve: da se do 2012. godine otvori 200.000 novih radnih mesta, a da bruto društveni proizvod u naredne četiri godine raste po stopi od oko sedam odsto godišnje. Radikali kažu da je od 2000. do sada BDP zapravo rastao 5,3 odsto godišnje, da je samo dve godine bio viši zbog skoka poljoprivrede za šta treba zahvaliti bogu, i da se u nekim međunarodnim analizama predviđa rast za samo četiri odsto.

Cvetković je rekao i da su u planu veliki infrastrukturni projekti, na Koridoru 10, Koridoru 7, i na „Južnom toku“ (vidi antrfile).

Opozicija naglašava da on nije rekao i kako će ti ciljevi biti ostvareni. Pita da li Cvetković ostaje pri tome da se porezi smanje sa 12 na deset odsto, podseća da je kao ministar finansija izjavljivao da budžetu fali 400 miliona. Premijer Cvetković, na kraju, u odgovoru kritičarima, samo kratko kaže da će se u naredne dve godine ići ka suficitnom budžetu…

Upozoravaju ga da nije pomenuo spoljni dug od 27 milijardi dolara i da nije spomenuo ni skok cena nafte i hrane i posledice do kojih će to dovesti.

U osnovne pravce privrednih reformi u narednim godinama premijer Cvetković je na prvom mestu ubrojao dovršetak privatizacije društvenih preduzeća, državnih banaka i osiguravajućih društava. Radikali (Nikolić) su prebacivali da se ekonomska logika novog premijera zasniva na dve premise: zaduži se i prodaj.

I Nenad Popović (DSS) je ispoljavao rezervu prema nameri da se sada privatizuje EPS. Tvrdio je da posle rehabilitacije energetskih postrojenja, cena tog sistema može da dosegne i 30 milijardi evra.

RATIFIKACIJE: Prema premijerovom ekspozeu, jedan od prvih zadataka nove vlade biće upućivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom na ratifikaciju u Skupštinu Srbije. Nada Kolundžija, šef poslaničke grupe ZES, u tom kontekstu je naglasila da je EU veliki cilj za čije će ispunjenje biti potrebno mnogo rada, saradnje, ideja, jer su ubrzane evropske integracije najbolji put koji može da doprinese boljem standardu.

Rade Obradović (DSS) podseća na to da je u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju predviđen period prilagođavanja od šest godina, a da mandatar govori da će Srbija biti spremna za članstvo u EU nakon četiri godine. Hoće reći da se skraćuje neophodni rok za neophodno prilagođavanje privrede…

Što se Evropske unije tiče, radikali su fokus kritike stavljali na pitanje: „Kada će to biti?“ Za razliku od Cvetkovića koji u ekspozeu označava godinu 2012. kao trenutak spremnosti Srbije za članstvo, radikali su govorili da to ne može biti pre 2018. Podsećali su na to da nemački predsednik Horst Keler odlaže ratifikaciju Lisabonskog sporazuma, da je poljski predsednik Leh Kačinski odbio da ga potpiše i da su Irci rekli „ne“.

U ekspozeu je takođe najavljena ratifikacija gasnog (kasnije će se Cvetković, odgovarajući opoziciji, ispraviti – gasno-naftnog) aranžmana i proširenje saradnje sa Rusijom. Pomenuo je i proširenje saradnje sa Kinom. Radikal Nikolić je na tome zahvalio i konstatovao da je premijer namerno propustio da pomene Južnu Ameriku koja se suprotstavlja Sjedinjenim Američkim Državama.

AMERIČKA TEMA: Polemike je izazvala premijerova najava da će vlada i normalizovati odnose s Vašingtonom, a sa ciljem da najveća svetska sila, pri rešavanju sporova na području Balkana u većoj meri uvažava interese Srbije i srpskog naroda. Radikali su ukazivali na to da Amerikanci drže albansku stranu uz cinično objašnjenje: „ništa lično“, i da dodvoravanje neće pomoći.

Na toj tački su se možda razlike najviše ispoljavale i na njoj se zapravo otkrivalo „zašto smo krečili“. Jer, retorički, i jedni i drugi su, doduše uz različite akcente i uz vidljivo različito rangiranje sličnih prioriteta, varirali formulu i Evropa i Kosovo.

Radikali i narodnjaci sumnjiče vladu da priprema reviziju odnosa prema NATO-u i politiku vojne neutralnosti Srbije. U tom kontekstu kačili su se naročito sa Šutanovcem, koga su nazivali NATO kursistom, zetom slavuja iz Čačka koji pretvara vojsku u „hare krišna“ i dovodi je na koncerte svog tasta, te bivšim izbacivačem iz diskoteka. Kad bi ovaj bio u sali i kada bi se po običaju šepurio, tražili su da ćuti i sluša šta kažu izaslanici naroda, a kada bi bio van sale, tvrdili bi da upravo sada prodaje neku kasarnu.

NIKADA: U ekspozeu se ponavlja kosovska formula iz prošlog mandata: „Sve članice Koalicije su potpuno saglasne u tome da nova vlada Republike Srbije nikada neće priznati nezavisnost Kosova i Metohije kao i da će u saradnji sa drugim državnim organima preduzeti sve pravne i diplomatske mere za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije.“ Radikali i narodnjaci tvrde da se sprema tiha promena politike odbrane državnog integriteta. Posebno je naglašavano to što je Goran Bogdanović bio ministar poljoprivrede u kosovskoj vladi i što jedino predstavnici DS-a nisu učestvovali u formiranju Skupštine Zajednice srpskih opština na KiM.

Narodnjaci su više puta postavili pitanje da li vlada priznaje misiju Euleks i šta će biti sa tužbama protiv zemalja koje su priznale Kosovo. Oni su se izjašnjavali (Donka Banović) i protiv vraćanja ambasadora povučenih iz zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova, s obrazloženjem da će to biti signal drugima da priznaju Kosovo.

Premijer Cvetković je inače najavio da će vlada inicirati ponovno pokretanje pregovora sa predstavnicima kosovskih Albanaca sa ciljem da se pronađe obostrano prihvatljivo rešenje. Radikali su i to komentarisali sa skepsom.

Narodnjaci su i socijaliste napadali zbog Kosova. I to žučnije nego što su to činili radikali. Nikolić je po drugi put u nedelju dana ponovio upozorenje Aligrudiću: „Oni su se dogovorili, mi nismo… Kad mogu ja da ćutim, možete i vi valjda malo…“ Pozivao ih je da ćute da prođe ponedeljak… Tog ponedeljka, 14. jula, treba da se održi konstitutivna sednica Gradske skupštine u Beogradu. Nikolić je pozvao i Dačića da prekine da prepričava šta se dogovarao sa DSS-om jer, „šta će ‘žuti’ da misle o vama, tako ćete posle i o njima da pričate…“ Dačić u odgovoru nije pomenuo Beograd. Rekao je da je Nikolić u pravu, da treba omogućiti da se formira vlada…

ŠTA JE ČEKA: Kakva je budućnost te vlade? Radikali su se pred izbor vlade tešili da je ona „listopadna“, ali ne izgleda da ona ljubičicu mirisati neće.

Vladajuća koalicija ima mnogo nezasitih članica, ali bar po tradiciji sudeći, one se neće razilaziti pre deobe plena. Ima o tome kod Nušića: „Piši Vaso!“, a i kod S. Jovanovića: „Izgledalo je da su se Lunjevice uvalile u neko veliko nasledstvo…“

Šta je plen? I kada stiže? Radikali su, na primer, pomenuli bivšeg predsednika skupštine Markovića, kako mu nije loše u nekom telekomunikacijskom upravnom odboru. Više puta su pitali šta je mađarska koalicija dobila kad se odrekla čak i mesta gradonačelnika Subotice.

Što se tiče onog posle, izgleda da nijedna od tih partija nema ucenjivački monopol. S Rasimom Ljajićem demokrate u vladi imaju većinu 14 glasova. To bi moglo da znači da su se u vladi obezbedili od ucenjivačkog uticaja, na primer, partije G17 plus, koje bi svaki premijer trebalo da se plaši. Ta partija je napuštala dosadašnje vlade tek kada joj se ukaže mogućnost za novu koaliciju, a pošto narodnjaci i radikali tu partiju očito stavljaju na indeks nepoželjnih, izgleda da ona u dogledno vreme i neće imati valjanu alternativu. Ako bi promenio stranu u Beogradu, i SPS bi verovatno trajnije zatvorio vrata prema radikalima i narodnjacima. SPS je poznat i po tome da pregovara do zore, kao s Draškovićem 1993, posle čega je krenuo s Novom demokratijom, ali do sada nije kršio ugovor. Prvu Koštuničinu vladu korektnije su podržavali od njenih članica.

Ima, naravno, još nekih manjih znakova mogućeg krunjenja koalicije (nezadovoljstvo LSV-a, SPO-a, mađarska koalicija), ali njih bi u jatu trebalo da drži strah od giljotine novih izbora. Članice te koalicije u skupštini ili nisu sasvim nezamenjive ili nemaju bolji izbor. Smisao Tadićeve izjave da je moguća rekonstrukcija vlade valjda je u tome da preventivno ukaže na mogućnost da ako, na primer, iz igre izađe SPS (bez Palme i penzionera) u igru može ući LDP. S druge strane, LDP će verovatno napadati politiku ideološkog pomirenja DS-a i SPS-a jer ta partija svoju ideologiju bazira na lustraciji, a i nema drugo rezervno polje širenja sem mekog trbuha DS-a.

Ta vlada će imati manje dramatičnih izazova od onih koje je imala prethodna za čijeg je mandata proglašena nezavisnost Kosova. Sudeći po nekim francuskim izjavama možda će biti i zahteva za normalizaciju odnosa s Kosovom. Verovatno neće biti napuštena politika uslovljavanja, koje se ovde Evropljani i Amerikanci već duže vreme drže. Ipak ne bi trebalo očekivati neke nove teške ultimatume.

Vlada se može nadati da će iz Brisela dobiti neke dobre vesti, ali ne bi trebalo da doživi zemljotres ako se evrointegracijska priča, a i njoj pripadajuća nada u investicioni bum, ponovo razvuče i razvodni (primena SSP-a je suspendovana, razgovor o suspenziji odložen za septembar i povezan s haškim uslovom).

I na kraju, što bi rekao politikolog Zoran Stojiljković, spoljni veto igrači. Oni su se već u prethodnoj pat poziciji, po cenu „male istorijske revizije“, odlučili za demokratsko-socijalističku vladu kao kabinet koji donosi manje neizvesnosti od radikalsko-narodnjačko-socijalističke koalicije.