Šta će biti s Vojvodinom

Na martovskom glasanju za Skupštinu Srbije, istina, u Vojvodini je zabeležena najniža izlaznost, „oko 50 odsto“ (kako je zasad saopšteno), ali je od te polovine biračkog tela čak preko 48 odsto glasova osvojila Srpska napredna stranka sa svojim partnerima. Zatim dolazi koalicija SPS–PUPS–NS sa oko 12 odsto glasova, pa Savez vojvođanskih Mađara, sa preko 8 odsto i koalicija NDS (Tadić–Čanak), takođe sa preko 8 odsto glasova. Na opšte iznenađenje, stožerna stranka gotovo uvek iste vladajuće koalicije u Vojvodini već 14 godina, Demokratska stranka, osvojila je tek 6 odsto glasova (što znači da je Đilasova lista u Beogradu čak bolje prošla od Pajtićeve u Vojvodini).

Da se dogodio neverovatno brz uspon uticaja naprednjaka i u Vojvodini, najbolje ilustruje podatak da su oni u samom Novom Sadu, centru Vojvodine, osvojili preko 76.000 glasova – tri puta više nego na prethodnim parlamentarnim izborima 2012. godine. Ipak, treba zapaziti da je lista „Dosta je bilo“, ex ministra privrede Saše Radulovića, u Novom Sadu, posle samo jednog razgovora sa građanima i praktično bez ikakve kampanje i organizacione strukture – osvojila 5,54 odsto glasova, to jest dobrano je prešla lokalni cenzus. Međutim, to je uglavnom usamljen slučaj, jer, na primer, u Inđiji, gde su građanske stranke oduvek bile najjače, naprednjaci su ovoga puta uzeli blizu 56 odsto glasova, a demokrate nisu prešle ni cenzus od 5 odsto.

Ovakav izborni rezultat više nije moguće objašnjavati samo okolnošću da više od 50 odsto stanovnika Vojvodine u njoj nije i rođeno, te da se posle ratova na teritoriji SFRJ i SRJ u nju doselilo oko 400.000 ljudi, već se u analizu danas konfuznog „političkog identiteta“ Pokrajine moraju uključiti i posledice njene „ispražnjene autonomije“, njenog bledog političkog predstavljanja, međusobne zavađenosti njenih lidera, neefikasnog javnog menadžmenta, a možda najviše – njenog sve vidljivijeg privrednog zaostajanja prema Beogradu, ali posebno prema drugim istorijskim regijama u Centralnoj Evropi.

JEDAN POZIV MENJA SVE: Zanimljivo je primetiti da i potpredsednik SNS-a i vodeći čovek naprednjaka za Vojvodinu, Goran Knežević, u prvoj izjavi nakon parlamentarnih izbora (RT Vojvodina, 16. marta) nije propustio da istakne da „stanje u Pokrajini postaje neizdrživo, ako se uzme u obzir i ekonomska situacija, a to je da Vojvodina sada ima najsporiji razvoj bruto društvenog proizvoda, najniže plate i da je 20 lokalnih samouprava (od 45) svrstano u nerazvijene“. Dakako, on je svoju izjavu počeo već dugo korišćenom ocenom da se „režim u Vojvodini pokazao kao nelegitiman, jer je u poslednjih godinu i po na svim izborima koji su održani u AP Vojvodini, SNS svaki put dobijao tri ili četiri puta više glasova od Demokratske stranke“. Knežević je tome dodao i poznate činjenice da je Ustavni sud Srbije još pre godinu i po dana proglasio većinu odredbi Zakona o nadležnostima AP Vojvodine neustavnim, a prošle godine je slično učinio i sa Statutom AP Vojvodine.

Ta okolnost da je Ustavni sud Srbije sa svoje dve presude dokazao da Ustav Srbije iz 2006. godine praktično Vojvodini ne omogućava nikakvu autonomiju, te da je „pravo na autonomiju“ zapisano u tom Ustavu samo jedna iluzorna proklamacija, to jest politička prevara tadašnjih ustavotvoraca (Koštunice, Nikolića i Tadića), sada se podastire i kao nekakav pravni osnov za „oročavanje“ prilagođavanja Statuta APV na početak juna ove godine, za čega je potrebna dvotrećinska većina u Skupštini APV – što DS izgleda ne može da obezbedi. Naime, njeni partneri u vladajućoj koaliciji, SVM i LSV, već javno izjavljuju da su u kontaktu sa liderom SNS Aleksandrom Vučićem, te da „očekuju njegov poziv“ za pregovore o ulasku u vlast na republičkom nivou, iz čega se može izvući zaključak da od ishoda tih pregovora zavisi i njihova lojalnost Demokratskoj stranci u Vojvodini, pa i glasanje za „ustavno upodobljavanje“. U toj pregovaračkoj međustranačkoj zapetljanciji, dakle, realno leži i pitanje raspisivanja prevremenih izbora u Vojvodini, a ne u nekoj ustavnopravnoj konstrukciji.

Potpredsednik DS-a i predsednik Vlade Vojvodine Bojan Pajtić iskoristio je, posle izbora (17. marta), spomenuti „ustavnopravni problem“ da izjavi: „Spremni smo da sa budućom vladom Srbije razgovaramo o prevazilaženju ovih problema kroz donošenje zakona o finansiranju Pokrajine, koji bi bio usaglašen sa Ustavom i koji bi obezbedio višestruko više sredstava za razvoj Vojvodine, kroz usvajanje statuta Pokrajine, kao i kroz izmene postojećeg ustava, koji ovakav kakav je ne odgovara ni evropskim ambicijama države Srbije ni potrebama građana Vojvodine.“ Tome je dodao poentu da će „proces donošenja pomenutih zakona i izmena Ustava stvoriti pretpostavke da se do kraja godine održe vanredni pokrajinski izbori“.

Dakako, uslovi za prevremene izbore u Vojvodini koje je Pajtić postavio naveli su više funkcionera SNS-a da kažu da on više nije u poziciji da postavlja bilo kakve uslove, ali je on ovim istupom indirektno „ojačao“ (ili „otežao“, zavisi kako se stvar posmatra) poziciju Ištvana Pastora (predsednika SVM-a) i Nenada Čanka (predsednika LSV-a) u budućim pregovorima sa Vučićem – jer bez njih dvojice problem sa „legitimitetom“ raspisivanja prevremenih izbora postaje još složeniji za SNS, koji, opet, posle nesrećnog pokušaja sa „Jogurt revolucijom broj dva“ iz prošle godine, sada naglašava da će ka promenama u Vojvodini ići „kroz institucije sistema“.

Pri tome treba imati u vidu da je Ištvan Pastor, aktuelni predsednik Skupštine APV, više puta, i pre i posle izbora, upozorio da on nema pravo da raspusti Skupštinu APV i raspiše vanredne izbore dok mu Vlada Vojvodine ne uputi takav predlog, to jest da je odluka o tim izborima na adresi Bojana Pajtića. Pri tome, on je dodao da Skupština APV „nije igračka za prikrivanje činjenice da je kralj go“, što je verovatno aluzija na izborni poraz Bojana Pajtića (a ne na Koraksićevu karikaturu sa golim Aleksandrom Vučićem na čelu cirkuske kolone, iz „Danasa“).

Nenad Čanak, koji je vešto odigrao parlamentarne izbore sa NDS-om, i u novom sazivu Skupštine Srbije stekao 7 poslaničkih mesta, zasad, lično, mudro ćuti o prevremenim vojvođanskim izborima, jer njemu, moguće je, ne odgovara njihovo brzo raspisivanje, dok sa sebe ne skine vonj izborne saradnje sa Borisom Tadićem, koji je još prilikom donošenja Ustava Srbije 2006, a naročito prilikom donošenja Statuta APV, pokazao tradicionalnu srbijansku alergiju na sve autonomističke ideje, pa se nikad i nije obratio poslanicima Skupštine Vojvodine (što su, bez radosti, učinili čak i Milošević i Nikolić, kao predsednici „svih građana“). Istina, potpredsednik LSV-a Bojan Kostreš oglasio se više puta o pitanju vanrednih izbora, a posle proteklih republičkih izbora (16. marta) rekao je da „nismo ništa bliže (vanrednim pokrajinskim) izborima nego što smo bili pre republičkih“. Pri tome, on je pozvao Pajtića (to jest partnere iz vladajuće koalicije u APV) na dogovor o „daljem funkcionisanju ili nefunkcionisanju pokrajinske administracije“. Kostreš je tome dodao i poznatu činjenicu da su ljudi u Vojvodini uvek bitno različito glasali na republičkim u odnosu na pokrajinske izbore (što je izvesno upozorenje i SNS-u).

„KONSTRUKTIVNE NOVE DEMOKRATE„: I u samoj Pajtićevoj velikoj grupi poslanika u Skupštini APV (doskora 58 mandata od ukupno 120) dolazi do komešanja i prestrojavanja, pa se čini da se ona smanjuje iz dana u dan. Evo, pre neki dan, 24. marta, poslanik DS-a Miloš Gagić je zvanično oformio poslanički klub NDS-a od 5 poslanika, a ljudi bliski Rajku Veselinoviću, funkcioneru DS-a a vođi Tadićevih pristalica u Skupštini APV, tvrde da on na spisku zasad ima ukupno 15 pokrajinskih poslanika sklonih Novoj demokratskoj stranci (ili nekoj drugoj sa lepšom budućnošću od DS-a). Inače, Gagić je u prvoj izjavi u ime novog „poslaničkog kluba“ naglasio da ova grupa „nije za rušenje“ zatečene vlasti u Vojvodini, što, naravno, treba razumeti kao taktički stav uoči mogućeg dogovora Tadić–Vučić (koji navodno još ne postoji).

Politički profesionalci u Novom Sadu procenjuju da je pozicija Bojana Pajtića realno dalje neodrživa i smatraju da čak ni njegova taktika „pridruživanja najjačem“ unutar Demokratske stranke, više ne može da prođe. Ta ocena izrečena je nakon postizborne sednice Predsedništva DS-a u Beogradu, gde je, kako se može načuti, lansirana ideja da bi najbolje bilo kada bi se Pajtić prihvatio pozicije vođe poslanika DS-a u Skupštini Srbije, a u Vojvodini isturila neka druga, borbenija ličnost bez finansijskih i drugih hipoteka koje opterećuju Pajtića posle duge vladavine (Pokrajinski fondovi, RVB itd.). Taj predlog, koji je Pajtić mogao razumeti i kao poziv da se odmah izjasni između Đilasa i Šutanovca (koji će navodno biti takmaci za čelnu poziciju u DS-u na predstojećoj skupštini stranke) – on je, navodno, odlučno odbio, što se može tumačiti na različite načine.

Inače, povodom demonizacije Pajtića u naprednjačkoj propagandi, u Novom Sadu se pojavila teorija da su juriš na pokrajinsku administraciju i zahtevi za vanrednim izborima u Vojvodini samo deo Vučićevog plana da uništi Demokratsku stranku sa Đilasovom grupom na čelu, i tako oslobodi prostor za povratak u život Borisa Tadića sa njegovim „konstruktivnim novim demokratama“, kako bi srpska politička scena ličila na sve druge evropske političke scene, a bila bezopasna. Tako ispada, po ko zna koji put, da je Vojvodina samo mizanscen političkih borbi u Beogradu, dok ona sama u tesnim okvirima „imitacije autonomije“ u svemu tome učestvuje kao manje više nemoćni posmatrač.

Stare autonomističke ideje, koje polaze od logičnog stanovišta da nema suštinske, nesuštinske ili autonomije „bez elemenata državnosti“ (nema ni opštine bez elemenata državnosti), već da autonomije ili ima ili nema – i na ovim izborima za Skupštinu Srbije nisu imale nikakvu prođu. Istina, LDP Čedomira Jovanovića već dve godine pokušava da sa idejom stvarne autonomije dobije deo podrške u Pokrajini, ali bez uspeha (na proteklim izborima ova stranka je u Vojvodini dobila manje od 3 odsto glasova). To ne znači da su te ideje danas potpuno napuštene u biračkom telu Vojvodine, ali je nedokazivo da li su one na srcu onih 50 odsto ljudi u Pokrajini koji nisu izašli na republičke izbore. Da li će ti birači izaći na pokrajinske izbore, videćemo.

PROMENE REALNOSTI: Bez obzira što vodeći ljudi SNS-a u Vojvodini traže brze vanredne izbore u Pokrajini, može se pretpostaviti da u centrali te stranke, bolje reći u Vučićevom kabinetu, postoji svest i o njihovoj „nezgodnoj strani“ – jer u vojvođanskim izborima, hteli ne hteli, glavna tema mora biti sudbina AP Vojvodine. To bi značilo da i SNS mora već ove godine izaći na čistac sa svojim pogledom na pravac ustavnih promena u Srbiji, što centrali stranke možda ne odgovara (Vučiću verovatno odgovara ono isto što je odgovaralo Tadiću, da opstane „fasada autonomije“). Tim pre što se „desna opozicija“ Vladi SNS-a, mada je izbačena iz Skupštine Srbije (ili, bolje reći, nije u nju pripuštena), može u narednim godinama pokazati opasnijom opozicijom od stranaka centra ili levih socijaldemokrata. A desnica je već osetila da bi joj najzgodnije bilo da pritisak na Vučića pokrene na pitanju Vojvodine, jer ona je bitku protiv autonomije Vojvodine već počela, pa su Dveri, Treća Srbija i slične grupe već na proteklim izborima izašli sa tezom o potrebi „ukidanja“ Vojvodine i njene autonomije. Jednostavno, fanatičnim nacionalnim unitaristima, sada kada je kosovsko pitanje izanđalo, dobro je i vojvođansko pitanje radi treniranja odanosti svetom jedinstvu otadžbine i porodičnim vrednostima (naravno).

Na eventualnim skorim vanrednim vojvođanskim izborima moguće je da bi se i Liga socijaldemokrata Vojvodine i Savez vojvođanskih Mađara drugačije, to jest „provojvođanski“ postavili (ukoliko njihovi pregovori sa Vučićem ne opravdaju njihova očekivanja).

Zanimljivo je u tom kontekstu primetiti da su samo Ištvan Pastor i njegov SVM imali petlje da 28. februara ove godine, u velikoj sali Gradske skupštine u Subotici, svečano obeleže 40. godišnjicu dosad jedinog Ustava Vojvodine, onog iz 1974. godine, i desetu godišnjicu takozvane Subotičke inicijative (kada su na isti datum, 2004. godine, vojvođanske stranke i političke grupe na „prvoj konvenciji“ zatražile revitalizaciju autonomije Vojvodine).

Na ovom skupu u Subotici (koji su ignorisali ne samo Pajtić i Čanak, nego i svi beogradski mediji, a i većina novosadskih) pozdravne reči i prigodne govore izrekli su vodeći ljudi SVM-a Ištvan Pastor i Šandor Egereši, a centralno izlaganje imao je doskorašnji, inače dugogodišnji predsednik Vojvođanskog kluba Đorđe Subotić, koji je, između ostalog, rekao:

„Već četvrt veka Ustav Vojvodine je van snage, isto toliko suočavamo se sa autonomijom, koja to zapravo nije, odnosno autonomijom bez autonomije. Blede sećanja o blagostanju i prosperitetu koji je vladao u Vojvodini na osnovu Ustava iz 1974. godine. Tim pre naša bitka za ustavna prava Vojvodine biće teža i komplikovanija. Koristim se prilikom da se zapitamo i zašto desetogodišnje konvencijsko delovanje nije bilo delotvornije. Da li su neki partikularistički, partijski interesi, udvaranje beogradskim partijskim gazdama i pragmatično pozicionranje na političkoj sceni bili važniji od interesa Vojvodine i Vojvođana? Pokazaće vreme…

Članicama Konvencije se zamera da nisu realne u svojim zahtevima. Realnost se menja. Činjenica je da je Vojvodinu unazadio sadašnji ustavni položaj. Za ideje i stavove Konvencije potrebna je snaga u partijskom smislu i kada većina stanovništva te ideje prihvati. To je naš prevashodan zadatak. Tad će se i realnost u korist Vojvodine promeniti.“

DEMOKRATE NA UDARU: Prošlogodišnja »jogurt revolucija broj dva« foto: betaphoto