Šta bi bilo da su oni pobedili

Plav, 29. oktobra 2000.

Zahvaljujući iskazima mnogih begunaca i izbeglica iz Srbije s kojima smo uspeli da kontaktiramo od 6. oktobra do sada u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj i drugim evropskim državama, u stanju smo da koliko-toliko rekonstruišemo šta se u stvari događalo u Srbiji i Beogradu početkom oktobra te strašne godine. Ta tužna istina razlikuje se mnogo od bestidne i lažljive zvanične propagande nenarodnog režima Slobodana Miloševića, njegovih fašističkih pomagača i kamarile domaćih izdajnika koja se bez prestanka širi po RTS-u i režimskoj štampi.

Naime, stotine, ako ne i hiljade ljudi koji su se našli u središtu događaja bilo kao policajci, radnici Državne bezbednosti ili vojna lica morali su da beže spasavajući glavu, jer su se bili opredelili za slobodu. Svi oni imali su svoja značajna saznanja o tome šta se i kako događalo u Srbiji u kritičnom periodu od 24. septembra pa do 6. oktobra 2000. godine; posle mesec dana poređenja, analize i dugih razgovora, u stanju smo da taj tragični mozaik sastavimo koliko se može. Time ćemo se baviti i ubuduće, sve dok se ta priča ne rasvetli do kraja. Osećamo da nam je dužnost da ono što smo do sada saznali saopštimo odmah, bez tzv. istorijske distance za koju niko više nema vremena.

Da se cela ta priča neće svršiti dobro – sada vidimo – moglo se (i trebalo, ali je sada kasno) naslutiti već 4. oktobra u rano jutro. Tog dana, oko 4.30 h ispred kuće broj 14 u ulici Admirala Geprata, pored ulaza u kafić „Hrabro srce“, prolaznici su našli leš muškarca četrdesetih godina sa vidljivim ranama od vatrenog oružja. Policija je utvrdila da je čovek ubijen sa tri hica iz vatrenog oružja kalibra 9X19 mm; čaure nisu nađene niti je bilo ko čuo pucnje, pa je policija zaključila da je oštećeni ubijen u motornom vozilu i zatim izbačen na ulicu. Svedoci kažu da je na tom mestu tokom noći viđeno terensko vozilo tipa mercedes benc 300 GL crne boje, sa zatamnjenim staklima i bez registarskih tablica. Policija je oštećenog identifikovala kao doktora filozofije iz Beograda Zorana Đinđića, inače predsednika opozicione Demokratske stranke. Režimski mediji, pre svih RTS, to ubistvo protumačili su kao „mafijaški obračun“, a „Politika ekspres“ objavila je odgovarajući komentar pod naslovom „Đinđić dočekao metak“, potpisan inicijalima M.M.

U opozicionoj koaliciji DOS, sastavljenoj od 18 stranaka, zavladao je haos: DS je postavio za v.d. predsednika dr Mićunovića, ali od toga nikome nije bilo lakše, jer je, kažu, Zoran Đinđić bio glavni organizator opozicije i jedini čovek koji je mogao koaliciju da održi na okupu. To će se uskoro pokazati kao istina: u cigla dva dana koalicija se skoro raspala. Dušan Mihajlović povukao se na Povlen; Vojislav Koštunica u Belanovicu, uz primedbu da on i DSS u tim avanturizmima i revolucijama učestvovati neće; Mile Isakov sedeo je u izvesnom kazinu u Novom Sadu, prilično nekomunikativan; Labus i Dinkić nestali su netragom.

Istog jutra, 4. oktobra, vojska i policija zauzele su površinske kopove rudnika uglja Kolubara posle krvavog okršaja sa rudarima u kome je bilo poginulih i ranjenih. Tada je uhapšen Nebojša Čović i priveden istražnom sudiji pod optužbom da je ukrao neko oružje iz skladišta rezervne policije u Železniku; prijavljen je za pokušaj nasilnog rušenja ustavnog poretka. Uz njega su privedeni i pukovnik policije Boško Buha i još nekoliko policijskih oficira, pod istim optužbama. Kasnije popodne slobode su lišeni i izvesni generali Vojske Jugoslavije; Uprava bezbednosti VJ kratko je saopštila tu vest, bez imena; „Vreme“ saznaje da su među njima bili gen. Aleksandar Vasiljević i gen. Branko Gajić, pomoćnici načelnika Uprave bezbednosti. Takođe saznajemo i da je gen. Radomir Marković, načelnik Resora državne bezbednosti, toga dana suspendovao načelnika Prve uprave (analitika) RDB-a Miloša Teodorovića, jer je on – navodno – počeo da uništava arhive RDB-a; Teodorović se branio da je postupao po naređenju načelnika Markovića. Vojna bezbednost takođe je lišila slobode članove DOS-a, generala u penziji Momčila Perišića i generala u penziji Vuka Obradovića i predala ih vojnom istražnom sudiji.

U popodnevnim satima 4. oktobra naređeni su pokreti oklopnih jedinica VJ-a širom Srbije. Tenkovi i oklopni transporteri pojavili su se na izlazima iz svih gradova i na ključnim raskrsnicama puteva. Putnički željeznički saobraćaj zaustavljen je bez objašnjenja, a autobuske linije su proređene. Pogranična policija i carina počele su detaljne pretrese na ulazu u Srbiju; kolone su dostizale kilometre.

Režimski mediji nisu o svemu tome javljali ništa osim šturih zvaničnih saopštenja. Nervoza je, međutim, bila vidljiva iz sve oštrijih napada na „marionetske stranke“ i uopšteno pretećih tonova komentatora. Slobodan Milošević pojavio se 4. oktobra u TV Dnevniku, raskrečenih nogu ispred kamina i pretećim glasom, mršteći se, promrsio nešto o tome da će se drugi krug vanrednih izbora održati, pa šta bilo; da je Srbija „faktor mira i stabilnosti“; da imamo podršku Rusije, Belorusije, Grčke i celog slobodoljubivog nesvrstanog sveta; da treba sačuvati prisebnost i ne nasedati na provokacije marionetskih NATO stranaka i ostalih stranih plaćenika i špijuna. Zapretio je i da će na svako nasilje biti žestoko uzvraćeno sredstvima pravne države. Posebno je imao pik na tzv. nezavisne medije, koji da mute vodu i za koje on zna da ko ih plaća.

Noć 4. na 5. oktobar bila je teskobna; teško da je neko uopšte spavao. Begunac iz VII uprave RDB-a (tehnika i kontrola telekomunikacija) kaže za „Vreme“ da su svi razgovori i internetska komunikacija bili pažljivo praćeni i da su depeše išle u unutrašnjost, SUP-ovima i regionalnim centrima i detašmanima RDB-a svakih nekoliko minuta. Vojna služba takođe je bila uključena u nadzor i sarađivala je, kako nam je rekao njen pripadnik Vladan Vlajković, koji je uspeo da pobegne u Crnu Goru. Režim je, dakle, počev od te noći bio spreman, obavešten i voljan da uzvrati na svaki pokušaj ometanja izbornog procesa.

Peti oktobar 2000. svanuo je maglovit i natušten. Policija i vojska zatvorile su odmah sve izlaze iz gradova u Srbiji tenkovima i kordonima. Radio Index u Beogradu zauzela je policija, a Radiju B92 prekinute su internetske veze. Oko podneva veći deo baznih stanica mobilne GSM telefonije isključen je, kao i međugradski telefonski saobraćaj. Na beogradskim ulicama pojavili su se veći odredi policije posebne namene. Kolone demonstranata DOS-a koje su, po prethodnim dogovorima, krenule iz unutrašnjosti ka Beogradu zaustavljene su i brutalno razbijene palicama, suzavcem i upotrebom vatrenog oružja na nekim mestima; broj mrtvih i ranjenih još se ne zna. Kada su u Beogradu počele da se okupljaju grupe demonstranata, policija je intervenisala smesta i bez upozorenja. Uprkos tome, par stotina hiljada ljudi uspelo je da se probije do centra grada, na planirani miting pred Saveznom skupštinom. Onda su se pojavili tenkovi i rasporedili se po ključnim tačkama u gradu, uz podršku policijskih odreda. Kriza je dostigla kulminaciju. Oko 16.30 po podne 5. oktobra počela je akcija razbijanja demonstracija jer da su bile neprijavljene. Za cigla tri sata ulice su bile čiste – osim nešto izginulih koji su skupljeni odmah; tačan broj još se ne zna, jer porodice stalno prijavljuju nestanke ljudi koji su možda mrtvi, a možda i pritvoreni u nekom od provizornih centara za internaciju na stadionima Crvene zvezde, Partizana i Rada, kao i po vojnim objektima.

U TV Dnevniku od 19.30, 5. oktobra 2000, pojavio se odmah na početku Slobodan Milošević i uzdignute brade saopštio da je „pokušaj nasilnog preuzimanja vlasti putem rušenja ustavnog poretka“ uspešno sprečen „odlučnom akcijom policije i Vojske Jugoslavije“; da su „strani plaćenici i marionetske NATO stranke“ poraženi i da će „institucije sistema raditi svoj posao“. „Snage haosa i bezumlja poražene su, a narod Srbije još jednom je pokazao koliko voli i poštuje svog predsednika Slobodana Miloševića i patriotske snage“, kazala je Tatjana Lenard u pratećem komentaru.

Noć od 5. na 6. oktobar protekla je u hapšenjima: nije se moglo spavati od zavijanja sirena policije i hitne pomoći, od tenkovskih gusenica. Tokom noći udarne grupe pristalica SPS-a, JUL-a i SRS-a demolirale su redakcije B92, „Danasa“ i „Vremena“. Pod optužbom za zaveru u cilju nasilnog obaranja ustavnog poretka itd. tokom noći uhapšeni su: Dragoljub Mićunović, Goran Vesić, Filip Golubović, Srđan Šaper, Nebojša Krstić, Goran Svilanović, Žarko Korać, Vesna Pešić, Vuk i Danica Drašković, Vladan Batić, Bojan Pajtić, Ivan Marović, Slobodan Homen, Čedomir Jovanović, Nataša Mićić (na izlazu iz Užica), Borka Pavićević, Petar Luković, Dragoljub Đuričić, Srđa Popović (mlađi), Nebojša Spajić, Đorđe Vlajić, Dragan Bujošević, Ofelija Backović, Grujica Spasović, Žika Obretković, Latinka Perović, Miodrag Zec, Dubravka Stojanović, Svetlana Lukić, Svetlana Vuković, Veran Matić, Slobodan Nikolić sa Radio Beograda, Stojan Cerović, Nikola Barović i još nekoliko advokata, Jelena Milić, Zoran Bošković i Dragan Bosiljkić iz Sremske Mitrovice, Đorđe Balašević iz Novoga Sada, Filip David, Nebojša Popov, Milovan Brkić; toliko znamo do sada, broj nije konačan. Zna se samo da su hapsili sve iz Otpora.

Pokušaju hapšenja izbegli su Dragan Šutanovac iz DS-a (nestao); Zoran Šami iz DSS-a (bio u Puli); Miloš Aligrudić iz DSS-a (nisu ni pokušali da ga hapse); Nenad Čanak (poslednji put viđen kako iz Sremskih Karlovaca zamiče ka Fruškoj Gori s puškom na ramenu, u maskirnoj uniformi i u pratnji Stevice i Mate); Rasim Ljajić (nestao u gudurama Sandžaka); Mlađan Dinkić i Miroljub Labus (nestali); Vladimir Beba Popović (pružio oružani otpor i onda nestao u gunguli koja je nastupila); Nenad Milić (nestao); podaci još nisu potpuni jer se svakoga dana javlja poneko ko se izvukao.

Od redakcije „Vremena“ izvukao se veći deo, jer smo računali i na takav ishod. Miloš Vasić utekao je iz stana u Rifata Burdževića 37 u poslednji čas, jer je pratio radio-veze; u odlasku je pružio oružani otpor, ali je uništio hard-diskove dva kompjutera hicima iz pištolja i izmakao. Viđen je kako prelazi crnogorsku granicu kod sela Graba (okolina Novog Pazara), opet uz vatreni okršaj; posle je uhapsilo jednog šefa smene u SUP-u Novi Pazar, jer da mu je navodno pružio pomoć, a raspisana je i poternica za Sinanom Gudževićem, pesnikom i prevodiocem iz Zagreba, rodom iz Graba, koji je, navodno opet, tog šefa smene nagovorio da Vasića izvuče. Balistička ekspertiza ukazuje na isto oružje u oba slučaja. Filip Švarm takođe je pružio oružani otpor i izmakao; kažu da ga je upozorio izvesni policajac poreklom iz Korenice. Dragoljub Žarković netragom je nestao već 4. oktobra tokom noći i pojavio se nekoliko dana kasnije u Boki Kotorskoj. Predrag Koraksić u internaciji je; kažu zato što je to tražila Mira Marković. Dejan Anastasijević netragom je nestao i još se ne zna gde je; nadamo se da je izmakao. Inače, svi strani novinari proterani su iz Srbije odmah 6. oktobra, uključujući i državljane Srbije koji su se istakli, kao što su Zoran Kusovac i još neki.

Drugi krug vanrednih izbora za predsednika, Saveznu skupštinu i lokalne samouprave održani su na vreme. Slobodan Milošević ubedljivo je pobedio uz pomoć glasova sa Kosova i zbog upadljive apstinencije u Vojvodini (70 odsto) i Srbiji (50 odsto); koalicija SPS–JUL dobila je dvotrećinsku većinu u Saveznoj skupštini; SRS je napredovao do 25 odsto. Opozicija nije ušla, osim DSS-a (7 odsto) i SPO-a (5,1 odsto); ostalo dele Stranka srpskog jedinstva, Marijan Rističević i pop Žarko Gavrilović sa svojom Srpskom svetosavskom strankom.

Za novog saveznog premijera imenovan je Aleksandar Vulin (JUL); za ministra unutrašnjih poslova Milorad Vučelić (ponovo u SPS-u); za ministra informisanja Aleksandar Vučić (SRS); za ministra finansija Mihalj Kertes (SPS); za ministra kulture Ivan Marković (JUL); za ministra sveopšteg graditeljstva Milutin Mrkonjić (SPS); za ministra inostranih poslova dr Vojislav Šešelj (SRS); za ministra vera, omladine i sporta dr Žarko Gavrilović (SSS); za ministra pravde Goran Petronijević; za ministra odbrane gen. Nebojša Pavković; za ministra zdravlja i socijalne zaštite dr Slavica Đukić-Dejanović; za ministra bez portfelja i potpredsednika vlade dr Vojislav Koštunica. Na mesto državnog sekretara za finansije postavljen je – uz iznenađenje cele javnosti, koliko je još ima – Mlađan Dinkić, a na mesto državnog sekretara za spoljne poslove Vojislav Mihajlović. Dušan Mihajlović postao je podsekretar za državnu bezbednost u MUP-u; za načelnika RDB-a imenovan je Milorad Bracanović; Milorad Ulemek unapređen je u čin generala i postavljen za komandanta Unutrašnjih vojski MUP-a, novostvorene oružane formacije. Za načelnika Generalštaba postavljen je gen. Vladimir Lazarević, a za načelnika Uprave bezbednosti VJ novounapređeni gen. Džigurski. Druga uprava GŠ-a (obaveštajna) zapala je novounapređenog generala Dragoljuba Živkovića. Radomir Marković postao je zamenik ministra unutrašnjih poslova (Državna bezbednost); Ratko Romić je postao načelnik Beogradskog centra RDB-a, a Milan Radonjić premešten je u saobraćajnu policiju. Na mesto načelnika II uprave RDB-a (unutrašnji neprijatelji) postavljen je Momir Gavrilović, a na mesto načelnika VII uprave RDB-a (tehnika i komunikacije) Toni Gavrić, zvani Zebra. Novi savezni javni tužilac postaje Milovan Božović iz Jagodine, a novi beogradski okružni tužilac Slobodan Milivojević. Na mesto direktora carine postavljen je Zoran Sokolović; Vlajko Stojiljković penzionisan je.

Ni mediji nisu prošli bolje: na čelo Studija B dolazi Marko Janković; na mesto glavnog urednika novopokrenutog „Danasa“ Miroslav Marković iz „Ekspresa“; na mesto glavnog urednika „Borbe“ Milovan Drecun, a na čelo „Glorije“ Miroslav Lazanski. Pošto je Hadži Struja Antić otišao za ambasadora u Moskvu, „Politiku“ je preuzeo Zoran Krasić (SRS). Saša Tijanić ostao je u izgnanstvu u Banja Luci. Dragoljub Milanović i supruga mu Ljilja ostali su na čelu RTS-a.

Slobodanu Miloševiću srdačno su čestitali izbor za predsednika SR Jugoslavije i uspešnu pobedu nad pučistima sledeći državnici: Kim Il Sung, Aleksandar Lukašenko, Vladimir Putin i Fidel Kastro. Čestitkama su se odmah po proglašenju rezultata drugog kruga izbora pridružili Vojislav Koštunica, Dušan Mihajlović, Mlađan Dinkić, Vojislav Šešelj i Dragan Marković Palma, kao i patrijarh Pavle. Mitropolit cetinjski Amfilohije dodao je svoje posebne čestitke zbog „uspešne pobede nad zverima paklenskim“ i svoje nade za „vaspostavljanje sabornosti svesrpske“. Hrvatski predsednik Mesić odbio je da komentariše ishod izbora, ali je predsednik HDZ-a Ivo Sanader izrazio zadovoljstvo.

Poslednje vesti iz Brisela i Njujorka kažu da velike sile privode kraju svoj period razmišljanja. Izvori „Vremena“ iz evropskih prestonica, međutim, nagađaju da oklevanje neće dugo trajati, jer da je Slobodan Milošević – na kraju krajeva – ipak faktor mira i stabilnosti na Balkanu. U diplomatiji se razgovara sa jakima, a ne sa slabima, kaže vekovna mudrost. Dok u Beogradu i drugim gradovima Srbije traju hapšenja, dok se anonimni leševi pronalaze na deponijama, dok porodice nestalih ne dobijaju nikakve odgovore od vlasti, dok Dunav nosi tela – velike sile prilagođavaju se političkoj realnosti.

DA LI SE MOGLO I DRUGAČIJE ZAVRŠITI: Juriš na Skupštinu,… (foto: draško gagović)

…povređeni građani,…

foto: draško gagović

…»crvene beretke«,…

…dan posle foto: reuters / ivan milutinović

POSLE SVEGA: Vojska raščišćava krš

KREATOR PETOG OKTOBRA: Zoran Đinđić