Za razliku od većine ovdašnjih političkih znalaca, nemam praktično nikakve veze sa glavnim akterima ove priče. Nisam sa njima drugovao i nikada nisam bio član njihovih – niti bilo kojih – partija. Ne vežu nas nikakve zajedničke uspomene, dilovi, niti animoziteti iz mladosti. Nikada nisam pretendovao na neku od njihovih kadrovskih lista i, što je najvažnije, iako ih smatram vrlo sposobnim (doduše, na vrlo različite načine), i – pod određenim uslovima – solidnim izborom za Srbiju, moje lične političke preferencije nalaze se na drugoj, odnosno, trećoj strani, koja na ovim prostorima teško da u skoroj budućnosti može predstavljati ozbiljnu političku snagu. S obzirom na to, kao relativno upućen i relativno nepristrasan posmatrač, smatram da bi bilo krajnje uputno – a i krajnje vreme – podvrći javnoj pažnji neke aspekte političkog lika i dela moćnog (i sve moćnijeg) srpskog Kancelara. Pri tom, njegovo delovanje u vezi sa kontroverznim izručenjem Miloševića, koje zamagljuje pogled ostrašćenih kritičara i navijača, služiće samo kao sekundarno potkrepljenje i ilustracija pojedinih konstanti ovog političkog portreta.
Iako svakako dosta toga sugerišu, pitanja koja se ovde pokreću nemaju prevashodni cilj da arbitriraju u najnovijoj varijanti srpskog „večitog derbija“ (Karađorđe – Miloš, Stambolić – Milošević, Koštunica – Đinđić). Štaviše, takvu vrstu političko-čaršijske personalizacije smatram važnim činiocem naših vekovnih političkih neprilika. Kritika upućena jednoj strani, nipošto ne implicira blanko podršku i poverenje „drugoj“. Ipak, sećajući se držanja dobrog dela tzv. kritičke inteligencije u vreme Osme sednice („Šta nas briga“, „Njihova stvar“, „Svejedno da li je Kurta ili Murta“, „Što gore to bolje“), mislim da niko misleći ne bi smeo propustiti priliku da se oglasi, bez obzira na uvek prisutnu mogućnost da se pogreši i/ili da se bude politički izmanipulisan.
1.
Zoran Đinđić je bio dobar student, talentovan filozof i autor nekoliko zapaženih teorijskih studija. Svoju filozofsku karijeru „kritičkog marksiste“ otpočeo je kao štićenik „praksisovca“ (i potonjeg ideologa SPS-a) Mihajla Markovića, a politički put više-manje liberalnog demokrate tekao mu je uz Dragoljuba Mićunovića, unutar nacionalnog intelektualnog trusta okupljenog oko Demokratske stranke. Đinđić, razume se, nije ni prvi ni poslednji predstavnik svoje generacije koji je prevalio put od „integralnog marksizma“ do Saborne crkve i vrćenja kolača po partijskim slavama. Isto tako, ni smaknuće vlastitog političkog mentora, Dragoljuba Mićunovića, nije neka retkost na ovim prostorima, gde politička i svaka druga oceubistva spadaju u neku vrstu nacionalnog folklora. Ista sudbina, uprkos teatralnom zagrljaju i javnom izmirenju, zadesila je kasnije i Đinđićevog unutarpartijskog izazivača Slobodana Vuksanovića i njegove pristalice. No, ni temeljne i višekratne čistke prvih partijskih ešalona nipošto nisu novost u istoriji srpskog partijskog života. (Doduše, tako korenito eliminisanje svih iole istaknutijih i autonomnih kadrova retko je gde zabeleženo, ne računajući u tom pogledu svakako nenadmašnu istoriju ruske komunističke partije.)
Ono što Zorana Đinđića ipak čini specifičnim političko-intelektualnim fenomenom jeste činjenica da se njemu sve te stvari nisu naprosto „događale“ nego ih je činio svesno, namerno i planski. Još početkom devedesetih, u jednoj neobičnoj kombinaciji racionalizacije, samoopravdanja i pouke iz novovekovne (Makijavelijeve) političke filozofije, elokventno je obznanio raskid veze između politike i morala i saopštio da onaj kome je stalo do morala može da „ide u manastir“. Njegova potonja politička karijera uveliko je izatkana od potvrda ove mudrosti. Đinđić nije otišao u manastir, ali jeste raskrstio sa svojom filozofskom savešću i političkom prošlošću, kao i sa svima iz svog okruženja koji bi ga na to, eventualno, mogli podsetiti. Za svega nekoliko godina Demokratskoj stranci je potpuno promenjena krvna slika, i od jedne izrazito intelektualističke i građanske partije, prepune doktora nauka i univerzitetskih profesora, pretvorila se u japi-stranku, koju danas (čast izuzecima) oličavaju ambiciozni kratko podšišani biznismeni koje nekad samo pravilniji naglasak i bolji izbor kravate razlikuje od SPS-ovskih pandana. Drastičnost ove promene bila je direktno proporcionalna dramatičnom obratu njenog lidera, koji je za relativno kratko vreme opisao neverovatan luk od drugovanja sa Hegelom, Marksom i Habermasom, preko srpskih disidentskih krugova, do kumovskih, prijateljskih i poslovnih veza sa novim bogatašima, šefovima tajne policije, duvanskim „kraljevima“, automobilskim dilerima i sličnom bratijom.
2.
Već izvesno vreme, još pre oktobarskog prevrata, po opozicionim ali Đinđiću nenaklonjenim krugovima počela su da se povlače poređenja sa Miloševićem, da bi nakon petog oktobra te asocijacije („mali Sloba“) još više dobile na intenzitetu. Ipak, strahovanja da bi neko u današnjoj Srbiji mogao uspostaviti takvu, gotovo totalnu kontrolu političkog prostora kakvu je početkom 90-ih imao Milošević, naprosto su neosnovana. (Ja se, recimo, mnogo više pribojavam albanskog sindroma: totalnog sloma državnog poretka, bezvlašća, haosa i anomije.) To međutim ne znači da bi trebalo prevideti činjenicu da Đinđić sa Miloševićem iz vremena njegovog uspona ima nekoliko politički nimalo bezazlenih sličnosti. To je, pre svega, sklonost kadriranju, dramatičnim noćnim sastancima i sudbinskim odlukama koje čitavu naciju (pa i planetu) bacaju u stres i prikivaju za TV ekrane. Obojica su vrlo odlučni i preduzimljivi i obojica svoj politički uspon temelje na imidžu efikasnih „rešavača problema“, odnosno kritici sporosti i političke neodlučnosti prethodnika. Imaju (pre)naglašenu volju za moć i ostavljaju utisak da su tome spremni žrtvovati ideje i ljude. Odlični su taktičari, kadrovski mešetari i dribleri na malom prostoru. Takođe, tu je i naglašena „briga za medije“ i jedan vrlo elastičan odnos prema vladavini prava, ustavnosti i zakonitosti. Sasvim na tragu Brozove (i još starije, boljševičke) tradicije po kojoj se „ne treba držati zakona kao pijan plota“, ni Milošević ni Đinđić nisu previše skloni robovanju pravnoj formi. Naprotiv. Za obojicu je najvažnije da se „obavi posao“ za dobrobit „Naroda“, „Partije“, „Budućnosti naše dece“… i da se na neki misteriozan način ta dobrobit uvek poklopi sa interesom održanja ili uvećanja njihove vlasti.
Pri tome posebno brine činjenica da se za svaki manevar ovog tipa (za svako transinstitucionalno „preuzimanje odgovornosti“) u javnosti redovno pronalazi kritična masa, uključujući i značajan broj „eksperata“, spremnih da stručnim argumentima podrže najrazličitije oblike „revolucionarne“ pravde i „supstancijalne“ demokratije. Međutim, oni kojima u kolektivnom pamćenju još bubnjaju parole novosadskih jogurt-revolucionara iz 1987. i odjekuje huk vox populia („uhapsite Vlasija“, „Idite na Kosovo“ itd.), a da i ne govorimo o štektanju revolucionarne pravde po Srbiji 1944/5, morali bi biti mnogo obazriviji i uzdržaniji pred svakim decionizmom i olakim pozivanjem na „volju naroda“. Konačno, ne treba zaboraviti da se u poslednje vreme, pa i iz Premijerovih usta, opet mnogo pominju reči kao „lider“ i „pravo liderstvo“, koje su samo eufemističniji izraz za „vođstvo“ i „vođu“. Uprkos patetičnom uzviku Dušana Čkrebića na Osmoj sednici, biće da od toga, dakle, od vođstva i lidera, Srbija nikad nije dovoljno umorna. Izgleda da se u mnogim glavama 5. oktobar shvata kao doslovna „kontrarevolucija“, tačnije, „kontra-osma-sednica“ i prilika da sada „mi“ (sve uz podršku „naroda“) njima učinimo ono što su „oni“ (sa istim tim narodom) činili nama. Iako on lično, kao osvedočeni pragmatičar, nije doktrinarno ostrašćen, mora se reći da i Đinđić – slično mladom Miloševiću – pokazuje zavidnu veštinu manipulacije tim kolektivističkim resentimanom i sposobnost demagoškog usmeravanja ove nediferencirane pučke „žeđi za pravdom“.
Ali najvažnije, a s prethodnim povezano, jeste to što nijedan zapravo nema nikakvu profilisanu političku strategiju niti ideal. U tome jednim delom leži i tajna njihovog političkog uspeha. (Na sličan način i njihove partije, sem praznjikavih fraza o Evropi i boljem životu, nemaju nikakvu jasnu programsku niti ideološku prepoznatljivost. To su uglavnom pragmatične interesne asocijacije koje se, prema potrebi, daju usmeravati u bilo kom pravcu.) Kao što je Milošević dugo vremena uspevao da ga za svoga smatraju i nacionalisti i komunisti (i Nikola Ljubičić, i Dobrica Ćosić, i Milan Panić), dok se u suštini sve vreme rukovodio isključivo principom lične vlasti, menjajući ideologije i saveznike kao košulje, i Đinđić pokazuje sličnu dozu ideološke elastičnosti i specifičnog (balkanskog) „pragmatizma“. Prema potrebi, integralni srpski patriota karadžićevskog usmerenja, koji na Palama uz vatru i pečene volove (d)očekuje NATO bombardere, stigao je da se nametne kao najpouzdaniji oslonac, ili bar najoperativniji izvršilac NATO interesa na Balkanu. Takođe, iako dosta dugo (u vreme dok je Vuk Drašković derao grlo i opanke po srpskim kasabama) vrlo „konstruktivan“ i „televizičan“ opozicionar, koji druguje sa Miloševićevim potpredsednikom i šefom njegove tajne policije, uspeo je da postane simbol, lider i glavni rentijer antimiloševićevske borbe. Za razliku od, recimo, Šešelja i Draškovića, on nije odlazio predaleko ni u približavanju ni i suprotstavljanju Miloševiću – a kada je konačno ušao u beskompromisan sukob (delom i prinuđen na to, s obzirom da je, uprkos Vučelićevom lobiranju, Milošević 1997. između njega i Draškovića izabrao ovog drugog) nije se više kolebao ni osvrtao.
3.
Višegodišnje izbegavanje (sopstveno, i DS-a) da uđe u ozbiljniji klinč sa režimom, koji je tada bio na vrhuncu moći, pravdao je rečima da „kada se već gubi utakmica nije nevažno sa kojim će to biti rezultatom“. Tako će sve do sredine 90-ih, dok su medijski pogromi masakrirali DEPOS, Panića, Draškovića i ostale, Đinđić biti u relativnoj političkoj zavetrini. Nesumnjiv opozicioni imidž povratiće tek učešćem u Koaliciji „Zajedno“, i tek pošto su, posle Krajine i Dejtona, Miloševićeva kola ipak krenula niza stranu. Čak i tada, u jeku protestnih šetnji i krize nakon lokalnih izbora, Đinđić se bez znanja partnera sastao i pregovarao sa Miloševićem, koji će u dugim haškim noćima imati dovoljno vremena da razmišlja o posledicama svoje tadašnje (inače, savršeno tačne) procene da će se „sa Draškovićem lakše izaći na kraj“.
No, ni to tajno sastančenje nije mu ozbiljnije uzeto za zlo, delimice zahvaljujući blagonaklonosti Vesne Pešić, koja mu je podarila deo svoje opozicione aure, a delom stoga što je, usled nerealnih predsedničkih ambicija – i nadrealne sujete – Vuka Draškovića, srpska opozicija preko noći ostala bez lidera (Koštunica, koji će biti tema narednog priloga, u to je vreme još čamio u dubokoj samoizolaciji). Đinđić je, dakle, preuzeo ovo napušteno kormilo i u naredne tri godine vodiće srpski opozicioni brod iz neuspeha u neuspeh – sve do konačne pobede. Ova naizgled apsurdna formulacija otkriva nam možda ključni momenat Miloševićeve propasti, odnosno Đinđićevog trijumfa. Naime, žalosno stanje u kojem se srpska opozicija našla početkom 2000.godine a naročito ponižavajući fijasko koji su doživeli ambiciozno najavljeni protesti Saveza za promene, sa Đinđićem na čelu, otupeli su Miloševićeve samoodbrambene instinkte i podstakli ga na promenu Ustava i raspisivanje prevremenih predsedničkih izbora. Tako je, paradoksalno, Đinđićeva „olako obećana brzina“ i pogrešna procena s jeseni 1999. („ukoliko Milošević ne padne do Nove godine, podneću ostavku“) postala važan zamajac potonjeg opozicionog uspeha. Manje-više sve ostalo odradili su postkosovska frustracija, rastuća beda, zapadna logistika i Koštuničine oči (može i obrnutim redom).
Pa ipak, Đinđić je izgleda i sebe i ostale u DOS-u uspeo da ubedi kako je septembarsko-oktobarski prevrat prevashodno rezultat njegovog izuzetnog „menadžmenta“ i na konto toga u decembru forsirano prigrabio srpsku premijersku fotelju, a sa njom i lavovski deo ovdašnje političke, finansijske i medijske moći. Sve to mu, doduše, nije donelo harizmu ni približnu onoj Miloševićevoj, pa i Draškovićevoj (juče), ili Koštuničinoj (danas), ali mu je omogućilo da preko noći politički vaskrsne i, u principu, ostane partner koji će, „za nuždu i nevolju“ (a nevolja i nužda su u Srbiji redovno stanje), biti prihvatljiv svima – i svetu i nacionalistima, Koštunici i Žarku Koraću, podjednako Patrijaršiji kao i Helsinškom odboru, navijačima i Ženama u crnom. Malo ko će ga stvarno voleti. Niko mu neće verovati – ali neće ni moći bez njega. I svakome će se činiti kao manje zlo i potencijalni partner sa kojim je (za razliku od „onih“ sa kojima nema šta da se razgovara) uvek moguće obaviti najrazličitije poslove.
Ambicioznom srpskom Rišeljeu to je više nego dovoljno, razume se, pod uslovom da je atmosfera dovoljno polarizovana i da uvek pri ruci ima odgovarajućeg Luja – koji će, prema potrebi, da posluži i kao „Pedro“. Svojevremeno, u unutarstranačkim relacijama to je bio Mićunović, danas, tj. od oktobra, to bi trebalo da bude Koštunica, a sutra, prema potrebi, možda i prestolonaslednik Aleksandar. Nije bitno ko je, glavno je da se zadovoljava reprezentativno-paradnom funkcijom i tekuću operativu prepušta svojoj „desnoj ruci“. U tom slučaju, Đinđićeva lojalnost naprosto nema granice. Ovih dana, na primer, gotovo da je dirljiva njegova briga za Vojislava Koštunicu, što upadljivo eskalira svaki put nakon što Premijer povuče neki od svojih hazarderskih poteza, koji najčešće predstavljaju nešto između „običnog“ kršenja ustava (već zaboravljena naftna uredba) i mini državnog udara (Miloševićevo hapšenje i izručenje). „Treba nam jak Koštunica“, izjaviće on neposredno pošto je ovoga derogirao i učinio smešnim pred licem čitave planete. Uopšte, Đinđić naglašeno brine za Vojino radno mesto, i ni po koju cenu ne želi da bez saveznog predsednika pregovara sa Đukanovićem. Uz sve to, pošto se „međunarodnoj zajednici“ upravo preporučio kao efikasniji i kooperativniji beogradski partner, on pastirski odlučno preseca višemesečni čvor povodom veronauke i pred vazda budnim i vazda uslužnim kamerama „novog“ RTS-a smerno nudi svoju malenkost za rukovodioca budućeg konzorcijuma koji će finansirati dovršenje Hrama Svetog Save.
4.
I kako se onda ozbiljno naljutiti na njega, kritikovati ga, ili, ne daj bože, smeniti u parlamentu, kada se sve preduzeto čini sa najboljom namerom „da se sačuva zajednička država“ (izjava za B-92 od 9. jula), a Predsednik rastereti od odgovornosti i muke odlučivanja koja mu, očito, teško pada? I kako onda Đinđićevu izjavu datu 28. juna popodne, neposredno nakon sednice Vlade, u kojoj se Donatorska konferencija eksplicite navodi kao drugi od tri razloga za odluku o Miloševićevom izručenju, sitničavo porediti sa izjavom datom Radiju B-92 iste večeri („Ova odluka nema veze sa Donatorskom konferencijom“)? I zašto se pitati o tome da li bi ova konferencija, u koju su već i Amerikanci potvrdili dolazak, zaista bila ugrožena da se Milošević te večeri nije pojavio u Hagu? („Neće se valjda država i DOS raspasti zbog jednog Miloševića?“) I čemu se čuditi ekspresnom popodnevnom izdanju „Službenog lista“ u kojem je štampan tekst odluke, ili se zgražavati nad javnim hvalisanjem „spremnošću da se uđe u sukob sa vojskom ako bi pokušala da se suprotstavi izručenju“? I najzad, ukoliko ništa od prethodnog nije bilo razlog za sumnju i upitanost, zašto se onda skandalizovati ako na sličan način, preko noći, nenadano i nepripremljeno, u školskim programima osvane veronauka? (Ili se iščuđavati zbog utiska da jedan predsednik vlade mesecima kao da nije imao preče brige od toga da što pre i po svaku cenu proda Lafaržu beočinsku cementaru?) Ili biti zbunjen vrlo indikativnim zamešateljstvompovodom zakona o ekstraprofitu?
U svim ovim slučajevima na delu je isti princip, ista metodologija i isto neprincipijelno sakupljanje političkih poena (jednom prema spolja, a drugi put prema unutra), samo što će značajan deo srpske postoktobarske javnosti, naviknut na revolucionarnu pravdu i nesklon „legalističkim kerefekama“ u trenucima kada se „“adi o budućnosti naše dece“, prvi set pitanja naprosto ignorisati, ili protumačiti kao teranje vode na mlin „poraženih snaga“, dok će, recimo, ovo sa veronaukom tretirati kao „nemili incident“ ili čak samo kao „Zokijev taktički ustupak kleronacionalistima““ Štaviše, rekli bismo da u odnosu prema Premijeru deo nezavisne i „građanske“ javnosti nehotice ponavlja grešku koja je strukturno identična onoj koju je gro „nacionalnih“ intelektualaca svjevremeno načinio u odnosu na Miloševića. Naime, zbog načelne, aksiomatski pretpostavljene bliskosti stanovišta i ciljeva spremni su da zažmure na krupne demokratske deficite, ili da previde mogućnost da se ono što u jednom trenutku deluje kao jedinstveni strateški cilj na kraju ispostavi kao fakultativno taktičko sredstvo u borbi za puko očuvanje ili povećanje lične vlasti. Vrlo slično načinu na koji su, krajem 80-ih, nacional-liberali okupljeni oko Akademije reagovali na pojavu Miloševića, tretirajući ga delom kao oruđe, a delom iskreno investirajući u njega svoje političke nade i ambicije, čini se da su danas mnogi srpski „građanisti“ spremni da u dinamičnom Premijeru vide inkarnaciju vlastitih političkih stremljenja, ili bar njihovu najučinkovitiju aproksimaciju – što, recimo, iz bezbroj razloga Žarko Korać nikada neće postati.
„Ma, nek’ On samo obavi (prljav) posao, a posle ćemo lako“, rezonovalo se pre desetak godina u krugovima nacionalnih stratega, a čini se da se i danas slično rezonuje po nekim lokalnim štabovima „svetske (liberalne) revolucije“. Problem je, međutim, samo u tome (ostavimo li moral trenutno po strani) što se taj „posao“, svejedno da li nacionalni ili građanski, sa nekim ličnostima uopšte ne može obaviti i što neka sredstva trajno kompromituju i onemogućuju svoje navodne „ciljeve“. U tom smislu, pogled na ruine srpskog državnog projekta i nacionalne svesti, mogao bi poslužiti ne samo na zluradost nego i pouku ovdašnjim građanskim liberalima, pobornicima vladavine prava i „kosmopolitske demokratije“, spremnim da zarad „višeg cilja“ gledaju kroz prste na Đinđićeve brojne, demokratski i pravno više nego insuficijentne postupke i manire. A na kraju, od „višeg cilja“ obično ne ostane ništa. I teorija i iskustvo (konačno, i Miloševićev primer, njegovo „ratovanje“, kao njegovo „mirotvorstvo“) uče nas da iz niza protivrečnih, dnevnopolitički i interesno motivisanih poteza može da se izrodi jedino haos.
Sve ako poslednje neukusne igre oko Miloševića od ovog u nekoj dužoj perspektivi i ne naprave novog kneza Lazara (što bi zaista bilo previše, ali što uopšte nije isključeno), sasvim je sigurno da neće biti ništa od nacionalne katarze, nacionalnog pomirenja i sličnih politički brzo nenaplativih „trica“, neophodnih za ozbiljne reforme i stvaran demokratski preobražaj društva. Isto tako, velika je verovatnoća da će se i stvar sa veronaukom pretvoriti u popriličnu i kontraproduktivnu blamažu, baš kao i većina brzopletih poteza koji se vuku bez ikakve strategije, osim sitne političko-merkantilne računice. Upravo tu računicu treba na vreme prepoznati i žigosati – pri čemu je trenutno nevažno da li smo pristalice ili protivnici veronauke i Haškog tribunala. U normalnom društvu niko ne očekuje da svi moraju biti politički istomišljenici, ali jeste neophodno da svi, a naročito politički faktori, poštuju proceduru i fer pravila igre.A upravo to su stvari koje, sudeći bar po dosadašnjoj praksi,ne igraju značajniju ulogu u sistemu političkih vrednosti Zorana Đinđića, baš kao ni u ovdašnjoj političkoj kulturi i svesti većine lokalnih političkih subjekata.S obzirom na taj esencijalni nedostatak i neke druge, neutralne ili čak poželjne Đinđićeve političke osobine (preduzimljivost do granice hazarda, odlučnost na ivici lakomislenosti, inteligencija i elokvencija mefistovskih razmera) poprimaju sasvim drugi, preteći smisao.
Svestan sam da neke od ovde izrečenih sumnji mogu delovati preterano i iskreno se nadam da će se na kraju kao takve i pokazati. Ali, činjenica da u ovoj zemlji nekoga u istom momentu i istoj stvari podržavaju kako udarni kolumnisti „Danasa“, tako i zaslužni nacionalni radnici DB-provenijencije, poput medijski „vaskrslog“ Mirka Jovića i naglo „preobraćenog“ Siniše Vučinića (i „Nedeljni telegraf“ pride), kod mene zbilja izaziva blagu jezu. A mislim da bi trebalo i kod drugih.
Đinđić će se verovatno još neko vreme mudro držati uloge „velikog vezira“ i za sada disciplinovano odoleva prirodnom iskušenju da i formalno istakne svoju kandidaturu da bude „kalif umesto kalifa“. S obzirom kako se ubrzano slažu političke i medijske kockice, taj trenutak više nije daleko. On vrlo dobro zna da pre nego što se odluči na takav korak mora još dosta da poradi na svojoj popularnosti, koja, uprkos vidljivim naporima i ogromnoj medijskoj mašineriji, još uvek ne prelazi značajnije onu koju u svima znanom stripu „dobri Iznogud“ ima u odnosu na dremljivog Haruna Al Rašida. No, sobzirom na to da je u Srbiji potpuno pervertovan redosled elemenata u nizu: popularnost – izbori – vlast, i Đinđić verovatno računa da je najvažnije uzeti ovo poslednje, a da će „ljubav“ nakon toga doći sama od sebe. Uostalom, ako je pre deceniju i nešto jedan bezbojni komunistički aparatčik po imenu Slobodan Milošević, prigrabivši vlast, uspeo da bude prihvaćen kao „novi Karađorđe“, zašto i on, Đinđić, makar na određeno vreme, ne bi mogao da prođe kao Miloš Obrenović? Barem je lepši, čedniji i pismeniji.
