Srpska posla

Kremanci su u tipskim tekstovima opisivani kao esencija najboljeg u srpskom narodu, pametni, mirni, vredni, pošteni, da bi se preko noći pastoralna slika izvrnula i Kremanci postali simbol svega nazadnog i najgoreg u Srbiji.

Sve je počelo na zboru žitelja sela Kremana, Bioske, Stapara i Vrutaca održanom 11. septembra. Povod je bila uredba Vlade Srbije kojom se park prirode Mokra Gora proširuje za 5500 hektara, a na skupu su uglavnom bili ljudi koji imaju privatna imanja u Ljutom polju i Dobrom polju na Tari, koja su ušla u nove granice parka prirode, protiv čega su se oni pobunili. Meštani su sasuli bezbroj zamerki na račun države i rendžera, ali najviše je na meti bio Emir Kusturica, direktor parka prirode. U burnim raspravama meštani su pitali da li će plaćati prolaz kroz svoja imanja, kako da pored rendžera čuvaju stoku, kose travu, seku drva, zašto na teritoriji parka prirode neko može da gradi a neko ne, pominjali uzurpaciju zemlje, negodovali zbog toga što se „Kusturica osilio, pa leti preko njihovog sela helikopterom plaši decu i stoku“ i što ih je u intervjuu „Politici“ „nazvao ksenofobičnim osobama“. Još pre protesta neko je sekirom oborio jednu od tek postavljenih tabli na kojoj je pisalo „Park prirode Mokra Gora“. Nekoliko govornika je prešlo sve granice, poručujući Kusturici da ide u Istanbul i Novi Pazar, pominjući zolje, mitraljeze, budake…

Emir Kusturica je, između ostalog, izjavio da su reči protiv njega u stvari izlivi besa onih koji misle da se stvari sekirom mogu rešavati, uputio pismo gradonačelniku Užica Jovanu Markoviću u kome ga obaveštava da se više ne oseća počasnim građaninom ovog grada, jer gradonačelnik nije našao za shodno da zaštiti njegov ljudski i etnički integritet od pretnji oružjem i linčom. Gradonačelnik je u otvorenom pismu Kusturici između ostalog naveo da je „zvanično više puta osudio šovinističke napade i pretnje koje su upućene i da su pogrešno protumačene namere da se saslušaju građani i da im se pomogne da otklone sve nedoumice vezane za primenu uredbe“.

Posle toga je održan sastanak gradonačelnika, Emira Kusturice i predstavnika građana sa skupa u Kremnima i izgledalo je da se situacija smiruje, ali pretnje i šovinističke izjave sa „kremanske skupštine“ pokrenule su medijsku lavinu. Mada učesnici skupa tvrde da su se odmah ogradili od izjava trojice pojedinaca, teške reči su nastavile da pljušte, sa obe strane. Osim neposrednih učesnika, o događaju su mišljenje izneli i mnogi drugi, većina na osnovu simpatija ili antipatija prema Emiru Kusturici. U medijskom ratu Kremanci su mnogo gore prošli, a uz njih su kritike potkačile i Užičane. U mnogobrojnim komentarima su pominjani i krađom natovareni traktori, krivolov, gastarbajterske neokrečene kuće na tri ili više nivoa…

Mokra Gora, koju od Kremana deli brdo Šargan, jedno je od onih mesta u koje je lepo doći i provesti odmor, ali gde život nikada nije bio lak, naročito od kada je, 1974. godine, ukinuta pruga uskog koloseka koja je zapošljavala većinu stanovnika. Posle dugog i laganog zamiranja, preporod je počeo kada je železnica Srbije od pruge uskog koloseka i Šarganske osmice napravila atrakciju, a posle dolaska režisera Emira Kusturice i izgradnje Drvengrada na brdu Mećavnik, Mokra Gora je postala mesto u koje hrle i domaći i strani turisti. Čitava priča je delovala kao bajka, sve do pre nekoliko dana.

Mokrogorci su se našli u nezgodnom položaju. Svi se pozivaju na njihova iskustva, jedni tvrde da im je život procvetao od kada su u parku prirode, drugi da im je život od tada takav da zbog njih neće u taj park. Sami nerado govore pod punim imenom i, u pola glasa, komentarišu sve što se događa.

„Niko neće da radi, šta će im zemlja, pa neka je i jeftino Kusturica kupuje. Međedi bi u kuće ulazili da nije njega i železnice.“

„Šta ima da pričaju Kremanci, ko će njih da sluša, svi misle što kaže Kusturica da je istina, on je poznat.“

„Ne možeš tri puta udariti čekićem u vrljiku da ne dođu oni rendžeri, odma’ misle da gradiš kuću.“

U razgovoru sa akterima kao da nikakav problem ne postoji. Svi su za očuvanje parka prirode, protiv divlje gradnje i krivolova, ali o tome ko u parku prirode ima pravo da gradi i da li da se uopšte gradi, kako se ponašaju rendžeri, ko je kome više pomogao, opština parku prirode ili obrnuto – imaju različito mišljenje.

Na pitanje o razlozima sukoba s meštanima Kremana, Emir Kusturica za „Vreme“ kaže: „Sama postavka pitanja je problematična zato što ja nemam nikakav sukob. To je problem percepcije zakona i prirode socijalnog organizovanja, pošto ne propisujem uredbu ja, nego Vlada. U milenijumskim ciljevima razvoja Republike Srbije stoje specifični zadaci – povećati površinu zaštićenih prirodnih dobara na 10 odsto ukupne površine Srbije do 2010, i, drugi, povećati površinu pod šumama na 32 odsto do 2015. Ovo o čemu mi pričamo je uredba koja proširuje jednu teritoriju u skladu sa idejom stručnjaka kako to treba da izgleda, zašto je to toliko i nema veze sa sukobom sa mnom. Država napravi uredbu, ima svoju firmu, državnu, koja tu uredbu tumači kako valja. Tu postoji percepcija države koja je pogrešna. Kako je do toga došlo ja ne znam. Nas jedno brdo dijeli od Kremana, a već tri godine ljudi ovdje i pored zaštite kose travu, poje stoku i čine sve isto što su radili i prije, samo u skladu sa naravi parka prirode, koji je zapravo čuvar prirodnih i kulturnih dobara. A kad je čuvar, šta je tu bolno – ne da divlju gradnju… Divlja gradnja je karakteristika zaostalih naroda. Zaostalih mentalno. Kad je bilo malo ljudi mogli su tamo gdje pljunu da izgrade štalu ili bilo šta drugo. Ovdje je došlo do jedne vrste discipline koja je proistekla iz tumačenja zakona ili uredbe po kome je nadzornik, onaj koji vodi računa ili čuva prirodna i druga dobra, obavezan da oduzme alatku kojom se vrši prekršaj. U ovom slučaju to je mješalica ili lopata. Kako disciplinovati čovjeka nego iskoristiti pravo nadzornika da oduzima tu alatku.“

Emir Kusturica kaže da je Mokra Gora u poslednje tri godine, pre svega, jedina u kojoj nema divlje gradnje, u kojoj je sve što je urađeno bilo na bazi razumevanja lokalnog stanovništva. „Vi dobro znate da ovdje, kada se stavi temelj, dabogda da za 15 godina bude gotovo. Zato je čitava moja priča bila kako da se dovijemo da nešto što je neko nekad započeo, da mu se pomogne da završi da ne bi ličilo na one spomenike kao ono ranije kad pođeš od Sarajeva preko Šapca, pa samo gledaš one ciglane kuće sa onim isturenim od betona balkonima đe sjede one debele žene i srču kafu. Ovdje je zaustavljena esencija te nesreće.“

Komentarišući izjave sa skupa u Kremnima po kojima niko u parku prirode ne može da gradi, kaže: „Zanimljivo je da nijedan od iznijetih argumenata nije tačan. Ja sam sjedio sa tim ljudima, pokazivao im, zvao telefonom pravnika da tumači. Oni ne vjeruju u to, ne vjeruju u ono što piše teoretski i ono što je praktično u Mokroj Gori dokazano. Ima gradnje, ona se čak podstiče u trećoj zoni u ime turizma, sječe i lova ima po planovima, znači sve je isto samo što nema anarhije i nema mogućnosti za lovca da kaže ženi da pristavi lonac a da on ode i ubije kako on želi, zato što staratelj traži da svaki lovac koji uđe u lovište u tom zaštićenom području ima pratnju i mora da se prijavi, i to je mislim jedan od predelemenata koji su pobudili dvojicu-trojicu, a onda su oni od kuće do kuće pokušali da obmanu narod.“

Gradonačelnik Užica Jovan Marković za „Vreme“ kaže da je problema ipak bilo: „Možda je suštinski problem vezan upravo za to što iskustva ljudi koji su sarađivali do sada s parkom u prostoru Mokre Gore nije bio dobar. Ja sam pokušao da razgovaram i sa jednom i sa drugom stranom, i mislim da je izlaz i rešenje problema u tome da se što pre uradi detaljan urbanistički plan koji bi definisao ovo područje i način izgradnje, i utvrdio pravila koja bi bila svima jasna, i onima koji hoće da kupuju zemljište i onima koji hoće da ulažu. Postojala su i do sada pravila gradnje i građani su mogli kroz proceduru da dođu do neke saglasnosti, ali se u praksi praktično nije moglo desiti da neko legalno dobije uslove za gradnju i zbog toga su građani nezadovoljni. Dobili smo podršku od Olivera Dulića, ministra za prostorno planiranje i zaštitu životne sredine, da se po hitnom postupku krene u tu proceduru, da Ministarstvo odvoji sredstva za završetak ovog posla. Moj predlog je bio i da oročimo naše aktivnosti do stupanja na snagu tih planova, na osam-devet meseci. To je pokušaj da u toku zime, kada nema izgradnje na ovom području, usvojimo plansku dokumentaciju i da sa novom građevinskom sezonom budemo precizni i jasni u tim planovima. Predložio sam da se procedura pojednostavi, zahtev za izgradnju, adaptaciju ili rekonstrukciju se podnese službama gradske uprave, gospodin Kusturica i njegovi saradnici u parku prirode treba da daju mišljenje koje može biti pozitivno ili negativno, posle toga da službe gradske uprave što pre izdaju rešenje tako da u ovom delu privatne svojine budemo operativni i efikasni i da ljudima pokažemo da će imati dobru saradnju sa naše strane, odnosno da neće dolaziti u situaciju da njihovi zahtevi budu dugo na čekanju ili budu odbijeni.“

Jovan Marković kaže i da gradska uprava do sada nije imala nikakvog uticaja u bilo kom segmentu rada parka prirode. „Deo inicijative koju smo pokrenuli odnosi se na učešće gradske uprave u radu upravnog odbora. Zaista mislim da bi park prirode trebalo na neki način da se otvori prema građanima, javnosti i da na takav način dalje komuniciramo. Smatram da svi radimo na istom poslu, da imamo svi isti interes, i ne vidim razloga da se ovoliko preko medija prepucavamo oko nečega što je, čini mi se, potpuno jasno. Ovde je potrebna drugačija komunikacija, lična i direktna, između svih učesnika, a ne preko posrednika. Ono što je po meni važno jeste da se eleminišu izjave bilo koje vrste koje iritiraju drugu stranu.“

U delu Mokre Gore u kome se nalaze Drvengrad i železnička stanica zaustavljaju se brojni autobusi s turistima. Kada se od Drvengrada krene prema skijalištu i novosagrađenom hotelu, gužva nestaje. Malo je nastanjenih kuća, jedini znak života je veliko stado ovaca koje pase pored puta. Na skijalištu nema nikoga, motorne sanke ispred hotela koji još nije pušten u rad čekaju goste. Skijalište i hotel su, takođe, tema o kojoj je mnogo rečeno na skupu u Kremnima. Emir Kusturica kaže: „Ti ljudi koji tako pričaju, svaka im je, što bi rekao, za šamar. Ja sam ovo počeo da gradim prije zaštite. Dakle, prije nego što je zaštićena Mokra Gora, Mećavnik je napravljen. Naravno, dograđivan u skladu sa istom tom pričom, svaki temelj koji je postojao prije zaštite poslije je preveden na jezik prakse pa nikom nije zabranjeno da dograđuje i dovršava, pa je tako i Mećavnik dogradio dio, sa svim urbanističkim planovima, sa svim stvarima koje postoje. Hotel i ski staza nije zaštićena zona. Ski staza je bila na ivici zaštićene zone, i hotel takođe. Sve su to stvari koje postoje kao teza koja bi trebalo da vrati da sam ja taj koji se sa njima sukobljava. Urbanistički planovi za hotel i stazu, sve drugo je postojalo i postoji. Ako sam ja proveo toliko vremena na točkovima i u avionima, čitavu planetu iskomunicirao, vratio se ovde, pa neću biti kreten da gradim u zaštićenoj zoni… Tražili su njihovi odbornici na toj skupštini od šefice urbanizma da im predoči da li ja imam dozvole, pa su se suočili sa jednom zakonskom istinom da je to tako. Jer to je moje oružje, ne može neko ko ne da divlju gradnju da se ponaša kao neko ko je sklon divljoj gradnji.“

„Kad budu druga pokoljenja, ona će sve ovo vrednovati samo po jednom aspektu, ako bude zaštite i ako Dobro polje očuvamo od spontane, divlje i najgore gradnje, i estetske i zagađivačke. Jer ako dozvolimo da tako ne bude, u Užicu neće biti pijaće vode za 15 godina jer će podzemnim kanalima hemijske i fekalne vode stići do onog jezera iz koga se oni napajaju i zatrovati ga. Neka u ovom kraju ishod ove borbe bude samo da zaštitimo tu vodu“, priča Emir.

U zaseocima Mokre Gore posejanim po obroncima Tare, s kojih puca prelep pogled na Drvengrad, mir je gotovo nestvaran. Većina tih zaselaka je gotovo pusta, u njima živi po nekoliko starih ljudi, i njihov život se malo promenio poslednjih godina. Putevima koji su jedva provučeni preko brda malo ko prolazi, ponekad da pomognu dođu oni koji su se odavno razišli po mestima gde je život manje surov i težak. O onome što se „tamo dole“ dešava priča se kao o drugom svetu. „Dobro je bilo, prodavala sam sir i kajmak, dolazio je na vrata neki čovek Kusturičin, kao da izvoziš. Posle kažu ne može bez papira iz sanitarne. Poslala sam na pregled, tamo kažu sir je dobar, ali je kajmak mnogo mas’an. Sad više i nemam za prodaju, imam samo jednu kravu i nešto ovaca. Kad nadlete onim helikopterom, otkine mi se i ta jedna krava sa ulara a ovce pobegnu preko brda, jedva ih stignem, ionako jedva idem, ne znam šta će im to čudo.“

„Bio sam u bioskopu, gledao film, lepo je sve napravio. Al’ nije dobro što ne mogu ljudi da grade kuće kako hoće. Možda bi voleli da grade bolje, ali nisu kadri.“

Odlazak iz mesta u kome život još samo curi na kap ostavlja gorak ukus u ustima. Nekada su i ljudi iz tih zaselaka odlazili da kose livade u Ljutom polju, jednom od predmeta rasprave koja se odvija nekoliko kilometara i puno godina daleko odatle, ali to već odavno niko od njih ne radi. Dole, u Mokroj Gori, gorčinu zamenjuje osećaj nelagode: stvara je utisak o višku emocija koji zamagljuje zdravu pamet. Najdublje tragove sigurno ostavlja podela među meštanima koji su upleteni u zbivanja i teške reči – svodi se na to ko je za Kusturicu ili protiv njega, ko gde radi – a to u planinskim krajevima, gde se zbog međe ili izvora ljudi godinama popreko gledaju, nije nešto s čim se treba igrati. Bar zbog toga bi svi akteri sukoba morali da spuste loptu na zemlju i biraju reči; ili će i dalje neki helikopter u bekstvo terati onu jedinu kravu.

Gradonačelnik

Demografska slika se malo popravila u odnosu na raniji period, međutim ja ne mislim da je to samo zbog toga što postoji Drvengrad. Mislim da je izgradnja železnice i kompleksa Šarganske osmice čija je rekonstrukcija završena u toku 2002. i 2003. prvo pokrenula Mokru Goru. Naravno da zapošljavanje ljudi, njihova sigurnost, dobijanje posla i na železnici i u Drvengradu na neki način znači da će ljudi da ostaju ili da se vraćaju i da se lakše sklapaju brakovi. Želim da istaknem da je to potpuno normalan proces, da on jeste u velikoj meri vezan i za gospodina Kusturicu, ali i za ostale aktivnosti koje ljudi imaju na tom prostoru. S razvojem tog područja u kome i on ima doprinos mi pokušavamo da sa nekim sadržajima i aktivnostima potpomognemo život tih ljudi. Normalno je da država i grad u svim segmentima podržavaju razvoj tog područja, i otvaranje apoteke, vatrogasnog doma, banke, to je sve rađeno u saradnju sa optštinskim organima u Užicu.

Ko za koga

„Ljudi su shvatili demokratiju kao anarhiju. Grupa od pet ljudi koja svašta priča po novinama je zavela ljude dezinformacijom da im se oduzima imanje, da se ne da kositi“, kaže Radan Spasić, predsednik saveta MZ Kremna. „Svi ljudi domaćini koji gore imaju imanja su za ovo. Pet ljudi koji imaju gore imanja smo primili u rendžere. Samim tim je srušena priča da nema koševine i seče šume. Neće čovek praviti sebi probleme.“

Predstavnici četiri mesne zajednice izabrani na zboru u Kremnima tvrde da njihov sugrađanin priča tako jer je zaposlen u parku prirode. Ljubodrag Đurđić kaže: „Mi nismo ni za divlju gradnju, ni za nered, ni za narušavanje prirodne sredine, i mi smo za zaštitu Tare, i do sada smo je štitili i pošumljavali, pa ko je drugi sačuvao do sada Taru ako nismo mi? Rekli smo da spustimo loptu i rešimo na ljudski način, nećemo ni pobednika ni pobeđenog. Mi ne progonimo Kusturicu, nisu naše izjave ´marš iz Srbije´ kao što piše neke novine, samo hoćemo da zamolimo sve da pročita i drugu stranu, da sasluša i naše zahteve pa tek onda da donese ocene o ovome celokupnom dešavanju. Naši zahtevi sa skupa su da vlada poništi uredbu od 5. septembra o ulasku parka prirode na privatne posede, da park prirode obustavi sve aktivnosti i skine table sa privatnih poseda do okončanja spora, da grad Užice dobije ovlašćenja o dozvolama za gradnju na tom prostoru, da se uradi generalni urbanistički plan na celokupnom prostoru parka prirode, i oni su predati Skupštini grada Užica.“