Sretni dobitnici

Nije jednostavno uspostaviti rang-listu najvećih dobitnika tranzicije u Srbiji. Prvo bi se morali dogovoriti oko toga kada je ona ovde doista počela – da li još u vreme Miloševićevog razaranja svih starih socijalističkih institucija ili su stvarne promene počele tek nakon 5. oktobra 2000, kada je trebalo da počne izgradnja novih društvenih institucija. No, kada je reč o pojedinačnim dobitnicima, ova dilema je gotovo nevažna – oni koji su počeli da se bogate u vreme Miloševićevog „ratnog nacionalsocijalizma“, samo su učvrstili svoje pozicije posle pobede „demokratskih snaga“, kada je počela improvizovana izgradnja „narodnog kapitalizma“.

Uprkos svemu, može se ustvrditi da su u „srpskoj tranziciji“, ipak, najbolje prošle određene dosta široke kategorije stanovništva, a pre svega onaj prilično mnogoljudni sloj korisnika državnog budžeta – mada oni koji pripadaju tom sloju to ne priznaju ili ne znaju da bi im bilo mnogo gore da nije počela tranzicija.

Počnimo dakle od „kolektivnih dobitnika“ u tranzicionom procesu – na prvom mestu od korisnikâ državnog budžeta (direktnih ili indirektnih). Neke činjenice jednostavno dokazuju tezu da je državni budžet prošao najbolje u tranziciji, ako se ipak odlučimo da se držimo stava da je ona, u ozbiljnom smislu te reči, u Srbiji počela tek krajem 2000. godine. Jer, pre svega, budžet Srbije, koji je posle hiperinflacije 1993. godine pao na oko 1,5 milijardi dolara (dok neki kažu, i na samo milijardu dolara ili čak i manje), ove godine će iznositi oko 5,2 milijarde evra ili skoro 6,2 milijardi dolara. Čak i ako u ovaj odnos ne uvedemo tu ekstremnu godinu, već za poređenje s današnjom situacijom uzmemo, na primer, 1995. godinu – možemo se usuditi da kažemo da je državni budžet „pod Đelićem“ dvostruko veći od od onog „pod Miloševićem“.

To realno udvostručenje potrošačke moći državnog budžeta omogućili su strane donacije u poslednje dve godine (oko dve milijarde evra) i prihodi od privatizacije preduzeća u društvenoj svojini (oko 1,5 milijardi evra), kao i početni rezultati u suzbijanju sive ekonomije i uvođenju reda u naplati poreza i carina. (Istina, krađa budžetskih prihoda je i dalje glavna poslovna grana u Srbiji i biznismeni koji se njom bave i dalje su uspešni poslovni ljudi i ugledne patriote.)

KOLEKTIVNI DOBITNICI: Šta znači tranziciono realno udvostručenje državnog budžeta? To znači da je već posle prvih godina tranzicije dvostruko bolje ministrima (i njihovoj rodbini i prijateljima), visokim i sitnim državnim činovnicima, policajcima, vojnicima, učiteljima, lekarima, penzionerima, pa i radnicima propalih javnih preduzeća (na primer željezničarima) ili propalih krupnih preduzeća u državnoj svojini – koji primaju male pojedinačne dotacije, ali ni toliko ne bi primali da Srbija nije krenula tranzicionim putem.

Najrestriktivniji proračun broja korisnika srpskog budžeta, u koji bi ušli samo klasični potrošači novca iz državne kase, kreće se oko 300.000, ali u Srbiji tu treba ubrojiti još najmanje dva miliona ljudi (penzionere, zaposlene u dotiranim preduzećima, pa i seljake kojima su obećane premije i regresi).

Ako tim korisnicima državnog budžeta pribrojimo i zaposlene u preduzećima koje su kupili strani ulagači, dolazimo do cifre od otprilike dva i po miliona ljudi koji su glavni dobitnici tranzicije u Srbiji – dosad. Većina pomenutih to ne priznaje, mnogi među njima su ogorčeni i psuju vladu, hoće više. Okreću se ponovo radikalima i socijalistima – sve u strahu da će se i državna kasa morati rasteretiti, a državni aparat i sâm restrukturirati. To, međutim, nije prvi put u Srbiji da mnogi ne vide šta im donosi boljitak, a šta šalje na put u ekonomsku katastrofu – uostalom, zbog toga je Srbija siromašna zemlja.

Ovu kratku načelnu priču o „kolektivnim dobitnicima“ možemo završiti samo krajnje uopštenom hipotezom da među te kolektivne dobitnike tranzicije u Srbiji treba ubrojiti i akcionare stranih firmi koje su povoljno dokupile neke firme u Srbiji, kao i radnike akcionare tih firmi koje su dospele u strano vlasništvo (radnici Beočinske cementare, Apatinske i Čelarevske pivare, zaposleni DIN-a i DIV-a itd.). Neverovatno, mada su u srpskoj istoriji uvek bolje prolazili zaposleni kod „stranih eksploatatora“, stalno se preferiraju „domaći eksploatatori“ (valjda zato što oni drže domaću politiku i domaće medije).

(NE)SUMNjIVI POJEDINCI: Mnogo je tugaljivija priča o tome koji pojedinci su dosad najbolje iskoristili tranziciju u Srbiji. Prvi problem u identifikaciji „rang-liste“ pojedinačnih dobitnika tranzicije u Srbiji jeste u tome što ovde još niko nije u stanju da istraži neke podatke koji su javni u gotovo svim državama na svetu – jer „reformska vlada“ nikako da legalizuje čitav set propisa koji bi to omogućili.

Nema zakona o dostupnosti informacija, „javni centralni registri“ vlasničkih akcija praktično još nisu javni i ni precizni. (Na primer, tri godine javnost ne može da se obavesti koje vlasničko učešće ima Savo Knežević u zrenjaninskom Dijamantu ili da li je doista Slobodan Radulović zahvatio „većinsko vlasništvo“ u Ce marketu, odnosno koliko deonica u koliko firmi ima ministar policije Dušan Mihajlović.)

Zatim, oni koji vode te i druge registre ne bave se validnošću podataka koji im se dostavljaju (pa, na primer, još ne znamo da li je u zemljišne knjige grada Beograda upisano da je poznati trgovac duvanom Cane Subotić doista kupio sve placeve uz autoput „od Zemuna do surčinskog aerodruma“ i da li je ta glasina uopšte osnovana).

Potom, poreska služba se prema javnosti „obezbedila“ takvom tajnošću svih podataka o nosiocima debelih poreskih osnovica da ne verujem da ćemo još čitavu deceniju čuti je li prema nekoj krupnijoj zverci poveden postupak oko utaje poreza (šta je s Kolesarom i Janjuševićem, da li su oni počinili neko krivično delo, poreski prekršaj ili su samo u poreskoj „docnji“), kao što još ne znamo kome je sve „oprošten“ famozni porez na ekstraprofit (od koga je naplaćeno manje od trećine ili desetine, kako se uzme, razrezanog poreza). Da li su Karići doista glavni žrtveni jarci ovog poreza i koliko su doista platili da bi to postali. Ostaje pri tom nejasno da li su posle poznatog Dinkićevog „zaključavanja“ Astra banke Karići stvarno izbačeni iz velike igre u privatizaciji u Srbiji ili su se možda nekako tajno „snašli“, pa u tom zanimljivom tranzicionom procesu učestvuju preko nekog stranog fonda, domaćeg pula ili na neki drugi način?

Na vrh rang-liste „dobitnika tranzicije“ nije jednostavno, a možda ni tačno, postaviti ni one koji su dosad pokupovali najviše preduzeća i to po najpovoljnijim cenama – jer, treba još da sačekamo da bismo videli da li su oni koji su tu na vrhu doista dobro prošli. Neki kažu da se na vrhu te liste guraju neki od prijatelja pokojnog premijera Zorana Đinđića – ali ni to nije potpuno dokazano. Na primer, ovde mnogi na prvo mesto stavljaju Dragoljuba Markovića, vlasniku famoznog Krmivo produkta iz Surčina, biznismena koji se proslavio uspesima na „liniji jaja“ i prijateljskim vezama u Vladi Srbije. Marković je, navodno, u živinarskoj branši (prema beogradskom „Pregledu“ br. 119) kupio većinske ili kontrolne pakete akcija u fabrici jaja u prahu „Vojvodina produkt“ u Inđiji, Farmi peradi „Kruščić“ u Kuli, Farmi Koka u Inđiji, Mesnoj industriji u Čajetini, Živinarstvu u Novoj Plani, a zakupio je i Centar za živinarstvo u Požarevcu. Sada se nateže s Agencijom za privatizaciju oko toga da li će za tri ili za milion evra ovladati i Mesnom industrijom Mitros u Sremskoj Mitrovici. Obavešteni kažu da je favorit i na tenderu za kupovinu večito uspešnog i profitabilnog Veterinarskog zavoda u Zemunu, koji proizvodi, između ostalog, stočne vakcine. Je li to ceo spisak uspeha Markovićeve firme u privatizaciji? Mnogi se na to ne bi kladili, pa uporno šire intrige da je Marković s prijateljima kupio još mnogo firmi preko „fasadnih ulagača“, na primer Sojuprotein u Bečeju i još nekoliko dobrih fabrika.

DUH SNALAŽENjA: Drugi opet kažu da je akvizicija Dragoljuba Markovića „luk i voda“ naspram onoga što je u tranzicionom vremenu kupio vlasnik MK Komerca Miodrag Kostić, takođe blizak pokojnom premijeru. Počeo je učešćem u konzorcijumu koji je kupio zgradu „CK Jugoslavije“ (navodno je to vlasničko učešće već preprodao), a nastavio čuvenom kupovinom tri šećerane za devet evra i još niza objekata i manjih firmi u Novom Sadu. No, verovatno sada ima dosta finansijskih briga, jer se moguće preinvestirao, a ni protivnike njegovog uspona ne treba potcenjivati (pogotovu ako u njih ubrojimo i „šećerni lobi“ Evropske unije).

Možda su pri vrhu „tranzicionih dobitnika“ u Srbiji i neki našijenci koji su se obogatili u svetu ili komšiluku – poput Milana Panića ili Filipa Ceptera. Oko učešća prvog u ovdašnjim tranzicionim procesima ništa se ne čuje, a drugi je izgleda veoma aktivan – čim su prema njemu već krenule razne objede iz sive zone „udbine manufakture“. Da li u tu kolonu treba uneti i razne tajanstvene poslovne grupe koje sede u Beogradu, a baza im je u Banja Luci ili na nekom pacifičkom ili atlantskom ostrvu, a najčešće na Kipru. Ako dosta znamo o Ist point grupi, šta znamo o grupi oko Verano motorsa, o Mandićima, Rodićima, Borovici ili nekim drugim uspešnim ljudima koji se iz jasnih razloga ne guraju u medije?

Pogotovu ne znamo ništa ni o tome koji su deo „tranzicionog kolača“ u Srbiji zahvatile neke harambaše koje su kapital stekle u „odbrani ognjišta“ u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, pa ni njih ne smemo ubrajati u samo ovdašnje „tranzicione dobitnike“. Valjalo bi, doista, istražiti kako su u srpskoj tranziciji prošli „ratni i antiratni profiteri“, vlasnici unosnih ekspertskih firmi, konsultantskih kuća, brokeri i posrednici, uvoznici i trgovci nekretninama. No, ti ljudi se ne mogu jednostavno okvalifikovati kao prevaranti i probisveti – oni su ovamo doneli duh snalaženja u tržišnoj utakmici i nisu krivi što pravila igre nisu bila strogo utvrđena.

U traganju za pojedinačnim legalnim „dobitnicima tranzicije“, samo kao neka vrsta putokaza moglo bi nam poslužiti ispitivanje spiska od 1254 državljanina Srbije koji su poreskoj službi ovih dana prijavili imovinu vredniju od 300.000 evra, dok neki kažu da imovinu u toj vrednosti ima više od 80.000 stanovnika Srbije. Čak i ako ih ima 80.000, to je ništa za Evropu. Kad se spisak onih s imovinom vrednijom od te sume protegne na četiri-pet miliona građana Srbije – to će biti znak da je tranzicija na putu uspeha.