Srbi sa severa su utišani, njihov bunt je ugušen, njihova samostalnost od Prištine poništena. Dokumenta će biti kosovska, struju će se plaćati Prištini ili je neće biti, granica će biti poštovana i neće biti šverca iz centralne Srbije. Tako izgleda “mirna reintegracija” severa Kosova, nalik onoj u Slavoniji u Hrvatskoj
Za ono što sebe zove Republika Kosovo, nova 2024. počela je odlično: granica sa Srbijom je otvorena, može se putovati bez sakrivanja automobilskih tablica; puna kontrola Severa Kosova uspostavljena je najavom plaćanja utrošene električne energije za “fizička i pravna lica”; priznanje nezavisnost Evropske unije dolazi i kroz priznanje pasoša Kosova, plus dozvoljava onima koja ga imaju da putuju bez viza. Poslednja u nizu dobrih vesti za Prištinu jeste da je i Španija “priznala kosovski pasoš”.
Možda će jednoga dana autor nekakve “Istorije Republike Kosova”, kao što na srpskoj strani imamo istoričare koji su sastavljali “Istoriju Republike Srpske”, ovaj početak nove godine označiti presudnim u zaokruživanju nezavisnosti, granice posle koje se nezavisnost srpske pokrajine više neće ni dovoditi u pitanje.
TIHO, TIŠE…
Sve to odvija se uz gromoglasnu tišinu Beograda, Vlade i predsednika Srbije, koji se ranijih godina onoliko busao u prsa, a danas ima taman toliko PR snage da ugosti decu sa Kosova kao što ugošćava decu iz Severne Makedonije, Crne Gore ili Hrvatske. Za njega i njegovu Vladu, Kosovo je odavno nezavisno. Ali pošto nije u redu da se to javno izgovori, na formalno priznanje ćemo još malo čekati. Ili, ako bude geopolitičke sreće i kakvih iznenađenja, možda se i to oduži pa ne bude on morao da prima akreditive kosovskog ambasadora u Beogradu.
Sve to odvija se uz gromoglasnu tišinu opozicije u Srbiji: ona prava, građanska odavno nema nikakav odgovor, osim protokolarnog, da je sve u redu osim priznanja i ulaska Kosova u UN, a ona desna je svedena na ravnozemljaše okupljene oko doktora Branimira Nestorovića.
U nemogućnosti da uradi bilo šta na Kosovu Vučić je u prvim danima ove godine fokus prebacio na Republiku Srpsku, gde je poslao svoje “komičare” Vladimira Orlića, Aleksandra Vulina, Branimira Nestorovića i Patrijarha Porfirija, da održavaju lažnu nadu uspostavljanja bar “srpskog sveta”, ako već Velike Srbije nema. On se drži po strani i svoju poruku podrške za srpski entitet u Bosni pokazuje kucanjem poruka na svojoj Kuli Beograd u Beogradu na vodi, ali sa bezbedne udaljenosti, i uz dozvolu američkim lovcima da preleću Srbiju i deo Republike Srpske kao pokazatelj NATO-a da neće Dodiku dozvoliti da se politički glupira i proglašava nezavisnost.
Tako su Srbi na KiM dočekali Novu godinu i Božić u zaokruženom Kosovu, sa predsednicom Vljosom Osmani i Aljbinom Kurtijem na čelu. Nema više Srpske liste, nema busanja u grudi, nema lažnog srbovanja. Sedelo se ovog decembra, ne na blokadama kao krajem 2022, nego u redovima za nove registarske tablice; Srbi sa severa izjednačili su se sa svojom braćom sa ostatka Kosova koji već dugo imaju i prištinska dokumenta i prištinske tablice na svojim kolima.
Sa Srbima na Kosovu bio je patrijarh Srpski Porfirije koji se više prepirao sa ljudima na društvenim mrežama nego što je govorio o srpskim svetinjama i srpskom narodu/vernicima na Kosovu i Metohiji. Priština mu nije pravila nikakve probleme oko dolaska na Kosovo, što je trebalo da znači da je to demokratska država koja omogućava svojim građanima sve slobode pa i slobodu da biraju kojoj će crkvi da pripadaju. Patrijarh Porfirije se – pripremajući svoju Božićnu poslanicu, u kojoj se bavio decom i zaštitom dece, što i te kako ima smisla s obzirom na Ribnikar i sela oko Mladenovca – obrušio na Jutjub i Tviter i pozvao one koji tamo nešto komentarišu da ponesu krst i pomognu. Nije govorio ništa o Instagramu, omiljenoj mreži Aleksandra Vučića, ali i samog patrijarha.
“MIRNA REINTEGRACIJA” BY VUČIĆ & KURTI
U zbiru, na početku 2024, 25 godina od kraja rata na Kosovu i povlačenja srpskih institucija iz pokrajine, preostali Srbi su ostavljeni sami sebi, što možda i ne bude tako loše s obzirom na iskustvo poslednje dve i po decenije. Pred njima je sada odluka da li će da ostanu kao na svome i prilagode se zahtevima Prištine, uz pokušaj da od Beograda dobijaju onoliko novca da mogu dostojanstveno da žive ili da se lagano iseljavaju, povlače na “rezervne položaje” u centralnoj Srbiji.
Nad njihovim glavama i dalje leti oblak Banjske, slučaja iz septembra 2023. godine, napada grupe pod upravom Milana Radoičića koji je jednim činom ugrozio opstanak desetina hiljada ljudi. Taj “slučaj” se drži ispod tepiha i Beograda i Prištine i stranaca (međunarodne zajednice), jer se očekuje da se urade neke važnije stvari od potencijalnog hapšenja Radoičića i njegovih saradnika. Ono što je Vučić godinama govorio, da Priština želi da slomi svaki potencijalni otpor na severu Kosova, sada su zajedno proizveli upravo Vučić i Kurti. Vučić sponzorisanjem kriminalaca koji su predstavljeni kao branioci srpskih svetinja i naroda, a Kurti odlučnom akcijom da posle povlačenja Srba iz institucija, na nagovor Beograda, zagospodari celom teritorijom Kosova i Metohije. Srbi sa severa su utišani, njihov bunt je ugušen, njihova samostalnost od Prištine poništena. Dokumenta će biti kosovska, struju će se plaćati Prištini ili je neće biti, granica će biti poštovana i neće biti šverca iz centralne Srbije. Tako izgleda “mirna reintegracija” severa Kosova, nalik onoj u Slavoniji u Hrvatskoj.
Iako je Beograd ponavljao više puta da neće biti nove Oluje i Bljeska, to niko nije ni želeo da radi s obzirom da se slom dogodio 1999. godine, a Beograd je držao u zabludi ljude sa severa Kosova 25 godina. Za to vreme, rodila se nova generacija, mnogi su otišli, Oliver Ivanović i još neki ljudi su ubijeni, kriminalci su se obogatili i postali milijarderi sa bezobalnim poslovima i imovinom u Centralnoj Srbiji. Običan Srbin danas na severu Kosova treba da bude srećan što mu ne pale kola jer ima kosovske tablice – što je država bila organizovano radila prethodnih godina bez pronalaženja počinilaca.
ŠARMIRANJE ZAPADA
Vučića, razume se, nikada nije zanimala sudbina Kosova, kao što ga ne zanima sudbina srpskog entiteta u Bosni. On je naučio, posle godina samovanja u opoziciji, da je u političkom delovanju sve dozvoljeno i da sve treba i može da se instrumentalizuje. Sada svi mogu da se suoče sa posledicama takvog političkog pristupa koji dovodi do toga da Vučić produžava svoj ostanak na vlasti i saradnju sa najmoćnijim državama Zapada samo zato što garantuje nešto u vezi sa Kosovom, Bosnom, a sutra sa Crnom Gorom i Severnom Makedonijom.
Iako se deo tog sveta malo žacnuo na vesti o pokradenim izborima u Srbiji u decembru, spoljno politička pozicija Vučića i njegovog režima ostaje nepromenjena dokle god “sa Kosovom ide kako treba”. Vučić isporučuje, sporo, ali isporučuje i sve gore pobrojano o statusu južne srpske pokrajine i srpskog stanovništva to pokazuje. Vučićev režim se ponaša kao i uvek: jedno govori (“Kad se vojska na Kosovo vrati”), a drugo radi (i Španija priznala kosovski pasoš). Uz pomoć medijske dominacije i propagande još uvek velikom delu građana u Srbiji uspeva “ proda ciglu” kako je branilac srpskog sveta i Srba ma gde bili, a u suštini je dodatno obesmislio i nagoveštaj da bi srpski nacionalizam mogao da bude bilo šta pozitivno, bacajući ga u ruke šarlatanima tipa Aleksandra Vulina, Dragoslava Bokana, Milana Radoičića i njima sličnima.
Njemu će verovatno i sada poći za rukom, uz medijski pritisak, da “objasni” kako je pitanje tablica nebitno, štaviše da je dobro, jer će pomoći da se Albanci sa Kosova isele što pre i da se tako na tom delu teritorije uspostavi drugačiji odnos snaga. Naravno da je to besmislica, ali smo videli da u nekim drugim slučajevima ovakve priče “pale”.
Iako se veruje da se niko u svetu time neće baviti, bave se oni i te kako. Početkom godine na Kosovu i samo na Kosovu bio je Dejvid Kameron, ministar spoljnih poslova Ujedinjenog Kraljevstva koji je došao da podrži Kosovo i da obeća da će se raditi na planu privlačenja novih država koje bi priznale nezavisno Kosovo. Razume se, interesi Velike Britanije nisu ponekad jasno prepoznatljivi, ali je ovde jasno da kada Kameron dolazi u Prištinu to verovatno ne znači da stiže pomoć za Srbiju.
Iz EU i SAD stižu jedinstvene poruke: od Beograda i Prištine se očekuje da ubrzaju primenu “Francusko-nemačkog” plana, ili Ohridskog sporazuma i to bi uglavnom bilo sve. Niko ne pominje da li je Srbija potpisala ili nije da li je Srbija pristala na deo, a na deo nije: taj okvir je stvarnost i ima da se sprovodi, osim ako se ne dođe do nekakvog drugačijeg rešenja. Kada se utiša galama oko Republike Srpske, što je Beograd tako iskoristio na PR planu da dodatno pojača galamu i izazove nove kontroverze, u drugoj polovini meseca stići će nova tura oko Kosova i to ne može da se izbegne.
Vučiću je malo toga ostalo da isporuči, a Beograd nema nikakvu snagu da promeni ono što se na Kosovu dešava i da utiče na politiku Aljbina Kurtija i njegovog režima. Posle Banjske on više ne može da izazove ni krizu, tako da se njegov uticaj smanjuje i verovatno prebacuje na druge delove “srpskog sveta”. Od njegove umešnosti da proizvodi krize i pojavljuje sa kao osoba koja može da garantuje mir i stabilnost, zavisiće i dužina njegovog ostanka na vlasti u Srbiji. U narednim nedeljama videćemo da li stari dvojac Lajčak-Eskobar ima mandat da stvar dovede do nekog kraja ili ćemo videti neke druge, jače posrednike. Ako se pojave novi, to neće biti dobar znak za Vučića, koji je do sada uspevao da “šarmira” sve strance, bilo posrednike, bilo ambasadore. Videli smo da je u nedavnom intervjuu za američke medije
Edvard Džozef sa Hopkins univerziteta rekao da je Bajdenova politika na Balkanu bila ispravna, ali da je njegova administracija uradila kontra stvari u kontekstu odnosa prema Vučiću.
S obzirom da mu je opozicija manje više prepustila taj teren i, usmerena na izbornu krađu, ne pokazuje ni nameru da igra na tom terenu – taj njegov boravak na čelu Srbije ima da potraje, uprkos “svemu”. Možda će opozicija dobiti neki sitniji ustupak, ali ni ona sama ne pokazuje da želi da promeni celokupni režim. To vide i oni sa strane, tako da “status kvo” ostaje do daljeg. Na kraju, ni 25 godina kakvog takvog mira nije za bacanje.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
