Srebrenica za početnike

Đavo uvek dođe po svoje: ma koliko Srbija želela da zaboravi Srebrenicu, izgleda da Srebrenica nikako ne zaboravlja Srbiju. Uspavane duhove najpre je probudilo udruženje studenata Pravnog fakulteta Novokanon, skandaloznom tribinom na kojoj su dežurni branitelji srpstva pokušali da ne samo ospore već i proslave najkrvaviji zločin u jugoslovenskim ratovima; traženo je, čak, da Muslimani premeste svoje grobnice sa srpske teritorije da ne zauzimaju plodnu zemlju. Kao svojevrsnu kontrameru, grupa nevladinih organizacija predložila je Skupštini Srbije tekst Deklaracije o zaštiti žrtava ratnih zločina, kojom se država obavezuje da će „razotkriti i kazniti svako ideološko opravdanje zločina“, „da neće dozvoliti prihvatanje posledica zločina, tako što će pravdanje genocida predstaviti kao legitiman politički stav“ i „da će poštovati presude koje su jasno definisale pravni karakter zločina genocida izvršenog u Srebrenici“. Zatim se umešao strani faktor: ministar za ljudska i manjinska prava Rasim Ljajić obavestio je javnost, nakon višednevne posete Vašingtonu, da se u američkom kongresu priprema rezolucija o Srebrenici u kojoj se „veoma oštro“ opisuje uloga Republike Srbije u masakru najmanje 8000 Muslimana u julu 1995. Istovremeno, Međunarodna helsinška federacija javno je pozvala vlasti u Beogradu da uzmu učešće u komemoraciji koja će se 11. jula održati u Srebrenici, te da se javno izvine žrtvama.

Vlasti (izuzimajući Ljajića) su na ove pozive i inicijative reagovale dostojanstvenom ćutnjom, kao što su uglavnom oćutale i besramnu tribinu Novokanona. Javno mnjenje deli tu ravnodušnost: prema novijim ispitivanjima, gotovo polovina anketiranih ne zna da se u Srebrenici nešto značajno dogodilo, a od onih koji misle da znaju, većina ne veruje da je to što se dogodilo bio zločin. To ne bi trebalo da bude tako: masakr u Srebrenici jedan je od najtemeljnije proučenih ratnih zločina u istoriji, predmet nebrojenih knjiga, filmova i akademskih studija, od kojih su mnogi dostupni domaćoj javnosti. Povrh toga, Srebrenica je jedini ratni zločin na području Evrope u poslednjih šezdeset godina koji je pravosnažnom sudskom odlukom proglašen za genocid (na procesu protiv generala Radoslava Krstića pred Haškim tribunalom). Srebrenica je, zatim, bila ključno opravdanje za angažman NATO snaga u Bosni u krojenju mapa uoči Dejtonskog sporazuma. S obzirom na značaj koji je ovaj događaj imao, i još može da ima, za prošlost i za budućnost Srbije, kao i na stepen blaženog neznanja političke elite i javnosti, ta priča bi se morala još jednom ispričati.

PROLOG: Srebrenica je mali grad u istočnoj Bosni, skriven u dubokoj kotlini nedaleko od Drine, nastao oko rudnika srebra koji je bio poznat još od antičkog doba. U opštini je, prema popisu iz 1990. godine, živelo oko 35.000 ljudi, a u samom gradiću svega 6000. Za Srebreničane, koji su često imali plave oči i kosu, pričalo se da su potomci rudara iz Saksonije, koji su se tu naselili bogzna kada; međutim, prema popisu, oko tri četvrtine stanovništva, i u opštini i u gradu, izjašnjavali su se kao Muslimani, a ostatak su činili Srbi i Jugosloveni. Kada su s proleća 1992. svi značajniji gradovi u istočnoj Bosni pali u srpske ruke, ni Srebrenica nije bila pošteđena: 18. aprila 1992. pripadnici Srpske dobrovoljačke garde sa Želkom Ražnatovićem Arkanom na čelu uspeli su, posle kraćeg puškaranja, da zauzmu centar Srebrenice. Ubrzo su, međutim, shvatili da su u nebranom grožđu, pod vatrom sa okolnih brda, gde se većina vojno sposobnih muškaraca sklonila pre nego što je grad pao. Ispostavilo se da je Srebrenicu bilo lako osvojiti, ali teško zadržati, a sem toga, nije imalo šta da se opljačka, što je za SDG bio važan faktor. Tri dana nakon ulaska, Arkanovi ljudi su se povukli nakon uspešnog kontranapada Srebreničana koji je organizovao bivši radnik MUP-a Srbije Naser Orić, čovek koji je 9. marta bio među policajcima koji su hapsili Vuka Draškovića. Tako je dvadesetpetogodišnji Orić postao komandant Teritorijalne odbrane i gospodar života i smrti u Srebrenici. Danas mu se sudi u Haškom tribunalu.

Tokom sledećih meseci, srpski teritorijalci iz susednih opština Bratunac i Zvornik u više navrata su pokušavali da ponovo osvoje grad, i svaki put su dobili po prstima: u jednom takvom napadu poginuo je Goran Zekić, jedan od funkcionera bratunačkog ogranka Srpske demokratske stranke i bivši sudija. Tada su poslednji Srbi iz Srebrenice napustili grad, a Bratunčani su se osvetili pobivši mnoštvo muslimanskih zarobljenika na lokalnom fudbalskom stadionu, koji će kasnije biti poprište novog pokolja.

Tokom cele zime, linija fronta oko Srebrenice je ostala relativno stabilna, mada je enklava predstavljala trn u boku Republike Srpske. Suočen sa oskudicom i sve većim brojem gladnih izbeglica koje su se iz okonih sela i gradova slivale u Srebrenicu, Orić je organizovao pljačkaške pohode na srpska sela koja su mu bila u dohvatu. Prilikom jednog takvog pohoda, na selo Kravica na pravoslavni Božić 1993, pobijeno je više od sto Srba. Istovremeno, Orić je povremeno uspevao da prekine koridor koji je povezivao Zvornik sa srpskom ratnom prestonicom Palama, koji je za Karadžića bio od vitalne važnosti jer je predstavljao najkraću vezu sa Srbijom. Za to vreme, pripadnici Armije BiH su u više navrata pokušavali da otvore koridor između Srebrenice i Tuzle, ali su to uspevali tek povremeno, i uz teške ljudske gubitke. Srebrenica je ostala opkoljena, mada u vezi sa dve manje enklave, Cerskom i Konjević Poljem.

PRVA KRIZA: Prva ratna zima je za Srebreničane bila strašna, a početkom proleća već je počela prava glad. Broj stanovnika popeo se na gotovo 40.000 besnih, promrzlih i izgladnelih ljudi, i Orić je s mukom, često uz brutalnu silu, pokušavao da održi kakav-takav red. Besni zbog gubitaka koje su im naneli Orićevi ljudi, a još više nakon masakra u Kravici, Srbi nisu dozvoljavali prolaz šleperima UNHCR-a sa hranom i lekovima. Vlada u Sarajevu, obuzeta svojim problemima, nije mogla, a nije se ni trudila da pomogne, osim što je Srebrenicu koristila u propagandne svrhe, što, uostalom, čini i danas. U proleće 1993, od marta do juna, američki „herkulesi“ bacali su na Srebrenicu i okolna brda sanduke sa hranom i lekovima, ali je često vetar nosio padobrane na srpsku teritoriju ili u nepristupačna brda. Konačno, Srbima je igra mačke i miša sa Orićevim ljudima dosadila, i u martu su počeli novu ofanzivu, ovoga puta temeljnije pripremljenu nego ranije.

Prva na udaru bila je Cerska, koja je odmah pala, a Mladićeve vojnike dodatno su obradovali američki paketi koje su piloti, nesvesni promene stanja na terenu, nastavili da bacaju pravo njima u ruke. Nove hiljade izbeglica slile su se u Srebrenicu, a srpska vojska ih je pratila u stopu, nezadrživo napredujući prema gradu. U Njujorku i Vašingtonu je počela uzbuna: pad Srebrenice, i pokolj za koji se sa sigurnošću moglo očekivati da će biti stavljen na dušu Ujedinjenim nacijama i Klintonovoj administraciji, izgledao je neizbežan.

Situaciju je spasao, manje-više sam, general Filip Morijon, francuski komandant UNPROFOR-a, ispoljivši zavidan stepen diplomatske veštine. Morijon je najpre otišao u Cersku i tamo, da bi odobrovoljio Srbe, javno demantovao informacije sarajevske vlade da su Srbi tamo počinili užasne zločine. „Nisam osetio miris smrti“, rekao je tada novinarima. Uspelo je: 11. marta Morijon je od srpskih vlasti dobio dozvolu da pređe liniju fronta blizu Bratunca i uđe u Srebrenicu. Grad se u tom trenutku već nalazio pod artiljerijskom vatrom Mladićevih snaga, ali čim je Morijon ušao, granatiranje je prestalo. Srebreničani su brzo shvatili poruku i, kad je Morijon nakon susreta sa Orićem pokušao da se vrati, nisu mu dali da krene. Velika grupa civila, uglavnom žena i dece, opkolila je njegovo vozilo, a Morijon je bio prinuđen da se u gradu zadrži duže nego što je planirao. Izašao je tek sedam dana kasnije, ali je u međuvremenu pronađeno diplomatsko rešenje i Srebrenica je, bar za neko vreme, bila spasena.

ZAŠTIĆENA ZONA: Diplomatsko rešenje obuhvatilo je pristanak lidera RS da obustave ofanzivu na Srebrenicu a zauzvrat, član Predsedništva Ejup Ganić prihvatio je obavezu da se Orićeve snage razoružaju i da više neće napadati Srbe i ugrožavati koridor. Bilo je to obećanje koje Ganića nije ništa koštalo, a Orića nije obavezivalo; on ionako od Sarajeva odavno ništa nije očekivao. Sem toga, UNHCR je preuzeo na sebe da iz Srebrenice evakuiše petnaestak hiljada izbeglica, uključujući ranjenike, žene i decu. Ovaj potez spasao je mnoge živote, ali je svetskoj organizaciji doneo optužbu sarajevske vlade da time potpomaže etničko čišćenje. Kredibilitet UN-a, ali i zapadnih zemalja čije su trupe u sastavu UNPROFOR-a nemoćno gledale ovu predstavu, bio je ozbiljno ugrožen. Bilo je jasno da se mora naći neko trajnije rešenje.

Ono je nađeno u uspostavljanju takozvanih zaštićenih zona, na osnovu Rezolucije Saveta bezbednosti UN-a broj 819, koja je usvojena 16. aprila 1993. Ovom rezolucijom, jednom od najnesrećnijih u istoriji UN-a, Srebrenica je stavljena pod simboličku zaštitu UN-a, a UN je, sa svoje strane, preuzeo na sebe da tamnošnje stanovništvo razoruža. Ispostavilo se, i to veoma brzo, da nije u stanju ni da ih brani ni da ih pacifikuje.

To je postalo jasno čim se prešlo na implementaciju Rezolucije, odnosno postavljanje trupa koje je trebalo da štite Srebrenicu, jer su zemlje redom odbijale da upute dovoljan broj trupa. Prema nekim analizama, broj vojnika neophodnih za efektivnu odbranu zaštićene zone bio bi barem deset hiljada. Umesto toga, UN je u Srebrenicu poslao 143 Kanađana, čije su najteže oružje bili mitraljezi od 12.7 mm. Orićevi ljudi su im predali nešto neupotrebljivog oružja, uključujući i dva pokvarena srpska tenka, i kobajagi se razoružali.

U međuvremenu, nesrećna Rezolucija 819 bila je dopunjena isto tako nesrećnom Rezolucijom 936, od 4. juna 1993. Nova rezolucija uspostavila je nove zaštićene zone (Sarajevo, Goražde i Bihać, između ostalih), ali opet nije bilo moguće naći dovoljno trupa za primenu. Sem toga, ispostavilo se da niko neće da zameni Kanađene u Srebrenici. Na kraju, Holandija je pristala da ustupi jedan lako naoružani bataljon (oko 450 vojnika). Scena za tragediju bila je postavljena. A onda su u igru uvedene mape.

UPROŠĆAVANJE MAPA: Uspostavljanje zaštićenih zona značilo je predah za Srebrenicu, ali ne i za međunarodne diplomate, koje su se upinjale da nađu neki način da okončaju rat u Bosni. Planovi su se kovali i padali, od Kuitiljerovog, preko Vens–Ovenovog do Oven–Stoltenbergovog, uvek na jednoj tački: na mapama. Svaki plan predstavljao je novu varijantu podele Bosne, i svaki je polazio od stanja na terenu. Svaki put, zaraćene strane su relativno brzo postizale načelnu saglasnost oko devedeset odsto teritorija, ali su se planovi redovno rušili na onih preostalih deset. Srebrenica je, uz Goražde i Brčko, uvek bila važan deo tih deset odsto. Vlada u Sarajevu bila je, u načelu, voljna da je se reši, ali to nije mogla javno da saopšti, pogotovo ne Oriću i građanima Srebrenice. Srbi, sa svoje strane, nisu mogli da tolerišu postojanje ove enklave u srcu etnički očišćene istočne Bosne, pa još tako blizu važnih komunikacija. Za Goražde i Brčko je na kraju u Dejtonu nađeno solomonsko rešenje, ali je Srebrenica predstavljala beznadežan slučaj, predmet neprestanog spora i izvor stalnih frustracija za međunarodne posmatrače.

Od 1993. do 1995. nije bilo većih pomeranja fronta u Bosni, ali za to vreme, vojni položaj Mladićevih snaga neprestano se pogoršavao. Postalo je očigledno da su uzeli više teritorije nego što su mogli da brane: linija fronta je (računajući i Krajinu) bila duga više od 1200 kilometara, što bi predstavljao problem i za mnogo veću vojsku. Uz to, VRS se osipala zbog opšteg pada morala, dezertiranja, masivne korupcije i stalnih svađa među političarima. Ni majčica Srbija nije više pomagala kao ranije, naročito otkad je Karadžić pao u nemilost kod Miloševića. Za to vreme, Hrvatska vojska i Armija BiH su se ubrzano naoružavale pošiljkama koje su iz Amerike stizale preko Irana i iz dana u dan jačale. Mladiću je, kao profesionalnom vojniku, još krajem 1994. moralo biti jasno da će pre ili kasnije morati da izgubi dobar deo teritorije. Takođe je morao znati i da Knin i Bosansku Krajinu ne može da spase, ukoliko bi Hrvati krenuli u ofanzivu. Njegov pokušaj da osvoji Goražde, u aprilu 1994, završio se neslavno. U proleće 1995. postojalo je još samo jedno mesto na kome je mogao da računa na sigurnu pobedu, poslednju u karijeri: Srebrenica.

Pripreme za ofanzivu mogle su da počnu.

Tokom celog aprila i maja 1995, oficiri UNPROFOR-a sa terena su slali izveštaje o velikim pokretima srpskih trupa, koje su se slivale ka Srebrenici, a sve se to, uostalom, lepo videlo iz satelita. Uprkos tome, ti izveštaji su u višim komandama i prestonicama važnijih zemalja bili odbacivani kao irelevantni, kao i sve učestaliji incidenti između Holanđana i srpskih vojnika koji su „testirali teren“ pred bitku. Istovremeno, vodila se besplodna polemika oko mogućnosti upotrebe vazdušnih snaga protiv bosanskih Srba i „duplog ključa“ koji je držao Jasuši Akaši.

U aprilu, nedelja pre početka ofanzive, Naser Orić i grupa najbližih saradnika dobili su naređenje da hitno otputuju u Sarajevo radi nekakvog vojnog kursa. Kako sa Sarajevom nije bilo kopnene veze, odleteli su helikopterima. Zanimljiva i nedovoljno proučena okolnost je da je dozvolu za prelet tih helikoptera preko srpske teritorije dala Državna bezbednost Srbije. Početak juna zatekao je odbranu Srebrenice bez komande, a Holanđane pod sve većim pritiskom Srba, bez pojačanja i nade u vazdušnu podršku. Pripreme za završnicu bile su pri kraju.

KRVAVI POKLON: Ofanziva na Srebrenicu počela je 6. jula 1995. napadom na holandske osmatračke punktove i trajala je do 11. jula, kada je Mladić, pred televizijskim kamerama, objavio da ovu pobedu „poklanja srpskom narodu u čast Vidovdana“. Od 11. do 16. jula trajao je pokolj muškaraca iz Srebrenice, njih najmanje 8000, nakon što su odvojeni od žena i dece. Pokolj je, kao što smo saznali iz suđenja generalu Krstiću i svedočenja Miroslava Deronjića, prvog čoveka SDS-a Bratunac, bio brižljivo pripreman. Autobusi za „pakete“ (šifrovan naziv za buduće žrtve) bili su obezbeđeni unapred kao i mesta egzekucije: škole, domovi kulture, magacini i fabričke hale; fudbalsko igralište u Bratuncu ponovo je natopljeno krvlju. Unapred su pripremljena i mesta za masovne grobnice i „tehnika“: bageri, rovokopači i kamioni za prevoz leševa. Poznajući stanje u VRS-u u to doba, mora se priznati da je cela operacija izvedena sa iznenađujućom efikasnošću i diskrecijom: novinari, osim proverenih kadrova, nisu mogli da priđu ni blizu. Bili su potrebni meseci da informacija o razmeri zločina izbije na videlo, i godine da se svi detalji sklope u celinu.

U ovom tekstu namerno su zaobiđeni najstrašniji detalji srebreničke priče: ispovesti preživelih, ojađenih, i onih koje je griža savesti naterala da progovore. Nedostaje, na kraju, i suva statistika, lokacije masovnih grobnica i stratišta, forenzički nalazi i ostali aparat dokaznog postupka. Sve se to može naći na internetu ili u bilo kojoj većoj knjižari, ali suština priče je neoboriva, i nikakvo prećutkivanje, relativizacija ili osporavanje neće je izbrisati ili promeniti.

Doduše, neke kockice još nisu sasvim legle na mesto. Kad počne suđenje generalu Momčilu Perišiću, Jovici Stanišiću i (nadajmo se) Mladiću, saznaće se više i o ulozi koju su jedinice Vojske Jugoslavije i MUP Srbije imali u ovoj drami. Oko toga koliko je tzv. međunarodna zajednica znala o Mladićevim planovima, i da li je mogla da ih osujeti, još će se dugo polemisati, kao i o licemernom stavu Izetbegovićeve vlade. Glavni teret krivice, ipak, ostaje na onima koji su zločin zamislili i sproveli, i tu ne bi smelo da bude nikakve dileme, pogotovo ne ovde i sada.

Ostaje, naravno, i pitanje odgovornosti onih koji su se krvavom Mladićevom poklonu toliko obradovali da ni posle deset godina ne prestaju da metanišu pred ikonom odbeglog generala. Tu, nažalost, ljudska pravda ne pomaže mnogo, i za njihove duše nadležan je neki drugi sud – ako ga ima, i ako imaju duše.