Viđen je u londonskom Sitiju, kažu otiš’o iz Srbije. Ne, eno ga u Novom Sadu savetuje novog vojvođanskog premijera. Šta će mu da baš sad ulazi u Demokratsku stranku. Zovu ga i aktuelni ministri da im pomogne. Posle „befela“ od Svetskog ekonomskog foruma iz Davosa da je mladi svetski lider, vrednost na tržištu mu je porasla. A on, između Londona i Pariza, još sedi na beogradskom Senjaku, prelistava predlog budžeta za sledeću godinu i kaže „Srbija je moja baza“.
Reč je o bivšem ministru finansija Božidaru Đeliću, „Boži derikoži“, čija je popularnost rasla u obrnutoj srazmeri sa stezanjem omče oko vrata poreskih obveznika. „Ja kažem sebi kao Džems Bond, nikad ne reci nikad“, tako odgovara na pitanje da li zaista više neće da se bavi politikom. A ceo razgovor koji sledi, videćete, jeste politika koja mu je, čini se, ušla pod kožu.
„VREME„: Izgleda li vam da se Srbija na kraju 2004, a posle četiri godine od početka promena, nešto zaglibila?
BOŽIDAR ĐELIĆ: Kad pogledam unazad ispada da smo za ove četiri godine imali dva poluvremena, prvo je bilo izuzetno snažno i ekipa je bila složna. Srbija je 2001. i 2002. godine bila lider, najbolja. Baš kao što je Evropska banka za obnovu i razvoj i formalno priznala, dajući nam zlatnu medalju za najveći napredak u tranziciji za obe godine od svih 27 zemalja gde ona radi. Uspeli smo da smanjimo inflaciju, ubrzano su povučeni neki jasni reformatorski potezi, poreska reforma je iz temelja promenila način ubiranja novca od poreskih obveznika, regulisali smo gro obaveza prema inostranstvu i imali smo početak beskompromisne privatizacije. To prvo poluvreme bilo je neka vrsta odskočne daske da 2003, posle ubistva Đinđića, ipak uspemo da spustimo inflaciju na jednocifreni nivo od 7,5 odsto i da se sa 1,4 milijarde dolara stranih investicija kvalifikujemo među 50 zemalja u svetu koje su prošle godine privukle više od milijardu dolara. Ta 2003. godina išla je po inerciji i Srbija je beležila dobre rezultate uprkos teškom međunarodnom okruženju i posve štetnom političkom obračunu među reformatorima. I ova 2004. godina, zbog privatizacije i nasleđenih uređenih javnih finansija u prva dva kvartala, imala je dobre rezultate. Ovih dana je ista Evropska banka iz Londona obelodanila svoju rang-listu i vidi se da smo ozbiljno pali u napretku reformi. Danas, od 27 zemalja, mi smo na neslavnoj 23. lestvici po ukupnom napretku u reformama.
U toj „utakmici“ pratio nas je i jedan peh. Za vreme prvog poluvremena naših reformi Zapad je bio u najdubljoj recesiji posle Drugog svetskog rata. Dok smo mi loše igrali u drugom poluvremenu, Zapad je ponovo ušao u period ekspanzije a mi nažalost nismo u najboljoj situaciji da to iskoristimo.
Naše drugo poluvreme obeleženo je i rascepom među reformatorima. G17 plus je, naročito posle ubistva Đinđića, pokušao da otme glasačko telo Demokratskoj stranci, što je dovelo do nepotrebnih ličnih obračuna i to je, naravno, oslabilo ukupni učinak svih i završilo se posve nepotrebnom manjinskom vladom koju podržavaju Slobodan Milošević i SPS.
Krajem 2004. godine završava se prvi ciklus reformi u Srbiji. I kad se slegne prašina sećaćemo se prvog poluvremena.
Koliko smo izgubili zato što nam je drugo poluvreme bilo tako slabo?
Izgubili smo minimum pet do osam godina. Dok je Đinđićev kabinet išao punom parom i reformatori bili na okupu apsolutno je bilo kredibilno da se priključimo Bugarskoj i Rumuniji u vozu za ulazak u Evropsku uniju 2007. godine. Nije bilo dileme da ćemo ako nastavimo onim ritmom uspeti da im se priključimo. Vidimo da je to uspela Hrvatska, možda će biti godinu-dve kasnije, ali ona je jasno i čisto stala na dobru stranu evropskih integracija. Dok smo mi u zastoju. Ima tu dubinskih demografsko-socioloških razloga čiji je izraz ovakva politička scena u Srbiji. Mislim da ne treba svu odgovornost prebacivati samo na političku elitu.
Sada dolazimo do kraja i ovog drugog, slabijeg poluvremena i situacija zahteva novu utakmicu, da Srbija ne bi izgubila korak sa Evropom i da bi obezbedila minimum napretka za svoje građane.
Da li to znači da Srbija ne može brzo da se priključi Evropskoj uniji i da ne može da postane uvaženi član evroatlantskih integracija?
Moja poruka nije poruka pesimizma. Odgovornost političara u jednom društvu je utoliko veća ukoliko ono što je najvrednije za državu ne nailazi na većinsku podršku građana. Političari u takvoj situaciji i u ime nacionalnog interesa moraju da učine novi napor da pridobiju većinsku podršku. A mi nismo dovoljno radili da pridobijemo tu većinsku podršku za neke naše ekonomske i političke reforme.
Srbiji je, sad moram da kažem, u ovom trenutku potrebno mnogo više vizionarstva. Znate, Šarl de Gol sigurno nije iza sebe imao većinu javnog mnjenja krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka za projekat nezavisnog Alžira. Naprotiv, on je bio taj koji je pred i na kraju Drugog svetskog rata bio pobornik francuskog Alžira uz argument da bez njega Francuska ne bi bila velesila. On je jednog momenta shvatio da taj projekat ide protiv državnih interesa Francuske i umalo nije ubijen zbog toga, setimo se Klamara. Taj vizionar uradio je ono što je u to vreme bilo protiv preovlađujućeg javnog mnjenja, ali je bilo u dubinskom državnom interesu Francuske.
Strah me je jer u ovom momentu ne vidim takvog srpskog De Gola.
Kakva bi to degolistička vizija danas pomogla Srbiji?
Mislim da bi to mogao da bude jedan program koji sam nazvao „3 plus 3“ i koji bi se sproveo u naredne tri godine. Dakle, vidim tri iskušenja i tri šanse u politici, i tri iskušenja i tri šanse u ekonomiji, kao moguću osnovu jednog državničkog programa koji će omogućiti da godine pred nama ne budu izgubljena utakmica, nego da budu period napretka.
Ima na hiljade stvari koje moramo da uradimo, ali sad je trenutak da odvojimo bitno od nebitnog. Program „3 plus 3“ može biti armatura na kojoj će počivati promena srpskog društva i temelj na kome XXI vek može da bude vek obnove srpske državnosti i ekonomskog boljitka, ali i duhovnog i kulturnog preporoda. Dakle, da kad 2012. ili 2015. godine uđemo u Evropsku uniju budemo uvaženi, cenjeni i traženi partneri evropske kuće, ali i neko ko će zračiti projektima, kulturom…
Projekat „3 plus 3“ je vaša vizija, šta su detalji?
Od političkih iskušenja, prvo i najveće od svih je Kosovo. Početkom 2003. godine pokojni premijer Zoran Đinđić je video da bez rešenja tog pitanja svih pitanja nema normalnog političkog života u Srbiji i tražio je početak dijaloga sa Albancima. Pogledajmo u poslednje četiri godine samo drugi Dnevnik RTS-a. Nema večeri da deset do petnaest minuta nije posvećeno tom pitanju.
Dobro je što je Skupština jednoglasno usvojila Rezoluciju o Kosovu, jer je veoma važno da mi Srbi najzad kažemo šta hoćemo pošto stalno govorimo šta nećemo. Potrebno nam je da u narednih nekoliko godina pokažemo da smo mi pozitivan činilac koji ima predloge i da smo pravi partner međunarodnoj zajednici. Mi međunarodnu zajednicu ne možemo da pobedimo, valjda je to jasno. Pa, Srbija je kapitulirala 1999. godine, mi smo poražena strana, a neki ljudi to neće ni danas da shvate.
Čekam da mi neko kaže koji je to novi element koji će se desiti kroz pet godina i tada nam omogućiti bolju pregovaračku poziciju od ove koju imamo danas. Ne vidim apsolutno nijedan. Ako neko čeka radikalno poboljšanje našeg pregovaračkog statusa zbog geopolitičkih promena u svetu, neka to i kaže, ali ja ne verujem u to. Naprotiv, vidim mnogo problema ako se to pitanje ne rešava. Ono što mene brine su glasovi koji govore da mi to možemo da rešimo na kiparski način, a to znači da stvari ostanu nedefinisane decenijama. Tu postoji mali problem, mi nismo Kipar, mi smo u srcu Evrope i ona nas neće prihvatiti dok ne znamo gde počinjemo i gde se završavamo.
Je li to model dijaloga sa međunarodnom zajednicom bez konačnog statusa Kosova?
Mislim da je svima jasno da je konačan status tu negde između pune nezavisnosti Kosova i nečega što je forma labavog vezivanja za Srbiju.
Šta je drugo iskušenje?
Hag. Ponovo ispaštamo zbog tipične srpske boljke da „hoćemo i jare i pare“. Hoćemo puna prava kao član međunarodne zajednice, ali bez poštovanja obaveza koje dolaze sa tim članstvom. Moram da kažem da su se naši najdobronamerniji saveznici na Zapadu već umorili od našeg prenemaganja na tu temu.
I ja kao većina ljudi mislim da Haški tribunal ima previše političkih obeležja i u mnogo čemu ne funkcioniše na pravi način. Dakle, i ja delim sve one frustracije koje ima deo naših građana. Ali, jedna stvar su frustracije, a druga kako da smanjimo tu frustraciju i poboljšamo naše pozicije da budu što uvaženije.
Moramo imati jasnu poziciju. Mi hoćemo dvosmernu saradnju, ali to je samo lepa floskula jer se oglušavamo o zahteve Tribunala za izručenje jednog broja ljudi. S druge strane, ne možemo da kažemo da u potpunosti primenjujemo zakon, a svima je jasno da nema nikakve političke volje da se on primeni. Ta dvoličnost je taman ono što ne prolazi u ozbiljnim međunarodnim krugovima. Baš tu se gubi kredibilitet. Pa tamo ne prolazi taj čuveni srpski „gulaš“ u kome pre podne premijer kaže da ćemo sarađivati, a po podne ministar pravde kaže da nećemo. To podriva našu međunarodnu poziciju.
Govorili ste da je treće političko iskušenje državna zajednica sa Crnom Gorom…
I tu moramo da imamo laserski precizan interes i da ga uklopimo sa interesima Crne Gore i međunarodne zajednice. Valjda je svima jasno da je mart 2006. godine momenat kada će zvanična Crna Gora pokušati da obezbedi nezavisnost. Daću vam tri primera kako se na tome radi. S jedne strane, krenule su dve velike privatizacije, Telekom Crne Gore i Kombinat aluminijuma iz Podgorice. S druge strane, ide izgradnja hidrocentrale na Tari i to su dva ekonomska projekta koji podržavaju zaokruživanje crnogorske nezavisnosti. Najzad, krenuo je Savjet za referendum, koji će na poljima kulture, umetnosti i u saradnji sa crnogorskom dijasporom podržati taj projekat. Mi tu ne treba da imamo neke iluzije.
Moj predlog za Crnogorce, a bogami i za nas sve, jeste da se malo ugledamo na Kanađane. Predlažem da primenimo model Kvebeka, koji je decenijama tražio nezavisnost jer nije hteo da trpi navodno tlačenje većinskog stanovništva engleskog porekla. Bilo je veoma indikativno da je Kvebek, dok su političari spremali referendum, bivao u ekonomskom smislu sve slabiji, jer su i kanadski, i američki, i svi drugi investitori videli da raste politički rizik i sklanjali su kapital iz Kvebeka. Kako danas izgleda stanje u Kvebeku? On ima realnu autonomiju, ali više nema političara koji gura u pravcu osamostaljivanja. Kad bih hteo da komentarišem namere Crnogoraca, parafrazirao bih onu reklamu „ajde lave, ili jesi ili nisi“. Da ne bude samo junačenje na papiru.
Mislim da je malo više od šizofrenije kad govorimo da nam je alfa i omega evropska integracija, a da sa druge strane dva toliko bliska naroda, Srbi i Crnogorci, nisu u stanju da nađu minimalni zajednički imenitelj za postizanje ciljeva.
Šta su tri ekonomska iskušenja i šanse?
Namerno sam govorio prvo o političkim izazovima, jer će bez njihovog rešavanja ekonomija teško ići.
Ta iskušenja i šanse odlučiće da li ulazimo ili ne ulazimo u dužničku krizu, da li obezbeđujemo na duži rok održiv rast i dobre plate i penzije ili ne.
Prvo i najveće ekonomsko iskušenje je smanjenje i preusmeravanje javne potrošnje. U protekle tri godine napravljen je značajan napredak u tom domenu, a ove godine imamo zastoj zbog populističkog vođenja javnih finansija. Da podsetim, u martu ove godine G17 plus je obećao da ćemo istovremeno imati razvojni budžet i smanjenje za jednu trećinu opterećenja plata. I kao što vidimo nije se desilo ni jedno ni drugo i dobro je što se nije desilo jer bi tek onda imali probleme.
Sada imamo predlog budžeta za 2005. godinu koji je primer restriktivnog budžeta koji nam je „zakucao“ MMF jer u srpskoj vladi nije bilo dovoljno profesionalizma i mudrosti. Znači, takvim budžetom za narednu godinu plaćamo cenu ovogodišnjih lutanja.
No, ono što je dobro to je da se javna potrošnja smanjuje. Dobro je i što se postepeno smanjuju subvencije za obrtna sredstva privrede.
Nešto se, međutim, prećutkuje, skriva. Predloženi budžet dovešće do veoma oštrih mera u javnim službama.
Šta se prećutkuje?
Smanjivanje broja službenika u javnoj upravi. Evo kako to izgleda. Obeća se, na primer, povećanje plata od 30 odsto prosvetnim radnicima, a ne kaže im se da to podrazumeva smanjenje broja zaposlenih. Isto tako govori se o restrukturiranju javnih preduzeća, a ćuti se o otpuštanju radnika. Moraćemo da pričamo i o tome da u zdravstvu imamo 39 odsto nemedicinskog osoblja, dok je na Zapadu to samo sedam odsto a u Hrvatskoj i Sloveniji 17 i 15 odsto. Moraćemo da priznamo da imamo previše bolnica, škola… Imamo 15 odsto više učitelja, a 12 odsto manje osnovaca i 20 odsto manje đaka prvaka.
Pa zar ne vidite kolika neograničena količina demagogije može oko toga da se prosipa, sve u stilu „zar naša jadna dečica moraju toliko kilometara da pešače do škole“, ili „zar naše žene moraju da se porađaju daleko od kuće“…
Može li se dogoditi da Vlada, recimo pred vanredne parlamentarne izbore, digne plate, a onda kaže da neće da otpušta višak zaposlenih?
Moguće je, ali tek onda ulazimo u probleme. To jeste rizik. U Srbiji se malo zna da u naredne tri godine javna potrošnja mora godišnje da se smanjuje bar za jedan odsto učešća u bruto društvenom proizvodu, a istovremeno milijarda dolara mora da se oslobodi za vraćanje dugova. U vraćanje dugova spada i stara devizna štednja, pa oni koji su to obećali sada će videti koliko je teško svake godine jedan odsto bruto društvenog proizvoda zemlje odvajati za tu namenu. Kad se to radilo mene niko nije pitao, pa sad neka „piju supu oni koji su je tada skuvali“. I naravno, u budžetu narednih godina moraće da se obezbedi mnogo više novca za kapitalne investicije. Već ove godine budžet kapitalnih investicija je dva puta manji nego prošle godine, a tek će dogodine biti manji. Odgovorno tvrdim da u predloženom budžetu sigurno nema 12 plata za Železnicu, nema ništa za puteve i sve se prevaljuje na novo zaduživanje i povećanje putarine, malo ima za građevinu. Znači od onog martovskog vladinog „ura“ za razvoj, u novembru se donosi, kako kažu njegovi autori, antiinflatorni, ali treba dodati i restriktivni i recesioni budžet. To je zato što se neko loše igrao javnim finansijama u 2004. godini.
Kad je reč o budžetu, moram da kažem da je pred nama veliko iskušenje koje nas čeka za šest nedelja kada stupa na snagu Zakon o porezu na dodatu vrednost (PDV). Najdobronamernije sam nudio da se taj porez uvede 1. januara 2004. godine i da ga uvede naša vlada koja je bila u odlasku. Razlozi za to bili su velika likvidnost države, mala inflacija, stabilan kurs i dovoljne pripreme. Nisu me poslušali i sada me je strah da će uvođenje PDV-a povećati rizik nelikvidnosti sistema i da će industrijski proizvođači svoju nelikvidnost prebaciti na sledećeg „igrača“ u poreskom lancu.
Dakle, oni koji su nas ubeđivali da je sve pod kontrolom i u redu, sada u kompletnoj panici skidaju s dnevnog reda parlamenta predloge devet zakona da bi se u dnevni red uveo budžet i da bi se tako obezbedila mogućnost da „u minut do dvanaest“ Upravni odbor Svetske banke oslobodi 45 miliona dolara i podrži srpski budžet. To je čisti amaterizam u vođenju javnih finansija. Morala se u budžetu za 2005. godinu obezbediti ta suma da se ne bi radilo navrat-nanos. Nisam ja u ovom slučaju zlurad, bolje da imamo tih 45 miliona, ali pokazuje se amaterizam u vođenju ekonomije.
Šta je drugo ekonomsko iskušenje?
Restrukturiranje i delimična privatizacija javnog sektora. To je ogroman deo srpske ekonomije i to je važno zato što se konkurentnost javnih preduzeća preliva u druge grane. Znači, ako imamo kvalitetne i konkurentne železnice i puteve, elektroprivredu i naftnu privredu – to sve lančano daje bolje usluge onima koji budu poslovali u Srbiji.
Moram da kažem da je u 2004. u ovom poslu napravljeno nekoliko koraka unazad. Ne mogu da verujem da je, na primer, dopuštena takva doza politikanstva pa je između 1500 i 2000 novih radnika zaposleno u rudarskom basenu Kolubara. Ta firma je prošle godine napravila rekord otkrivki i kopa i odmah je, pošto su se spremali izbori, poslovna vrhuška u sprezi sa lokalnom samoupravom i centralama dozvolila ogroman porast zaposlenih.
Nadalje, ništa se ne čini da se upostavi savet za telekomunikacije i zato do juna 2005. nećemo znati da li Telekom Srbija gubi monopol nad fiksnom telefonijom ili ne. To najkrupnije pitanje koje može da se desi na tržištu telekomunikacija, bukvalno se ne rešava.
Pogledajte zatim slučaj NIS-a. Kao što se pokušavalo iz demagoških razloga da se dinar dve godine održava na fiksnom nivou, sada isto rade sa benzinom. NIS je prošle godine imao 100 miliona evra profita i desetine miliona evra investicija u povećanje kapaciteta rafinerija, a ove godine nasilnički i samo zato što je neko ufiksirao da može da obezbedi jednocifrenu inflaciju, NIS ulazi u gubitak od milijardu dinara i stvara se nestašica goriva. I sve samo zato da bi se silovala statistika i da bi se prikazala mala inflacija kao rezultat uspešne Vlade.
A treće ekonomsko iskušenje?
Dolazak bar minimum još pedeset velikih vodećih svetskih kompanija i banaka sa investicijama koje neće biti pojedinačno manje od 200 miliona evra. Tu je ključ budućeg izvoza.
Ima li prostora u Srbiji za tako velike kompanije?
Kako da nema. Ima šta i da kupe kroz delimičnu privatizaciju javnih preduzeća. Ali, za to moramo da imamo regulativu jer ne bi bilo dobro da državni monopol ponovo damo nekim privatnim grupama, kao što se primera radi desilo u Nacionalnoj štedionici.
Ne shvatam u potpunosti zašto se u slučaju jedne od dve-tri najvrednije stvari u zemlji, a to su rafinerije Novi Sad i Pančevo, kreće u ekskluzivne razgovore o strateškom partnerstvu sa jednim ruskim partnerom. Nemojte me pogrešno razumeti, nije tu bitno što je kompanija iz Rusije, Holandije ili Amerike. Govorim o modelu privatizacije. Jer dobro se zna da se kao superioran pokazao model otvorenog i jasnog tendera sa profesionalnim međunarodnim savetnikom i gde se uz cenu postiže dobar investicioni i socijalni program.
Šta bi Božidar Đelić da je ministar finansija sada, uradio sa, recimo, budžetom?
Promenio bih mnogo toga da ne bi 2005. godina bila izgubljena za reforme. Znate, postoje mere koje će najzad naterati Vladu da prestane da se služi reformskim manekenstvom, da ministri ne idu od seminara do seminara i kao papagaji ponavljaju stvari koje su opšteprihvaćene floskule. Svidela mi se forma iskrenosti kolege Jelašića koji je otvoreno rekao da smo „doterali cara do duvara“. Naravno, uvek je lakše guverneru koji ne mora sve te mere da sprovodi. To je taman tako, e sad više ne može da se fingira, sada mora i da se radi.
Ako hoćemo da uradimo nešto dobro i ozbiljno za Srbiju, čini mi se da će samo jedna nova vlada sa većinskom podrškom i snažnim mandatom biti u stanju da uđe u program „3 plus 3“. Zato je važno da se postigne konsenzus. Ako ne može onda malo i silom, da dođe do prevremenih parlamentarnih izbora i da se formira nova jaka vlada sa osnovom DS-DSS, koja će obeležiti Srbiju u naredne četiri godine.
Zar pravljenje Vlade sa DS–om i DSS–om ne igleda kao spajanje vatre i vode?
Možda, ali ja zato i govorim o iskušenjima i možda ovo o čemu govorim neće uspeti da se ostvari. Ja nemam gotovo rešenje, ali vidim šta je jedini recept. Ne prizivam ni trule kompromise, nikad na primer ne bih ušao u Vladu koju podržava nereformisani SPS koji dobija glasove na liku i delu Slobodana Miloševića.
Naravno, postoji i ona teorija „Srbija-baksuz“, po kojoj smo mi „pretplaćeni“ da nam uvek ispadne najgore. Najgore bi, recimo, bilo da na izborima pobedi radikalsko-socijalistička koalicija. To je moguće, ali ja razmišljam uvek o boljoj soluciji.
U javnosti se sve češće spominje da pakujete kofere i odlazite iz Srbije?
Samo polako. Sa nekoliko kolega ovde u Srbiji pokrenuo sam firmu za konsalting i prvi koraci su veoma ohrabrujući iako je bilo raznih, tipično srpskih, saplitanja. Pokrenuo sam nekoliko projekata i u njima, kao i u svemu, ići ću do kraja.
Bilo kako bilo, ja sam se vratio u Srbiju trajno. Ovo je moja domovina, ovo je moja baza, ovo je mesto gde vidim sebe u godinama koje dolaze. Ovde volim da budem.
E, sad da vas podsetim da je jednom prilikom pokojni premijer Đinđić rekao da ministri tada ulaze u njegovu vladu da bi ih sutra pozvao neki „Mančester junajted“ da igraju za najbolje na svetu. Posle izlaska iz Vlade kontaktirale su me mnoge međunarodne kompanije i banke. A posle izbora na listu mladih lidera Svetskog ekonomskog foruma iz Davosa ponovo su me neki od njih pozvali. I evo, desilo se da dobijem fantastičnu ponudu od firme koja je „Real Madrid“ u oblasti svetskih finansija. Videćemo da li ću je odbiti ili prihvatiti.
Ono što mogu da kažem da bi mi s jedne strane, na ličnom planu, nekoliko godina u svetu, u vrhunskoj međunarodnoj instituciji omogućilo ne samo da se finansijski oporavim nego i da sa prijateljima na moru popijem kafu, a da od toga ne ispadne afera u nekom tabloidu.
Sada se samo smeškam jer neki su ružno govorili kako ću posle izlaska iz Vlade odmah da pobegnem iz Srbije, sada kad sam i dalje ovde oni kažu da sam nesposoban i da me niko neće, a ako sada odem oni prvi reći će da su bili u pravu.
Istovremeno, dobio sam i jednu veoma prestižnu domaću ponudu. Naime, gospodin Dragoljub Mićunović me je obavestio pre neki dan da mi je Predsedništvo Demokratske stranke jednoglasno ponudilo da uđem u Politički savet DS-a.
Čini se da cilj Božidara Đelića ipak nije da se za nekoliko godina vrati u Srbiju i samo bavi politikom?
Sećam se da sam jednom gostovao na RTS-u kada me je Bojana Lekić pitala da li je tačna informacija da sam otvorio benzinsku pumpu u Parizu. Eto, neko je pomislio da dotle sežu moje ambicije. Oni stvarno nisu shvatili šta je moj unutrašnji pokretač, motor.
Nisam lažno skroman, imam veoma velike ambicije za našu zemlju, one koji su mi bliski i sebe lično. Sada nužno dolazi period finansijske obnove koji je potreban mojoj porodici i meni da bi uvek bio, kao do sada, slobodan od bilo kakve forme uticaja. Onda, ako građani to požele, biću spreman da ponovo služim iz sve snage moju zemlju na njenom putu ka Evropi. A kroz nekih 15 godina biće potrebno nekoliko dobrih evropskih komesara, možda čak i predsednika Evropske komisije. Zašto bi Portugalac Baroso, trenutni predsednik komisije, bio bolji od jednog Srbina. Uzgred budi rečeno i njega je Svetski ekonomski forum iz Davosa svojevremeno izabrao za svetskog mladog lidera.
Odbili ste vojvođanskog premijera Pajtića?
Tu ne znam šta bih tačno radio, ali sigurno ću mu pomoći na neformalan način jer Vojvodina mora da bude lokomotiva koja će da vuče Srbiju u Evropu.
Da li je zaista bilo poziva od aktuelnih ministara da se uključite kao savetnik?
Da. Veliki broj ljudi u ovoj državi, pa čak i oni koji me napadaju, kada nema mikrofona i kamera, traže savete. Dobro je imati takav kontinuitet.
