Srbiji nedostaje 14.000 policajaca

Sa direktorom policije Miloradom Veljovićem razgovarali smo neposredno pošto je još jedna vest iz njegove nadležnosti zainteresovala javnost. Reč je o odbijanju Brigade policije Policijske uprave Beograd da izađe na teren zbog premorenosti i stresa.

„Brigada nije odbila da izvrši zadatke“, kaže Milorad Veljović. „Oni su samo izvestili svoje starešine da su premoreni, nervozni i pod stresom zbog pojačanog angažovanja ovih dana i nedostatka potrebnog broja ljudi. Starešine su to shvatile, pošto dele isti život sa svojim ljudima, i donele odluku da upozore MUP na takvu situaciju, i to je dobro, jer bi naredba da izađu na ulicu bila poslušana, ali bi se pojavio nepotreban rizik za pripadnike Brigade i za građanstvo. Bio je to razuman postupak i dobro se završilo. To je, međutim, dobar primer i ilustracija kako živi i radi uniformisani deo policije: MUP-u Srbije nedostaje još ukupno 14.000 policijskih službenika da bi se popunila potrebna formacijska mesta. Konkretno, u Beogradu, od 6427 formacijskih mesta za uniformisanu policiju popunjena su 4604 (od toga 355 žena), a nedostaje 1823 policajca. Mnogi od njih putuju na posao, neki čak iz Pirota i Prijepolja; možete misliti na šta im liči život. Moj nalog načelniku PU Beograd bio je da počnu da primaju mlade muškarce i žene iz Beograda na upražnjena mesta – čim se pojave sredstva za to. Uzmimo sada Brigadu policije Policijske uprave Beograd. „Od planiranih i preko potrebnih 1348 ljudi, mi imamo svega 864, dakle 64,47 odsto, dakle nedostaje nam tih 480 ljudi. Da ih imamo, ovakve stvari ne bi se dešavale. Brigada, pritom, ima nešto veće plate (za oko 10 odsto) i dopunske koeficijente u slučaju da rade duže od 174 radna sata mesečno. Sada jasno vidimo da nikakve povećane plate ne mogu da nadoknade nedostatak ljudstva: čovek može da podnese onoliko koliko ljudski može, a posle nekog nivoa naprezanja nikakve pare ne pomažu, a para i nema. Molim vas, prosečna plata beogradskog uniformisanog policajca sa pet godina staža i sa svim dodacima je oko 30.000 dinara, a mnogi nemaju stan, oženjeni su i imaju decu.“

„VREME„: I kako će se taj problem rešavati?

MILORAD VELJOVIĆ: Pokušaćemo da nekako uskladimo prekovremeni rad i slobodne dane, ali bez odgovarajućeg broja ljudi to nije rešenje na duži rok. Pazite: naši veći gradovi, Beograd i Novi Sad recimo, imaju sve veći broj stanovnika od onoga kada su ove naše norme o broju policajaca prema broju stanovnika pravljene. Problem je u tome što mi – a ni ostali državni organi – ne možemo nijednog čoveka da zaposlimo bez odobrenja Ministarstva finansija. Znači, moramo da penzionišemo nekoga da bismo zaposlili novog, mladog i obrazovanog, pa penzionišemo ljude od pedesetak godina koji su nam najpotrebniji zbog iskustva i prenošenja specifičnih policijskih znanja na mlađe kolege.

To nas vodi do pitanja zdravstvene i psihološke sposobnosti tih ljudi. Čujemo da je godišnji prosek samoubistava u policiji oko dvanaest osoba.

Tu je negde, nažalost. Ali, toliki je, ponegde i veći, u drugim policijama širom sveta. To, nažalost, ide uz ovaj težak i stresan posao. Problem je takođe u tome što mi, kad procenimo da nekoga treba vratiti iz operativnog rada ili sa ulice u kancelariju, moramo da ga lišimo punog statusa ovlašćenog službenog lica, što automatski podrazumeva smanjenje plate. Ako mu ostavimo punu platu, koleginice i kolege koji rade isti posao biće nezadovoljni. Invalidske komisije takođe nemaju dovoljno razumevanja za takve ljude, kojih ima dve do tri hiljade u jednom trenutku.

Kakvi su – u toj situaciji – kontakti sa policijskim sindikatima?

Ministar je obećao da će ovih dana pozvati na razgovor predstavnike svih sindikata. U policiji ima sedam, osam, čak devet različitih sindikata. Direkcija policije o reprezentativnosti tih sindikata ne odlučuje, ja mogu samo da odredim predstavnike Direkcije za pregovore sa sindikatima, kao što će učiniti i sve druge organizacione jedinice MUP-a. Ministar će razgovarati sa svim predstavnicima sindikata. Činjenica je da sindikati treba da postoje, za dobrobit MUP-a. Ne treba da se bave kadrovskom politikom, ali treba da se bave poboljšavanjem uslova rada. Direkciji policije treba sindikat, da bi mogla da se bori za prava policajaca, ali jak i reprezentativan sindikat koji će zastupati interese svakog policajca.

Kako stoje stvari sa regionalizacijom nadležnosti i ovlašćenja u MUP–u Srbije? Da li je prevaziđena dosadašnja potpuna piramidalna centralizovana struktura?

MUP se sastoji od različitih organizacionih jedinica sa različitim poslovima. Za većinu nema prepreka da se decentralizuju kroz svih 27 policijskih uprava. Svaka od tih uprava je na neki način ministarstvo u malom. Mislim da jedino Kriminalistička policija mora, po prirodi svog posla, da ostane centralizovana. U svim ostalim segmentima policijske uprave treba da imaju saradnju sa lokalnom samoupravom. I specijalne jedinice, naravno, moraju da budu centralizovane.

MUP ima dve specijalne jedinice, SAJ (Specijalna antiteroristička jedinica) i PTJ (Protivteroristička jedinica Žandarmerije). Obe imaju isti posao. Može li to da se racionalizuje?

To su izuzetno obučeni ljudi, jedinice koje se mogu koristiti jedino po mom naređenju, a uz odobrenje ministra. Ja sam već započeo neke razgovore s ministrom vezano za to kako ćemo organizovati te jedinice, a da budu najbolje iskorišćene u interesu države. Obe te jedinice su možda najbolje u regionu, ako ne i šire.

Da li se policija pripremala za novi Zakonik o krivičnom postupku, ovaj koji je trebalo da stupi na snagu 1. januara 2009, koji uvodi tužilačku istragu? Svesni smo da će taj ZKP nejverovatnije biti pravljen iznova, jer nema realne šanse da ovakav kakav je stupi na snagu početkom iduće godine.

Ideja da tužilac bude rukovodilac u istrazi, a policija njegov logistički servis, doprinela bi da se sudski postupci skrate. Mislim da javnost ne shvata dovoljno ulogu policije i tužilaštva u sudskom postupku. Oni su jedna strana, odbrana druga, a sud je nezavisan. Tužilac zahteva određene radnje od MUP-a, mi ih sprovodimo i to ide pred sud. Mi smo za tako nešto spremni, ali to je sada stvar Ministarstva pravde. Mi smo sa njima još u vreme Dušana Petrovića imali dobru saradnju, sada sa Snežanom Malović imamo još bolju, ali tu i dalje ima prostora. Ta saradnja treba i mora da bude mnogo bolja. Ono što je za mene, za policiju i ovu državu velika stvar jeste otvorena podrška Borisa Tadića. Svaka vrsta ohrabrenja je dobra, to već imamo od novog ministra, ali mislim da je podrška predsednika veoma važna. Postoji potpun politički konsenzus da se ide do kraja u našem poslu.

Koliko je to važno, vidimo i iz ove situacije u Hrvatskoj.

To je pokazalo da nema države u ovom regionu i šire koja može sama da rešava organizovani kriminal. Nije to samo problem Hrvatske, to je problem šireg regiona. Mi ćemo sigurno pomoći kolegama iz Hrvatske. Mi nemamo podataka da je počinilac ubistva Ive Pukanića iz Srbije, ali imamo podataka o logistici, o načinu rada itd. Sve čime raspolažemo, operativna saznanja itd., biće prosleđeno kolegama u Hrvatsku. To je u interesu svih.

Ovaj poslednji slučaj, sa ljudima iz BiH koji su došli da na isti način ubiju jedno beogradsko lice odranije poznato organima, ukazuje na mogućnosti saradnje.

Tačno. Da mi nismo sprečili postavljanje 2 kg eksploziva, imali bismo strašne posledice. Igrom slučaja, u toj zgradi stanuju jedan sudija i jedan tužilac, koji nemaju nikakve veze sa događajem. Ali, da se to desilo, kakva bi bila refleksija u javnosti? Uspeli smo zbog dobrog obaveštajnog rada na terenu. Saradnja sa građanima je velika pomoć.

Kako se odvija program policije u zajednici, pokrenut još davno? Prve procene su bile pozitivne.

Tako je, imamo projekat „Juno 5“, koji je procenjen kao veoma uspešan posle evaluacije pilot-projekata u dve opštine. Traju seminari, obuka i savetovanja i projekat se širi. Unapređuje se rad policije sa marginalizovanim, manjinskim i socijalno ranjivim grupama stanovništva. Tu je norveška vlada mnogo pomogla i rezultati su sve bolji. U tom smislu želim da naglasim da je saradnja s medijima veoma važna. Ako nema te saradnje, nema dobrog rada policije. Mislim da novinare treba tretirati kao službena lica kad su na terenu.

Mi smo tu malo rezervisani. Više bismo voleli da svi građani uživaju istu sigurnost, a da se nas ne izdvaja.

Novinarska legitimacija morala bi da otvara sva vrata. Na to sam mislio, isto kao policijska legitimacija. Ako mi nešto dobro uradimo, a vi to ne prezentirate – ništa nismo uradili.

Jeste li dobili odgovore na depešu MUP od 10. oktobra, u kojoj su traženi predlozi policijskih uprava i drugih organizacionih jedinica za promene Zakona o policiji?

Taj Zakon je veoma dobar, jer je izdvojio policiju iz svih ostalih delatnosti MUP-a i doprineo depolitizaciji. Dosadašnji predlozi su veoma dobri, jer idu ka poboljšavanju uslova rada policije. Moja želja da policajac dobro radi svoj posao nema veze sa kažnjavanjem. Mojim dolaskom na ovo mesto smanjeno je kažnjavanje policajaca za 60 odsto, koliko se sećam. Dobar starešina nije onaj koji kažnjava policajca, nego onaj koji s njim razgovara, savetuje ga i vodi. Ne treba mu reći da ovom ulicom samo patrolira tamo-amo; treba ga podstaći na samoinicijativu, slobodu i rad na terenu sa građanima.

Kad je o međunarodnoj saradnji reč, kako stoje stvari?

Jako dobro. Sarađujemo sa svim okolnim zemljama, ali i sa drugima. Evo, na primer: uskoro treba sa mađarskim kolegom da se dogovorimo o uspostavljanju jedinstvene baze podataka za ilegalne useljenike. Srbija je predvorje EU. Zatim, zahvaljujući toj saradnji, broj zaplena i količine zaplenjenih narkotika raste. Zahvaljujući našim obaveštajnim podacima, policija jedne severnoatlantske zemlje zaplenila je ogromne količine narkotika i dobio sam od njih pismo sa priznanjima i zahvalnošću. I ne samo to: i sa drugim zemljama imamo slične rezultate. A i to je posledica pre svega dobrog obaveštajnog rada na terenu u koordinaciji sa zainteresovanim kolegama.

Na tom kriminalističkom planu, da li su očuvane prednosti stečene tokom i posle „Sablje„?

Jesu, a i unapređene su, pre svega na planu visokotehnološkog kriminala. Dakle, u oblastima zloupotrebe računarskih mreža, trgovine i plaćanja preko interneta, računarske prevare, pedofilija i slično. Do sada smo utvrdili delovanje manjih kriminalnih grupa u toj oblasti, ali ne treba isključiti ni ukrupnjavanje. Pored toga, uočili smo i sve češće korišćenje interneta u međusobnoj komunikaciji raznih organizovanih grupa iz oblasti klasičnog kriminala, što je normalno i očekivano. Javlja se i saradnja specijalizovanih kriminalnih grupa iz oblasti cyber kriminala i onih klasičnih, što bi moglo da komplikuje stvari u budućnosti, ali sve to pratimo.