Pismo uvaženog dr Raičevića predsedniku Vlade Srbije dr Zoranu Đinđiću, bez obzira na izrečene kritike, jako me je obradovalo. Pitanja životne okoline, u svakoj modernoj zemlji, predmet su krupnih javnih diskusija. Ako želimo da našu zemlju uvedemo u Evropu, moramo biti svesni da je učešće javnosti u ovoj problematici ne samo korisno nego i neophodno, pre svega zbog očigledne činjenice da zemlju Srbiju i planetu Zemlju, i njena prirodna bogatstva, nismo nasledili od očeva i dedova, nego je pozajmili od sinova i unuka. Ekološka pitanja prelaze okvire partija, pa čak i vlada, upravo zbog činjenice da nijedna partijska knjižica i nikakva javna funkcija (ni čuveni imunitet koji uživamo mi poslanici) ne čine čoveka imunim na zagađen vazduh ili vodu.
U ovom pismu, za koje se nadam da će otvoriti širu polemiku i, sem uvaženog dr Raičevića, uključiti i druge zainteresovane eksperte, fokusiraću se pre svega na ključno pitanje iz podnaslova, koje glasi „Imaju li ova zemlja i ova vlada uopšte ekološku politiku?“
I Zatečeno stanje
Jasno je da smo zatekli karikaturu Ministarstva za zaštitu životne sredine kako sa strukturnog (sedamdesetak zaposlenih, sredstva dovoljna jedva za plate, podstanarske kancelarije bez ijedne ozbiljne mobilne ekipe za merenja…), tako i sa stanovišta nadležnosti (ukinuto „ministarstvo“ bilo je nenadležno čak i po pitanju kontrole kavliteta vazduha i vode, a prirodni resursi razbijeni u ministarstva poljoprivrede, zdravlja i nekoliko nefunkcionalnih vladinih agencija…)
II Analiza stanja i prioriteti
Prvi korak bio je dijagnoza. Tako je u prvih sto dana Vlade napravljen ozbiljan Izveštaj o stanju životne sredine u 2000. godini. Poslednji takav rađen je pre sedam (!!!) godina, i potpuno je zastareo (znate li koliko se štetnih emisija u vazduh, vodu i zemlju dogodi mesečno u Srbiji… a kamoli za sedam godina). Izveštaj će biti razmatran na posebnoj sednici Vlade Srbije 5. juna, na Svetski dan zaštite životne okoline…
Zatim smo na osnovu Izveštaja pristupili širokim konsultacijama o tome šta su nacionalni ekološki prioriteti države Srbije. Posle višemesečnih konsultacija sa desetinama eksperata došli smo do pet ključnih prioriteta koje ovde navodimo. Ovoj analizi pomogle su misije eksperata iz Švedske, Finske, Ujedinjenih nacija… a evo ih ovde, predstavljene stručnoj i zainteresovanoj javnosti, otvorene za sugestije i poboljšanja…
Tabela 1– Prioritetni projekti u oblasti ekološke politike
1. Izgradnja kapaciteta u monitoringu i razvoju zaštite životne sredine, uključujući insitucionalno jačanje i formiranje novog ministarstva koje bi bilo nadležni organ za integralnu zaštitu životne sredine, kao i približavanje zakonodavstva i ekonomskih instrumenata u ovoj oblasti zakonodavstvu EU-a;
2. Monitoring i izgradnja sistema za hemijske udese;
3. Sanacija i tehnološki razvoj ekoloških „crnih tačaka“ kao uslov razvoja poljoprivrede, ekonomskog i generalno održivog razvoja;
4. Upravljanje otpadom, otpadnim vodama i opasnim otpadom (sistem ekološkog upravljanja);
5. Zaštićene oblasti, biodiverzitet i zaštita prirode.
(Svaka oblast sadrži konkretne selektovane pojedinačne primere i plan i predlog mera, a po ovim oblastima svrstano je preko 120 predloga konkretnih projekata. Većina ovih projekata biće predstavljena na donatorskoj konferenciji, a za harmonizaciju zakona već je obezbeđena pomoć vlade Finske, kao i asistencija UNEP-a za neke od „crnih tačaka“.)
III Ministarstvo za životnu okolinu
E sad o ministarstvu. Probleme je potrebno sistemski rešiti, a ozbiljno ministarstvo mora imati tri osnovne funckije:
1. Zakonodavnu – (u toku je priprema novog zakona o sistemu zaštite životne okoline, uz konsultaciju domaćih i stranih eksperata) – rok za donošenje je redovno jesenje zasedanje Narodne Skupštine.
2. Kontrolnu – vlada RS-a doneće u junu odluku o strukturi i nadležnostima novog ministarstva za brigu o prirodnim resursima i zaštitu životne okoline, koje će biti formirano u isto vreme sa donošenjem Zakona – dakle na jesen.
3. Izvršnu – od čega deo planiramo da obezbedimo treningom novih, mnogo više „nadležnih“, inspektora, a deo sledećom fazom. Potrebno je, naime, čitav sistem vladinih agencija (Agencija za reciklažu, Zavod za zaštitu prirode, RHMZ…), ali i instituta – namenski organizovati posebnoj Agenciji za brigu o životnoj okolini, koja bi kao mala efikasna grupa menadžera stručnjake pomenutih institucija angažovala po konkretnim projektima i tako dobrom organizacijom povećala efikasnost i uštedela novac…
Do kraja godine imaćemo ove instrumente – kako i koliko efikasne zavisi od nas političara, ali i od odnosa svih građana Srbije prema životnoj okolini. Dok ne počnemo da se ponašamo na ulici kao što se ponašamo u kući („da li biste želeli olupinu od fiće u dnevnoj sobi – da, baš onu što ste je bacili u njivu…?“), nikakva institucija neće rešiti probleme. Zato je učešće javnosti u ovakvim raspravama, uz podršku masovnih medija, ključno za ekološku edukaciju ljudi, uz kontrolu i podršku NVO sektora (čiji predstavnici već učestvuju, a ubuduće bi trebalo i mnogo više, u strukturi odlučivanja o ovim pitanjima).
Posebnu pažnju posvećujemo ulasku u međunarodne institucije. Da ima više prostora hvalio bih ovde srpska preduzeća i institute koji su napravili više od 120 vrlo dobrih ekoloških projekata. Ti projekti, svrstani po nacionalnim prioritetima, potražiće šansu za finansijsku podršku na međunarodnim donatorskim konferencijama koje se za ovu oblast organizuju u septembru i oktobru – jer svet je odavno shvatio značaj brige za životnu okolinu.
Mnogo se priča o opasnostima privatizacije. Koristeći iskustva drugih zemalja u tranziciji, ubrzano pravimo sistem zaštite od prljavih tehnologija prilikom stranih investicija. Koliko god neki pričali da će se ovde „dizati nuklearke“, istina će izaći na videlo. Nova ekološka regulativa pravi se po strogim kriterijumima EU-a, i to je ono što će osigurati da Srbija ne postane groblje prljavih tehnologija. Nema dinara investicije bez procene uticaja na životnu sredinu, ni po postojećem Zakonu, a kamoli ubuduće… zakonski instrumenti za to već su ugrađeni u uslove tendera propisane novim Zakonom o privatizaciji.
Srbija zaslužuje novu ekološku politiku, ali ta politika daće rezultat samo uz učešće kompletne javnosti. Uključimo se zato u kreiranje te politike. Ona može postojati na papiru, ali neće nikada zaista funkcionisati bez najšire stručne i društvene podrške.
Bitka za čistu i normalnu Srbiju je počela. Poštovani profesori, časni stručnjaci, uvaženi čitaoci i, na kraju, a veoma bitno – dragi mediji, nova ekološka politika će biti uspešna onoliko koliko nam vi u njenom kreiranju i sprovođenju pomognete.
PS: Ne zaboravite: ne tražite rupe u zakonima Prirode. Nema ih.
1. Slažem se sa vašom tvrdnjom da je „novom ministarstvu važnija podrška policije protiv nesavesnih prekršilaca, nego podrška naučnih društava i laboratorija“. Priprema se inače decentralizacija dela policijskih nadležnosti na lokalni nivo (komunalna policija), a ozbiljno se razmatra projekat da deo nadležnosti komunalnih redara bude i nešto što ekstremnije nevladine organizacije predlažu i u formi „ekološke policije“ – straha i trepeta zagađivača, ali i onih koji prirodne resurse uništavaju nebrigom (npr. problem divljih deponija), ili namerno (problem krađe šume, divljači ili ribe)… posle vandalskog uništavanja parka „Manjež“, koji je sređen sredstvima prikupljenim u kampanji protiv parkiranja na zelenim površinama, u Beogradu se uvode i čuvari parkova, što je samo još jedan dokaz da mislimo ozbiljno.
2. Zloupotreba je u prošlosti bilo. Zato budžetska kontrola već mesec dana proverava poslovanje bivšeg ministarstva (lično i javno garantujem da ćemo javnost upoznati sa svim pronađenim zloupotrebama, ako ih inspektori pronađu, a krivce goniti sudski). Što se tiče eventualnih honorara „naučnicima za komarce“ od, kako ste naveli. 400.000 dinara, svaka informacija od vas ili nekog drugog dovešće do momentalne istrage i oštre kazne za svakog ko je na taj način oštetio ionako premali gradski budžet za ekologiju.
3. Lično se slažem da u prošlosti lekari nisu preterano usrećili ekološku politiku, a stranačka prepucavanja pogotovo sadašnja „nova ekološka postava“ potpuno je kompatibilna (usled svoje raznovrsnosti) sa svog stručnog i stranačkog sastava (dr Anđelka Mihajlov, direktor Uprave za životnu sredinu, uskoro nadam se i ministar–tehnolog, specijalista za opasni otpad, mr Aleksandar Popović, predsednik Odbora za životnu sredinu Narodne skupštine, uskoro doktor hemije, moja malenkost, savetnik premijera – dipl. biolog, smer ekologija populacija, g. Draškić, gradski ministar za zaštitu životne sredine… i mada svi iz različitih partija, sjajno sarađujemo zajedno sa tridesetak stručnjaka–savetnika Uprave i Grada u nekoliko radnih grupa od kojih je nekih 10% stranački opredeljeno). I vi ste dobrodošli u našu ekipu, koliko i svako ko malo svog znanja, vremena i energije želi da posveti izgradnji ozbiljnog sistema integralnog upravljanja prirodnim resursima.
