Srbija über alles

Nakon što je 9. novembra u Novom Sadu grupa mladih neonacista iz organizacije Nacionalni stroj pokušala da razbije tribinu na Filozofskom fakultetu, upriličenu povodom Svetskog dana borbe protiv fašizma, napokon se protiv fašizoidnih organizacija pokrenula i zvanična, legalna Srbija, pa su policijski i organi tužilaštva, u skladu sa zakonskom krivično-pravnom zabranom „izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje, razdora i netrpeljivosti“, pokrenuli istragu o ovom incidentu i uz pomoć Žandarmerije priveli većinu od dvadesetak osumnjičenih počinilaca, sa dugogodišnjim studentom istorije Goranom Davidovićem (30) na čelu, koji je u „Srpskoj Atini“ već duže vreme poznat pod indikativnim nadimcima Firer i Naci.

POKRETANJE DRŽAVE: Akcija je počela punom snagom kada su predsednik Republike i Vlada Srbije ekspresno javno osudili ovu akciju neonacista. Predsednika Tadića je vest o ovom nacističkom izgredu zatekla baš u Izraelu, gde je posetio i poznati Muzej holokausta. Od studenata neonacista su se ogradile i sve ovdašnje političke stranke, jer se stekao utisak da je stvar stigla bukvalno do „noževa“, pošto je samo sat i po posle gužve na Filozofskom fakultetu i sto metara dalje od njegovog amfiteatra, na, takođe prigodnom, antifašističkom rok koncertu u studentskom okupljalištu Gradilište, jedan maloletnik izbo nožem nekoliko drugih mladića koji tvrde da nemaju veze sa Nacionalnim strojem. No, ostala je sumnja da je jedan od povređenih uboden u srce iz „antifašističkih razloga“, pa je gradonačelnica Novog Sada Maja Gojković, osudivši neonacističke izgrede, dodala da je i sam grad dobio nož u srce.

Nasuprot gotovo unisonih osuda nacističkog izgreda, predsednik Odbora za bezbednost Skupštine Srbije Milorad Mirčić pokazao je razumevanje za fašističke pretnje upućene profesoru dr Milenku Peroviću (koji je govorio na napadnutoj tribini „Fašistička pretnja“), pošto je on „poznati liberal, crnogorski separatista, jedna naučna i ljudska krpa, neutemeljen u nauci, neutemeljen u politici“. Dakle, radikalski funkcioneri ne posustaju, pa posle poznatog „govneta“ Tome Nikolića bačenog u lice parlamenta Srbije i Crne Gore, sada imamo i Mirčićevo sveže ponižavanje Skupštine Srbije, to jest jedne parlamentarne funkcije personifikovane u liku „našeg budućeg Himlera“.

U prvom trenutku, izgledalo je da će se i nacistički izgred na Filozofskom fakultetu završiti kod prekršajnog sudije, uz novčanu kaznu od 12 evra i „pokajanje“ izgrednika, ali su, izgleda, „ministarstva sile“ ovoga puta procenila da su „ekstremne patriote“ („ljudi sa pojačanom nacionalnom osetljivošću“, kako ih je tankoćutno opisao analitičar Vukadinović) prekardašile, pa su prvobitna „neobaveštenost“ o kontekstu događaja lokalnog prekršajnog sudije i „nedostatak krivične prijave“ kod okružnog javnog tužioca – brzo „prevaziđeni“, a napuštena je i idiotska primedba da antifašistička tribina u amfiteatru jednog državnog fakulteta, kao „rizičan skup“ (!?), nije bila prijavljena policiji, pa, navodno, nije mogla biti organizovana zaštita (realno govoreći, samo fašizoidnim tribinima kod nas nije potrebno obezbeđenje).

Tako će se sada odavno pretovarena „nacistička kola“ u Srbiji, verovatno, slomiti na grupi novosadskih studenata, koja se već nekoliko godina zabavljala ukrašavanjem svog nacističkog sajta na elektronskoj mreži (sa dominantnim stavom „Srbija Srbima“), oblačenjem u crne jednoobrazne jakne, pisanjem antisemitskih i drugih patriotskih grafita („Nož, žica, Srebrenica“ i „Generale, hvala ti za srpsku Srebrenicu“) i koja je očigledno slala signale da bi se rado uključila u međunarodnu neonacističku organizaciju Krv i čast (letos su u Petrovaradinu organizovali proslavu desetog rođendana ove „desne Internacionale“). Lako je pretpostaviti da su o toj novosadskoj neonacističkoj organizaciji, mada veome pretrpane poslom, već odavno mnogo znale nadležne „službe“, ali nije zgodno to što „demokratski sistem“ nije ranije reagovao, već je samo uporno izdavao saopštenja da se energično bori protiv izazivača međunacionalnih incidenata u Vojvodini. U stvari, pošto patetično „prekrečavanje“ nacističkih poruka po zidovima Srbije očigledno ne daje efikasne rezultate, država je bila prinuđena da se pokrene. Sada poslanici Lige socijaldemokrata u Skupštini Vojvodine traže formulisanje zakona kojim bi se zabranile sve neonacističke i fašističke organizacije „kao i druge organizacije koje su utemeljene na ideologiji „krvi i tla“ (taj zakon bi na usvajanje bio ponuđen Skupštini Srbije).

Posle tragikomično duge faze kada su našom javnom scenom vladale ocene da kod Srba nije moguć fašizam, sada se postavlja pitanje da li hapšenja u Novom Sadu predstavljaju znak da se napokon razumelo kuda vodi „srpski nacizam“? Jer, ko je išta pročitao o istoriji fašizma i nacionalsocijalizma, lako je, još u vreme Miloševićevog uspona na vlast i instalacije srpskog pluralizma u njegovoj režiji, mogao uočiti bukvalne analogije između programskih načela mnogih srpskih političkih organizacija sa onima koje su od početka XX veka stvarali Šarl Moras, Benito Musolini i Adolf Hitler. Evo, i same parole „Srbija je najvažnija“ i „Moralna obnova Srbije“ – parole koje su u temeljima programa najmanje 200, od 300 registrovanih političkih stranaka u Srbiji, veoma su stare i izmislili su ih još francuski fašisti okupljeni u organizaciji Francuska akcija.

NACISTIČKA INTERNACIONALA: Tada je pobožni Šarl Moras (u tekstu Enquete sur la Monarchie, Pariz, 1900. godine) preobrazio Kantov kategorički imperativ u pseudoapsolutni imperativ „Francuska najpre“ ili „Francuska pre svega“ („La France d’abord“). Kasnije će tu parolu prihvatiti fašisti svih nacija. D’Anuncio, koji je 1920. godine napisao brošuru pod naslovom-parolom „Italija je živa“ („Italia e Vita“), na nacionalističkim, fašističkim mitinzima je uvek postavljao pitanje „Čija je Italija“, a masa bi frenetično odgovarala: „Naša!“ (eto korena parole „Srbija Srbima“). U vreme fašizoidnog udara Pilsudskog i njegove „moralne diktature“ najpopularnija je bila parola „Još Poljska nije propala“. Đula Gembeš je još 1919. godine tražio „Odbranu Mađarske“, itd. Najpoznatiji slogan na ovu temu bio je, naravno, onaj Hitlerov „Nemačka iznad svega“ („Deutchland über alles“), a u stvari, bio je to gotovo direktni prevod Morasove „Francuske najpre“.

Posle novosadskog nacističkog ispada stručnjaci ističu da se, posle napuštanja komunističkog, mora pronaći neki novi moralni imperativ koji bi vodio mlade. Paradoksalno je što to isto govore i nacistički pokreti (izrasli na „životu koji besni“), koji takođe zagovaraju „moralnu obnovu“. Od Franka i Salazara, do Kodreanua i Ataturka, Musolinija i Hitlera – svi su isticali „pitanje obnove“ snage i veličine svoje države i svoje nacije. „Čas fašizma“ uvek je bio onaj kada su određene nacije i određene države bile u kolapsu, pa je pitanje privredne i moralne obnove bilo pitanje „opstanka nacije“, da ona ne bi postala „nacija koju pomažu inostrane sile“ (što je kod francuskih fašista bila najveća uvreda i najveća opasnost).

Moralna obnova je bila toliko važna da se često nalazila i u samom imenu desnih ekstremičkih, nacionalističkih stranaka i pokreta. Iz ove okolnosti moguće je izvući nezgodnu paralelu. Ne znam ko je, na primer, krstio Draškovićevu stranku imenom Srpski pokret obnove, ali je možda reč o nekom kome je u dnu mozga sedelo ime fašizoidnog Pokreta mađarske obnove, koji bi, da nije bilo Strelastih krstova, bio najgora i najmračnija nacistička organizacija kod naših severnih komšija uoči i tokom Drugog svetskog rata.

Kad smo kod Mađara, primetićemo da je, onima koji porast srpskog nacizma u Vojvodini tumače revanšističkim i separatističkim pritiscima mađarskih nacionalista, kao neki „melem“ došao koincidirajući skup mađarskih honveda (honved na mađarskom znači vojnik), održan u Subotici (12. novembra), koji su tokom Drugog svetskog rata, kao pripadnici Hartijeve vojske, ratovali u Rusiji. I ti dedaci sada traže neku amnestiju, pozivajući se na faktičku rehabilitaciju koja je odobrena pripadnicima Kraljevske vojske u domovini generala Draže Mihajlovića. Predsednik Nacionalnog saveta Mađara u Vojvodini Laslo Joža rekao je povodom toga skupa da je bilo „više reakcija nego događaja“.

Ipak, i povodom studentskog nacističkog izgreda na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, pa i povodom spomenutog skupa mađarskih vojnih veterana – može se postaviti pitanje da li u oba slučaja neko od „zrelih političkih snaga“ zapravo „dozira“ događaje – pa se onda desi da stvari izmaknu kontroli. Uostalom, i Hitlera je u minhenske pivnice poslala vojna obaveštajna služba, pa im se otrgao.