Srbija u razbijenom ogledalu – Epidemija podrške

Predsednik Srpske radikalne stranke (SRS) i potpredsednik Vlade Srbije Vojislav Šešelj izjavio je 27. februara na mitingu egzaltiranih pristalica u zemunskoj hali „Pinki“ da će, ako Amerikanci budu napali Srbiju, mnogi Srbi stradati, ali da Albanaca „više neće biti“ na Kosovu i Metohiji. U jednoj drugoj prilici rekao je da je „Srbija spremna da Albancima obezbedi sva prava nacionalnih manjina predviđena međunarodnim zakonima“, ali da nikada neće „pristati na nezavisno Kosovo“, kao i na izdvajanje te Pokrajine iz pravnog poretka Republike, te da Albanci koji žive na Kosovu i „deluju sa separatističkih pozicija“ a nemaju jugoslovensko državljanstvo neće moći da, posle popisa stanovništva, i dalje ostanu u SRJ. Šešelj je u „Pinkiju“ takođe upozorio i susedne zemlje da će biti „u ratu sa srpskim narodom ukoliko budu dozvolili da se Srbija napadne sa njihove teritorije“. Posebno je pomenuo Makedoniju, zapretivši da u tom slučaju „od makedonske države ništa neće ostati“.

To je najotvorenija pretnja u kampanji koju vladajuće stranke vode već danima. Vojislav Šešelj još od 17. februara nastupa sigurno, ponavljajući da SRS neće prihvatiti strane trupe na teritoriji Kosova i Metohije, ma iz koje zemlje te trupe bile, da o tome postoji saglasnost partnera u Vladi Srbije, da će ta vlada postojati dok brani Kosovo i Metohiju.

Šešelj je 25. februara ocenio na konferenciji za novinare da je konferencija u Rambujeu „propala“, što zapadne diplomate pokušavaju da sakriju, ali da je bila „korisna za Srbiju“ jer je pokazala da SRJ želi mir na Kosovu, dok se SAD i albanska strana zalažu „jedino za dovođenje NATO trupa u Srbiju“. On ponavlja da je „odlučnost rukovodstva i građana Srbije“ da brane državu „pokolebala američke saveznike u NATO-u i Kontakt-grupi“, i da zato nije došlo do intervencije na SRJ. Saopštava da „Srbija ne sprema nikakvu ofanzivu na Kosovu“, ali da će policija nastaviti da „suzbija terorizam kad god zatreba“.

U nekim ranijim kritičnim situacijama vođa radikala je voleo da primenjuje ratnu retoriku. Ostale su zapamćene njegove pretnje da će u slučaju bombardovanja RS jugoslovenske rakete stići do Rima. Ismevan zbog toga on je kasnije tvrdio da je takva njegova izjava za izvesno vreme bila odložila bombardovanje RS.

Šešelj je sada potpredsednik vlade koji otvorenije govori o onome što se koalicioni partneri (SPS, JUL, SRS) dogovore. Pred razgovore u Rambujeu, očekivalo se da bi on mogao da se uhvati za rezultate referenduma po kojima ne bi trebalo da bude stranih posrednika za Kosovo niti pregovora o unutrašnjim pitanjima van teritorije države, ali on je konstruktivno pristao da delegacija ode. Počeo je da govori tek pošto je Milan Milutinović u Parizu izneo jugoslovensku zvaničnu verziju i pošto se srpska vlada upoznala s izveštajem državne delegacije.

OD PODRŠKE DO OSUDE: Retorika SPS-a nije tako drastična kao Šešeljeva, ali ova partija danima vodi kampanju u koju je uključila najpre aktiviste, okružne i opštinske odbore, a onda je aktivnost proširila i na članove i pristalice. Na svim tim skupovima varira se direktiva koju je 17. februara sačinio Izvršni odbor SPS-a, u kojoj se konstatuje da je „Srbija za mir, za ravnopravnost svih nacionalnih zajednica, za multietnički, multikonfesionalni, multikulturni Kosmet, za autonomiju po najvišim standardima, za zajednički život bez majorizacije, bez terorizma, bez otcepljenja“. Izgleda da su u SPS-u ocenili da kampanja dobro prolazi i pojačali su ton – najpre je govoreno da „bez saglasnosti ili poziva naših vlasti nijedan strani vojnik neće moći da dođe na našu teritoriju“ (portparol Dačić na konferenciji za novinare 18. februara); ali posle toga se prešlo na: „Ukoliko sile zla i mržnje ponovo zaprete našoj zemlji spremni smo i sada i ubuduće da je branimo svim sredstvima“ (saopštenje SPS-a od 23. februara); pa na hladnije i odlučnije: „Svaki pokušaj ulaska stranih trupa biće tretiran kao akt agresije… Strane vojne snage nisu prihvatljive bez obzira kako se zovu (Dačić, 25. februara).“

Potpredsednik Socijalističke partije Srbije (SPS) Dušan Matković 25. februara u Kragujevcu citira jednu staru (1991) rečenicu Slobodana Miloševića: „Mi (SRJ) u našoj politici koju je zacrtao predsednik (SRJ) Slobodan Milošević nemamo šta da menjamo…“, dodajući još: „Svet je jednostavno šokiran našim, ja bih rekao, nereagovanjem na pretnje…“ Dačić u Leskovcu na mitingu u hali „Zdravlje“ pred 4000 ljudi toj listi dodaje i jednu notu unutrašnjeg pogroma, kaže da su „propale višegodišnje namere Zapada da u Srbiji pronađe saradnike za rasparčavanje Srbije i Jugoslavije“ i da su „minorne stranke i neki mediji koji su se prihvatili uloge pete kolone uspeli da ubede ceo naš narod samo u jedno: da su od onih koji nam prete još gori oni u zemlji koji podržavaju strane sile i koji imaju ulogu izdajnika.“

Protestne skupove drže i mesni odbori SPS-a, na primeru selima Vlaška, Jagnjilo i Kovačevac u mladenovačkoj opštini…

Ti skupovi su u početku sazivani u „znak podrške državnom rukovodstvu SRJ i Srbije i stavovima naše delegacije u Parizu“ (kliče se i aplaudira Slobodanu Miloševiću mnogo više nego Milanu Milutinoviću, koji je bio u Rambujeu), a kasnije su postali „osude pritiska i pretnje prema našoj zemlji“. Televizija je u punom pogonu, a u glavnom televizijskom dnevniku blokovi vesti o kosovskom problemu dopunjeni anketama sa građanstvom i javnim ličnostima (Stevo Žigon, Branko Pleša, Ratko Adamović…) o otporu i dostojanstvu što sve traje u proseku između 22 i 26 TV-dnevničkih minuta. Ređaju se aplauzi Slobodanu Miloševiću, koga pominju govornici odabrani po principu jedan radnik – jedan seljak – jedna omladinka. Poruke: „Nije Srbija šaka pirinča da je vrane pozobaju…“ i „Sačuvaćemo Srbiju celu i predaćemo je, dostojanstvenu, našim pokolenjima“. Vašeg hroničara ne bi iznenadilo ako bi se kampanja još pojačala do nekog podeoka ispod intenziteta izjašnjavanja o rezoluciji Informbiroa 1948.

Zna li vrana uopšte šta je pirinač? Ozbiljno, šta su mogući efekti ove operacije? Da je to jedna od predizbornih kampanja, jasno je mnogima. Ipak, takva gustina patriotske propagande nije odavno zabeležena (usijanje oko slučaja Špegelj, kada je otkriveno da se Hrvatska tajno naoružava, na početku tzv. jugoslovenskih ratova januara 1991, bila je jača i sa više primesa tzv. jezika mržnje); tzv. patriotska kampanja u zimu 1997, protiv onih koji nose strane zastave, bila je u svakom slučaju neubedljivija, između ostalog i zato što su građani bili u šetnji i što je bilo očigledno da državni mediji lažu o obimu i energiji tog protesta.

POHVALA USPEHU SPOLJNE POLITIKE: Jovanka Matić u najnovijem istraživanju Centra za slobodne izbore i demokratiju (CESID) je zapazila da je od svih informacija o radu savezne vlade 75 odsto bilo o uspehu jugoslovenske spoljne politike.

U optici politike u kojoj „nemamo šta da menjamo“ potpisivanje kosovske autonomije mora biti izuzetno ponižavajuće. Ta politika je već dala očigledne, s državnog stanovišta neprihvatljive rezultate (internacionalizacija uprkos većinskoj volji građana, strano vojno prisustvo na nebu u obliku U2 nad Gračanicom i život na ivici sukoba s najjačom vojnom mašinerijom na svetu). Prikrivanje neuspeha je očigledno elemenat te retorike.

Mnogi misle da i ova kampanja predstavlja samo pripremu da se stvori granična situacija u kojoj bi u minut do dvanaest bio izveden luping i neko se pojavio kao spasilac mira i države. Za sada nema nagoveštaja koji bi potvrdili tu tezu, naprotiv, ton se sistematično pojačava i sinhronizuje i ta kampanja možda „šalje poruku“ da srpski političari nisu spremni da popuste. Neko je procenio da kod većine Srba preovlađuje uverenje da se „povlačenjem vojske, policije i zastave s Kosova trajno gubi ta teritorija“ (Kosta Čavoški, Pres-klub pretprošle nedelje). Demonstrira se spremnost da se za Kosovo još jednom plati mnogo veća cena nego što to pretpostavljaju recimo Amerikanci; najavom odsutnog otpora i ukazivanjem na to da se stvari mogu jako pogoršati pokušava se otkloniti nepovoljan razvoj događaja. Prostor za zaokret se smanjuje, između ostalog i tako što se Šešelj stavlja u ubrzanje da „potpisnika“ dočeka sa „bolje rat nego pakt“. Kamo sreće da je to samo podizanje cene u pregovorima uz malo izborne obmane kod kuće, po mnogo čemu to je ipak ozbiljna igra živaca na ivici brijača koja lako može da sklizne u neželjenom pravcu – ka tragediji širokih razmera. Zbog ovakvih situacija je valjda nekad Slobodan Jovanović govorio da je politika naročito potrebna narodima u ratnom stanju, jer greške koje se tada počine mnogo se teže mogu ispraviti nego greške počinjene u miru.

BEZ POTPISA: U takvoj atmosferi predsednik Srbije Milan Milutinović i američki izaslanik ambasador Kristofer Hil razmotrili su 2. marta rezultate nedavnih razgovora u Rambujeu. U saopštenju iz kabineta predsednika Srbije navodi se da je „zajednički konstatovano ono što je ambasadoru Kristoferu Hilu dobro poznato, a to je da politički sporazum nije usvojen i da je daleko od toga da može da bude brzo potpisan“. Milutinović je Hilu ukazao da pritisci i vojne pretnje Srbiji i SRJ predstavljaju nezapamćeno ponašanje u međunarodnim odnosima. On je zatražio da svi elementi autonomije budu poznati i jasno definisani u momentu utvrđivanja teksta političkog sporazuma, predočivši da će u tom svetlu „naši državni organi ceniti i poziv za dalji nastavak razgovora“.

Hil je posle tog razgovora izjavio da između međunarodne zajednice i jugoslovenskih vlasti i dalje postoje suštinski različiti pogledi na razmeštanje multinacionalnih trupa na Kosovu i izrazio nadu da će u nastavku pregovora svetska diplomatija od Beograda „dobiti potrebnu podršku, jer je to jedino moguće diplomatsko rešenje“. I predsedavajući OEBS-a Knut Volebek zaključio je da je Beograd daleko od prihvatanja takve ponude. On je još uvodi u igru i „zabrinut za sigurnost članova Kosovske verifikacione misije i za lokalno stanovništvo“, dodaje da je susretima u Prištini „ohrabren“ i da misli da je albanska strana voljna da „potpiše sporazum“.

Očigledno je da „sporazum“ koji Hil pominje srpska strana smatra nepostojećim, odnosno američku interpretaciju sporazuma neprihvatljivom. Američki Stejt department objavio je svoju verziju sažetka takozvanih dogovora iz Rambujea (Rambouillet Accords), i distribuirali ga elektronskim putem (vidi antrfile: „Američka verzija“).

Za kosovsku autonomiju u tom tekstu upotrebljava se reč „self-government“; Kosta Čavoški (Pres-klub Medija centra, pretprošle nedelje) zapaža da i sama upotreba tog termina navodi na zaključak da Amerikanci zapravo ne govore o kosovskoj autonomiji nego o onom tipu vlade koja se uspostavlja u dominionima.

RAŽANJ I ZEC: Četvrti partner u vladi SPO-a ne fokusira toliko pažnju na dolazak trupa koliko pokušava da navede javnost da se najpre usredsredi na tekst sporazuma.

Potpredsednik savezne vlade i predsednik Vuk Drašković, prema nekim izveštajima, počeo je da dobija javne opomene. Neki novinar RTS-a mu je 2. marta zamerio da potcenjuje rizik od stranih trupa (odgovara da je implementacija ražanj, a da je sporazum zec, predlaže da se prvo uhvati zec). Srpski radikali još 20. februara (datumi govore kako je Šešelj taj koji vodi igru u osujećivanju Draškovića) pišu kako je Drašković „najveći zaštitnik američkih interesa“ u SRJ i „veliki pobornik NATO-a“ te da „neprestano pokušava da predstavi pritiske i pretnje vojnom intervencijom“ SAD i zapadnoevropskih zemalja kao „mali nesporazum, koji je moguće vrlo lako prevazići priklanjanjem onima koji su bezobzirno bombardovali naš narod u Republici Srpskoj“.

Ne pominjući Šešelja, Drašković je antidržavnim i antipolitičkim nazvao one poglede koji šansu traže u sudaru sa celim svetom i izjavljuje da bi neki u Srbiji hteli da nam Kosovo bude „usrećeno kao što su usrećili Srpsku Krajinu“, dodavši da će se jednom na univerzitetima izučavati jedno zlo vreme u kome su „budale nagovorile jedan narod na samoubistvo i nesreću… u ime lažnog patriotizma od koga ova zemlja već desetak godina dobija samo rane i nesreće“.

Ne bi se reklo da ministri SPO-a u saveznoj vladi ne znaju da jugoslovenski vrh ne pristaje na dolazak NATO-a i da će stranci pritiskati baš na to mesto. Milan Komnenić je 17. februara izjavio da se o protivljenju Beograda da NATO pošalje svoje trupe na Kosovo „ne može pregovarati“ i da je predsednik (Srbije) Milan Milutinović „rekao kratko i jasno: o tome se ne može pregovarati“. Po dolasku iz Francuske, Drašković je bez komentara (mada se videlo da ta činjenica ostavlja na njega jak utisak) još na aerodromu izjavio da su mu sagovornici saopštili svoju rešenost da na Kosovo dođu ili trupe za nametanje ili snage za čuvanje mira. Pokušavao je da to pitanje nekako odloži, pominjući uzgred i to da bi srpska strana od tog dolaska možda i imala neke koristi – recimo, u tome da bi NATO razoružao UČK. Od opozicionih partija, Nova demokratija je ta koja najupornije ističe prednosti po srpsku stranu od međunarodnog pritiska.

Drašković je vrhovnom komandantu prepustio vojna pitanja („ražanj“) uzdržao se od prikupljanja patriotske podrške i nastavio da „juri zeca“. Kada se 2. marta susreo sa američkim posrednikom krize Hilom, insistirao je na tome da sporazum mora potvrditi suverenitet i teritorijalnu celovitost Srbije i SR Jugoslavije, a da Kosovo dobije status autonomije u Srbiji, zasnovane na jednakosti građana, odajući da Srbi na Kosovu moraju biti pod punom zaštitom Srbije.

U poslednjim izjavama fokusira se na činjenicu da „volja naroda“ znači isto što i „referendum“, i kaže da srpski kontrapredlog treba da bude – referendum u celoj Srbiji, posle tri godine. Takav kontrapredlog izneo je i potpredsednik jugoslovenske vlade Zoran Lilić u Užicu 24. februara.

http://www.vreme.com/arhiva_html/437/2.html, Vreme br. 437, 6. mart 1999.