Srbija u očima američke ambasade

Ako vas je iznenadio hladan tuš kojim je Angela Merkel tu skoro usred Beograda polila Borisa Tadića, biće vam jasnije ako na sajtu Vikiliksa pročitate poverljivu depešu američke ambasade u Berlinu od 7. decembra 2009. godine (www.cablegatesearch.net/search.php). Tamo ćete naći da je Angela Merkel još u novembru 2009. godine „snažno obeshrabrivala“ Borisa Tadića od namere da te zime podnese kandidaturu Srbije za ulazak u Evropsku uniju. Rečeno mu je da Nemačka tu kandidaturu „očima neće da vidi“. Tadić je u decembru iste godine, posle „ozbiljnih analiza“, ipak potpisao odluku o kandidaturi i potom je lično odneo premijeru Švedske, zemlje koja je u to vreme predsedavala Unijom. Tom je prilikom priređena mala, uzaludna svečanost; kandidatura se od tada kiseli.

Nemački diplomata koji je ovo prepričao američkim kolegama nervirao se što srpske vlasti svojim građanima predstavljaju da je ulazak Srbije u EU moguć „već za tri ili četiri godine“. (U Srbiji je, zaista, čak i predsednica Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva spoljnih poslova tvrdila da nije nemoguć ulazak Srbije u EU 2014. godine, simbolično na stotu godišnjicu Prvog svetskog rata, onog što je u Sarajevu počeo pucnjem Gavrila Principa). Nemac je bio uveren da za Srbiju Evrope ne može biti još barem deset godina.

Zvanični Beograd ne samo što nije obavestio svoje građane o ovoj političkoj prepreci, već je javno umanjivao i značaj činjenice da je kancelarkina stranka u partijskoj platformi napisala da se zalaže za pauzu u proširenju EU posle Hrvatske. Je li naša vlast zaista bila onoliko preneražena koliko je delovala posle posete Angele Merkel? Ako jeste, onda se američki ambasadori u Beogradu s pravom žale Vašingtonu da Beograd olako „poveruje sopstvenoj retorici“.

EH, DA SU ZNALI: Depeše koje su posredstvom Vikiliksa procurile iz američke ambasade u Beogradu nepresušan su izvor saznanja o američkoj politici prema Srbiji, ali možda još više o domaćoj, srpskoj političkoj sceni. One same za sebe gorljivo potvrđuju osnovnu tezu Džulijana Asanža: kada bi državni službenici i političari znali da će sve što rade i govore izaći na videlo i dospeti u ruke građana koji ih biraju i plaćaju, nikako ne bi radili to što rade i govorili to što govore.

To ne važi samo za ljude poput Momčila Perišića, bivšeg potpredsednika prve postmiloševićevske srpske vlade, koji je Amerikancima za pare prodavao državne tajne ali je zbog sasvim druge rabote ovih dana u Hagu osuđen na 27 godina robije. Po svoj prilici važi i za sadašnjeg šefa BIA Sašu Vukadinovića. Možda bi dva puta razmislio da li mu priliči da „rado prima“ posete iz američke ambasade na svom bezbednosno veoma osetljivom radnom mestu, da je unapred znao da će ga Kameron Manter zbog toga javno pohvaliti u depeši pod oznakom „tajno“ od 22. oktobra 2008. godine.

Možda predsednik Veća za ratne zločine Siniša Važić ne bi američkoj ambasadi podnosio izveštaj o tome kako bivši DSS-ov ministar policije Dragan Jočić nije bio dovoljno „transparentan“ u radu i kako je „politizovao“ saradnju sa Haškim tribunalom, već bi takve tvrdnje uputio domaćim državnim organima.

Možda se tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević ne bi žalio ambasadi, već srpskoj Vladi i javnosti, što mu u obavljanju važnog državnog posla nimalo ne pomažu ministarstva kojim rukovode ljudi iz političke stranke kojom rukovodi tadašnji predsednik Vlade Vojislav Koštunica.

Možda neko od savetnika iz Đelićevog kabineta ne bi trećeg 3. marta 2008. obavestio Kamerona Mantera (u depeši u zagradi piše strictly protect, dakle molba centrali da se štiti identitet izvora) da predsednik Tadić okleva sa suprotstavljanjem Koštuničinoj tvrdoj politici oko Kosova, iako je upravo dobio 2,3 miliona glasova na predsedničkim izborima jer strahuje da ga DSS i SRS ne opozovu u Skupštini Srbije zbog nepoštovanja Ustava.

Šef kabineta predsednika Tadića, Miki Rakić, verovatno ne bi pričao Amerikancima da je prilikom posete Moskvi prekoreo rusku obaveštajnu službu zato što se u Rusiji kriju srpski ratni zločinci. Isuviše bi brinuo da se ne zameri Rusima, čak i da ih je zaista strogo prekoreo…

Možda drugi državni službenici, poput Borka Stefanovića iz Ministarstva spoljnih poslova, ne bi molili gostujućeg funkcionera Stejt departmenta Roberta Silberstina da Amerika, kao „svetionik slobode“, odloži priznanje nezavisnosti Kosova za period posle drugog kruga srpskih predsedničkih izbora, kako ne bi naškodila predsedniku Tadiću (što je sve zapisano u depeši od 17. decembra 2007, pod naslovom „Odložite priznanje kako biste pomogli dobrim momcima“). Nemojte tražiti da Tadić prihvati gubitak Kosova, pokojni premijer Đinđić je ubijen za manje od toga, zavapio je Stefanović na tom sastanku. Kameron Manter je naizgled ostao tvrda srca: u zaključak depeše je ušlo da je „DS više molećiv, a DSS tvrd i arogantan“, ali da ni jednima ni drugima ne treba popuštati oko nezavisnosti Kosova. Istina, nezavisnost Kosova je ipak sačekala, ne samo drugi krug predsedničkih izbora (3. februar), već i Tadićevo proglašenje za predsednika Srbije (15. februar 2008), da bi bila jednostrano proglašena 17. februara 2008. Možda pukom slučajnošću.

Možda Dragan Šutanovac ne bi u februaru 2010. ubeđivao novu američku ambasadorku da je tek za njegovog ministarskog mandata vojska postala ustanova od poverenja u Srbiji, kao što je možda ne bi ubeđivao ni da bi doniranje 20 do 30 novih „hamvija“ „popravilo mišljenje srpske javnosti o Americi“. Dvadeset prvog juna 2007. Majklu Poltu verovatno ne bi saopštavao da je njegova stvarna „misija“ na položaju srpskog ministra odbrane da „pripremi srpske oružane snage za ulazak u NATO“. Niti bi mu rekao da treba motriti na oko 200 aktivnih pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova u koje nema poverenja i koji bi mogli da „zametnu kavgu“ jer su ih „oblikovala kosovska iskustva“. I verovatno se u međuvremenu pokajao što je o svojim karijernim planovima tako slobodno razgovarao sa Amerikancima, koji su odmah obavestili Vašington da on pre svega „misli o sebi“ i da je priznao da je „pristao“ da bude ministar odbrane u zamenu za obećanje da će ga Demokratska stranka podržati kao kandidata za gradonačelnika Beograda.

TADIĆ, KOŠTUNICA I RETORIKA: To se, kao što znamo, nije desilo. Ali se lepo uklopilo u američko izveštavanje o prirodi Demokratske stranke, od koje u Srbiji ambasada SAD jedino više voli Liberalno-demokratsku partiju Čedomira Jovanovića, ali kojoj stalno nalazi mane. To je, navodno, stranka sklona intrigama, funkcioneri su joj skloni korupciji, a predsednik suviše bojažljiv i neodlučan. U februaru 2009, Kameron Manter čak izveštava Vašington da Tadićeva stranka nije zaslužila podršku američke administracije i da su se „tokom cele Tadićeve vladavine“ Srbi nesnošljivo ponašali (odnosno na noxious, što će reći na otrovan, škodljiv način). No on ipak predlaže da Obamina administracija toj Tadićevoj „proevropskoj“ vladi (ovo proevropska je podsmešljivo, pod navodnicima) pruži šansu i odvrati je od okretanja Rusima.

Taj paternalizam u načinu na koji se u depešama tretira Boris Tadić izgleda da potiče iz uverenje da je Zapad taj koji je omogućio „Tadićevu administraciju“ tokom koje su se Srbi „otrovno“ ponašali. Kada Koštunica u martu 2008. ruši vladu i saziva izbore, Manter javlja centrali da su „demokratski lideri“ već dolazili kod njega da ga mole da interveniše kod Evropljana kako bi „dobili nešto“ od Evropske unije sa čime bi mogli na izbore: Sporazum o pridruživanju, Šengen ili novac za infrastrukturu, nešto što bi bilo opipljiv dokaz da se pridruživanje Evropi isplati. Pre izbora je potpisan Sporazum o pridruživanju, a ostalo je istorija. I u ponašanju Merkelove se ovog leta dalo primetiti da ničije pozivanje na izbore, „u Nemačkoj ili Srbiji“, neće ništa promeniti jer se neke stvari moraju obaviti bez obzira na izbore. Još je Majkl Polt u septembru 2006, uoči Tadićeve poslednje službene posete Vašingtonu, javljao kako mu je Tadić „u dva navrata tražio da mu obezbedimo nešto, dobar sporazum oko crkava i decentralizacije, kako bi bolje prošao na izborima“.

U Koštuničino vreme američku ambasadu kod Tadića najviše nervira – Koštunica. Polt se još 1. septembra 2006. žali što Tadić mora da „održava dobre odnose“ sa Koštunicom, iako priznaje da u to vreme u Srbiji i nije moguća nikakva druga demokratska opcija osim zajedničke vlasti DS-a i DSS-a. Tvrdi da bi Tadić morao da bude „smeliji“ i vajka se da ga u toj smelosti sprečava potreba da ostane popularan u javnosti i da se ne zameri Koštunici, a onda priznaje da bi predsednik možda i bio smeliji da mu se nije razbilo o glavu što je 2004. pozvao Srbe da učestvuju na kosovskim izborima. Koštunica je odbio, Srbi svakako nisu izašli na birališta, a Tadićeva popularnost je opala.

Taj lament što Tadić čini ustupke Koštunici, popušta ili mu se povinuje, traje u depešama sve do marta 2008, kada Koštunica obara vladu i raspisuje izbore. No američka opsesija Koštunicom se ne završava njegovim silaskom sa vlasti. Tadićeva retorika počne onda da ih podseća na Koštuničinu, koji im se malo-malo priviđa i iz Jeremića. Tada počinju da se žale Stejt departmentu što Tadić reaguje „inertno“ i što kao lider ima mnogo „mana“.

BALANSIRANJE NA ŽICI: Čini se da su Amerikanci zapravo žrtve sopstvenih predrasuda. Učitali su unapred da će Tadić, kada neometano bude vladao Srbijom, biti „prijemčiviji“ na njihove argumente od Koštunice, jer već podržava ulazak Srbije u NATO i sporazume poput SOFA. U vreme kada investiraju najveće nade u Tadića, 2006, američki prioriteti su Kosovo, Haški tribunal i vojna saradnja (tek kasnije će početi da se žale na „srpski sentimentalizam u odnosu na Rusiju“, na pravoslavne zablude o bratstvu ova dva naroda, na donkihotske aspekte politike oko Kosova).

Nadu da će Tadić priznati Kosovo Majkl Polt, koji je bio ambasador te 2006. godine, gradi na sledećim slabašnim indicijama. Prvo, Tadić je mnogo lakše od Koštunice prihvatio nezavisnost Crne Gore. Polt sa odobravanjem javlja da je Tadić „tri puta“ putovao u CG posle referenduma i da je pre toga javno podržavao zajedničku državu, ali da, za razliku od Koštunice, nije ništa pokušao da učini kako bi izdejstvovao da Crnogorci koji žive u Srbiji glasaju na izborima. Amerikanci se svejedno stalno žale na Tadićevo navodno „balansiranje na žici“, na njegove „mane kao lidera“, na preteranu bojažljivost i na to da „ni na jednom važnom pitanju“ nije spreman da se usprotivi Koštunici.

Veliku ulogu, reklo bi se, igra i to što istraživači javnog mnjenja na koje se američka ambasada oslanja, ili ih navodi kao pokriće za svoje preporuke (najčešće su to Srđan Bogosavljević iz Stratedžik marketinga, za koga se kaže da redovno savetuje Demokratsku stranku, a onda i Milka Puzigaća iz Skena, Zoran Lučić iz Cesida i Srbobran Branković iz Galupa), daju procene da Kosovo Srbima i nije tako bitno. Tako Polt uoči referenduma o Ustavu Srbije javlja da Koštunica igra na kosovsku kartu, iako je Kosovo bitno „samo za deset posto onih koji će glasati za novi ustav“.

Treba reći i ono što je poznato svima koji su nekada prisustvovali Bogosavljevićevim prezentacijama da je svoje analize za potrebe ambasade uvek dopunjavao objašnjenjem da je Srbima Kosovo negde na petom mestu po važnosti u redovnim anketama, ali da uvek izbija u prvi plan i na prvo mesto ukoliko se na Kosovu nešto desi, ako tamo izbije neka kriza – no tog dela procene nema u dosad pročitanim depešama.

No čini se da je Tadić ipak davao Amerikancima neku osnovu da veruju da kosovsko pitanje sagledava drugačije od Koštunice. Na primer, dok Koštunica u susretima sa Amerikancima redovno poteže pravne argumente, Polt kaže da im Tadić saopštava kako on u očima birača neće nužno „izgubiti Kosovo“ ukoliko tokom izbora dobije članstvo u Partnerstvu za mir (ta se nada obistinila) i ako crkva i manjine na Kosovu dobiju „odgovarajuće garancije“. To se dešava na jednom sastanku sa visokim funkcionerom Stejt departmenta, Danijelom Fridom, a Amerikanci odlučuju da to shvate veoma ozbiljno i da iz toga izvuku dalekosežne zaključke.

Reč je o onom Danijelu Fridu koji će, inače, pogrešno zaključiti da se Rusi samo cenjkaju oko Kosova, do kog im zapravo nije naročito stalo, i da će u poslednjem trenutku odustati od pretnje vetom u Savetu bezbednosti u zamenu za neku opipljivu korist za sebe. Ta je pogrešna procena otišla na đubrište istorije, a Danijel Frid se više ne bavi našim prostorima, barem ne u Stejt departmentu.

Uoči Fridovog dolaska, Polt mu u martu 2007. godine javlja da, po njegovom mišljenju, srpski lideri pogrešno tumače „razumljivo odsustvo oduševljenja u narodu zbog predstojećeg gubitka Kosova“ kao da je to neko „egzistencijalno pitanje“ za prosečnog Srbina. Nije, veli Polt, iako jeste upravo idealno za „omiljeni srpski sport, zavereničke teorije“. To je otprilike i vreme kada Polt počinje da jadikuje zbog toga što LDP Čedomira Jovanovića, jedina politička grupacija spremna da prizna da je Kosovo izgubljeno, predstavlja samo „mali kontra“ glas u „nacionalističkoj divljini“.

Meri Vorlik

Meri Vorlik je aktuelna ambasadorka SAD u Beogradu, a na toj poziciji je od januara 2010. godine.

U diplomatiju je ušla 1983. godine. Radila je u kancelariji sekretara odbrane za evropsku politiku i NATO, kao i u kancelariji sekretara odbrane za rusku, ukrajinsku i evroazijsku politiku. Pre dolaska u Beograd takođe je imala visoke pozicije u Savetu za nacionalnu bezbednost, a kao izaslanik Stejt departmenta radila je u Moskvi, Bonu, Manili i Daki.

Tadić nalazi načina da sugeriše da u javnosti mora da se drži strogo i tvrdo, ali da će na kraju da se „odgovorno ponese“ prema ishodu kosovskog pitanja. Polt preventivno savetuje Fridu da Tadiću ubaci u glavu predstavu o tome da bi ruski veto u Njujorku u stvari bio loš ishod za Srbiju i da bi Tadić tada morao da se suoči „sa drugim diplomatskim potezima i sa komplikovanijom kosovskom stvarnošću“ – šta god to značilo.

KO SLUŠA GLAS NARODA: Prethodno je u Beograd, u februaru, dolazio ovlašćeni američki pregovarač za Kosovo Frenk Vizner, koji se sastao sa „naprednim Srbima“ u liku Miroljuba Labusa, Vesne Pešić i Gorana Svilanovića. Pokušavaju da se za sto iznese pitanje eventualne podele, na šta im Vizner pokazuje kako prolazi ta vrsta pregovaračke taktike. Njegova pokazna vežba glasi: podela bi ugasila srpsko postojanje na Kosovu. Iz depeše se ne da videti da li su „progresivni sagovornici“, kako ih Polt naziva, pitali Viznera šta pod tim „gašenjem“ podrazumeva, i kako je moguće da se Amerika, kao svetionik slobode, sa srpskim nestajanjem na Kosovu naizgled tako lako miri. Saznajemo da Pešićeva misli da bi trebalo barem malo oslabiti stroge procedure na graničnim prelazima kako bi se „izbegla destabilizacija“. Ona veruje da bi odlaganje stolice za Kosovo u UN bilo dobro, a Goran Svilanović misli da bi bilo potrebno da se Albancima ta stolica uskrati dok se „javno mnjenje ne pripremi“.

Amerikanci ponovo počinju da se nerviraju zbog Tadića kada u decembru 2008. u ambasadu stiže vest da predsednik razmišlja o prolećnim izborima zato što mu G17 ide na nerve (izbija afera „Krišto“). Otpravnica poslova Dženifer Braš dala je sebi oduška u depeši od 3. decembra u kojoj je obavestila Stejt department da unutar Demokratske stranke postoji „sklonost ka političkom intrigarenju“, da predsednik Srbije razmišlja o izborima kako bi „konsolidovao rastuću popularnost DS-a“ i uklonio Mlađana Dinkića iz Vlade, kog bi zamenio Liberalno-demokratskom partijom Čedomira Jovanovića ili Srpskom naprednom strankom Tomislava Nikolića. U to su je uverile usputne analize Ivana Andrića i Čedomira Antića (prvi je prepričao razgovor sa Tadićem koji mu se žalio na G17, a drugi joj je protumačio Nikolićeve izjave o tome da će pomoći Vladi „ako se reši mafijaša“ u svojim redovima) i Vlajka Senića (opaska o negativnoj dinamici u odnosima između DS-a i G17). Brašova zaključuje da bi takva odluka bila „katastrofalna“ i da pokazuje do koje mere je predsednik Tadić „u raskoraku sa izbornim telom“. Vlada je, po njoj, potpuno ukočena jer se političari troše sve vreme na „nepotrebno političko manevrisanje“, da su se građani Srbije odlučili za Evropu i da bi trebalo slušati „glas naroda“, a ne intrigariti.

PRAGMATIČAN PRISTUP: Amerikance je teško zadovoljiti, ali izvestan plezir im pružaju zbivanja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, u kojoj slične nade kao za Tadića vezuju za vladiku Teodosija, čiji se „praktični pristup“ crkvenoj dogmi da Kosovo mora ostati deo Srbije ogleda u tome što pred Amerikancima ističe da je crkva do sada preživela sve, od Turaka do komunizma, pa će tako biti i sa „novim statusom“ Kosova. Amerikanci se nadaju da će Pravoslavna crkva prihvatiti status kakav već ima u Hrvatskoj i da će joj, pod „umerenim“ vladikama i novim, „neantagonističnim“ patrijarhom, biti glavno da ne izgubi imanja na Kosovu.

Figure dramatis iz američke ambasade

Majkl Polt

Majkl Polt bio je ambasador Amerike u Srbiji, odnosno Srbiji i Crnoj Gori od 2004. do 2007. godine. Nakon odlaska iz Srbije jedno vreme je vodio Biro za zakonodavne poslove u Stejt departmentu. Trenutno je ambasador SAD u Estoniji u kojoj je od decembra 2009. godine.

Polt je rođen u Austriji, a studirao je u Tenesiju. Iskusan je diplomata sa stažom od oko 30 godina. Osim u Estoniji i Srbiji, radio je i u ambasadama u Berlinu, Bonu, Meksiko Sitiju, Kopenhagenu i Bernu, a prema podacima Stejt departmenta, jedno vreme bio je i savetnik generalnog direktora diplomatske službe tog ministarstva u poslovima vezanim za reforme menadžmenta. Od 2003. do 2005. bio je i član upravnog odbora koji je upravljao multimilionskim ulaganjem u obnavljanje diplomatskog komunikacionog sistema SAD.

Bavio se pitanjima evropske bezbednosti i kontrolom naoružanja, a više puta odlikovan je za razna diplomatska dostignuća, uključujući i izvrsnu političku analizu.

Kameron Manter

Kameron Manter je poslednjih godinu dana američki ambasador u Pakistanu, a u Srbiji je služio od 2007. do 2009. Između ta dva zaduženja kratko je radio kao savetnik Kristofera Hila, američkog ambasadora u Iraku, za politička i vojna pitanja.

Manter je rođen u Kaliforniji 1954. godine. U Americi je završio univerzitet Kornel, a studije je nastavio u Nemačkoj. Doktorirao je na Univerzitetu „Džon Hopkins“ sa temom „Moderna istorija Evrope“, a jedno vreme to je predavao na američkim univerzitetima.

Kao diplomata, radio je i u Pragu, Varšavi, Bonu. Bio je između ostalog direktor Nacionalnog saveta za bezbednost u Vašingtonu (1999–2001) i radio u kancelariji NATO-a za ratifikaciju proširenja (1997–1998).

Danijel Frid

Danijel Frid četiri godine radio je kao pomoćnik sekretara Stejt departmenta za evropske i euroazijske poslove (2005–2009). Prethodno je sličnu poziciju imao u Savetu za nacionalnu bezbednost. Bio je i savetnik sekretara za nove nezavisne države i ambasador u Poljskoj (1997–2000).

U diplomatiji je od 1977. godine. Najpre je radio u ekonomskom birou Stejt departmenta a onda i konzulatu SAD u Sankt Peterburgu. Od 1982. do 1985. radio je u ambasadi SAD u Beogradu, na mestu političkog službenika. Između ostalog, nekoliko godina tokom devedesetih u Beloj kući bavio se poslovima vezanim za evroatlantsku bezbednost, proširenje NATO-a i odnose Rusije i NATO-a.

Dženifer Braš

Dženifer Braš je dugogodišnja visoka činovnica Ambasade SAD u Beogradu, u vreme ambasadora Kamerona Mantera i Meri Vorlik. Potpisnica je velikog broja izveštaja o Srbiji koji su dostupni na sajtu Stejt departmenta. Radila je kao direktorka kancelarije Stejt departmenta za poslove južne i centralne Evrope.

Pre dolaska u Srbiju radila je kao zamenik šefa misije u američkoj ambasadi u Turkmenistanu, gde je nagrađena za napore da „transformiše Turkmenistan u tržišno orijentisanu demokratiju“. Istu poziciju imala je i u Ambasadi SAD na Maršalskim ostrvima. Osim toga, Dženifer Braš radila je u Moskvi kao direktorka Međunarodnog centra za nauku i tehnologiju i u Naučnom centru u Ukrajini. Prema biografiji sa sajta Ambasade SAD u Beogradu, ovi centri imali su ulogu da pomognu naučnicima koji su radili na razvoju oružja za masovno uništenje da se okrenu istraživanjima u mirovne svrhe. Kao diplomata radila je i u Beču, Sarajevu, Ankari i Varšavi.

Neke od diploma stekla je na univerzitetima u Zagrebu i Sarajevu na tamošnjim fakultetima političkih nauka. Kao mlada, zahvaljujući programu razmene srednjoškolaca boravila je u Kraljevu. U njenoj biografiji stoji da govori ruski, turkmenski, srpski, hrvatski, bosanski, poljski, turski i francuski jezik.

Frenk Vizner

Frenk Vizner je američki biznismen i diplomata. Ove godine često je pominjan u medijima kao čovek koga je Barak Obama poslao u Egipat kada su počeli prvi nemiri i protesti. Na tom zaduženju se zatekao kao iskusni diplomata i dobar poznavalac Egipta i tamošnje politike. Prema pisanju „Njujork tajmsa“, Vizner je prijatelj Hosnija Mubaraka.

Vizner je rođen 1938. godine. Pošto je završio Prinston 1961, zaposlio se u Stejt departmentu. Prema nekim podacima, u Maroku je učio arapski. Tokom šezdesetih radio je u američkoj Agenciji za međunarodni razvoj u Vijetnamu. Sedamdesetih je tesno sarađivao sa Sajrusom Vensom, osamdesetih je bio ambasador SAD u Zambiji, Egiptu, a devedesetih na Filipinima i u Indiji.

Nakon toga ušao je u biznis, u čuvenu energetsku kompaniju Enron, a nakon toga bio je član više nevladinih organizacija koje se bave bezbednošću.

Srbi, Rusi i Jovanka Broz

ODUŠEVILA AMERIKANCE:
Jovanka Broz

Da su mogli sanjati da će se njihove depeše čitati u tabloidima, i američke diplomate bi verovatno drugačije izveštavali Vašington. Dženifer Braš svakako ne bi rekla da je smrt patrijarha Pavla „prikriveni blagoslov“ za Srpsku pravoslavnu crkvu, kojoj će to možda pomoći da uđe u XXI vek. Verovatno bi proverila podatke iz života Jovanke i Josipa Broza i ne bi obavestila Vašington da je Jovanka lično organizovala susrete Tita i Draže, nekoliko godina pre nego što je uopšte upoznala Tita, ili da je Knin Jovankino rodno selo, kako proizilazi iz depeše u kojoj je Brašova kao bez daha obavestila Stejt department da je Titova udovica „britkog uma“ i da raspolaže enciklopedijskim znanjem. Možda bi uočila još jednu nepreciznost u Jovankinom sećanju: Milovan Đilas, najčuveniji disident sa ovih prostora, slavniji u Americi nego u Srbiji delom i zahvaljujući delu „Razgovori sa Staljinom“, nije bio ambasador Jugoslavije u Moskvi kada je Staljinu prigovorio zbog ponašanja ruskih vojnika u Beogradu, kako je Jovanka izgleda rekla Brašovoj.

Depeša u kojoj Dženifer Braš oduševljeno opisuje Jovanku Broz pati od karakteristične boljke. Amerikanci su već dugo na krovu sveta i njihovi detektori za laskanje pomalo su zarđali. Baš kao Srbi, kojima se rugaju što veruju u sopstvenu retoriku, i Amerikanci prepoznaju naročitu mudrost u onome što godi njihovim ušima. Za Brašovu je bilo dragoceno što je od Jovanke Broz čula da su Rusi zapravo grozni, da se Srbi zavaravaju u pogledu Rusa i da sovjetska vojska oktobra 1944. godine i nije imala neku veću ulogu u oslobađanju Beograda.

Rusi su jedan od lajtmotiva u Vikiliksovim depešama, a posebnu pažnju zavređuje jedna od „poverljivih“ iz februara 2009. godine, naslovljena „Srbi i Rusi“, u kojoj tadašnji ambasador Manter pretenduje da objasni Vašingtonu „duboko ukorenjene emocije koje Rusija izaziva u traumatizovanom srpskom stanovništvu“. Iz ove se poruke vidi da Amerikanci veoma ozbiljno doživljavaju „štetu“ koju će Beogradu tobože naneti „skorašnja srpska retorika o navodnom jačanju veza sa Rusima“. Posebno ih nervira što su Srbi zahvalni Rusima na podršci oko Kosova, a Manter je decidan u tome da je dužnost američke administracije da Srbe opet „usmeri natrag ka Evropi“.

Manter Vašingtonu šalje veoma neprecizan i manjkav pregled srpsko-ruskih odnosa kroz istoriju, koji započinje tvrdnjom da Srbi i Rusi zajedno pate od „duboko ukorenjene ksenofobije i prezira prema savezništvima“, i da je u tome njihova „duhovna veza“, skovana u borbi pravoslavaca protiv „Turaka i Tatara“.

Zanemaruje činjenicu da su i carska Rusija i Srbija u devetnaestom veku stalno pravile saveze sa zapadnim državama, kao i Crna Gora, uostalom. Srbi su pre bili suprotno od ksenofoba. Pominje činjenicu da je Rusija podržala „srpsku nezavisnost“ na Berlinskom kongresu, ali izostavlja da je i Austrija bila za Kraljevinu Srbiju na tom kongresu. Misli da je Srbija pod kraljem Milanom bila ruski satelit, umesto austrijski, a čini se da veruje i da je želja za ujedinjenjem svih sunarodnika u devetnaestom veku bila samo srpska specijalnost, a ne predmet želje svih nacionalizama u Evropi.

Manter javlja Stejt departmentu da je Vojislav Šešelj direktni nastavljač politike Nikole Pašića (između ovih ličnosti nema gotovo nikakvih sličnosti), misli da Srbi Tita pamte po ruskim vezama, živi u uverenju da je Ranković, stub borbe protiv Kominforma, bio staljinista… A zatim proglašava Borisa Tadića i Vuka Jeremića nastavljačima „Titovog žargona“ o Srbiji kao mostu između Istoka i Zapada, tvrdi da izraz „NATO agresija“ za bombardovanje Srbije predstavlja „istorijski revizionizam za koji je odgovorna srpska vlast“, nervira se što skoro svaki razgovor o srpsko-američkim odnosima počinje rečenicom „kada ste nas bombardovali“, a najviše ga nervira što se NATO identifikuje kao neprijatelj.

Vrhunac je ipak kada zaključuje da Srbi i Rusi jedni o drugima apsolutno ništa ne znaju, Srbi jer su „naivni ruski pijuni“, k tome još i tvrdoglavi, dok Rusi nemaju pojma jer ih Srbi uopšte ne zanimaju. Nervira ga i to što mu se čini da će Rusiji, uz pomoć srpske gluposti, ipak poći za rukom da „ostane igrač na Balkanu“ i da Srbiju „zadrži izvan NATO“.

Manter zaključuje da Amerika sa Srbima mora strogo i nepopustljivo. Zapravo koristi izraz „tough love“, stroga ili tvrda ljubav, kolokvijalni izraz iz šezdesetih godina koji se koristi kada prema nekome moraš da budeš strog jer je to tobož za njegovo dobro. Takvi moraju da budu roditelji prema deci narkomanima, primera radi, ili čuvari prema maloletnim delinkventima. Izraz se najčešće upotrebljava ironično, u smislu: naneću ti bol, ali to je za tvoje dobro. To pamtimo iz vremena bombardovanja, koje je takođe bilo „za naše dobro“, a lepo se slaže sa pokroviteljskim, pomalo prezrivim tonom koji američke diplomate koriste kada govore o Srbima i o njihovim političkim liderima. Taj je ton na momente posprdan, makar ne i svesno zlonameran. U istoj depeši, naime, Manter ističe da srpska vlada „duboko ne razume Evropsku uniju“ i to propraća opaskom o Srbima koju je 8. januara 2009. čuo od nemačkog ambasadora Volframa Masa: „Samo im mi iz EU, i vi Amerikanci, nešto dajemo, a ovako nam vraćaju.“ Sasvim je jasno da ni Masu ni Manteru nijednog trenutka ne pada na pamet da nam zaista daju više nego drugi, ali nam neuporedivo više i uzimaju nego drugi… odnosno da je tu stvar moguće videti i iz sasvim drugog ugla.

Zanimljivo je da Manter Srbima ne priznaje dovoljno ni zasluge za to što ne mrze obične Amerikance i prema svima iz Amerike se, i po Manterovom priznanju, ponašaju veoma gostoljubivo, što vole američku muziku i hoće da studiraju u Americi: više mu smeta što „SAD u Srbiji ima rejting podrške od samo sedam odsto“.

Lj. S.

I VLAST I OPOZICIJA: Meri Vorlik sa Mirkom Cvetkovićem,… foto: tanjug

…Tomislavom Nikolićem i… foto: tanjug

…i Slavicom Đukić Dejanović foto: tanjug

IVICA DAČIĆ MEĐU ZVANICAMA: Dolazak na prijem foto: fonet

RADO VIĐENI GOSTI: Čedomir Jovanović… foto: tanjug

…i Dragan Šutanovac foto: milovan milenković