Srbija u kandžama Službe

Presuda Apelacionog suda o ubistvu Slavka Ćuruvije promenila je svest ljudi o moći tajne službe i izazvala novi talas ogorčenja i neverice. To je dokaz da mnogi od nas još nisu svesni realnosti u kojoj žive. Ili je racionalno čak i vide, ali emocionalno odbijaju da je prihvate, kao početak bombardovanja ‘99. Iako Služba i cela državna organizacija uopšte već odavno ne kriju šta i kako rade, javnost i dalje traži objašnjenja, čudi se, nada rešenju s neba. Najteže je poverovati u jako dobre ili jako loše vesti.

Ovaj tekst se neće baviti opisivanjem dnevnog stanja i otkrivanjem detalja iz rada Službe kojima bi se javnost zanimala dok se ne pojavi iduća atrakcija. Umesto toga, a iz perspektive nekadašnjeg kontrolora rada službi i drugih državnih organa, odgovornije je prema ovom omamljenom i zbunjenom društvu protresti ga teškom realnošću:

1. Tajna služba u današnjoj Srbiji ne greši, već radi po planu i programu, kao dobro podmazan sat;

2. Računica o stanju u svetu koju je napravio režim u Srbiji i na koju se oslanja, ne mora da se ispostavi kao tačna, ali nije isključeno da hoće;

3. Objavljeni Ustav i zakoni u stvarnosti ne važe i ne štite nikoga sami po sebi.

POSAO TAJNE SLUŽBE

Zadatak tajnih službi svuda u svetu je da ostvaruju ciljeve koje vlast zacrta. Suštinska razlika u odnosu na druge državne organe je što one to rade tajnim metodama i stoga samo za ciljeve od značaja za nacionalnu bezbednost i to one koji se samo u tajnosti mogu valjano ostvariti. Ako vlast postavlja službi ciljeve koje ona iz nekog razloga okleva ili odbija da izvrši, takvo stanje neće dugo trajati. U našim uslovima – ili će služba na sebi svojstvene načine nastojati da utiče na smenu takve vlasti, ili će vlast smeniti čelnike službe, a novi će promeniti i poslednje njeno krvno zrnce dok cela ne bude disala sa vlašću kao jedno. Desilo nam se i ono prvo, a sada i ovo drugo.

Tajna služba Srbije danas radi baš po utvrđenom planu, precizno kao sat koji je u potpunosti sinhronizovan sa melodijom i ritmom vladajućeg režima. On zna šta hoće, ima plan kako to da postigne i Služba u njemu ima glavnu ulogu. Umesto da njeno mešanje u život zemlje bude izuzetak, ono je pravilo. Rad drugih državnih organa joj se upodobljava i oni preuzimaju njene metode i manire. To što neki dokazuju da su pravac i način upravljanja Srbijom pogrešni, u krajnjem štetni po nacionalne interese, njih uopšte ne dotiče. Svi argumenti padaju na uši koje ih čuju samo kao glas neprijatelja koga treba neutralisati. I Služba danas neutrališe gotovo bez zadrške, kao dobro podmazan sat. To što mi smatramo da živimo u drugoj vremenskoj zoni ne čini taj sat pokvarenim, jer on radi baš onako kako onaj ko ga navija hoće.

Dalje, Režim i Služba su efikasni: imaju lidera i hijerarhiju, ciljeve koje komuniciraju, zadatke koje izdaju i čije ispunjavanje prate, disciplinu i lojalnost koju obilno nagrađuju. Njihovim “kompletnim idiotima” iz Savamale ne fali ni dlaka s glave, svi nacionalni resursi su im na raspolaganju. Za to vreme, u građanskoj političkoj alternativi nameće se sistem “bez lidera”, svaka kolektivnost se prezire, hijerarhija se smatra uvredljivom, disciplina prevaziđenom, lojalnost precenjenom i najviše se voli skidanje svake istaknute glave da bi se pothranio svoj ego. Takvu političku kulturu kod svojih protivnika Režim svim sredstvima, pa naravno i kroz Službu, svesrdno podstiče. Jer zna da u realnom sukobu pobeđuje jači i efikasniji, a ne onaj ko je u suštinskoj stvari u pravu.

IMA LI KOČNICA U AVIONU

Mehanizam Službe ne samo da radi po zadatom planu, već i glatko jer su u međuvremenu svi kočioni zupčanici – ljudi koji su učeni i verovali u nekakve drugačije profesionalne standarde te stajali kao unutrašnja brana onom što se nekada smatralo zloupotrebom – u međuvremenu bez traga uklonjeni. Kadrovi koji po nekim drugim standardima ne bi smeli da priđu Službi ni u danu otvorenih vrata, danas njome vedre i oblače. Ono što je nekad bio sadržaj njihovih vlažnih snova, danas je osnovno pravilo o radu.

Dalje, Služba radi glatko jer je spoljašnjim kontrolnim mehanizmima, koji treba da prate, reaguju i sprečavaju razne vrste zloupotreba koje se u svakoj tajnoj službi u svetu lako začnu, temeljno promenjena krv i svi unutrašnji organi, i oni samo imaju spoljnu formu parlamentarne kontrole, Zaštitnika građana, suda i drugih nadzornih organa. Termin “oteta država” nije prazna fraza, on ima stvarno značenje i ne dešava se uvek tamo nekom drugom.

foto: ap photo / darko vojinović

Konačno, Služba ne samo da radi po planu i glatko, već ga za druge i pravi. U geopozicioniranju Srbije, a onda i privođenju naroda odabranoj poziciji, Služba ima ključnu ulogu. Formalno bivši a i dalje aktuelni šef Službe, u nedavnom intervjuu otvoreno piše: “Nije BIA samo prisluškivanje ili hapšenje, BIA je služba koja kreira procese i kroz sva dostupna sredstva formira i sprovodi ideološki koncept naše zemlje i naroda”. Problem koji se otvara time što tajna služba, koja po Zakonu mora da bude politički neutralna, otvoreno priznaje da kreira ideološki koncept jednog naroda, rešen je drugim od dva člana stvarno važećeg Ustava današnje Srbije, koje ćemo kasnije navesti.

Zašto se ovde piše o “Službi” u jednini iako ih u Srbiji formalno još uvek postoji više? Nekada se izbegavalo spajanje spoljne (inostrane) i unutrašnje (rad u zemlji) komponente službe u jednu, jer bi to lako vodilo prelivanju metoda rada spoljne (koja u principu najbitnije stvari na teritoriji strane zemlje radi mimo zakona te zemlje) u unutrašnju, koja treba da je striktno vezana Ustavom i zakonima, posebno kada se u zemlji bavi svojim građanima. Danas se u Srbiji te dve komponente ni po čemu ne razlikuju. Pravljena je nekad i suštinska, ne samo formalna razlika između vojnih i civilnih službi, da bi se svaka bolje uklapala u svoje polje rada i davala konkretnije rezultate. Danas sve imaju iste ciljeve, iste mete i istog šefa. Ideja da treba da ih bude više, da bi u slučaju potrebe jedna mogla da ukaže na propuste druge, i da ni jedna ne bi imala preširoku i preveliku moć, odbačena je jer u radu službi više ne može da bude propusta i nijedna moć nije prevelika. Jedna je Služba i uvek je u pravu. Ko drugačije hoće neprijatelj je, a kako s neprijateljima – “zna se”!

Nije od praktičnog značaja ni to što u svim udžbenicima i demokratskim standardima o radu službi sve piše drugačije od onog kako danas Služba radi. Jer, Režim i Služba te udžbenike i standarde ne priznaju. Jedno vreme su ih glumeći citirali, a pripremali se za nešto sasvim drugo, ali već nekoliko godina s njima brišu pod i smeju se. Nažalost, gazili su te standarde povremeno i gaze ih kada im zatreba i oni koji su ih pisali. Ovde je to samo dovedeno do ekstrema i ne krije se.

foto: bia & tanjug

RAT DVEJU REALNOSTI

Režimu je savršeno jasno da živimo u svetu u kome se kristališu dve paralelne realnosti, zapadna i istočna, sve spremnije na poništavanje one druge. “Cancel” kultura, u kojoj ničeg kulturnog nema, jedan je odraz tog procesa. Tamo gde je “poništavanje” još uvek samo medijsko, poslovno, umetničko, ekonomsko, društveno, sutra može, kao u Ukrajini, da postane fizičko. Novi hladni rat je u toku i njegova temperatura raste.

Režim u Srbiji sprema se za taj scenario već odavno i rad celog sektora bezbednosti, a i cele državne organizacije, prilagođava realnosti čiju je stranu odabrao. Koja je to? Zvanična državna politika je da želimo u Evropsku uniju, na Zapad. Ali sve govori da put istinski trasira ideološka matrica preteče Srpske napredne stranke – Srpske radikalne stranke, i njenog uzora Liberalno-demokratske partije (sic!) Rusije, pokojnog Vladimira Žirinovskog.

U jednom intervjuu Aleksandar Vučić otvoreno kaže da “ceo svet čeka američke izbore s podeljenim kartama, a mi dotad moramo da politički preživimo i ekonomski ojačamo”. Na stranu što je do sada birao pogrešne karte, ovaj put je jasno da računa ili na povratak Donalda Trampa, ili na teške nestabilnosti u SAD ako bi se Tramp sudskim presudama pokušao sprečiti da izađe na izbore. I da pod “mi” ne podrazumeva ceo narod, već svoju vlast. Ostrašćeni “stručnjaci” sa dveju strana se ili kunu u taj scenario u SAD, ili mu se smeju. Istina je da je moguć. Ako se desi, pogotovo njegova druga varijanta, autokrate širom Evrope će skinuti i poslednje rukavice. Kako će Srbija dočekati rasplet? Pre tri godine javno sam napisao da će, zbog puta i načina koji je Režim odabrao, Srbija “ponovo biti prikazana kao izvor problema, sa narodom koji je drugi put u kratkom periodu dozvolio da ga potčini destruktivni autokrata. Još se nismo oporavili od ožiljaka koje nam je ostavio Milošević, a dobićemo nove. Za samo nekoliko decenija, od zemlje koja je bila simbol slobodarstva, antifašizma, snage i težnji za okupljanjem južnoslovenskih naroda u snažan i prosperitetan savez, do nemoćne, izopštene, ponižene i nesamostalne teritorije sa dezorijentisanim narodom – slika o nama biće zadugo zapečaćena i deca naše dece će je nositi kao teret”. Ali ako u drugom hladnom ratu pobedi Putin, režim u Srbiji računa da će mu se sve to isplatiti. Druga strana ne čini ni izbliza dovoljno da se pomogne konsolidacija demokratije u Srbiji, ni približno koliko je pomagala konsolidaciji vlasti Aleksandra Vučića dok se mislilo da je on ipak odabrao nju. Ako neko pomisli da to može opet da se učini sankcijama, grdno se vara i protiv toga ćemo se svi, iz ovih ili onih razloga, boriti.

Alternativa Vučićevom režimu, koju on svesrdno promoviše svesna ona toga bila ili ne, svojom nedoslednošću konstantno zbunjuje ljude. Anacionalnim pristupom nacionalnim pitanjima, “hipi” pristupom bezbednosnoj politici, te performans pristupom politici uopšte, mnogi u njoj odaju utisak nedoraslosti i neozbiljnosti. Sistemu koji organizovano vodi zemlju u pogrešnom pravcu i/ili na pogrešan način, ona protivkandiduje – nemanje sistema. Na pomen vraćanja obaveznog služenja vojnog roka, reaguje populistički! Dok svaki vojno sposoban Švajcarac bez prigovora savesti ima aktivnu službu u trajanju od 10 godina i može kod kuće da drži ne samo vojnu uniformu već i pušku, a posle da ih otkupi, dok Nemačka ukida svoje vojne restrikcije jednu po jednu, a SAD za vojni budžet daju više nego sve ostale zemlje sveta zajedno, kao alternativa lošem konceptu koji je svoje domete pokazao u Banjskoj, ona nudi koncept – šta će nam odbrana, braniće nas NATO!? Svaka klica neke drugačije alternative Režimu mora da se bori ne samo sa njim, već i sa pomodarskom i zbunjenom građanskom javnošću i herojima koji se menjaju kao na traci.

Postoji još jedan put: Srbija vojno neutralna i svoja na svome, okrenuta miru, ali spremna da se i ratom odbrani. Za tako nešto Titovoj Jugoslaviji bili su potrebni moćna originalna nacionalna i politička ideologija (tada pronađena u bratstvu i jedinstvu, i socijalističkom samoupravljanju, danas bi to moralo biti nešto drugačije); čvrsta organizacija sa sposobnim liderom na čelu, zemlja dovoljno velika da bude autentičan i relevantan ekonomski, kulturni, sportski i svaki drugi prostor, široka mreža prijateljskih država i ne najmanje bitno – povoljna geopolitička situacija. Posmatrajući ga iz pogrešnog voza koji ubrzava, taj put sada se čini daljim nego ikad.

Ali i Srbiji i svetu treba promena nove vrste. Odavno napisan, udžbenik zapadne demokratije mangupi su pročitali, posebno rešenja s njegovog kraja i naveliko varaju. Varalice znaju da varaju, oni koje varaju znaju da ih varaju, i oni prvi znaju da ovi drugi znaju, i jedni i drugi misle da tako mogu unedogled, jer se kao jedinom alternativom preti – istočnjačkom vrstom moderne despotije. Ali ne može se više osuđivati “specijalna vojna akcija Rusije”, a svoje “preventivne intervencije” proglašavati za vrhunac međunarodnog prava. Ne može se žmuriti na politiku ognja i mača u Gazi koja je odnela više od 30.000 života civila i mirno saopštavati obaveštajna procena da pritom nije nanela ni ozbiljne posledice vojnoj strukturi Hamasa. Ne može se napasti Irak zbog izrade oružja masovnog uništenja pa posle reći – ups, pogrešili smo i nikom ništa. U pogledu ljudskih prava i koncepta demokratije uopšte, ne može se sprovoditi policijska represija nad onima koji protestuju zbog podrške svojih država neselektivnom targetiranju civila, hapsiti Džulijan Asanž što je skinuo veo tajne sa niza zločina, a fokus ljudskih prava stavljati na terminološku političku korektnost i izlaženje u susret egzotičnim seksualnim orijentacijama i identitetima. Ne može se porodici oduzimati pravo da vaspitava decu u skladu sa porodičnim vrednostima koje nisu zabranjene i insistirati samo na pravima deteta, a obaveze smatrati zlostavljanjem. I ne, ne može se Srbiji nametati kopanje litijuma, a od svojih zemalja graditi ekološka oaza. Konačno, ne može se svetu nametnuti da bira samo između dva modela – despotskog autoritarizma i koorporativne, vojno-industrijske demokratije. Bar ne zauvek, što ne menja činjenicu da u ovom istorijskom momentu – izgleda da može.

POVRATAK U SUROVU REALNOST

Naredno pitanje je – šta režim Aleksandra Vučića sve radi i šta tek planira da radi sa onim ljudima u Srbiji koji svoju zemlju i život vide drugačije od puta koji je režim odabrao i koji odluče da se demokratski bore za svoju viziju? Šta sledi – progon, zatvor, metak u leđa… Hoće li ovo biti zemlja slobode samo za ubice Slavka Ćuruvije?

Ruke su Režimu odvezane. Pisani Ustav i zakoni u Srbiji ne štite nikoga jer u stvarnosti važi samo ono što je izvesno da se sprovodi. Nepisani, ali stvarno važeći ustav Srbije danas ima samo dva člana, koji daju odgovor na sva pravna pitanja u našoj zemlji.

1. “Zakoni ne važe za pripadnike režima” i

2. “Pa šta”.

Zbog njih bezbednost građana Srbije, njihov život, sloboda, zdravlje, imovina, reputacija … vrede i postoje koliko i život nekog psa lutalice pored auto puta. Imaju ih dok ne zasmetaju, ili samo budu loše sreće i pogrešnom čoveku pređu put ili mu zatreba nešto njihovo. Ili dok ne postanu deo Režima, tada imaju sva prava i nijednu obavezu. Primera je previše da bi bili izuzetak. Ceo sistem bezbednosti i pravosuđa Režim je povezao u skladnu celinu koja obezbeđuje da pozivanje na pisani zakon i pravila zvuči kao znak ozbiljne socijalne neprilagođenosti. Ljudi koje i režimska i mejnstrim zapadna kultura podstiču da se fokusiraju samo na sebe, ne veruju u to dok im se ne desi. Onda očekuju pomoć od ljudi kojima se desilo isto, ili gore i ostavljeni su na cedilu, ili onih koji i dalje misle da se to dešava uvek nekom drugom i da treba da gledaju svoja posla. Režim zna za misao koja se pripisuje Bendžaminu Frenklinu – da oni koji slobodu privremeno zamene za bezbednost na kraju gube i jedno i drugo, i radi da bude tako. Olako prihvaćene novotarije, poput “Bolonje” ili “dualnog obrazovanja” čini sve da je ljudi ne znaju i da padnu u tu zamku.

DRŽAVNA, NACIONALNA I BEZBEDNOST MAFIJE

Pokojni prof. Vojin Dimitrijević je pre više decenija pisao o razlici između koncepta “državne” i “nacionalne” bezbednosti, objašnjavajući kako jedna štiti vlast, a druga naciju i njen interes, jedna interes partije, druga naroda. To je danas, prema viđenju koje vlada Srbijom, lažna dilema: država, vlast, Vođa i Partija su jedno. Ostali su psi pored puta. Poznat je taj koncept odavno i s vremena na vreme doživljava svoju renesansu. I ima svoj zakonit kraj. Ali možda je prvi put tom trojcu kao ravnopravan član dodata i mafija, kriminal. To bi mogao da bude autentični doprinos teoriji i praksi države i društva. Nekada su službe koristile kriminalce, danas kriminalci koriste Službu. Kako bi se, na primer, inače objasnilo da je kuća u Ritopeku u kojoj su vršena najmonstruoznija ubistva, prema dostupnim informacijama, bila pokrivena video-nadzorom bezbednosnih službi? Kada su kriminalci počeli da je koriste, čak je i put do nje asfaltiran javnim novcem!?

Sa neograničenim potencijalom praćenja svačijeg života, koji je omogućen eksplozivnim razvojem informatičkih tehnologija, i sa koncentracijom medijskog uticaja, današnje tajne službe i njihovi gospodari od svakoga mogu napraviti ljudsku nakazu ili heroja, prema potrebi. Pogotovo u društvu zbunjenom milionima protivrečnih informacija i sve češće nateranom da bira manje od dva zla, dok se u međuvremenu razlika između dobra i zla sistematski briše. Generacije kojima je još društvo plaćalo obrazovanje kroz studentske kredite koje nismo morali da vraćamo, imaju bar obavezu da mu uslugu vrate ovakvim upozorenjima i pokušajima da nešto u toku stvari promene. Iako smo svesni da smo sada nadjačani i realno bez uticaja.

Ali i onaj ko žudi za velikom moći, koliko god uspeo da je skupi, ima običaj da je precenjuje.

Misteriozno hapšenje – bar do daljnjeg

U trenucima dok ovaj broj “Vremena” ide u štampu, vest da je BIA “razbila još jednu špijunsku mrežu u Srbiji” i da je uhapšeno četvoro špijuna nije u medijskom prostoru odjeknula bar kao vatromet u Beogradu na Dan Republike Srpske.

Nije bilo vanrednih emisija na Pinku, Hepiju, Prvoj, RTS-u, nisu se obraćali Aleksandar Vučić i Aleksandar Vulin da pričaju o tome ko sve Srbiji i predsedniku radi o glavi, niti se Ana Brnabić klela da će i, ako treba, svojim telom da zaštiti Vučića i njegovu porodicu od svih tih domaćih i stranih špijuna, za šta se inače koristi svaka prilika.

Vest je objavljena na prorežimskim portalima – svi su koristili isti tekst očigledno sročen u nekom kabinetu Službe – a onda je nekako potonula. U Dnevniku na Televiziji Pink u ponedeljak u 15 sati ova, po definiciji, spektakularna informacija koja bi trebalo da vrišti na naslovnim stranama, pogotovu tabloidnih medija, bila je tek četvrta po redu, posle Micotakisove posete Vučiću, Ekspa i Đilasa kao Kurtijevog saradnika. Lakonski je pročitana, pa se prešlo dalje.

Interesantno je i da čitavog dana ni N1, ni Nova S, ni Danas nisu objavili ovu vest, makar ne može da joj se uđe u trag.

R.V.