Zamislite da morate sublimirati na par stranica novinskog teksta jednu nakaradnu društvenu pojavu, jednu vrlo dobro osmišljenu i uigranu organizovanu kriminalnu aktivnost, koja u Srbiji traje gotovo četrnaest godina i koju dobrano izučavate pune četiri godine. Ali, na drugoj strani, banke gospodare Srbijom. Sve institucije države su neposredne sluge poslovnih banaka, počev od Narodne banke Srbije pa do svih sudskih instanci.
Zašto je reč o organizovanom kriminalu? Jednostavno jer su se u radnjama koje su banke preduzimale od kraja 2005. do danas – a zovu se stambeni krediti u švajcarcima – stekli svi uslovi i sva obeležja krivičnih dela. Pogrešno se u stručnoj i laičkoj javnosti govori o sticanju nekakvog nezakonitog ekstraprofita od strane banaka. Ne, nije reč se ni o kakvom ekstraprofitu – reč je o sticanju protivpravne imovinske koristi, a za tako nešto se krivično odgovara uz obavezu vraćanja novčanih iznosa stečenih na taj nezakonit način.
Danas, dok se piše ovaj tekst, posle višednevnih pregovora od strane Predsednika države, najviših predstavnika Vlade Srbije, guvernerke Narodne banke Srbije, predstavnika korisnika kredita, te rukovodioca banaka, došli smo u najbizarniju mogućnu situaciju – banke pišu predlog novog lex specialisa. Apsurd da veći ne može biti. Odmah nakon što je juče objavljena ta vest u sredstvima javnog informisanja, na društvenim mrežama pojavio se sjajan komentar: „Zamislite da u Meksiku narko-kartel donosi zakon o legalizaciji narko-tržišta.“
Svaki komentar je suvišan.
ISKUSTVA IZ EVROPSKE UNIJE I REGIONA
Prevara zvana kredit u švajcarskim francima nije Evropski izum. Naime, još 1980. u Australiji plasirana je ta vrsta kredita, sa nižom kamatnom stopom od njihovog dolara, gde su finansirani farmeri u toj zemlji. Banke su unapred znale za prevaru, to su najviši službenici banaka priznali na tamošnjem sudu. Vrhovni sud Australije ukinuo je tu vrstu kredita i naložio obeštećenje. Celokupan bankarski aranžman je i danas predmet proučavanja na Univerzitetima u Melburnu i Sidneju. To naši „čuveni“ profesori Danica Popović, Hasan Hanić i Boris Begović ne znaju ili neće da znaju. U današnjem elektronskom dobu, to se saznaje jednim klikom na tastaturi.
Početkom dvehiljaditih, ista prevara stiže i u Evropu. Proizvod se plasira u 14 evropskih zemalja. U 13 zemalja ili presudama vrhovnih sudova ili donošenjem posebnih zakona, ugovori u švajcarskim francima se stavljaju van snage, proglašavaju ništavnim pravnim poslom koji se ima smatrati da nikada nije ni nastao. Ili se takozvana valutna klauzula u švajcarcu proglašava ništavnom. Jedino je ostalo nerešeno „kod nebeskog naroda“. Prvo to čine zemlje savremene zapadne demokratije gde je plasman tih kredita minoran, marginalan i sveden na statističku grešku. Tu su Španija, Italija, Austrija, Francuska, Nemačka i Island. Sudovi tih zemalja nisu imali nikakvu dilemu i proglasili su ugovore o kreditima u švajcarskom franku nezakonitim. Na Islandu i u Francuskoj, bankari su hapšeni i krivično odgovarali. U Grčkoj je sud u kolektivnoj tužbi pravosnažno poništio ovu vrstu ugovora protiv Eurobanke. Inače, u Srbiji su kod iste te banke zakoniti ugovori…
Većina kredita je plasirana u zemlje istočne Evrope, zemlje tranzicije ili mlade članice Evropske unije. Nakon što korisnici kredita počinju da dobijaju sporove pred sudovima tih zemalja, Mađarska, Poljska, Rumunija i Hrvatska donose posebne zakone. Čak i Crna Gora. U Bosni i Hercegovini ti ugovori na sudovima proglašavaju se apsolutno ništavnim i Addico banka preostalim korisnicima nudi diskont od 30 do 90 odsto.
ŠTA SE DEŠAVA U SRBIJI?
Ovu vrstu ugovora u Srbiju uvozi direktno iz Beča Mlađan Dinkić, tadašnji ministar finansija, 12. septembra 2005. godine, obraćajući se iz Austrije sa konferencije za štampu posle sastanka sa rukovodiocima tadašnje HVB banke. On ih tada na veoma afirmativan način promoviše, obećava najniže kamate i rate i konačno subvenciju države. On ih naprosto „gura“ u Srbiju i ti krediti postaju dominantni od 2006. sve do 2009. Agresivnom kampanjom i neviđenom lojalnošću to radi, kao što je poslovne prostore bivših SDK i ZOP gurao u nezakoniti posed već pomenutoj Eurobanci kojoj daje ekskluzivitet isplate stare devizne štednje – da se ne vraćamo na priču prethodnih akcionara i depozita u Moskvi. Ti ugovori su jednostavno morali biti plasirani, to je prošle godine izjavio tadašnji guverner Jelašić, opisujući tu situaciju: „Da ih nisam odobrio, visio bih na šljivi.“ Ali ta činjenica ga ne abolira od odgovornosti, mada je on i u sredstvima javnog informisanja stidljivo i šturo upozorio na rizike uzimanja takvog kredita. Ko je u obavezi da baš taj dan bude pred televizorom i čita baš te novine? Njegova je funkcija bila kao čelnika centralne banke da u okviru svojih zakonskih ovlašćenja izvrši nadzor i zabrani plasman spornih ugovora. Isto ono što će uraditi njegov naslednik guverner Šoškić, koji će 2011. godine ukinuti kredite u švajcarcima.
I tu dolazimo do pravnog nonsesa. Ukinuti su ugovori o stambenim kreditima u švajcarcima, kao nezakoniti, ali to ne važi za korisnike od 2006. do 2009. Ta Odluka Narodne banke mora da se primenjuje i na njih iz najmanje dva osnovna razloga. Ugovori su dugoročni, višedecenijski, nisu izvršeni, nisu ni počeli da se izvršavaju „po bančinim obračunima“. Drugo, Zakon o zaštiti od diskriminacije ne dozvoljava da se ovih 30.000 korisnika stavlja u svojevrsni „pravni geto“.
Bez obzira što 19. marta 2007. Nacionalna banka Švajcarske zvanično saopštava, preko člana svog Odbora Jordana Thomasa, da: „Što je niži kurs franka, to je veći rizik investitora koji ulaze u nove poslove. Nagla apresijacija franka će dovesti do velikih gubitaka. Nisam siguran da su svi učesnici na tržištu svesni ovog rizika.“
Narodna banka Srbije ćuti, poslovne banke svojom agresivnom kampanjom prosto teraju na uzimanje ovih „bogom datih kredita“. Ili ucenjuju na način da samo njih možeš da dobiješ jer „nisi kreditno sposoban za kredite u evrima“. O kakvoj se tek tu podvali radi. Korisnici traže evre jer se stanovi plaćaju u evrima, a banke te teraju da uzimaš franke. Nažalost, šalterski službenici, a i oni u višoj hijerarhiji, takođe nemaju saznanja jer nisu u obavezi da prate sajt Švajcarske nacionalne banke ili Međunarodnog monetarnog fonda, koji 7. juna 2007. saopštava i „upozorava da treba dobro paziti na carry trade u švajcarskim francima, pošto nagla apresijacija ove valute, izazvana iznenadnim razvojem te vrste trgovine, može delovati štetno na ekonomije koje se u velikoj meri zadužuju u francima“.
Država, dakle, umesto da preko centralne banke ukine nezakonite kredite, ona pušta da banke rade šta god im je volja. Banke nezakonito i jednostrano menjaju kamatne stope, nezakonito naplaćuju troškove obrade kredita, i ako su oni svi sadržani u efektivnoj kamatnoj stopi, nezakonito prave ugovor o osiguranju kredita sa državom, a teret plaćanja premije prebacuju na korisnike kredita, nezakonito primenjuju valutnu klauzulu i slično. Jedan korisnik kredita nedavno je izjavio da su kod ovih kredita zakoniti jedino ime i prezime i datum zaključenja ugovora.
ŠTA RADE SUDOVI U SRBIJI?
Sudovi doprinose agoniji korisnika, ništa ne radeći, slabo radeći, sporo radeći, namernom nezainteresovanošću ili iz neznanja. Ali zato banke ne sede skrštenih ruku – Trećem osnovnom sudu u Beogradu, Apelacionom sudu u Beogradu i Vrhovnom kasacionom sudu (samo su oni priznali) nude ugovore o kreditima sa posebnim pogodnostima. Po zakonu, oni nisu ovlašćeni da potpisuju takve ugovore. Tako se suđenja zakazuju na pola godine ili godinu, prvostepeni postupak traje šest godina i slično. Međutim, nešto se ipak moralo desiti. Posle toliko godina suđenja došlo se na najvišu sudsku instancu. Vrhovni kasacioni sud.
PROTEST KORISNIKA KREDITA ISPRED VRHOVNOG KASACIONOG SUDA
Protest počinje 21. marta 2019. sa jednim jedinim zahtevom: da najviši sud radi svoj posao po zakonu i donese konačan načelni pravni stav vezano za ugovore o stambenom kreditu kao što su to sve države u okruženju i u Evropi donele, ali i Evropski sud pravde u Luksemburgu i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu. Ništa više i ništa manje. Pre toga su pravosnažno sudskim putem raskidani ugovori, pravosnažne su presude o troškovima obrade kredita, pravosnažne presude o troškovima osiguranja kredita, postojale su i dve pravosnažne presude o poništaju valutne klauzule. O nezakonitoj kamati da se ne priča, to je davno završena sudska stvar. Tražio se konačan stav, radi ujednačavanja sudske prakse i jedinstvene primene prava, a dobio se pingpong pravni stav.
Pravni stav koji to u stvari i nije, nego nekakav kompromis, politička odluka ili, što je najgore, najviši sud je sebi dao za pravo i da bude u delu zakonodavac, pa je odlučio i o onom što niko nikad pred nijednim sudom u Srbiji nije tražio, a to je konverzija u evro valutu. Pa valjda postoji Zakon o obligacionim odnosima koji predviđa koje su posledice ukidanja valutne klauzule – koja to u suštini i nije, nego finansijski derivat, ali to tek sudije ne bi shvatile još za narednih deset godina. Dogovor pre protesta je bio samo pravni stav, bez pregovora sa sudijama i političkim partijama. Ali ne lezi vraže, eto nam i predsednika Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, eto nam predstavnika svih političkih partija u Srbiji i, na kraju, eto nam i predsednika države.
I tu kreće fijasko. Bankarska mafija i njihovi plaćeni lobisti – profesori fakulteta i predstavnici nekih (ne)vladinih koalicija – započinju spinovanje da bi im i političari pozavideli.
Korisnici kredita ne traže od države nijedan dinar. Traže da im se vrati nezakonito oduzeta imovina (novac) od banaka jedino i isključivo i na osnovu sudskih presuda.
To što država hoće da pomogne banke, to je njen problem, jer možda oseća grižu savesti kao saučesnik u ovim kriminalnim radnjama. To što se nude neki procenti od 30 odsto te da država učestvuje sa 10 odsto su populističke i neprihvatljive ponude. Banke treba da postupe po zakonima i presudama i bez dotacije države vrate najmanje 76,70 odsto ukradenih para, jer je to zbir po svim osnovama pravosnažnih presuda u Srbiji. Ni više ni manje i ne po lex specialisu, nego po postojećim zakonima.
Nezavisna stručna javnost, koju nažalost izgleda danas čine samo advokati u pravnoj struci i pokoji nezavisni ekonomista, frapirana je pravno-ekonomskim stavom suda. Sud će utvrđivati visinu kamate, piše u zakonu u tački 3, stav 2, pomenutog pravnog shvatanja najviše sudske instance.
Tako kolega Tihomir Hrnjak kaže: „Vrhovni kasacioni sud je imao pred sobom ANTINOMIJU koju je, po mom mišljenju, optimalno dobro sanirao kao održiv kompromis. Suočeni smo sa posledicama spekulativnih valutnih transakcija jer se na međunarodnom nivou kolateralna šteta/korist od spekulacija sa kursom CHF meri u desetinama milijardi USD. U okvirima (male) Srbije, postupajući radi pojedinačnih slučajeva, VKS je pošao od NAČELA JEDNAKOSTI DAVANJA i celokupan pravni rezon zadržao u okvirima ovog načela. Poslednje dve tačke su socijalne mere, u svojoj prirodi nepravničke, i one će deliti pravnu sudbinu održivosti prethodne tri tačke.“
Na kraju da podsetimo čitavu javnost: osnovna načela obligacionog prava su u rangu ili pandan osnovnim ljudskim pravima i slobodama. Ona su imperativne, prinudne prirode. Samo ih primeniti treba.
Autor je advokat
