Srbija je naša i vaša kuća

Kako subota, ova što prošla, bila baš vruća, novinar „Vremena“ stane u park u’vati malo ‘lada, osmotri bivšu saveznu skupštinu od preko puta, iliti zgradu što se sad zove Dom narodne skupštine. Novinar sagleda da fasada u neki zastori i veliko renoviranje, kad, u to osmatranje, priđe mu jedan čovek u te godine, pita, Gde je autobus. Da nije iz dijasporu, jok, iz Jagodinu, došli na ekskurziju, ne zna ‘de mu je autobus, bivši policajac, Radmilo Bogdanović mu bio načelnik, sad za sve načelnik Palma.

Onaj Palmin ode dalje traži autobus, novinar pređe ulicu, stane se penje uz one široke skupštinske stepenice, kad, što ti je rođeni istraživač, sa leve strane od ulaza opazi čoveka sa torbu, neki materijali u ruci. Pred crvenu tepih stazu stade taj „audi“, izađe ministar dijaspore Srećković, Onaj čovek pokuša da ga fotografiše, neuspešno, ministar utrča u Skupštinu. Čovek se vrati na mesto, uze se predstavi, kaže novinaru, on je Milan Aksentijević, general u penziji, živi u Sloveniji. Izabran od 17 društava za delegata, ali je Ministarstvo verifikovalo drugog, nekog Todorovića, koji ima podršku samo 14 društava. Iako rekli da se neće mešati u izbor, izabrali delegata sa manjom podrškom, zato doš’o, smatra da samo Skupština dijaspore može da verifikuje izbor, kaže koji je kandidat pravi, koji ima veću podršku, a on ima veću podršku. Ali ima problem, ne daju mu da uđe u Skupštinu.

Im’o general još kaže, da izbor delegata ne može bude pašina želja, ali sat je otkucav’o, novinar krenu u dalje zadatke. Samo što se udalji, generalu priđoše trojica uniformisanih policajaca, policijski ga zamoliše da napusti lice mesta.

PREDSEDNICA DO PREDSEDNIKA: Reporter dođe do ulaza u Skupštinu, uze potvrdi akreditaciju, jedan službenik ga odgovorno štiklira, službenica, što sa njim činjaše par, još odgovornije dodeli specijalnu kesu Ministarstva. Ne časeći časa novinar istraživački zaviri u kesu, kad tamo, govor Ministra, u pisanu i elektronsku formu. Kad prođe sve to novinara mlade službenice odgovorno usmeriše dalje, sve do galerije Najsvečanije Skupštinske sale. Osmotri ozgo, za predsedavajućim astalom lično i u sredini ministar Srećković, u prve klupe već ministri, Obradović, Bradić, Čiplić, Marković, tu i Đelić, 45 delegata dijaspore na mestu, prisutni i predstavnici diplomatskog kora. Kad se nadade aplauz, u najsvečaniju salu najsvečanije stupiše predsednik Tadić et Sva u belo predsednica Skupštine Slavica sa svoja dva prezimena. Sedoše u klupu sa ministar Marković, eto ti, kad se novinar uz’o istraživački pita šta je sa njim, i ministra Dačića, dobi mesto u klupu sa Predsednik, ali između njih, takav raspored i taj protokol, seđaše Predsednica sva u belo Slavica.

Sa galerije se javi hor, bi himna, sve ustade, sve prihvati, Srpske zemlje, srpski rod, najbolje se otpeva predsednica Slavica, ali ceo tekst, da se zabeleži, istera jedino ministar Srećković. Kad to bi, Ministar se prekrsti pa uze čita Onaj podeljeni govor, Gospodine predsedniče Republike, gospođo predsednice Skupštine… Danas se na jednom mestu okupio državni vrh Srbije i demokratski izabrani predstavnici našeg rasejanja iz celog sveta… Danas postavljamo temelj za odgovornu i dugoročnu politiku od koje će koristi imati i Srbija i svaki naš čovek ma gde živeo. Tu ministar uze pauzu, i najavi gospođu predsednicu Skupštine.

Za govornicu stade Sva u belo Predsednica, otvori predsedničku fasciklu, Želim vam srdačnu dobrodošlicu… želim vam uspeh u radu. Čitanja se ispočetka prihvati ministar, Gospodine predsedniče Republike, gospođo predsednice Skupštine, zameniče predsednika Vlade, kolege članovi Vlade, vaše ekselencije, vaše preosveštenstvo, poštovani delegati Skupštine dijaspore i Srba u regionu… Sad ministar, naglašavajući reči koje su bile odštampane u boldu, pročita ceo govor, Današnja Srbija jeste moderna i demokratska zemlja koja poštuje međunarodno pravo i kojoj je upravo poštovanje međunarodnog prava glavni argument za legitimizovanje sopstvenih državnih i nacionalnih interesa… Pročita čet’ri strane, dođe do pete i završne, dođe do samog kraja, Jedan kratak slogan nametnuo se kao moto rada Ministarstva za dijasporu: Srbija je vaša kuća! Imam čast i zadovoljstvo da najavim domaćina naše i vaše kuće, predsednika Srbije, gospodina Borisa Tadića.

Javiše se aplauzi, predsednik se predsednički prikopča, predsednički pristupi govornici, reče da mu je čast da se obrati, reče da se Srbija konsoliduje na svim frontovima i linijama. Predsednik stavi naočare, nastavi, ali da novinar ne bi improvizov’o, boji loše čuo, evo šta Predsednik, po sajtu Vlade, rek’o, Srbija ima legitimno pravo da vodi nacionalnu politiku… Svi koji su mislili da će evropska Srbija odustati od zaštite svojih nacionalnih interesa nisu bili u pravu, jer moderna Srbija danas štiti svoje nacionalne interese. Srbija nikada neće dovesti u pitanje integritet susednih država, ali moramo uzeti u obzir činjenicu da Srbi žive i u tim državama, i Srbija ima obavezu da štiti njihov nacionalni i kulturni identitet. Srbiji pravo na zaštitu nacionalnih interesa i identiteta Srba daje upravo činjenica da je na svojoj teritoriji omogućila svima da neguju sopstveni identitet, i to po daleko naprednijim standardima nego u mnogim zemljama EU… Predsednik jošte, a što ne bilo na taj sajt, ali novinar bio vredan pa pribeležio, rek’o da Srbija uvek, vodeći politiku u današnjem vremenu, mora misliti na one koji dolaze, i da je to centralna tačka naše državne i nacionalne politike. Predsednik je izrazio i ličnu zahvalnost dijaspori, jer ne zna da je to neko na njegovom mestu pre njega učinio, na ekonomskom patriotizmu, rekavši da je samo prošle godine skoro pet milijardi dolara ušlo u zemlju preko doznaka, te da je najsolventniji i najstabilniji deo naše ekonomije upravo naš narod koji šalje devizne doznake svojim porodicama.

PREDSENIČKI BONTON: Nastupiše aplauzi, sve ustade, Predsednik sede, to uze traje, svi su stajali i aplaudirali, a predsednik je to po svakom bontonu skromno i predsednički odsedeo. Onda se sa galerije javi hor i orkestar, bi Tamo daleko, svi prihvatiše, Tamo je selo moje/ Tamo je Srbija… Sve bi u pesmi, pevala je Sva u belo Predsednica, sve gledajući u stropove pev’o je i Predsednik, samo je Prvi potpredsednik Zamenik predsednika Vlade koaliciono, i neka bude milo, bio u pogledavanju na Predsednika. Bi kraj pesme, Živela Srbijaaa, Predsedniku osta pogled na balkoni, sve u sali diže glave u balkone, Predsednik klimnu i javi se gore horu i orkestru, ko da je, d’izvinite, iza prvih violina opazio kolegu Živkov Ljubu koji se ka’no spremio za audijenciju.

I to bilo to od rada Svečane sednice Skupštine dijaspore, sve pređe u jednu mnogo veliku i mnogo svečanu salu gde bio koktel. Nacionalni ansambl „Kolo“ stade u ćoše, udariše po muzičku tradiciju većine i manjina, gosti priđoše nekolikim velikim i sa stopicu čašama u kojima, u taj led, behu čokanjčići – na kojima uz ćirilični natpis „Srbija je vaša kuća“ beše nacrtana kuća sa crveni krov, žuti zidovi i zelenu okućnicu – sa rakiju šljivovicu i rakiju kruškovaču. Nazdraviše Đelić i Dačić, pridruži se Sva u belo Predsednica, rastrča se folklor sa neko kolo šareno. Novinari se dali u pos’o, svi se dali u izjave, jedino se Dačić i Predsednica, zajedno i po partijskoj liniji, dadoše u povlačenje.

I novinar uđe u taj pos’o, u’vati da ministar Srećković kojekude i kamerama jošte jednom čita Onaj govor, Srbija je danas moderna i civilizovana zemlja, koja hvata korak sa modernim svetom, ali imamo svoje državne i nacionalne interese i želimo da ih kažemo i da se za njih borimo, svim međunarodno priznatim pravnim sredstvima… Ali nije ni novinar „Vremena“ mimo sveta, priđe jednom od delegata koji bi, bar po godinama i fizionomiji, mog’o biti zanimljiv sagovornik. Miloš Stefanović, delegat za Veliku Britaniju i Severnu Irsku, 38 godina, rođen u Beogradu, otiš’o u Englesku ‘91, tamo završio fakultet, doktorir’o, radi u velikoj Američkoj banci. Za njega lično najveći uspeh ove Skupštine je taj što je uspeo da razmeni kontakte sa većinom delegata, jer njega ne može Srbija da nauči šta može da uradi u zemlji u kojoj živi, već neko ko živi u Americi, Švedskoj, Australiji, i ko se suočava sa sličnim problemima. Zato je važno da se međusobno povežu i bolje komuniciraju.

Miloš drži i da je tih pet milijardi koje stižu u zemlju nebitan parametar, te pare će dolaziti u Srbiju bez obzira na ovu skupštinu, lično ne zna, nema predstavu kako će ova skupština funkcionisati, kakav će značaj imati u Srbiji i van nje, ali važno je bolje povezivanje dijaspore i Srbije, delegati ne treba da predstavljaju sebe, već da se donesu rešenja koja su dobra za sve.

Ministar Srećković je i dalje u kamere citir’o sam sebe, deo delegata i gostiju pređe u salu za taj ručak. Snađe se i reporter „Vremena“, sede za jedan od stolova, tanjir na mestu, viljuške ‘volike, noževi ‘voliki, jbt. k’o u vreme cara Dušana, kad smo ono imali prve i najveće viljuške. Bi to predjelo, da se kaže posno i ukusno. Bi voda, vino sa „etiketu“, konobara za svaki sto po dvojica, otpiješ gutljaj, eto konobara da dotoči, reporter zabeleži da je po toj liniji i frontu Srbija načisto konsolidovana. Do čorbe se svako mog’o dva puta opiti, reporter odoli. Bi i čorba, novinar izjede čorbu, zahvali se na daljem meniju. Uze izlazi, napolje, na taj ulaz, sekretar Skupštine Odalović, sav i ceo u neka objašnjenja i ostalu konsolidaciju.