Nekadašnja vladajuća partija počela je polako da se deli na one koji jedinu šansu za opstanak vide u što bržem odricanju od Miloševića i na one koji smatraju da je za novog Slobu isuviše rano, pogotovo u trenutku kada se on, po njihovom mišljenju, tako dobro drži u Hagu i "brani svoj narod". Dele se zatim i na one koji smatraju da socijalistima ama baš sve (osim njih samih) na političkoj sceni Srbije ide na ruku, ali i na protivnike teze po kojoj izbore ovde nikada ne dobija opozicija, već ih samo gubi vlast svojom glupošću i pohlepnošću, što ovdašnji socijalisti valjda najbolje znaju
I jedni i drugi sedeli su prošle nedelje kraj slike Slobodana Miloševića i govorili – „mi smo SPS – majke mi!“. Oni u hali Pionir, njih nešto manje od dve hiljade, tvrdili su da je njihov skup zapravo 6. vanredni kongres SPS-a i da im je tog dana Milošević (koga i dalje vole i kome se i dalje zaklinju u lojalnost, ali onako kritički i sa distancom) postao doživotni počasni predsednik stranke, a Branislav Ivković novi lider. Oni na Studentskom trgu, u zvaničnom sedištu SPS-a, tvrdili su da im je Milošević i dalje pravi predsednik (iako se sve ređe trzaju na njegov „daljinski“), dokazivali su da se u Pioniru na dan koji se u crkvenom kalendaru označava kao praznik Duhovi održava fantomski i nelegalan skup zbog koga će biti posla za advokate, obećavali da pravi kongres sledi tek krajem septembra i da je Branislav Ivković lažni predsednik, proizveden u nekoj DOS-ovoj laboratoriji.
Na Studentskom trgu pomno su inače pratili šta se dešava u hali Pionir. Unutra je bilo njihovih „insajdera“ i posmatrača prerušenih u „Banetove delegate“. Neki od njih redovno su javljali preko mobilnog dokle se stiglo, kako izgledaju kongresni materijali, da li se dele olovke i upaljači, šta govori Bidža, da li se Bane Ivković već uživeo u ulogu „šefa“ i zaputio ka Evropi i članstvu u Socijalističkoj internacionali i ima li nekog novog Uroša koji broji glasove. Svima je laknulo kada se od otcepljenog krila SPS-a u toku kongresa otcepio i akademik Mihailo Marković, razočaran tvrdoglavim insistiranjem Branislava Ivkovića da postane novi partijski lider. Ivković je kasnije objasnio da nije mogao da se „skloni“ jer bi u slučaju odbijanja kandidature sala koju je on napunio ostala prazna. Posle odlaska akademika Markovića, ispraćenog pomalo podrugljivim povicima „Bane, Bane“, izveštaji iz Pionira su se proredili. Po onima sa Studentskog trga, to više nije bio skup od koga bi trebalo strepeti.
BATIĆ BIRA PREDSEDNIKA: Razloga za strepnju na obe strane, ipak, ima. Bez obzira na to što oba krila u SPS-u trenutno viču „mi smo oni pravi, majke mi“, lako bi moglo da se dogodi da novog predsednika ove stranke umesto članstva i učestalih kongresa „izabere“ srpski ministar pravde Vladan Batić. Njegovo ministarstvo moglo bi se ponovo osetiti pozvanim da (kao svojevremeno u slučaju Socijaldemokratije) presudi kome pripada pravo da koristi ime, ružu, poslaničke mandate i, naravno, preostalu imovinu SPS-a. Branislav Ivković odbija svaku pomisao o tome da je on lider tek jednog „otcepljenog krila SPS-a“ i ističe da razloga za bilo kakvu arbitražu nema jer je za predsednika izabran na kongresu koji je navodno sazvan na potpuno statutaran način. U SPS-u sa Studentskog trga podsećaju, međutim, da je Ivković pre nekoliko meseci isključen iz stranke i da iza upravo održanog kongresa ne stoji većina članstva. Dosovske vlasti mogle bi se dakle opredeliti da jedno krilo pocepanog SPS-a proglase za legitimno ili da pribegnu logici koja kaže – toliko volimo ovako nemoćne socijaliste da je šteta što ih nema duplo.
Možda je upravo vest da bi Batić mogao definitivno da presudi da li će Slobodan Milošević biti stvarni ili samo počasni predsednik SPS-a uticala da najpoznatiji haški pritvorenik ovih dana produži bolovanje i ne pojavi se u sudnici zbog povišene temperature. Na povišenu temperaturu mogla je da utiče i ona Miloševićeva slika ispred koje se u Pioniru u nedelju skandiralo – „Bane, Bane“.
Stvari sa socijalistima nisu baš tako jednostavne, a odluka o tome ko ima prava da ubuduće vodi ovu firmu koja je svojevremeno politički bankrotirala nije baš tako beznačajna za razvoj političkih prilika u Srbiji. Od 37 poslanika koliko SPS trenutno ima u Skupštini Srbije Ivković, izgleda, zasigurno kontroliše njih šest, dok je 31 espeesovac potpisao neku vrstu zakletve da će i dalje nastupati za onaj SPS čiji je predsednik u haškom zatvoru. Eventualna odluka da Ivkoviću pripadne sve, a ne samo ono što je otcepio od svojih bivših partijskih drugova, mogla bi da osigura bokove srpskoj vladi i donese joj trajniju stabilnost. Naravno, pod uslovom da Ivković pristane da glumi opoziciju. Sumnju da on to već čini i da je „dosovski pulen“ ne izražavaju samo njegovi politički protivnici sa Studentskog trga. Takvu sumnju izrekao je ovih dana i sam Mihailo Marković, koji je prethodno odradio veliki posao u pripremi kongresa otcepljenja. Marković je insistirao na sloganu „povratak bazi“ i bio ubeđen da je pripremao „kongres demokratizacije“ stranke, da bi na kraju gorko zaključio da je, izgleda, pre u pitanju „kolaboracija“ Ivkovića s dosovskim vlastima.
Činjenica koju je teško osporiti jeste da Ivkovićev SPS zaista prilično lako „probija“ sve medijske blokade i bez mnogo muke stiže do glasila koja dosad nisu baš bila preterano naklonjena socijalistima. Na te iste stranice njegovi protivnici iz nekada iste stranke dospevaju tek ako se posumnja da su, dok su bili na vlasti, bili dugoprsti ili ako se ispostavi da su preko računa u švajcarskim bankama ostvarili ideal o „bogatim socijalistima“. Upravo održani kongres Ivkovićeve frakcije nije po glamuroznosti ličio na nekadašnje kongrese ove stranke održavane u Centru Sava, ali i pored toga za njegovu organizaciju bilo je neophodno potrošiti prilično novca. Nekada se za kongrese SPS-a (dok su bili državna partija) trošilo između 500.000 i 750.000 eura. Skup održan prošle nedelje u Pioniru bio je možda deset puta jeftiniji. I pored toga bilo bi zanimljivo videti odakle dolaze bogati sponzori.
NIKO KAO BANE: Šta god ko mislio o reformskim kapacitetima Branislava Ivkovića, njemu bi se moralo priznati da je u dobroj meri razmrdao SPS koji se već drugu godinu bezuspešno krpi od poraza, bez rukovodstva kadrog da se reformiše i rehabilituje ili čak ozbiljnije suoči makar i s prošlošću ove partije (priča o budućnosti još je daleko). Ivković je prvi otvoreno pokazao želju da postane šef stranke umesto Miloševića čime je narušio postojeću ravnotežu uticaja unutar SPS-a i jedinstvo koje se održava na prilično neiskrenim osnovama – mnogi bi da naslede utamničenog šefa, ali svi znaju da on na tom mestu ne želi da vidi nikoga koga nije lično stvorio i zato neprekidno predlaže i po pet puta reciklirane kadrove koji će verno tumačiti njegovu volju. Tako je Ivkovićeva inicijativa da se održi vanredni kongres, na kome je on želeo da se promoviše za predvodnika navodno „liberalnog“ partijskog krila, najzad naterala rukovodstvo stranke da pronađe nekakvu protivigru i pokuša da spreči ubrzan raspad SPS-a. Odluka (doneta teška srca jer podrazumeva prilično neizvesne unutarpartijske izbore na svim nivoima) da se u septembru ide na vanredni kongres smirila je dobar deo članstva kome je smetala dosadašnja defanziva, ali koje i dalje ne zna da li je za SPS bolje da u velikoj Miloševićevoj senci (u kojoj godinama ništa nije moglo da izraste) potraži možda novog lidera ili ne. Na Ivkovićev pokušaj da se pohvali akademikom Markovićem odgovoreno je kolektivnim prihvatanjem stranaka Milorada Vučelića i odbeglog julovca Aleksandra Vulina pod okrilje SPS-a. Obe po principu – nema previše koristi, ali bar nema ni štete.
TELEFONIRANJE: Na ovu iznenadnu samoinicijativu rukovodstva stranke Slobodan Milošević je iz Haga reagovao prilično ljutito. Odbio je ideju o kongresu u septembru, kao i o prihvatanju Vučele koji je svojevremeno „izdao“ njega i Vulina koji je „izdao“ njegovu suprugu. Kada je video da GO stranke ipak namerava da takve odluke usvoji, tražio je da se iz SPS-a isključe Ivica Dačić i Zoran Anđelković koji su, izgleda, prednjačili u zalaganju za oba predloga. Prethodno, više od 40 dana iz Haga nije nazvao Mirka Marjanovića kome je pre pet meseci poverio da vodi SPS dok je on odsutan, što je takođe protumačeno Miloševićevom ljutnjom. Ni prošlog petka u vreme održavanja sednice GO-a stranke nije potegao telefon da lično objasni zašto Dačić i Anđelković moraju biti isključeni. Prepustio je da to za govornicom učini Bogoljub Bjelica, što znači da ni sam nije previše verovao da će njegov predlog proći. Podržalo ga je samo šest članova GO-a. Nekoliko dana kasnije prisetio se Marjanovićevog telefona, javio se da poruči kako priznaje odluke rukovodstva, da osuđuje kongres otpadnika i da ostaje uz socijaliste kojima je i dalje predsednik, i to ne počasni, nego stvarni. Ni u Hagu, gde upravo „slavi“ godišnjicu boravka, on se ne odriče politike i partije koju je ostavio bez ideoloških saveznika i simpatizera i s teškim nasleđem u vidu sopstvenog imena koje nije lako ni odbaciti ni zadržati.
Nekadašnja vladajuća partija počela je polako da se deli na one koji jedinu šansu za opstanak vide u što bržem odricanju od Miloševića i na one koji smatraju da je za novog Slobu isuviše rano, pogotovo u trenutku kada se on, po njihovom mišljenju, tako dobro drži u Hagu i „brani svoj narod“. Dele se zatim i na one koji smatraju da socijalistima ama baš sve (osim njih samih) na političkoj sceni Srbije ide na ruku, ali i na protivnike teze po kojoj izbore ovde nikada ne dobija opozicija, već ih samo gubi vlast svojom glupošću i pohlepnošću, što ovdašnji socijalisti valjda najbolje znaju. Ima ih i koji se raduju zbivanjima u vladajućoj koaliciji, ali i onih koji uočavaju da će se pojavom prave opozicije iz redova novih vlasti ispuniti čitav politički prostor u kome će biti sve manje mesta za one što sada u parlamentu samo statiraju kao poželjna opozicija i to u periodu privatizacije, ekonomskih reformi i najavljenih socijalnih rezova.
Pre ili kasnije, ovde će biti ozbiljnog posla za neke socijaliste. Teško za ove što neprekidno viču „majke mi“, ili „banke mi“.
Pojedini socijalisti (oni sa adresom na Studentskom trgu) tvrde da u njihovoj partiji trenutno vlada demokratska atmosfera na kakvu se teško može naići u ostalim strankama. Sada kada je Milošević daleko, ne postoji niko ko članstvu može da nametne neku ideju i očekuje bespogovornu reakciju. Sednice GO-a stranke traju, na primer, i po desetak sati kako bi svako ko želi imao priliku da kaže ono što misli. Sve se verovatno zasniva na principu da u partiji koja je polomila zube sada ima neuporedivo više prostora da jezik slobodno radi. Nedavno je iz vrhova stranke došla ideja o potrebi da i SPS uvede svoju stranačku krsnu slavu. Predlog je začas prosto oduvan žestokom reakcijom mnogih opštinskih odbora. Bilo je i ciničnih komentara – hoće li se za slavu odabrati svetac Sveti Slobodan Haški ili možda Vidovdan, kada je Milošević poslat u Hag (u samom Hagu taj dan je ove godine neradni).
Kao dokaz demokratičnosti partije i činjenice da Miloševićev daljinski upravljač iz Haga ima sve slabije baterije uzima se i nedavni izbor šest potpredsednika stranke. Milošević je, naime, izdiktirao imena šestoro ljudi koji su po njemu imali da zauzmu ove pozicije. Glasanjem unutar GO-a došlo se do četvoro potpredsednika koji su dobili ubedljivo najveći broj glasova (Ivica Dačić, Dušan Bajatović, Branko Ružić, Oskar Kovač). Nijedan od njih nije bio na Miloševićevoj listi. Da bi se napravio neki kompromis i bar donekle zadovoljio šef u Hagu, na još dva potpredsednička mesta postavljeni su i funkcioneri sa njegove liste – Bata Živojinović i Slavica Đukić-Dejanović. Kada je saznao za sudbinu svojih predloga, Milošević je navodno okrenuo telefon i rekao da se slaže sa svim odlukama.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
