Spor koji ostaje

Pre oko dve decenije zastupao sam Srbiju (u početku Srbiju i Crnu Goru) pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Jedan od predmeta je bio spor protiv NATO država. Ovih dana se ponovo mnogo govori o NATO bombardovanju. To više nisu rasprave koje vode do oružanih sukoba ili pravnih sporova, ali razlike u mišljenju ostaju. Ostaje i traganje za istinom. Sporovi u Hagu su započeti još u vreme Miloševića, pa su nastavljeni nakon promena u Srbiji – tada sam i ja dobio svoju ulogu. Počelo je sa pitanjem nadležnosti u sporu protiv NATO zemalja. Jedan od ciljeva našeg pravnog tima je bio da se posle ratne egzaltacije stupi na teren pravne normalnosti, da se postave principi u pogledu nadležnosti koji bi se primenili i u sporovima protiv Bosne i Hercegovine i Hrvatske, te da se postmiloševićevska Srbija percipira kao normalna evropska država.

Ovih dana sam ponovo pročitao uvodni deo mog izlaganja u sporu sa NATO-om. Ovaj tekst naravno nije neutralna analiza, već izlaganje pravnog zastupnika jedne od strana u sporu. No nastojao sam da se držim onoga što sam verovao da je istina – i što bi i Sud mogao da prihvati kao istinu. Možda ti spisi mogu danas dati skroman doprinos sagledavanju prošlosti. Izostavljajući fusnote, citiraću prve pasuse sa rasprave u Hagu održane 21. aprila 2004. godine:

***

Gospodine Predsedniče. Nekoliko kolega koji predstavljaju tužene [NATO] države su pomenuli da su se tokom poslednjih godina znatno popravili odnosi između Srbije i Crne Gore i NATO država. Mi to sa zadovoljstvom potvrđujemo, i Vlada Srbije i Crne Gore se iskreno nada da će se taj trend nastaviti. No događaji iz 1999. godine još uvek čekaju odgovarajuće ispitivanje. Spor još postoji.

Gospodine Predsedniče. Ne možemo ignorisati da je došlo do značajnih promena od kada je prestalo nasilje. Tu spadaju i političke i strukturalne promene. Strane koje su suočene pred Sudom u ovom predmetu – kao i u drugim predmetima koji su proistekli iz sukoba u bivšoj Jugoslaviji – nisu one iste strane koje su se borile jedne protiv drugih u toku protekle decenije.

U mnogim izvorima vidimo tvrdnju NATO država da je cilj bombardovanja bila Miloševićeva vlada. Bombardovanje nije okončalo Miloševićevu vladavinu. Ali su to učinili 16 meseci docnije srpska opozicija i srpski narod. Strana koja je sada suočena sa NATO državama predstavlja ljude koji su oborili onu vladu koja je bila meta upotrebe sile.

Gospodine Predsedniče, članovi Suda, 5 oktobra 2000. godine stotine hiljada demonstranata na ulicama Beograda uspeli su da obore Miloševićev režim. Za njim je ostalo teško nasleđe. Nasledili smo posledice propuštenih šansi tokom jedne čitave decenije. Nasledili smo i sporove, čiji su uzroci – tako se nadamo – pobeđeni.

Gospodine Predsedniče. Hteo bih da vratim u sećanje i druge masovne demonstracije do kojih je došlo u Srbiji u skoroj prošlosti. 17. novembra 1996. godine antimiloševićevska opozicija je bila uspešna na lokalnim izborima. No vlada nije priznala rezultate izbora i to je pokrenulo najduže demonstracije u srpskoj istoriji. Od 18. novembra 1996. do 15. februara 1997. godine demonstranti su marširali svako veče u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i drugim gradovima. Tokom 91 zimskog dana, desetine hiljada ljudi se okupljalo na ulicama, a bilo je kada je samo u Beogradu izašlo preko sto hiljada ljudi.

Ove su demonstracije pridobile simpatije širom sveta. […] New York Times u broju od 30. decembra 1996. piše o demonstrantima sledeće: „Gotovo svi kažu da su motivisani potrebom da se iz diktature krene ka demokratiji.“

Nakon toga, vlada je bila prinuđena da prizna izborne pobede opozicije. 21. februara 1997. godine Zoran Đinđić postaje gradonačelnik Beograda. Đinđić je bio jedan od ključnih lidera opozicije. On je docnije postao premijer vlade Srbije i na tome je položaju ostao dok nije izgubio život u atentatu 2003. godine.

Opozicija je, takođe, preuzela i Novi Sad, Niš i druge veće gradove. Milošević je još uvek vladao zemljom, ali je opozicija preuzela kontrolu nad brojnim lokalnim samoupravama i formiran je „Savez slobodnih gradova“.

Ovi slobodni gradovi u kojima je opozicija preuzela kontrolu, postali su glavna meta NATO bombardovanja u proleće 1999. godine.

Razaranje je dostiglo sve segmente stanovništva. U Beogradu su bombe pogodile bolnicu „Dragiša Mišović“ i ubile četiri bolesnika, pogodile su zatim jednu stanicu za grejanje i ubile jednu osobu. Pogođene su i mnoge druge mete, što je dovelo do smrti ili ranjavanja nevinih ljudi.

Bombe su pogodile i kinesku ambasadu, ranivši 20 ljudi, a troje su izgubili život. Napad na ambasadu jedne suverene države (koja nije imala nikakve veze sa sukobom) doveo je do protesta širom sveta.

Među brojnim napadima, NATO bombe su namerno usmerene i na Televiziju Beograd (RTS). Usmrtile su 16 ljudi, koji nisu imale veze sa propagandom koja je bila izgovor za destrukciju. Oni koji su zaista bili kreatori žestoke propagande upućene prema srpskoj opoziciji i drugima, nisu bili u zgradi. Opravdavajući akciju, vršioci dužnosti u NATO-u su izjavili da je bilo dato upozorenje. Komandant NATO snaga general Vesli Klark je dao sledeće objašnjenje: „Istina je pre svega da smo upozorili Miloševića da će biti izvršen udar [na zgradu Televizije Beograd]. Ja sam lično nazvao reportera CNN-a i uredio da ova vest procuri te da Milošević to sazna.“

Ovo je možda tačno, ali zašto je Milošević bio taj koji je bio upozoren? Zašto ne javnost, zašto ne srpski narod? Ako su postojali strateški razlozi da se nameravani napad ne obelodani unapred, vlada protiv koje je vođena operacija bi trebalo da bude zadnja, a ne prva koja će biti obaveštena.

Međunarodni savez novinara (International Federation of Journalists) je u medijskom saopštenju od 23. aprila 1999. jasno i čvrsto osudio bombardovanje RTS-a. Rečeno je: „Stotine reportera, pisaca i saradnika emisija su ugroženi ovim bombardovanjem. Ubijanjem novinara i zaposlenih u medijama nikada se ne dobijaju ratovi i ne gradi se demokratija, već se samo osnažuju neznanje, cenzura i strah.“ Dodato je i sledeće: „NATO akcija ozbiljno kompromituje borbu za slobodu štampe i slobodu izražavanja ne samo u Evropi, već i širom sveta.“

Gospodine Predsedniče. U Novom Sadu uništeni su svi su mostovi preko Dunava. Ljudi su morali da prelaze čamcima između dva dela grada, kao što je to činjeno u srednjem veku. Novosadska televizijska stanica koja je emitovala program na pet jezika bila je potpuno uništena.

18. U Nišu su bombarderi koristili kasetne bombe. Među pogođenim metama bile su jedna klinika, pijaca, fabrika duvana i sinagoga. U centru grada kasetne bombe su ubile 13 ljudi.

U jednoj studiji Međunarodnog komiteta Crvenog krsta (ICRC) sačinjenoj u Ženevi u avgustu 2000. godine i revidiranoj u junu 2001. godine, navodi se: „NATO snage su široko koristile kasetne bombe u toku kosovskog sukoba…“ Ova studija objašnjava da jedna jedina kasetna bomba sadrži 147 bombica (bomblets), a jedna bombica se rastura i razbacuje 2000 delića (pre–shaped fragments) u radijusu od 30–40 metara. Prema studiji, samo na Kosovu NATO je koristio 1392 kasetne bombe, koje su imale više od 200.000 bombica. Neeksplodirane bombice i dalje predstavljaju opasnost, posebno za decu. U studiji ICRC je naglašeno i sledeće:

„Ni za jednu od kasetnih bombica koje su korištene na Kosovu ne zna se da li je u njih bio ugrađen samouništavajući mehanizam, iako bi trošak toga bio, gledano iz uporednog ugla, zanemarljiv. Da je postojao, takav mehanizam bi značajno povećao postkonfliktnu zaštitu civilnog stanovništva.“

Gospodine Predsedniče. Politika Slobodana Miloševića je dovela do izolacije, ali bol i protesti građana Srbije i Crne Gore nisu bili izolovani. Uzdržanim, ali jasnim rečima Amnesty International je 6. juna 2000. godine naveo sledeće: „Amnesty International veruje da su – šta god da su bile njihove namere – NATO snage izvršile teške povrede ratnog prava, što je u nekoliko slučajeva dovelo do protivzakonitog ubijanja civila.“

Gospodine Predsedniče. Zvaničnici i portparoli NATO-a su konstantno koristili dva ključna izraza sa ciljem da se opravda bombardovanje Srbije i Crne Gore kao i njegove konsekvence. Ti izrazi su: „humanitarna intervencija“ i „kolateralna šteta“. Ali ova opravdanja nisu prihvaćena – ona su više odbačena. Odbacili su ih i oni koji su zapravo zaduženi da formulišu i ostvaruju međunarodnu humanitarnu politiku.

Stav koji je zauzela Komisija za ljudska prava Ekonomskog i društvenog saveta UN (Commission on Human Rights of the United Nations Economic and Social Council) je kristalno jasan. […] Prema ovoj rezoluciji, Komisija za ljudska prava „izražava svoje čvrsto uverenje da takozvano ‘pravo’ i ‘obaveza’ da se izvrši ‘humanitarna intervencija’, posebno putem pretnje silom ili korišćenjem sile, nema osnova u važećem međunarodnom pravu, i prema tome ne može se smatrati kao opravdanje za kršenje principa postavljenih u članu 2. Povelje Ujedinjenih nacija“.

Dodajmo da su prema jednoj konzervativnoj proceni Human Rights Watcha, NATO akcije dovele do gubitka života 500 civila, i približno polovina je postala žrtva zbog postupanja kojim se krši međunarodno pravo.

Govoreći o posledicama bombardovanja, g. Jiri Dinstbier, posebni izvestilac Komisije UN za ljudska prava, 3. maja 2000. godine je istakao: „Godinu dana nakon početka kampanje bombardovanja u Jugoslaviji, sve većem broju ljudi koji se bave ovim konfliktom ili koji su na jedan ili drugi način njegovi učesnici, postaje sve jasnije da bombe i tomahavci ne rešavaju probleme, već ih čine većim, pa čak i stvaraju nove.“

[…]

Gospodine Predsedniče, Članovi Suda. Gubitak života se ne može uspešno prekriti nalepnicama kao što je „kolateralna šteta“ – eufemizam koji često koriste NATO zvaničnici i portparoli. Obrti reči ne čine tragediju manje realnom.

4. maja 1999. godine Visoka komesarka UN za ljudska prava Meri Robinson je to izrazila jasnim rečima: „Ako se ne može utvrditi da li se autobusi sa civilima nalaze na mostu, treba li most razneti? To su veoma važna pitanja, jer ljudi nisu kolateralna šteta, nego su to ljudi koji se ubijaju, ranjavaju, čiji se životi uništavaju, i mi smo veoma zabrinuti…“