U četvrtak 22. avgusta savezna vlada donela je odluku da izvestan broj lica oslobodi čuvanja državne i vojne tajne u vezi s ratom na Kosovu. Tim povodom izdato je šturo saopštenje u kome se navode imena petoro ljudi na koje se to odnosi, bez bilo kakvih informacija o njihovim funkcijama ili razlozima zbog kojih je odluka donesena. S obzirom na to da je oslobađanje od čuvanja državne i vojne tajne mera koja obično prethodi nečijem svedočenju pred Međunarodnim tribunalom za ratne zločine u Hagu, može se očekivati da se na klupi za svedoke narednih nedelja pojave Zoran Stijović, Olivera Antonić-Simić, Slobodan Borisavljević, Dragan Ilić i Časlav Golubović.
UPORNA HLADNJAČA: Uprkos škrtosti savezne vlade u vezi s informacijama o budućim svedocima i njihovoj ulozi u procesu koji se u Hagu vodi protiv Slobodana Miloševića, neka od ovih imena nisu nepoznata široj javnosti. Časlav Golubović je, na primer, bio šef policije u Boru u vreme kad je iz Dunava kod Tekije izronila čuvena hladnjača iz Prizrena s leševima kosovskih Albanaca, a policijski tehničar iz Kladova Boško Radojković ga je u svom svedočenju pred Tribunalom prošlog meseca pomenuo kao čoveka od koga je dobio zadatak da obustavi istražne radnje oko hladnjače i ukloni tragove zločina. Kada je reč o policijskom generalu Draganu Iliću, on je u svojstvu načelnika kriminalističke uprave bio zamenik generala Vlastimira Đorđevića Rođe, Miloševićevog načelnika Resora javne bezbednosti, koji je bez traga nestao odmah posle oktobarskog prevrata. S obzirom na to da je za uklanjanje leševa na Kosovu i njihov premeštaj u tajne grobnice u Srbiji bila zadužena Javna bezbednost, logično je pretpostaviti da će i njegovo svedočenje biti u vezi s hladnjačom. Slobodan Borisavljević je u tom periodu bio Rođin šef kabineta, dakle ponovo je reč o hladnjači. Bilo je mnogo teže saznati ko su preostalih dvoje ljudi sa spiska, što nije čudno s obzirom na to da je reč o pripadnicima službe koja se ranije vodila kao Resor državne bezbednosti, a koja je nedavno preimenovana u Bezbednosno-informativnu agenciju, dok je u narodu još poznata kao Udba. Zoran Stijović je čovek koji je kao visoki funkcioner BIA (tada još uvek RDB) uzeo izjavu svog bivšeg načelnika Radeta Markovića u vezi sa „asanacijom terena“, a Olivera Antonić-Simić je tokom uzimanja izjave bila zapisničarka.
Da podsetimo, reč je o izjavi datoj u Centralnom zatvoru u Beogradu 2. juna prošle godine, u kojoj stoji da je Milošević u martu 1999. na radnom sastanku sa čelnicima policije naredio tadašnjem ministru Vlajku Stojiljkoviću da sa Kosova ukloni sve dokaze koji bi mogli biti interesantni Tribunalu, te da je Stojiljković za sprovođenje ovog naloga zadužio Rođu Đorđevića i Dragana Ilića. Stojiljković je posle Miloševićevog pada izvršio samoubistvo, Rođa je nestao, a Markovićeva izjava je nekako dospela u ruke haškog tužilaštva, gde je uvršćena u dokazni materijal protiv Miloševića. Međutim, kada je uoči letnje pauze Marković svedočio u Hagu, on je u sudnici izjavio da ono što u tom dokumentu piše nije nikada rekao, već se, po njemu, radi o „slobodnoj interpretaciji“ islednika. Marković je ostao pri tom stavu uprkos činjenici da je lično potpisao pomenutu izjavu, i to ne samo pri dnu nego na svakoj stranici. Sada Hag očigledno želi da čuje i isledničku verziju ove priče, i u tome nema ništa čudno. Ono što jeste veoma čudno to je da savezna vlada šalje radnike BIA u Hag da ih tamo Milošević unakrsno ispituje, umesto da Tribunalu jednostavno dostavi traku koja bi potvrdila da je Marković u zatvoru zaista rekao ono što je potpisao. Naime, i u mnogo manje osetljivim istragama uobičajeno je da se uzimanje izjave ovog tipa snima, a izvori „Vremena“ potvrđuju da takva traka postoji.
ČUVAJMO KADROVE: To nije jedini slučaj da se oko Radeta Markovića, a i oko svega što je u vezi s hladnjačama i tajnim masovnim grobnicama po Srbiji dešavaju krajnje čudne stvari. To što je Marković ostao na funkciji mesecima posle oktobarskog prevrata i tako dobio priliku da uništi ili skloni deo dragocene arhive RDB-a još bi se dalo objasniti političkim nesuglasicama i konfuzijom u vrhu nove vlasti, ali kako objasniti da i u procesima koji se i dan-danas protiv njega vode pred domaćim sudovima dokazi volšebno nestaju, a svedoci poriču prvobitne izjave i menjaju stavove. Tokom suđenja u vezi s nestalim diskovima ostalo je potpuno nejasno gde su oni završili, a presudu kojom su Marković i još četvorica njegovih saradnika osuđeni na po godinu dana zatvora ukinuo je Vrhovni sud Srbije. Proces koji se protiv Markovića i još trojice vodi zbog četvorostrukog ubistva na Ibarskoj magistrali zapao je u ćorsokak kada su dva ključna svedoka (Nenad Ilić i Nenad Bujošević, pripadnici Crvenih beretki) iznenada promenili prvobitne detaljne iskaze pred sudom i prestali da terete Markovića. Takođe, izgleda da su se neke druge izjave koje je Marković dao tokom istrage, a koje se odnose na ubistvo Slavka Ćuruvije i još neke slučajeve u koje je bio upleten, negde zaturile. Zaštićeni svedok koji je pred Tribunalom trebalo da govori o transportu leševa sa Kosova u poslednjem trenutku je odbio da svedoči da, kako reče, „neko ne bi stradao“. Istovremeno, po Beogradu se pojavljuju grafiti „Rade – care!“ i „Rade heroj“.
Čak i ako zanemarimo grafite, ostaje niz jakih indicija da je reč o sistematskom naporu da se najcrnje stranice iz perioda Miloševićeve vladavine izbrišu, a da se Marković rehabilituje. Takve sumnje biće potvrđene ukoliko novi kontingent haških svedoka pod pritiskom potvrdi Markovićevu priču da je njegova izjava pitanje „slobodne interpretacije“. Ljudi koji su upućeni u stanje unutar BIA, koja je za manje od dve godine promenila dva načelnika, a zadržala najveći broj kadrova bliskih Miloševiću i njegovoj supruzi, tvrde da ih tako nešto ne bi nimalo iznenadilo.
