POČETAK RESTAURACIJE: Memorijalni spomenik Ruske slave / foto: a. anđić
Bežeći od pobednika Oktobarske revolucije, početkom dvadesetih godina prošlog veka u Beograd se doselilo nekoliko desetina hiljada Rusa. Ostavili su vidne tragove svog znanja i umeća: projektovali su mnoge važne zgrade, uticali na umetnost i kulturu, preneli svoja naučna dostignuća. Groblje na kome su sahranjeni, Rusko nekropolje na Novom beogradskom groblju, odavno je u lošem stanju
Konstantin Kosačev, šef Ruske federalne agencije za saradnju sa dijasporom i za međunarodnu humanitarnu saradnju, najavio je pre desetak dana obnovu nekropolja, ocenivši da „nema lošijeg imidža za Rusiju“ od toga što je rusko groblje u Beogradu u veoma lošem stanju, za razliku od britanskog i italijanskog koja su u veoma dobrom stanju a nalaze se pored ruskog. Najavio je i da će troškove, koje nije precizirao, podeliti ruska država i sponzori. Ovu vest je, zatim, u prošlom broju „Vremena“ potvrdio Aleksandar Konuzin, donedavni ambasador Rusije u Beogradu. Na pitanje kako napreduje obnova Ruskog nekropolja i od kakvog je značaja taj segment kulturne saradnje za srpsko-ruske odnose, Konuzin je rekao da se ove jeseni očekuje osveštenje prve od četiri restaurirane parcele, i da taj projekat za Rusiju ima veliki simbolički i istorijski značaj.
AKCIJA SPASAVANJA: Rusko nekropolje je deo beogradskog Novog groblja od 1929. godine. Na četiri parcele (80, 80a, 90, 90a) ima 755 grobnih mesta a u njima su posmrtni ostaci oko 3000 ljudi (vidi okvir). Tu se nalaze i Iverska kapela i memorijalni spomenik Ruske slave. Kapela je podignuta zalaganjem kneginje M. A. Svjatopolk-Mirske, a istorija je htela da to bude baš – Iverska. Naime, desilo se da je tokom pregovora kneginje i gradskih vlasti, 1929. godine, javljeno da su boljševici srušili Iversku kapelu koja je krasila Crveni trg u Moskvi od 1669. godine. U znak protesta zbog uništavanja pravoslavnih svetinja u Sovjetskom Savezu, ruski emigranti u Beogradu su odlučili da se na srpskom tlu izgradi kopija Iverske kapele. Samo dve godine nakon toga, 1931, izgrađena je kapela po projektu V. V. Staševskog, bivšeg pukovnika Carske vojske, a tadašnjeg člana Ministarstva građevine u Beogradu. Memorijalni spomenik Ruske slave je prvi spomenik u svetu podignut u čast cara Nikolaja Drugog. Podignut je 1935. godine, po projektu arhitekte R. N. Verhovskog. Na spomeniku piše „Večna slava imperatoru Nikolaju Drugom i dva miliona ruskih vojnika Velikog rata“. U osnovi spomenika je grobnica 387 oficira i vojnika ruskog ekspedicijskog korpusa koji su poginuli između 1916. i 1918. godine na Solunskom frontu, 136 oficira i vojnika iz dve artiljerijske brigade koji su poginuli braneći Beograd, posmrtni ostaci četvorice ruskih ratnih zarobljenika koje su streljali Austrijanci u Goraždu zato što su odbili da utovare municiju za front, dvojice mornara sa broda „Tiraspolj“ poginulih kod Kladova, i oko sto vojnika preminulih u bolnicama. Nad kriptom je figura anđela-pobednika s mačem.
Tokom godina, mnoge grobnice su oronule, a mnogima je pretilo ukidanje zato što ih niko nije plaćao. Iverska kapela i spomenik Ruske slave bili su u lošem stanju. Na sajtu Ambasade Ruske Federacije izražena je bojazan da „postoji realna opasnost od gubitka ovog unikatnog objekta koji predstavlja ponos ruske istorije i kulture“, pa zato „Ambasada zajedno sa Podvorjem pravoslavne crkve u Beogradu i upravom grada Beograda preduzima mere za očuvanje ovog nasleđa“.
Inicijator obnove Ruskog nekropolja u Beogradu je Anatolij Lisicin, poslanik državne Dume Ruske Federacije, predsednik Starateljskog saveta Fonda „Anatolij Lisicin“, i višegodišnji gubernator Jaroslavske oblasti. „Gospodin Lisicin je moj dugogodišnji prijatelj. Kad je 2008. godine prvi put došao u Beograd, odveo sam ga da vidi Rusko groblje, i gospodin Lisicin je odlučio da pomogne“, priča za „Vreme“ Milun Radenković, vlasnik firme „Wineco“, proizvođač vina i osnivač Fondacije „Rusi u Beogradu“.
Osim objektivne opasnosti da će se Rusko nekropolje urušiti, drugi motiv i razlog za njegovu hitnu obnovu jeste i stogodišnjica početka Prvog svetskog rata. U akciju spasavanja Ruskog nekropolja odmah je uključeno Podvorje Ruske pravoslavne crkve u Beogradu, hram Svete Trojice, odnosno njegov starešina Vitalij Tarasjev.
Običnim rečima rečeno, Lisicin i Tarasjev su uspeli da u ovaj projekat uključe i vlast i narod obe države.
Agencije su javile 21. juna 2010. godine da je „generalni direktor Gaspromnjefta Aleksandar Djukov uručio Ruskoj pravoslavnoj crkvi u Beogradu ček od 300.000 evra za finansiranje rekonstrukcije Ruskog groblja. Finansijska sredstva koja je donirao Gaspromnjeft omogućiće da se za dve godine obave rekonstrukcija i uređenje Ruskog groblja i da ono dobije status istorijske nekropole. Zatim su 20. decembra 2010. godine, tadašnji ambasador Rusije Aleksandar Konuzin, starešina Podvorja Ruske pravoslavne crkve Vitalij Tarasjev i tadašnji zamenik gradonačelnika Beograda Milan Krkobabić potpisali Memorandum o uzajamnom razumevanju o projektu formiranja kompleksa ruskih parcela na Novom groblju. „Cilj ovog projekta jeste da napravimo memorijalni kompleks, koji će biti primer kako dva naroda neguju i čuvaju kulturno-istorijsku baštinu“, rekao je tom prilikom Milan Krkobabić.
Zatim je prošlog januara javljeno da su Demokratska stranka Srbije i Jedinstvena Rusija obećale učešće u obnovi. Kako je tom prilikom procenjeno, treba prikupiti oko dva miliona evra. U to vreme je, zaslugom Lisicina, o Ruskom nekropolju govoreno i na skupštini Jedinstvene Rusije u Sankt Peterburgu. Tada je nameru da se pomogne obnovi podržao i sam Vladimir Putin.
KULTURNO–ISTORIJSKA VREDNOST: Delegacije Rusije i Srbije obišle su Rusko nekropolje avgusta prošle i aprila ove godine. „Politike i vlade se menjaju, ali je prijateljstvo između ruskog i srpskog naroda konstantno, što potvrđuje i izgradnja ovog memorijalnog kompleksa“, izjavio je Milan Krkobabić tokom najnovije posete. Neposredno pre toga, Skupština Beograda je donela odluku kojom je Ruski nekropolj definisan kao jedinstven kompleks četiri parcele kome su priključeni i grobovi Mihaila Rodzjanka i generala Mihaila Aleksejeva (vidi okvir), zato što su suštinski neodvojivi deo tog kompleksa. Tim povodom je na sajtu Ambasade Rusije u Beogradu objavljeno da je „ova odluka pravni osnov za specijalni status Ruskog nekropolja u okviru aktivnog groblja, što će omogućiti njegovo očuvanje kao kulturno-istorijske vrednosti“.
Početkom ove godine Milun Radenković osnovao je već pomenutu Fondaciju „Rusi u Beogradu“ s ciljem da prikupi novac za obnovu Ruske nekropolje. U Inicijativnom odboru Fonda je 20 univerzitetskih profesora, lekara, privrednika i umetnika, a predsednik je dr Branko Kovačević. „Veliki broj Rusa je poginuo štiteći i braneći Beograd, ali su mu isto tako pomogli da se razvije i mnogi Rusi koji su emigrirali nakon Oktobarske revolucije; pomogli su da se razvije naš Univerzitet, naša nauka, arhitektura, kultura i svi ostali segmenti života. Ti Rusi su bili naši sugrađani, i red je da im mi sada njihovu dobrobit uzvratimo. Obnova Ruskog nekropolja je dobar način za to“, kaže za „Vreme“ Radenković. „Razgovarao sam sa ljudima koji bi mogli da pomognu, naročito sa onima koji sarađuju sa Rusijom, i sa zadovoljstvom su prihvatili moj predlog. Cilj nam je da ovo bude masovna akcija, smatramo da je bolje da svako da po jedan evro nego da jedan čovek da 500.000 evra. Neophodno je da se pokaže da je ovo akcija zahvalnosti srpskog naroda ruskom narodu, a ne jednog čoveka. Zato mi nismo vezani ni za jednu partiju.“
Ovu inicijativu Miluna Radenkovića donekle je usporila administracija. „Nedavno smo dobili odgovor da moramo da promenimo naziv Fonda – prvobitno se zvao ‘Ruski Beograd’. Skupština grada nas je odbila s obrazloženjem da se ime Beograda ne može upotrebljavati u te svrhe. Sad smo promenili ime Fonda u ‘Rusi u Beogradu’ i čekamo novi odgovor.“
Do sada je potpuno restaurirana spomen-kosturnica prema originalnom izgledu, a u toku je završetak rekonstrukcije Iverske kapele. U planu su postavljenje zvonare prema projektu originalne zvonare Iverske kapele iz Moskve i restauracija nadgrobnih spomenika. Procenjuje se da će kompleks na beogradskom Novom groblju biti najveći ruski nekropolj van teritorije Ruske Federacije.
Na beogradskom Ruskom nekropolju nalaze se grobovi velikog broja istaknutih imena ruske nauke, kulture i politike.
Nikolaj Krasnov, akademik, arhitekta. Bio je 30 godina arhitekta carskog dvora Romanovih. Autor je Livadijske palate na Jalti (rezidencije cara Nikolaja Drugog) gde je 1945. godine održana čuvena Konferencija na Jalti. Skoro dve decenije je projektovao za Srbe. Između ostalog: crkvu na srpskom vojnom groblju na solunskom Zejtinliku, spomenik na ostrvu Vidu. Autor je zgrade Arhiva Srbije u Karnegijevoj ulici, zgrade Vlade Srbije, Patrijaršije, Crkve Ružice na Kalemegdanu, Ministarstva inostranih poslova, mosta preko Save, rekonstruisao je Njegoševu kapelu na Lovćenu i uradio enterijer Skupštine Srbije i Starog dvora na Dedinju.
Petar Anagnosti je bio arhitekta i profesor univerziteta. Napisao je udžbenike iz nacrtne geometrije i perspektive koji su se na beogradskom i sarajevskom univerzitetu koristili do kraja prošlog veka. Njegova najpoznatija arhitektonska dela su Internat beogradske Bogoslovije na Karaburmi i Eparhijski konak u Nišu.
Georgij Pio-Uljski je bio profesor Univerziteta u Beogradu. Predavao je termodinamiku, jedan je od osnivača Ruskog naučnog instituta u Beogradu, bio je istaknuti brodograditelj.
Olga Petrovna Jančevecka je bila kraljica ruske romanse. Njen glas i način pevanja sačuvani su na gramofonskim pločama. Igrala je i u nekoliko filmova.
Stjepan Fjodorovič Kolesnikov je bio akademski slikar, učenik Ilje Rjepina. Oslikao je tavanicu gledališta Narodnog pozorišta i bio njegov scenograf.
Georgij Aleksandrovič Ostrogorski je bio akademik, vizantolog, profesor Beogradskog univerziteta. Njegovom inicijativom osnovan je Vizantološki institut, na čijem čelu se nalazio do smrti.
Nina Kirsanova je bila balerina. U Srbiju je prebegla sa suprugom operskim pevačem Borisom Popovim. U Narodnom pozorištu je odmah igrala glavne uloge, a pamti se njena Žizela, Kopelija i madam Baterflaj. Bila je šef Baleta Narodnog pozorišta, njenim zalaganjem je osnovana baletska škola „Luj Davičo“. U 85. godini je glumila u filmu Nešto između Srđana Karanovića.
Mihail Rozdjenko je bio istaknuta politička figura, lider stranke „Savez 17. oktobar“. Bio je predsednik državne Dume trećeg i četvrtog saziva. Kasnije, jedan od lidera februarske revolucije 1917. godine i šef Privremenog komiteta državne Dume.
Tu su još i arhitekta akademik Viktor Lukomski, slavisti profesor Stepan Kulbakin i profesor Fjodor Taranovski, bogoslov profesor Sergej Troicki, profesor V. V. Farmakovski, profesor termodinamike Aleksandar Brandt, matematičar i akademik Nikolaj Saltikov, profesor Anton Bilimovič, balerine Tamara Polonska, Marina Olenina, glumica Natalija Erdeli, operska pevačica Sofija Drausal, pisac i kritičar Jevgenij Aničkov, pisac i kinooperater Mihail Ivanikov…
„Ako ti je neko rekao da si buntovnik, odgovori da jesi, ali dodaj i zbog čega, zašto ne pristaješ na situaciju u kojoj te svode na nulu, u kojoj si niko i ništa. Jer ako na to pristaneš, rezultati će biti loš život, loša politika, loša estetika, a prostor u kom si za tebe će postati neizdrživ“, rekao je za novogodišnji dvobroj „Vremena" vladika Grigorije
Poruke sa protestnog skupa pokazuju da među građanima više nema nedoumica i konfuzije, prepoznali su odakle se i kako generišu problemi u društvu i državi i postali otporni na jeftine finte. Jasno je svima, ne samo u načelu nego i u pojedinostima, da se iza velikih režimskih reči i čitave mehanizacije raspamećivanja i nasilja, iza ubijanja institucionalnog i ustavnog poretka, krije jedino i samo krađa istorijskih razmera. I jasno je da je takva država opasna po život
Crveno je boja krvi. Dobar grafički simbol može da ujedini ljude više nego mnoge reči i besede. Istorijski gledano to su učinili krst, Davidova zvezda, polumesec, petokraka. A u novije vreme i kod nas – target, pesnica “Otpora” i sada crvena, odnosno krvava ruka
„Novinari“ koji su, nepotpisani, priredili ispovest porodice koja je izgubila dve devojčice pod nadstrešnicom dobro su znali šta rade i u šta uprežu ucveljene ljude
Ovi praznični dani su drugačiji – ne smiruju se ni studenti, ne smiruju se ni građani. Grad u kojem se 1. novembra desila strašna tragedija još uvek je prepun adrenalina, i gneva, i nade. Kao da su praznici u drugom planu, a otpor je vidljiv na svakom koraku
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
