Duplo uživanje
„Vreme” pre vremena: Novogodišnji dvobroj već u sredu na kiosku
Novogodišnji dvobroj „Vremena“ na većem broju strana donosi ekskluzivne intervjue i priče za uživanje
U Vučićevom matriksu, u kome svako ima svoju namensku ulogu, i javnu i tajnu, koju igra u strogo kontrolisanim uslovima podaničkog ponašanja, čisto gubljenje vremena predstavljao bi trud da se razloži i razume svačija politička finesa. Za sada, makar je jedno jasno: Aleksandar Šapić se konačno odlučio na koju će stranu i to je dobro za političku scenu Srbije, a za opoziciju najviše
U procesu utapanja Srpskog patriotskog saveza (SPAS) Aleksandra Šapića u Srpsku naprednu stranku (SNS) Aleksandra Vučića, do koga bi trebalo da dođe do kraja maja, već do sada se dogodilo i videlo mnogo toga. Ionako će posle, kad se utapanje završi i kada vatra nove političke ljubavi prođe, sve da se omulji i stopi, da izgubi i detalje i karakter, kao što se dogodilo i sa svim ostalim „utopljenicima“ SNS-a. Šapić je namerio da, i formalno, iz opozicije najednom uskoči u vlast. Ona etiketa da je Vučićev „trojanski konj“, koju mu na čelo odavno lepe bivši partijski drugovi iz Demokratske stranke, pokazala se sada moguće i tačnom. No, od trenutka medijske objave prelaska u SNS, planuli su prvi nervozni tonovi i to u redovima SNS-a; a naslovna strana „Kurira“ sa Šapićevom slikom i nagomilanim funkcijama koje mu je Vučić obećao za „utapanje“, kao brzopleta ekskluziva, brže-bolje je povučena i zamenjena novom naslovnom.
Za Šapića sve je sada novo. Nova stranka, nova pravila ponašanja, nova obećanja s vrha, novi i stari budući tim i – novi ukus moći. Do juče vredni đak, sa izvrsno „nabubanim“ lekcijama, Šapić je nakon najave prelaska u SNS za deo javnosti ipak postao najomraženiji, najmekši izborni materijal, ili kako se to u narodu kaže, onaj koji se daje mesiti kao testo.
ULAZNICA U SNS
Cilj koji je sam sebi postavio – da bude gradonačelnik Beograda – Šapić nikada nije prikrivao. Fokusiran na ostvarenje svoje ambicije i svestan neophodnih jakih „leđa“ iza sebe, sve vreme je zauzimao neutralnu političku poziciju. Iščekujući da se konačno postigne taj njegov čuveni „dogovor za saradnju“ sa nekom od strana, igrao je igru „apolitičnog“ političara. Samo je dva puta do sada napravio iskorak i prešao preko crvene linije. Prvi put u februaru 2018, mesec dana pred beogradske izbore, kada je u intervjuu za „Vreme“ precizno rekao da više ne postoji ni jedan posto mogućnosti za saradnju sa SNS-om (vidi okvir). I drugi put sada, kada je najavio da će se njegova stranka grupno učlaniti u isti taj SNS. Nekoliko dana nakon objavljenog intervjua u „Vremenu“, gostujući u emisiji „Dan uživo“ na TV N1, Šapić je ponovio: „Ukoliko se zalažete za jedan način ponašanja, a spremni ste da na svom primeru odustanete od toga samo zarad neke funkcije ili bilo čega, onda kako ljudi da vam veruju za bilo šta drugo. Zamislite kakav bih ja čovek bio kada bih odustao od svog ljudskog dostojanstva, od karaktera i od onoga u šta verujem. To nikad neću raditi makar nikad ne bio ni na jednoj funkciji.“
„Nema dogovora sa SNS-om“
Šapić je u intervjuu „Vremenu“, pred beogradske izbore 2018. godine zamerio pojedincima iz SNS, ali i celoj stranci na teškoj artiljerijskoj retorici kojom su ga zasipali: „Ne govorim o tabloidima, to je posebna priča, niti o bilo čemu što može biti sumnja, ne govorim ni o lecima gde se ja vređam a koji nisu potpisani, ni o tome kad neko obije prostorije u nekoj zgradi pa potpiše mene, ne govorim ni o lažnim sajtovima koji su govorili najgnusnije laži o meni, ne govorim, dakle, o tome: jer to se, kao, ne zna ko je. Govorim o onome ispod čega su se ljudi jasno potpisali i rekli: to smo mi, SNS, mi kažemo da je Šapić pljačkaš, hohštapler, dripac, siledžija…“
Da li je nesaradnja sa SNS vaša konačna odluka, naročito posle izbora?
Moja konačna odluka je da nakon ovih izbora, ukoliko postanemo deo gradske skupštine, imamo komunikaciju sa svima, jer je to naša obaveza u ime građana, bili vlast ili opozicija, ali nakon svega što se dešavalo proteklih par meseci, više ne postoji ni jedan posto šanse da sa SNS možemo da napravimo bilo kakav dogovor oko zajedničkog upravljanja Beogradom. Mogu da budem „Sveti Petar“, ne gradonačelnik, tu dogovora više nema. A dogovora nema jer sve ono za šta se mi zalažemo, suprotno je od onoga kako se oni ponašaju.
Danas, pred sam završetak dogovora oko spajanja sa SNS-om, Šapić tvrdi da je sve što je tada rekao i mislio i uradio. Nije prešao naprednjacima, na izbore je izašao sam, ali to što je tada rekao važilo je samo za taj period. Sada je, po njegovom mišljenju, očito sve drugačije. Pa čak i po cenu toga da mora da odstupi od svoje dosadašnje prakse da ćuti i gleda u pod ako ga već niko ništa ne pita, Šapić bi morao ovoga puta sam da kaže da li se retorika vladajuće stranke, koja je bila ključ njegovog zameranja, promenila od onda, ili se promenila samo prema njemu. Ako jeste, zašto se promenila i čime je baš on tu blagost vlasti zaslužio, dok se drugi i dalje retorički bespoštedno čereče?
Politička logika nekadašnjeg vrhunskog vaterpolo strelca i već isklesanog političara „razgovora i dogovora“ Aleksandra Šapića jednostavna je i jasna. Ne stavljati se ni na jednu stranu dok se ne postigne taj famozni „dogovor“ sa nekom od njih, a isključivo sa partijom na vlasti. U političkoj utakmici boja kapice nema nikakvu vrednost, može se menjati koliko god puta da zatreba, jer sve zavisi od političke trgovine i onoga ko je na vlasti. Izlaziti na medijski megdan i podnositi niske udarce. Istovremeno, snažno šutirati prema golu. Ali tamo gde sudija ne vidi, pod vodom, grabiti sve što se može i materijalno i vredno, „batinati“ zakon, grubo se ritati i koprcati pred vratima neuspeha, pokazati i osmeh i očnjake.
Takav Šapić je dobrodošao Vučiću. Naravno, i zbog iskustva u vođenju najmnogoljudnije beogradske opštine Novi Beograd. Uvođenjem „sveže krvi“ u svoju stranku i očekivanih dodatnih glasova na beogradskim izborima, nepopularni Vesić ostaje navodno marginalizovan. Eventualnim Šapićevim preuzimanjem i beogradskog odbora SNS, Nebojši Stefanoviću i njegovim ljudima raspoređenim po važnim funkcijama u gradskim preduzećima i sekretarijatima takođe se ne piše bogzna šta. Do koje mere će verovatni ulazak Šapića na velika vrata u SNS rasklimati unutarstranačke odnose, a koliko će ti odnosi ostati imuni i ujedinjeni oko zajedničkog i sopstvenog interesa, tek će se pokazati.
Nepoverenje javnosti u tobožnje obračune među partijskim SNS moćnicima ogromno je, pošte i poruke objavljene u medijima čitaju se između redova, a za autora svih „smelih“ izjava sumnjiči se sam Vučić. Do sada je „izletelo“ to da je Šapić rekao kako u svom timu ne želi Vesića jer nemaju nikakve sličnosti. Šapić svakako ne može da zaboravi kakve je javne osude i blaćenja svojevremeno doživljavao od Vesića. Istaknuti predstavnik SNS-a nije propuštao priliku da se okomi na Đilasa i Šapića na udarnim televizijama sa nacionalnom frekvencijom, govoreći u svom agresivnom i zajedljivom tonu o njihovoj nesposobnosti, o tome da su napravili ruglo od Beograda i o njihovim finansijskim malverzacijama. Uloge su danas znatno drugačije, ali je Vesić ipak poslao Šapiću nedvosmislenu poruku: „Pre nego što je postao član SNS, Šapić je počeo da odlučuje. U SNS postoji samo jedan tim, tim Aleksandra Vučića, u SNS nema drugih timova i politika osim Vučićeve politike. Svi sprovodimo jednu politiku, a to je politika Aleksandra Vučića“. Još ako se ispostavi tačnim ono prvo, povučeno izdanje naslovnice „Kurira“, po kojem će lider SPAS-a dobiti četiri visoke funkcije nakon pristupanja SNS-u, i to – mesto potpredsednika SNS, mesto gradonačelnika Beograda, mesto gradskog arhitekte, a pod znakom pitanja je mesto u Sekretarijatu za finansije, onda se može lako ispostaviti da Vesić još uvek ne zna da je Šapić počeo da odlučuje o naprednjacima i pre nego što je postao naprednjak.
DEMOKRATA KOJI TO NIJE
Buduće ujedinjenje SNS-a i SPAS-a iako je izazvalo mnogo ogorčenja kod opozicionih glasača, razumski gledano nikoga nije iznenadilo, naročito ne predstavnike opozicionih stranaka. Lider Demokratske stranke Zoran Lutovac kaže za medije da je Šapić u Vučićevoj službi i da je bio koristan jer je dobar deo birača mislio da glasajući za njega, glasa za opoziciju, a ne za Vučića. „Procena je da bi sada bio korisniji kao otvoreni saradnik, pre svega zbog predsedničkih izbora koji su Vučiću najvažniji. Dakle, SNS i SPAS ujedinjenjem formalizuju saradnju koja je očigledna već godinama unazad.“
Izjava Radomira Lazovića iz Inicijative Ne davimo Beograd da je to ujedinjenje nešto najpoštenije što je Aleksandar Šapić kao političar uradio u svojoj karijeri, često je ponavljana. „On je dugo bio naprednjačka marioneta, na šta smo mnogo puta ukazivali. Bilo je tužno za gledanje kako se dodvorava SNS-u, bolno kako ćuti dok se sprovode užasno štetni projekti u Beogradu. Sada je barem svima jasno da je on deo iste korumpirane klike. Od svetskog šampiona, postao je šampion poltronstva i ovo mu je nagrada“, kaže Lazović.
Aleksandar Šapić je i formalno započeo svoj politički život u stranci koja je u tom trenutku bila na vlasti, Demokratskoj stranci. Od tada nikada i nije sišao s vlasti. Zanimljivo je što se na njegovoj stranici na Vikipediji nigde ne pominje da je bio demokrata, član Demokratske stranke, a kamoli stranački funkcioner, predsednik Gradskog odbora DS u Beogradu. Da li se Aleksandar Šapić stidi svoje demokratske prošlosti i odriče se nje „kao sotone“?
Krajem 2012. godine, kao visoki funkcioner DS-a, Šapić je objavio zajedničku fotografiju sa haškim osuđenikom Veselinom Šljivančaninom, uz poruku: „Veliki pozdrav za Veselina Šljivančanina“. Demokrate su morale da reaguju, izdali su saopštenje i ogradili se od Šapićevog poteza. Presude Haškog suda i ratovi devedesetih nikako nisu bili istovetna zajednička tema između njega i DS, a razlike u tradicionalnom demokratskom stanovištu i Šapićevom, na osnovu onoga što je tada pisao o sebi, bile su takoreći civilizacijske.
BEZ KONFRONTACIJE
No, svoju karijeru nije gradio na stranačkim vrednostima, nego funkcijama, prvo kao zamenik gradonačelnika Đilasa. Na lokalnim izborima 2012, na Novom Beogradu lista DS dobila je 45.670 glasova (40,95 odsto), a lista SNS 26.547 glasova (23,80 odsto). Aleksandar Šapić je došao na čelo opštinske vlasti i tu ostao sve do danas. U početku svoje vladavine proizveo je „čudo“, koje se nakon Novog Beograda širilo i kopiralo po ostalim opštinskim upravama u Beogradu. Idući populističkim, ali i korisnim merama za građane, Šapić je sve učinio kako bi građani odmah osetili dobrobit njegove vlasti. Organizovao je čuvene besplatne izlete, naročito za penzionere, omogućio mnogobrojne popuste i pomoći za građane i decu, besplatne časove jezika, besplatne časove plivanja, knjige za đake, rekreacije, zbog čega je postao jedan od najomiljenijih predsednika opštine i po čemu se razlikovao od svih prethodnih.
Na sledeće lokalne izbore 2016. godine Šapić izlazi samostalno, kao grupa građana, i dobija još više glasova nego sa demokratama. On sam uzima 53.471 glas (47,96 odsto), dok za drugoplasirani SNS glasa 31.422 birača (28,18 odsto). Šapić tada na lokalu vlada sa Srpskom radikalnom strankom, i u očima dojučerašnjih glasača demokratske orijentacije gubi prethodno dostignut sjaj. Naprednjaci mu nakon pobede ne ostaju dužni i pokreću kampanju protiv njega, medijsku, verbalnu, finansijsku. Samostalno izlazi na beogradske izbore 2018. i osvaja treće mesto, iza Vučića i Đilasa. Iste godine osniva političku partiju u skladu sa svojim prodesničarskim nazorima, bliskim vlasti po nacionalnim i političkim idejama – Srpski patriotski savez.
No, u svom drugom mandatu u opštini Novi Beograd, njegove populističke mere sve češće zasenjuje ono što nije uradio i čime su građani nezadovoljni. Pod udar javnosti pristižu žalbe sa svih strana na neopravdano trošenje opštinskog novca za besplatne programe i navodno natovarene dugove, na red je došlo i pitanje zašto je opštinska Humanitarna fondacija za pomoć teško oboleloj deci, osnovana 2013. godine, morala da bude privatizovana i nazvana po imenu Aleksandra Šapića, došle su na red prozivke zbog nepotizma, pitanja šta je sa bespravnom gradnjom na Novom Beogradu i zašto se ne sprečava, zašto se žmuri na problem Savskog nasipa, ko je odgovoran za katastrofalnu urbanističku i ekološku situaciju na Novom Beogradu, i još mnogo toga. Ali, Šapićev uvek spreman odgovor kretao se u rasponu od „za to je nadležan Grad, a ne opština“, do „ne možemo da učinimo ništa“.
Pre parlamentarnih i lokalnih izbora 2020. i najavljenog bojkota opozicije, Šapićev SPAS nije učestvovao u formiranju radne grupe za slobodu medija i organizaciju fer-izbora, niti je imao nameru da izbore bojkotuje. Promovisan je kao opozicija, a SPAS-ov uspeh na izborima najednom je iznenadio mnoge. Lista Aleksandar Šapić – Pobeda za Srbiju osvojila je 123.393 glasa na parlamentarnim izborima (3,83 odsto) i 11 mandata u Skupštini Srbije. Šapićeva stranka, okupljajući u svoje redove i nekadašnje radikale, solidan uspeh postiže u Kraljevu, Nišu, a u Novom Sadu ulazi čak u gradski parlament. Na Novom Beogradu došlo je do ponovnog brojanja glasova koje je inicirao SNS, a kao njen eksponent to je tražio Goran Vesić tvrdeći da SNS ima podatke kako je uzeo i Novi Beograd. Šapić je tada rekao: „Voleo bih da Novi Beograd završimo za jedan glas više, jer bi to bila potvrda mog desetogodišnjeg rada u ovim okolnostima“. Završio je sa 870 glasova više, a to je nikad manje u odnosu na drugoplasiranog, pa je usled bojkota opozicije i njenih glasača, dobio 33.071 glas (45,66 odsto), a SNS 32.202 glasa (44, 46 odsto).
Misteriju Šapićevog izbornog uspeha analitičari su s lakoćom objašnjavali. Srđan Bogosavljević iz Ipsos stratedžik marketinga rekao je da Šapićeve poruke nisu mnogo nacionalne, već zdravorazumske, komunalne, kao što je briga o ljudima, a kao bivši sportista izbegao je i konfrontacije sa svima. Bojan Klačar iz CeSida za Šapića je rekao da je „vodio pametnu kampanju koja nije bila konfrontirajuća“. U pravu su, jer u provučićevskom višestranačkom režimu ne može ni biti oštre konfrontacije i izbornog uspeha istovremeno, a ako bi konfrontacija i postojala, ne bi mogla proći bez kazne. Šapić je pred izbore u junu prošle godine zato na vreme poručio da se zalaže za politiku dijaloga i za razgovor sa svima, uz sočnu primedbu da su naprednjaci sve svoje saradnike prethodnih godina posmatrali kao podanike, a da on to nikada nije bio.
„BRAK“ GODINE
Ljubazni, sve čvršći savez između Šapića i SNS postao je prirodan. Istaknuti član SPAS-a, bivši glavni urednik „Večernjih novosti“ Ratko Dmitrović u međuvremenu postao je ministar za brigu o porodici i demografiju. Drugi istaknuti član SPAS-a, Vladan Glišić, narodni poslanik i nekadašnji pripadnik Dveri, napustio je SPAS i Šapića i zadržao svoj poslanički mandat. Kao razlog napuštanja naveo je neslaganje oko organizacije i to što je mislio da će naglasak biti na autonomiji lokalnih organizacija i poslanika. I pored toga što su se razišli, Glišić podržava Šapićevu kandidaturu za gradonačelnika i kaže za „Danas“: „U kampanji 2016. i 2020. godine Narodna mreža i ja lično podržali smo Šapića za predsednika gradske opštine Novi Beograd. Bez obzira što je on sada na vlasti sa Srpskom naprednom strankom, a mi smo im opozicija, smatram da bi bio dobro rešenje za gradonačelnika Beograda. Naravno, ako bude radio kao što je u Novom Beogradu“.
Može li se dobro razumeti ko sve želi da se zove vlast, a ko sve želi da se zove opozicija? U Vučićevom matriksu, u kome svako ima svoju namensku ulogu, i javnu i tajnu, koju igra u strogo kontrolisanim uslovima podaničkog ponašanja, čisto gubljenje vremena predstavljao bi trud da se razloži i razume svačija politička finesa. Za sada, makar je jedno jasno: Aleksandar Šapić se konačno odlučio na koju će stranu i to je dobro za političku scenu Srbije, a za opoziciju najviše. Uostalom, nagrada „Najevropljanin“ za oblast politike u 2020. dodeljena mu je krajem godine, a s obzirom na odavno izvitoperenu prirodu te nagrade, u oblasti politike pre svega, bio je to više nego očigledan pokazatelj Šapićeve inicijacije u SNS. Ovo što sada gledamo, samo je njen potonji eho.
Novogodišnji dvobroj „Vremena“ na većem broju strana donosi ekskluzivne intervjue i priče za uživanje
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve