Spas od bankrota

Dok su vodeće domaće političke institucije i mediji, preko mnogobrojnih političara i analitičara, 29. juna, mlatili po praznoj slami iz koje je dan ranije nestao Milošević, jugoslovenska delegacija na donatorskoj konferenciji u Briselu, sa potpredsednikom savezne vlade na čelu Miroljubom Labusom ubirala je prve plodove energične akcije Vlade Srbije – da pruži dokaz kako ima snage i volje da krene putem reformi i povratka ove zemlje u moderan svet. Već uveče, nakon Donatorske konferencije, koja je u organizaciji Svetske banke i Evropske komisije okupila predstavnike 42 zemlje i 27 svetskih ekonomskih organizacija – dr Labus je mogao da saopšti da je već za ovu godinu inkasirano čvrstih obećanja podrške – u iznosu od 1280 miliona dolara, dakle 30 miliona dolara više nego što su svetske birokrate već ranije pripremile za ovu međunarodnu finansijsku paradu.

Naizgled, „samo“ 30 miliona dolara više – ne deluje srazmerno, navodno, toliko „bolnoj operaciji“ izručenja jednog krupnog optuženika Haškom tribunalu, kakva je bila preduzeta baš za Vidovdan – ali se u suštini radi o izvanredno značajnom signalu koji bi u krajnjem efektu mogao imati pozitivne posledice ravne desetinama milijardi dolara. Naime, taj „prebačaj“ od 30 miliona dolara možemo da zahvalimo naprasnom povećanju američkog doprinosa ovogodišnjoj pomoći, sa ranije utanačenih oko 105 miliona dolara na nešto preko 180 miliona dolara. Tako se cela priča o učešću ili neučešću SAD-a na donatorskoj konferenciji za SRJ, koja se razvlačila do poslednjeg trenutka i koja je pretila da od briselskog skupa načini jednu nevoljnu i žalosnu „promociju šargarepa“, ekspresno pretvorila u skup na kome je najmoćnija država na planeti odlučila da odmah pošalje signal kako je spremna da i ona održi svoja obećanja, kad je to već učinila Srbija – i da se praktično stavi na čelo pokreta za ekonomsku sanaciju ključne države za stabilizaciju Balkana.

OPTIMIZAM: Iako ova nova okolnost traži mudru analizu (da se ne zaboravi da su Srbija i Crna Gora pre svega evropske zemlje), ona ima izvanredan značaj za ono što je moguće i važnije od uspeha Donatorske konferencije u Briselu. Od zapadnih donacija za SRJ je mnogo važnije da dobije presudnu podršku Vašingtona za povoljno reprogramiranje spoljnog duga od 12 milijardi dolara u Pariskom i Londonskom klubu – sa kojima su kontakti u toku. Guverner NBJ-a Mlađan Dinkić bio je već 28. juna u Londonu i tamo je počeo „eksploratorne razgovore“ o odlaganju i otpisu dela dugova komercijalnim bankama, a i razgovori sa Pariskim klubom (dakle klubom država poverilaca) praktično su počeli, mada su zvanični pregovori sa 11. jula već odloženi za septembar, jer se nije moglo znati kad će beskrajna priča o „legalizmu“ saradnje SRJ-a sa Haškim tribunalom biti presečena.

Dr Labus je već pre puta u Brisel naglasio da bi u slučaju reprogramiranja tih dugova po povoljnijim, takozvanim napuljskim uslovima, Jugoslavija za dug od 12 milijardi dolara u narednih 20 godina morala da plati oko 40 milijardi dolara, a u slučaju reprograma po „Hjustonskim kriterijumima“ – čak 78 milijardi dolara. Razlika od 38 milijardi, naravno, uopšte nije bezazlena. Tim pre što bi „služba spoljnog duga“ (dakle ono jedino što moraš platiti svake godine) po napuljskim uslovima opterećivala SRJ prosečnom kamatom na kredite za reprogram u narednih 20 godina – godišnje sa 640 miliona dolara, a u suprotnom slučaju, po standardnim uslovima, godišnja kamata iznosila bi čak 925 miliona dolara. (Druga je priča o tome kako se i u svetu međunarodnih finansija dug od oko 7,5 milijardi dolara iz 1989. godine obično isplaćuje u desetostrukom iznosu, kao i kod domaće mafije, kad nisi u stanju da ga izmiriš na vreme – ali to nema veze sa slučajem SRJ. Uzgred, Rumunija nije 1989. godine bila ništa dužna, a i danas je u težoj pozicija od Jugoslavije).

Praktično, zbog značaja regulisanja spoljnog zaduženja u Đinđićevom kabinetu u Beogradu napokon se dobro shvatilo da se pored simpatija evropskih metropola mora obezbediti i potpuno razumevanja SAD-a za probleme nove demokratske vlasti, pošto će mišljenje Vašingtona biti odlučujuće za opredeljivanje svetskih poverilaca oko varijanti reprogramiranja (s obzirom na činjenicu da su SAD glavni „akcionari“ svetskih finansijskih institucija). Naša briselska ekipa sa dr Labusom i dr Goranom Pitićem ni posle briselskih kontakata, naravno, nije mogla da kaže da je dobila ozbiljnija obećanja da će i reprogramiranje spoljnih dugova sada ići lakše, budući da je zbog neizvesnosti oko Donatorske konferencije ipak opao broj tamošnjih učesnika. No, posle Kran Montane i Salcburga, ima razloga za izvestan optimizam u tom pogledu – ukoliko se naduvane komplikacije oko sudbine savezne vlade, posle ostavke uvređenog Zorana Žižića, ne budu ozbiljnije iskomplikovale.

ZAOBILAZNA NAKNADA: Da pogledamo, inače, sa Svetskom bankom uglavnom usaglašen plan upotrebe u Briselu odobrenih sredstava. Iako je došlo do gore spomenutog prebačaja priliva sredstava, raspolažemo podacima samo za raspodelu ranije planiranih 1250 miliona dolara. Taj plan je predviđao da se ove godine za pokriće budžetskog manjka nameni 156,6 miliona dolara, za razvoj privatnog sektora 112,4 miliona, za reformu finansijskog sektora 18,3 miliona, za telekomunikacije 18 miliona, za energetiku 258,5 miliona, za saobraćaj 218,7 miliona, za poljoprivredu 71 milion, za zaštitu životne sredine 38,5 miliona, za komunalije 38 miliona, za penzijske fondove 170,5 miliona, za zdravstvo 65,3 miliona i za obrazovanje 83,5 miliona dolara. Ukupno 1.249,3 miliona dolara ili – u ovoj godini 32 odsto od ukupno 3.904,2 miliona dolara koliko je planirano da se bespovratno odobri SR Jugoslaviji do kraja 2004. godine. Pri pogledu na ove sume treba zadržati izvesnu opreznost pošto je dr Goran Pitić uoči puta u Brisel spominjao nešto drugačije sortiran plan upotrebe donatorskih sredstava – ali se čini da je reč samo o nešto drugačijem kvalifikovanju pojedinih pozicija tog plana.

Već iz činjenice da je Svetska banka, prema dr Labusu, prihvatila ovaj plan u kome je 64,5 odsto ukupne pomoći namenjeno privrednoj obnovi SRJ-a mogao se izvući zaključak da je u Vašingtonu ipak prihvaćena teza da ne treba samo spasavati državnu potrošnju u Jugoslaviji, nego joj i pomoći da stane na sopstvene ekonomske noge. Ni okolnost da se ukupan iznos planiranih donacija od 3,9 milijardi dolara gotovo poklapa sa proračunom da je tokom NATO bombardovanja na teritoriji Srbije i Crne Gore načinjena direktna šteta od četiri milijarde dolara čini se da nije slučajna, pa su jugoslovenski funkcioneri s pravom ocenjivali da se može govoriti i o izvesnoj zaobilaznoj naknadi ratne štete načinjene tokom NATO kampanje. Treba, međutim, imati u vidu da je, prema proračunu grupe nezavisnih ekonomista (G-17), NATO kampanja pored direktne štete imala za posledicu i gubitak društvenog proizvoda od oko 26 milijardi dolara. No, gubitak društvenog proizvoda i pre bombardovanja merio se stotinama milijardi dolara – i za njega odgovornost snosi Miloševićev režim.

Mada je uspeh Donatorske konferencije u Briselu zasad nemoguće osporiti, iako radikali već tvrde da je reč o „obmani“ jer se navodno sva pomoć sastoji od kredita koje treba vraćati – čak i oni koji ga pozdravljaju zaboravljaju da bi se bez donatorske pomoći SRJ našla u bezizlaznoj situaciji. Jugoslaviju, a posebno Srbiju, već pet meseci pritiska recesija pa je industrijska proizvodnja u tom periodu čak šest odsto manja nego što je bila u istom periodu prošle godine.

IZBEGNUTA OPASNOST: Prema oceni dr Nebojše Savića, čak i uz nešto povoljniju konjunkturu u junu (i nižu bazu prošle godine), stopa proizvodnje u prvom polugođu ove godine biće oko minus dva odsto, a mala je uteha što će zbog statističkih i matematičkih razloga proizvodnja navodno oživeti na jesen (jer se prošle godine, sa kojom sledi poređenje, nije radilo gotovo ništa). Pored toga, u spoljnoj trgovini nema nikakvog zaokreta nabolje, pa se mesečno knjiži robni deficit u razmeni s inostranstvom od preko 200 miliona dolara. To uprošćeno znači da će ove godine samo trgovinski deficit s inostranstvom biti oko 1500 miliona dolara, dakle biće veći od donatorske podrške. A da nje nema i da ne dođe do reprograma spoljnih dugova – SRJ bi se sunovratila u zonu dubokog platnog deficita, a teško uspostavljene devizne rezerve munjevito bi se istopile.

Božidar Đelić, ministar finansija Srbije, za koga kažu da je bio najotvoreniji govornik na Briselskoj konferenciji, jer je posebno naglasio da pomoć mora biti brza pošto u trećem kvartalu državi preti prazna kasa – skrenuo je zapravo pažnju na to da poreska reforma sama po sebi ne znači i oporavak državnih prihoda. I u tom pogledu je, uzgred rečeno, paradoksalno da su najžešći kritičari Đinđićevog energičnog zaokreta ka politici pune saradnje sa svetom upravo oni koji na saveznom nivou žive od Srbije, jer je savezni budžet zapravo samo jedna od troškovnih stavku javne potrošnje u Srbiji. A da ni spomenuti prebačaj od 30 miliona dolara nije baš tako mali može se lako dimenzionisati primerom koji je izneo upravo ministar Đelić – da će se za otkup celog roda pšenice ove godine odvojiti oko 50 miliona dolara.