Iz kakve porodice potiče: Sonja Brkić je rođena u porodici Skakun, u Sremskoj Mitrovici, 22. septembra 1947. godine. Njeni roditelji, sremački partizani od 1941. godine, imali su tri ćerke Olgu, Sonju i Valju. Da se ne razdvoji i ne zaostane za godinu dana starijom Olgom, Sonja je upisana u osnovnu školu sa 6 godina. Polovinom pedesetih godina prošlog veka porodica se seli u Novi Sad.
Kako je proteklo novosadsko školovanje: Olga i Sonja su se u jednoj od najstarijih srpskih gimnazija, gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“, našle u čisto ženskom odeljenju, koje je i inače tada krasilo Novi Sad – lepotom i elegancijom, ali i uspehom. Od 26 gospođica ovog odeljenja, 23 su kasnije diplomirale na nekom od naših fakulteta, a neke su postigle i zavidne profesorske karijere. Olga i Sonja su diplomirale 1969. godine na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu.
Kojim sportom se bavila: Tokom školovanja Sonja se vredno bavila stonim tenisom u poznatom stonoteniskom klubu „Vojvodina“. Onako plava, i ličila je na Šveđanku, to jest na pripadnicu tadašnje stonoteniske velesile. Moglo bi se reći da nije bila ni izraziti defanzivac, ni izraziti ofanzivac, ali je udarala i brzo i snažno. Ovaj precizni sport napustila je u trenutku kada je trebalo birati između ozbiljnih studija i lepih, ali čestih putovanja.
Kako se odvijao početak karijere: Još tokom studija, Sonja Skakun se opredelila sa sudsku profesiju, pa je nakon pripravničkog staža i posla saradnika u novosadskom sudu izabrana za sudiju u obližnjem Temerinu 1974. godine. Kasnije prelazi u Opštinski sud u Novom Sadu i specijalizuje se za parnice iz porodičnog i naslednog prava. Iz ove oblasti objavila je i nekoliko stručnih radova u pravnim časopisima. Udala se za arhitektu Milana Brkića koji se, nakon studentskih gibanja 1968. godine, jedno vreme okušao i u novinarskom poslu u buntovnom studentskom listu „Index“. Imaju sina.
Šta je radila tokom Miloševićevih godina: Dok se sestra Olga (svi su je zvali Ljolja) još na početku političkog pluralizma iz sveg srca angažovala u Demokratskoj stranci, Sonja je „nestranački“ tavorila u opštinskom sudu, a njene molbe za napredovanje „nisu razmatrane“. Verovatno zbog toga što je opozicija uvek kandiduje za člana opštinske izborne komisije u Novom Sadu, a Sonja tamo, pogotovu 1996. godine, pokazuje osobitu energičnost u zahtevu da se broji i radi po zakonu. Naime, kada je koalicija Zajedno pobedila te godine u gradu, Sonja je gotovo bukvalno sedela na džakovima sa glasačkim listićima čitavu noć – sve dok ta pobeda nije verifikovana. Tu epizodu ispričala je prilikom promocije knige svoje školske drugarice prof. dr Marjane Pajvančić Izborno pravo. Zbog takvog angažovanja njeno ime se stalno povlači po spiskovima za razrešenje. Pogotovu što često sarađuje sa CESID-om i drži trening kurseve za izborne posmatrače, kontrolore i članove izbornih komisija.
Ima li neku stranačku političku „logističku podršku„: Teško je reći. Sestra Olga, koja je u celu porodicu unela duh otpora Miloševiću i simpatije za DS, dogurala je do člana gradske vlade u Novom Sadu, posle spomenute pobede koalicije Zajedno na lokalnim izborima 1996. godine. Međutim, 1999. godine, posle jedne afere koja ne služi na čast ni vrhu DS-a u Beogradu, Olga Skakun se sama povukla sa tog mesta i sa svih funkcija u gradskoj organizaciji DS-a, razočarana u sklonost i nekih opozicionih odbornika da naručeno glasaju „za 100 maraka“. Posle toga, Sonja Brkić praktično gubi direktnu vezu sa DS-om, ali se veoma angažuje u Nezavisnom društvu sudija Srbije.
Koliko se angažuje u proskribovanom Društvu sudija: Još prilikom beogradskih inicijativa da se osnuje Nezavisno društvo sudija, Sonja Brkić je u toku, a kada je ono osnovano (aprila 1997) postaje član njegovog prvog upravnog odbora. Tu stiče priliku da često sarađuje i sa prethodnicom na čelu Vrhovnog suda, Karamarkovićkom, i sa nekim sada naprasno penzionisanim sudijama (Ivoševićem i drugima).
Koliko je brzo napredovala posle 5. oktobra 2000: Pošto je bila jedna od malobrojnih koji su imali petlje da se u pravosuđu javno angažuju protiv Miloševićevog režima, nakon pobede demokratskih snaga 2000. godine brzo napreduje. Postaje predsednik Okružnog suda u Novom Sadu i član Visokog saveta pravosuđa Srbije.
Koji su joj prvi utisci nakon imenovanja za v.d. predsednika Vrhovnog suda Srbije: Za „Vreme“ kaže da je s obzirom na hrpu teških i delikatnih poslova koji sleduju srpskom sudstvu nakon uvođenja vanrednog stanja i hapšenja stotine kriminalaca i ispitivanja niza sa njima povezanih lica (i u samom pravosuđu) „začuđujuće velika podrška kolega koju je već dobila i njihova izražena odlučna spremnost da se u ovim okolnostima založe do kraja kako bi se sprala ljaga sa sudija i sudova, da se pokaže da su u ogromnoj većini sudije časni i sposobni ljudi koji mogu izneti svoj deo posla u obračunu sa kriminalom“.
