Solanino „ohrabrenje“

Dve srpske i dve crnogorske ključne političke grupacije napokon su se oko nečeg saglasile: visoki predstavnik EU-a za spoljnu politiku i bezbednost Havijer Solana, prema tvrdnjama svih svojih ovdašnjih sagovornika, nije u ponedeljak dolazio u Beograd kako bi potpisnicima Sporazuma o novim odnosima Srbije i Crne Gore zavrtao uši zbog kašnjenja u usvajanju Ustavne povelje.

Ipak, tek što je Solanin avion poleteo sa Surčinskog aerodroma, lideri DOS-a (bez predstavnika stranke Vojislava Koštunice) pozabavili su se Poveljom, zaključivši da će ona biti održiva „ukoliko njene činioce podrže četiri glavne strane – DOS, Demokratska partija socijalista, Demokratska stranka Srbije i Socijalistička narodna partija, i preuzmu odgovornost za njeno sprovođenje“.

Dan kasnije sastale su se tri od četiri strane pomenute u zaključku – falio je DPS, ali je srpski premijer Zoran Đinđić rekao da će postignuti dogovor biti ponuđen toj stranci, „kako bi se postigao kompromis na osnovu koga će Ustavna komisija raditi“.

Suprotstavljene političke grupacije složno su ustvrdile i da će Povelja u potpunosti biti proizvod unutrašnjih dogovora („Nama nisu potrebni eksperti za pisanje Ustava, već jasna pozicija Brisela o tome koje su institucije neophodne na nivou centralne vlade“, kategoričan je bio potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus), a neopisiva sloga zavladala je i po pitanju procene termina usvajanja dokumenta – sve grupacije zastupljene u Ustavnoj komisiji tvrde da bi taj posao mogao biti gotov do kraja jula, što je, prema oceni Solane, „dobra vest za vas“ (novinare, valjda), „za narod“ (državljane Srbije i Crne Gore) „i za nas“ (Evropsku uniju).

Uobičajeni skepticizam spram Solanine brige za dobrobit naroda u ovom slučaju trebalo bi da ospori sasvim jednostavna logika: ukoliko zemlja želi da se izvuče iz dugogodišnje izolacije i započne integraciju u Evropu, kojoj bar fizički pripada, neophodno je da najpre prihvati pre svega ekonomske, ali i druge norme koje u razvijenom delu kontinenta već odavno važe. A to bi, sudeći bar prema izjavama srpskog premijera Zorana Đinđića („važno je da Ustavna povelja sadrži dovoljno elemenata za ulazak u proces evropske integracije i asocijacije“; „ispunjavaćemo samo one uslove koji će kvalifikovati zemlju za članstvo u EU“), trebalo da bude suština kontinuiranih razgovora sa Solanom.

A zašto je Evropi toliko stalo do primene Sporazuma o novim odnosima Srbije i Crne Gore? Zoran Lutovac, politikolog iz beogradskog Instituta društvenih nauka (i član ekspertskog tima tokom ranijih pregovora o preuređenju federacije), tvrdi da je u pitanju sasvim praktična potreba da se ovaj prostor napokon stabilizuje. „U nestabilnom okruženju kakvo imamo (Makedonija, Kosovo opterećeno albanskim nacionalnim pitanjem, sve više indikacija da albanski nacionalni projekat pokazuje pretenzije i na crnogorsku teritoriju), razdvajanje Srbije i Crne Gore, u kojoj nema jasne većine koja zagovara nezavisnost, u najmanju ruku prouzrokovalo bi neizvesnost“, kaže Lutovac i dodaje da se zbog toga EU zainteresovala da što pre stabilizuje područje. Prema njegovom mišljenju, zainteresovanost Brisela za ovdašnja pitanja sasvim je dobrodošla, jer ćemo „povlačiti poteze koji će olakšati integraciju“. Pri tom, naizgled paradoksalno, ni političkim rivalima za prevlast u obe republike /države posete evropskog emisara ne moraju da budu neprijatne: „Dolazak Solane ne samo da je dobar zato što će ‘ohrabriti’ učesnike u pregovorima već im može poslužiti kao izgovor što su učinili određeni ustupak“, ocenjuje Lutovac.

Da li se, ipak, od domaćih „rogova u vreći“ može očekivati da sopstvenim sukobima, makar i nehotice, jedva pokrenuti voz izguraju sa evropskog koloseka?

Lutovac vidi dve potencijalne tačke sukoba na domaćem terenu: jedna se odnosi na tumačenje uloge savezne države (vladajuća Crna Gora pokušava da pomiri svoje višegodišnje zalaganje za nezavisnost i potpis na Sporazumu tvrdnjama da će samostalnost sigurno biti ostvarena nakon isteka moratorijuma od tri godine). Drugi potencijalni kamen spoticanja je način izbora poslanika za Skupštinu nove države (ista crnogorska grupacija, iz istih razloga, zalaže se za delegatski način izbora poslanika, koji bi umanjio snagu saveznih institucija, ali i šansu konkurencije da u njima bude zastupljena – prema dogovoru partnera iz federalne vlasti, konačnu odluku trebalo bi da donese Ustavna komisija). I Lutovac i podgorički analitičar Srđan Darmanović, međutim, slažu se u proceni da će se Evropa pobrinuti da utiša separatističke tonove u Crnoj Gori: „Zajednica Srbije i Crne Gore više je kreacija Brisela nego Beograda i Podgorice“, kaže Darmanović i dodaje da je, zato, EU zainteresovana ne samo da Ustavna povelja bude brzo doneta i da funkcioniše nego i da se preko nje održe i povećaju nadležnosti zajedničke države, „što se može zaključiti iz podteksta Solaninih izjava“.

Prema njegovoj oceni, međutim, Podgorica, u kojoj spor o državnom statusu traje već celu deceniju, radiće na ostvarenju potpisanog Sporazuma, ali će i dalje naglasak biti na pravu na referendum za tri godine. Zato je, smatra Darmanović, „nejasno zašto se DOS i dalje drži koalicije sa SNP-om, ako to i dalje zaista radi, jer je verovatnije da će mu partner u novoj državi biti druga strana“. Ako DOS i dalje bude insistirao na ispunjavanju uslova SNP-a, to bi moglo pogoršati odnose sa DPS-om, prognozira Darmanović koji, međutim, nije spreman i da zaključi da bi to moglo da ugrozi usvajanje Ustavne povelje.

Potpisi svih ključnih srpskih, crnogorskih i jugoslovenskih faktora na Beogradskom sporazumu ne bi trebalo da ugrozi ni dosad najoštriji sukob dva pola nekadašnjeg DOS-a, smatra Lutovac. Prema njegovoj oceni (ili bar želji), činjenica da je DSS već usvojio sopstveni predlog za izradu Ustavne povelje trebalo bi, pre svega, da bude podsticaj za razmišljanje ostalih članova Ustavne komisije i postizanje zajedničkog dogovora, a nikako ne gotovo rešenje koje bi trebalo da svi podrže. „I opšti interes i interesi pojedinačnih snaga takvi su da bi trebalo da se svi članovi Ustavne komisije usaglase“, kaže Lutovac ali, za svaki slučaj, podseća da se „ne vuku uvek samo racionalni potezi“.