To što je akademik Mihailo Marković krenuo da pruža intelektualne usluge radikalima i nije neka iznenađujuća vest, već pre još jedan posredan dokaz kako su kod socijalista odavno popucali svi kapilari i kako se od njih neprekidno odliva upravo prema radikalima
U vreme kada su socijalisti posle 5. oktobra polako počeli da se oslobađaju straha, da se krpe od poraza i gubitka vlasti i najavljuju „kongres preokreta“ (jesen 2000), govorilo se da će im novi stranački program napisati akademik Mihailo Marković, čovek koji je odradio veliki ideološki posao i prilikom osnivanja ove partije. Marković je zaista jedno vreme sedeo u odboru za pripremu vanrednog kongresa SPS-a (prvog bez vlasti) i vredno radio na platformi u kojoj su, kažu upućeni, bile zapisane i reči – neuspeh, poraz, odgovornost, JUL, kao i predlog da Slobodan Milošević završi kao počasni predsednik stranke i polako se povuče. Miloševiću se sve to, naravno, nije dopalo, pogotovo onaj deo o njemu, odgovornosti i JUL-u, i pripremljena kongresna platforma ubrzo je bila pocepana.
Akademik ideolog Marković se tako nije vratio u SPS (neki partijski disidenti su ga kasnije kao „najkreativnijeg socijalistu“ preko novina zvali da se vrati), SPS se nije vratio na vlast, socijalisti nisu krenuli ka socijaldemokratiji, zatim je Milošević krenuo u Hag, a njegova stranka je nastavila da se smanjuje. Ako je u svojoj sobi u Ševeningenu Milošević (koji se trenutno priprema za nastavak procesa što se u Hagu vodi protiv njega) prošle nedelje stigao da prati vesti iz zemlje (može se preko satelita), svakako je primetio da je akademik Mihailo Marković danas ponovo aktivan – ušao je u neko telo sastavljeno od „uglednih intelektualaca“ koji će savetima pomagati Tomislavu Nikoliću ukoliko ovaj bude izabran za predsednika Srbije.
Nekoliko nedelja pre toga, sociolog Slobodan Antonić napisao je kako je Vojislav Šešelj svojevremeno izgradio SRS na tipično antiintelektualističkoj osnovi i primetio da ova stranka nema tzv. kapilarnu javnost, da joj ne prilaze pripadnici „strateške elite“, ljudi čije su poruke u javnosti izuzetno važne. Radikali koji godinama ne gube dar da na srpskoj političkoj sceni najbrže uče, brzo su se prihvatili posla, osnovali savetodavno telo koje će tumačati radikalske interese, a neki od njihovih lidera odmah su počeli da po medijima koriste upravo Antonićevu sintagmu – tvrdili su kako oni nisu stranka bez „kapilarne javnosti“ i podrške „značajnih intelektualaca“.
To što je akademik Mihailo Marković krenuo da pruža intelektualne usluge radikalima i nije neka iznenađujuća vest, već pre još jedan posredan dokaz kako su kod socijalista odavno popucali svi kapilari i kako se od njih neprekidno odliva upravo prema radikalima. Sociolog Srećko Mihajlović objašnjavao je nedavno u jednom intervjuu odakle radikalima sposobnost da i dalje održavaju stabilnu trećinu biračkog tela i tako u znatnoj meri utiču na politiku i sudbinu ove zemlje. Mihajlović tvrdi da kod nekih društvenih grupa radikali i dalje prolaze preko nacionalističke priče, ali da većinu svojih birača hvataju zapravo socijalističkim frazama i sloganima. „Danas su oni veći socijalisti od SPS-a, veće socijaldemokrate od svake socijaldemokratske partije. Pogledajte njihove programe, govore i njihovu javnu politiku. Ona je puna socijalističkih i nacionalističkih fraza“, tvrdio je Srećko Mihajlović.
I dok radikali planiraju šta da rade kada osvoje vlast, njihovi nekadašnji koalicioni partneri socijalisti ovih dana se uglavnom ponovo bave pripremom važnih sednica. Početkom jula zasedaće Glavni odbor stranke na kome će se raspravljati o minulim predsedničkim izborima. One 122 hiljade glasova koje je osvojio njihov predsednički kandidat Ivica Dačić (tek nešto više od četiri odsto) biće očito glavni predmet sporenja. Ekipa oko Dačića, a oni su u rukovodstvu stranke izgleda većina, smatra da sve to i nije tako loše – očekivalo se da Dačić osvoji pet odsto glasova pa po njima i nije mnogo podbacio; od 5,82 odsto dobijenih na decembarskim parlamentarnim izborima do ovih četiri odsto i nema mnogo razlike (iako je to u glasovima dvostruko manje); više se i nije moglo u kampanji koja je odrađena sa samo jednim pežo-kombijem kojim se putovalo po Srbiji; svaki su izbori priča za sebe i već na narednim će biti drugačije; mnogi socijalisti nisu ovoga puta glasali jer su znali da Dačić ne može da pobedi; stranka se prvi put oprobala bez Miloševićeve podrške (nije se javljao četiri meseca), ljudi su se oslobodili straha jer niko više ne živi od partije; partija je demokratizovana i danas svako može da kaže šta želi; Milošević više ne upravlja strankom i niko navodno više ne stane mirno kada neko kraj njega kaže „sinoć me je opet zvao Sloba, ljut je“; iako više niko ne stoji mirno, to ne znači da se nije poodmaklo u pokušajima da mu obezbede dovoljno sredstava za finansiranje odbrane, ili u raspitivanjima – može li Mira da ga poseti…
Svemu tome usprotiviće se na sednici GO-a (već su to učinili preko novina) Milutin Mrkonjić i Milorad Vučelić. Mrkonjić je zbog katastrofalnog rezultata na izborima, zbog ignorisanja Miloševića (bio je protiv Dačićeve kandidature) i ostavljanja na cedilu predsednika stranke, već tražio ostavku kompletnog rukovodstva, a nije usamljen ni u uverenju da bi početak drugog dela suđenja u Hagu mogao socijalistima da vrati dobar deo popularnosti. Slično je ovih dana po novinama govorio i Vučelić koji je jedan od potpredsednika SPS-a. Mrkonjiću će verovatno biti zamereno da odavno radi za Bogoljuba Karića i da ga za partiju i nije briga, a Vučeliću da je radio protiv kandidata Dačića, da je mnoge lokalne odbore ubeđivao kako će „Ivica na izborima sigurno proći lošije nego princeza Jelisaveta“. Zbog toga bi mogao da izgubi mesto potpredsednika, što bi bilo treći put da „zglajza“ u istoj partiji. Prvi put se to desilo u novembru 1995. kada zajedno sa akademikom Markovićem nije umeo da izgovori „mir (dejtonski) nema alternativu“. Kasnije se vratio jer nije želeo da po Srbiji gleda „desničarski stampedo“, a i Milošević ga je pitao „gde si, Vučela, ima mnogo toga da se radi“. Zatim je najuren novembra 1998. „zbog nedoličnog ponašanja“. Posle 5. oktobra je osnivao sopstvenu stranku, a šef ga je ponovo nazvao posle hapšenja u akciji Sablja i tada ga ponovo pitao za zdravlje. Upućeni tvrde da bi Milošević možda najviše voleo da upravo Vučelića vidi na čelu stranke.
Socijalistima zaista nije lako. Predsednik im je u Hagu, njihov nekada glavni ideolog sada savetuje radikale, najuspešniji bogataš iz njihovog vremena danas je najuverljiviji zaštitnik sirotinje i gubitnika tranzicije u Srbiji koju bi oni kao levica trebalo da zastupaju…
Mnogo je „ako“ u slučaju Generalštaba, ali bi taj slučaj mogao da prodre do samog dna režima i predsednika Vučića koji se opet igra boga pomilovanja, piše „Vreme“ u naslovnoj temi novog broja
Ako se Selaković ili Vlada ne pozovu na ministrov imunitet, ako se nešto ne desi postupajućim tužiocima i njihovim porodicama, ako glavni tužilac TOK a Mladen Nenadić ne odluči da će TOK da “batali” ceo slučaj ili se zadovolji da sve ostane na ministru Selakoviću, ako vlast ne uspe da uguši tužilaštvo ili blokira njegov rad, ako policija i drugi državni organi budu postupali po nalozima tužilaštva, moguće je da će se predmet “Generalštab” probiti do samog “srca tame”, odakle je i potekao
Data i najavljena pomilovanja po službenoj dužnosti, svedoče o bojazni da pravosuđe neće biti poslušno. Predsednik Srbije, po svemu sudeći, nije svestan da oslobađanjem od krivičnog gonjenja posredno priznaje da ne veruje pravosuđu jer zna da je do sada na pravosuđe moglo da se utiče s vrha, ali da je odnedavno uspešnost takvog patronata neizvesna, i da bi krivica pomilovanih u redovnom postupku bila dokazana. Inače, posredi je očigledna zloupotreba
U menjačnicama godinama nije bila veća gužva nego ovog decembra, a jagma za evrima i dalje tinja. Uzrok je neizvesnost povodom posledica do kojih mogu dovesti sankcije Nisu. Dok režim krivi narod i medije za paničenje, razloge navale ljudi na devize treba prvenstveno tražiti u neodgovornim porukama Aleksandra Vučića i guvernerke Narodne banke Srbije, Jorgovanke Tabaković, javnosti
Iz revizorskog ugla, najveći propust u upravljanju gradom u poslednjih nekoliko godina jeste odsustvo funkcionalnog sistema upravljanja. Ne postoji jasna i dosledna veza između postavljenih ciljeva, planiranja i stvarne potrošnje budžetskih sredstava. Učinak se gotovo uopšte ne meri, ne prati se da li je utrošeni novac dao očekivane rezultate, a upravljanje rizicima praktično je zanemareno. Na to se nadovezuje činjenica da se na gotovo svakom koraku krše zakoni i propisi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
