To što je akademik Mihailo Marković krenuo da pruža intelektualne usluge radikalima i nije neka iznenađujuća vest, već pre još jedan posredan dokaz kako su kod socijalista odavno popucali svi kapilari i kako se od njih neprekidno odliva upravo prema radikalima
U vreme kada su socijalisti posle 5. oktobra polako počeli da se oslobađaju straha, da se krpe od poraza i gubitka vlasti i najavljuju „kongres preokreta“ (jesen 2000), govorilo se da će im novi stranački program napisati akademik Mihailo Marković, čovek koji je odradio veliki ideološki posao i prilikom osnivanja ove partije. Marković je zaista jedno vreme sedeo u odboru za pripremu vanrednog kongresa SPS-a (prvog bez vlasti) i vredno radio na platformi u kojoj su, kažu upućeni, bile zapisane i reči – neuspeh, poraz, odgovornost, JUL, kao i predlog da Slobodan Milošević završi kao počasni predsednik stranke i polako se povuče. Miloševiću se sve to, naravno, nije dopalo, pogotovo onaj deo o njemu, odgovornosti i JUL-u, i pripremljena kongresna platforma ubrzo je bila pocepana.
Akademik ideolog Marković se tako nije vratio u SPS (neki partijski disidenti su ga kasnije kao „najkreativnijeg socijalistu“ preko novina zvali da se vrati), SPS se nije vratio na vlast, socijalisti nisu krenuli ka socijaldemokratiji, zatim je Milošević krenuo u Hag, a njegova stranka je nastavila da se smanjuje. Ako je u svojoj sobi u Ševeningenu Milošević (koji se trenutno priprema za nastavak procesa što se u Hagu vodi protiv njega) prošle nedelje stigao da prati vesti iz zemlje (može se preko satelita), svakako je primetio da je akademik Mihailo Marković danas ponovo aktivan – ušao je u neko telo sastavljeno od „uglednih intelektualaca“ koji će savetima pomagati Tomislavu Nikoliću ukoliko ovaj bude izabran za predsednika Srbije.
Nekoliko nedelja pre toga, sociolog Slobodan Antonić napisao je kako je Vojislav Šešelj svojevremeno izgradio SRS na tipično antiintelektualističkoj osnovi i primetio da ova stranka nema tzv. kapilarnu javnost, da joj ne prilaze pripadnici „strateške elite“, ljudi čije su poruke u javnosti izuzetno važne. Radikali koji godinama ne gube dar da na srpskoj političkoj sceni najbrže uče, brzo su se prihvatili posla, osnovali savetodavno telo koje će tumačati radikalske interese, a neki od njihovih lidera odmah su počeli da po medijima koriste upravo Antonićevu sintagmu – tvrdili su kako oni nisu stranka bez „kapilarne javnosti“ i podrške „značajnih intelektualaca“.
To što je akademik Mihailo Marković krenuo da pruža intelektualne usluge radikalima i nije neka iznenađujuća vest, već pre još jedan posredan dokaz kako su kod socijalista odavno popucali svi kapilari i kako se od njih neprekidno odliva upravo prema radikalima. Sociolog Srećko Mihajlović objašnjavao je nedavno u jednom intervjuu odakle radikalima sposobnost da i dalje održavaju stabilnu trećinu biračkog tela i tako u znatnoj meri utiču na politiku i sudbinu ove zemlje. Mihajlović tvrdi da kod nekih društvenih grupa radikali i dalje prolaze preko nacionalističke priče, ali da većinu svojih birača hvataju zapravo socijalističkim frazama i sloganima. „Danas su oni veći socijalisti od SPS-a, veće socijaldemokrate od svake socijaldemokratske partije. Pogledajte njihove programe, govore i njihovu javnu politiku. Ona je puna socijalističkih i nacionalističkih fraza“, tvrdio je Srećko Mihajlović.
I dok radikali planiraju šta da rade kada osvoje vlast, njihovi nekadašnji koalicioni partneri socijalisti ovih dana se uglavnom ponovo bave pripremom važnih sednica. Početkom jula zasedaće Glavni odbor stranke na kome će se raspravljati o minulim predsedničkim izborima. One 122 hiljade glasova koje je osvojio njihov predsednički kandidat Ivica Dačić (tek nešto više od četiri odsto) biće očito glavni predmet sporenja. Ekipa oko Dačića, a oni su u rukovodstvu stranke izgleda većina, smatra da sve to i nije tako loše – očekivalo se da Dačić osvoji pet odsto glasova pa po njima i nije mnogo podbacio; od 5,82 odsto dobijenih na decembarskim parlamentarnim izborima do ovih četiri odsto i nema mnogo razlike (iako je to u glasovima dvostruko manje); više se i nije moglo u kampanji koja je odrađena sa samo jednim pežo-kombijem kojim se putovalo po Srbiji; svaki su izbori priča za sebe i već na narednim će biti drugačije; mnogi socijalisti nisu ovoga puta glasali jer su znali da Dačić ne može da pobedi; stranka se prvi put oprobala bez Miloševićeve podrške (nije se javljao četiri meseca), ljudi su se oslobodili straha jer niko više ne živi od partije; partija je demokratizovana i danas svako može da kaže šta želi; Milošević više ne upravlja strankom i niko navodno više ne stane mirno kada neko kraj njega kaže „sinoć me je opet zvao Sloba, ljut je“; iako više niko ne stoji mirno, to ne znači da se nije poodmaklo u pokušajima da mu obezbede dovoljno sredstava za finansiranje odbrane, ili u raspitivanjima – može li Mira da ga poseti…
Svemu tome usprotiviće se na sednici GO-a (već su to učinili preko novina) Milutin Mrkonjić i Milorad Vučelić. Mrkonjić je zbog katastrofalnog rezultata na izborima, zbog ignorisanja Miloševića (bio je protiv Dačićeve kandidature) i ostavljanja na cedilu predsednika stranke, već tražio ostavku kompletnog rukovodstva, a nije usamljen ni u uverenju da bi početak drugog dela suđenja u Hagu mogao socijalistima da vrati dobar deo popularnosti. Slično je ovih dana po novinama govorio i Vučelić koji je jedan od potpredsednika SPS-a. Mrkonjiću će verovatno biti zamereno da odavno radi za Bogoljuba Karića i da ga za partiju i nije briga, a Vučeliću da je radio protiv kandidata Dačića, da je mnoge lokalne odbore ubeđivao kako će „Ivica na izborima sigurno proći lošije nego princeza Jelisaveta“. Zbog toga bi mogao da izgubi mesto potpredsednika, što bi bilo treći put da „zglajza“ u istoj partiji. Prvi put se to desilo u novembru 1995. kada zajedno sa akademikom Markovićem nije umeo da izgovori „mir (dejtonski) nema alternativu“. Kasnije se vratio jer nije želeo da po Srbiji gleda „desničarski stampedo“, a i Milošević ga je pitao „gde si, Vučela, ima mnogo toga da se radi“. Zatim je najuren novembra 1998. „zbog nedoličnog ponašanja“. Posle 5. oktobra je osnivao sopstvenu stranku, a šef ga je ponovo nazvao posle hapšenja u akciji Sablja i tada ga ponovo pitao za zdravlje. Upućeni tvrde da bi Milošević možda najviše voleo da upravo Vučelića vidi na čelu stranke.
Socijalistima zaista nije lako. Predsednik im je u Hagu, njihov nekada glavni ideolog sada savetuje radikale, najuspešniji bogataš iz njihovog vremena danas je najuverljiviji zaštitnik sirotinje i gubitnika tranzicije u Srbiji koju bi oni kao levica trebalo da zastupaju…
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
