Autoritarnost je najbolji prediktor stava prema smrtnoj kazni – autoritarne ličnosti su u velikoj većini za nju. Isto važi i za stranke sa desnice
Smrtna kazna je u Srbiji ukinuta pre dvadeset godina, 26. februara 2002. Ključni razlog za njeno ukidanje bila je želja, ali i potreba, da Srbija izađe iz dotadašnje izolacije i krene putem evropskih integracija. Naime, abolicija smrtne kazne bila je (i jeste) izričit uslov za članstvo u Savetu Evrope. Sve istočnoevropske države, s izuzetkom Belorusije, pošle su tim putem mnogo ranije i sve one su smrtnu kaznu ukinule pre kraja 20. veka. (Rusija je još nije ukinula, ali je 1995. godine proglasila moratorijum, potvrđen odlukom Ustavnog suda 2009.)
Sve ove abolicije su sprovedene nasuprot javnom mnenju koje je u velikoj većini podržavalo smrtnu kaznu. Zato pitanje abolicije nije iznošeno na referendume nego su o njemu odlučivali parlamenti ili ustavni sudovi. Kada se 2002. u Narodnoj skupštini glasalo za ukidanje smrtne kazne i srpski političari su pretpostavljali da bi građani bili protiv takve odluke. Međutim, jedno istraživanje javnog mnenja koje je te godine sproveo Beogradski centar za ljudska prava, pokazalo je da u Srbiji nema većine za smrtnu kaznu. Ispitanici su bili za smrtnu kaznu u istom procentu (43 odsto) kao i protiv nje (neodlučnih je bilo 14 odsto).
Ovaj, za bivše komunističke zemlje atipičan stav javnosti prema smrtnoj kazni, nastavio se i u narednom periodu. Štaviše, u pojedinim godinama (2007, 2009, 2011) većina ispitanika je bila protiv smrtne kazne, a i kada nije, brojevi pristalica i protivnika smrtne kazne bili su približni. Bilo je to vreme optimizma, izazvanog padom Miloševićevog režima, kada je velika većina birača iskreno želela da Srbija pristupi Evropskoj Uniji (te 2002. godine, za pristupanje je bilo čak 75 odsto građana).
Ovakvo stanje je bitno promenjeno 2014. godine, od kada u Srbiji postoji ubedljiva većina za ponovno uvođenje smrtne kazne. Pristalice smrtne kazne od tada čine apsolutnu većinu (preko 50 odsto) ispitanika, dok su njeni protivnici u ubedljivoj manjini (između 20 i 30 odsto), a neodlučnih ima oko 20 odsto.
Ovu promenu je najlakše objasniti dolaskom na vlast Srpske napredne stranke i s njim povezanog porasta autoritarnosti u svim sferama života. Autoritarnost je najbolji prediktor stava prema smrtnoj kazni – autoritarne ličnosti su u velikoj većini za nju. U prilog ovakvom tumačenju idu rezultati iskazani prema partiji za koju su ispitanici glasali ove godine. Glasači dveju partija na vlasti (SNS i SPS), kao i uvek, podržavaju smrtnu kaznu u velikoj većini (SNS – 62 odsto, SPS – 54 odsto). Isto važi i za opozicione stranke sa desnice: Zavetnici 73 odsto, Dveri 66 odsto, Nada i dr. 62 odsto. U većini su protiv smrtne kazne samo glasači opozicionih stranaka sa levice: Ujedinjeni za pobedu Srbije – 40 odsto (za smrtnu kaznu 36 odsto, neodlučni 24 odsto) i, naročito, koalicije Moramo – 64 odsto protiv, 25 odsto za i 11 odsto neodlučnih.
Povod za ovaj osvrt na stavove prema smrtnoj kazni u srpskom društvu je Svetski (i Evropski) dan protiv smrtne kazne, koji se obeležava 10. oktobra. Za Evropsku uniju, ukidanje smrtne kazne je conditio sine qua non pristupanja, ali i više od toga: Evropa sebe voli da definiše kao “zonu bez smrtne kazne”, a odbacivanje smrtne kazne je jedna od temeljnih “evropskih vrednosti”. Ovog 10. oktobra će zvaničnici EU, kao i vodeći političari njenih članica, ponoviti to opredeljenje i dičiti se njime. Iako srpski političari na vlasti vole da kažu kako je pristupanje EU “strateško opredeljenje” njihove zemlje, malo je verovatno da će se neko od njih setiti da 10. oktobra kaže koju o dvadesetogodišnjici ukidanja srpske smrtne kazne. S obzirom na stavove njihovih glasača, to ne bi bilo uputno.
Zašto između prevaziđenog režima i promena ne postoji ništa treće? Na šta režim misli kada kaže da brani Srbiju? Zbog čega je nesalomiv Studentski pokret? Ko ima znanje i pravo iskustvo, a ko vođu bez dana radnog staža van politike? I zašto studenti pobeđuju
Posle gotovo dve godine protesta, stotina prepešačenih kilometara, hapšenja, progona i nezabeležene društvene mobilizacije, Srbija izlazi na izbore koji bi mogli da označe kraj jedne političke epohe. Sociološkinja Marija Babović kaže za “Vreme” da nada u promene nije bila toliko velika još od 5. oktobra 2000. godine, ali upozorava i na opasnost da se, ukoliko promene izostanu, zemlja suoči sa još tvrđim autoritarnim režimom
Njihovo jedino oružje sada su mediji koje kontrolišu: kao, mi nemamo program, što nije istina; kao, mi ćemo izdati nacionalni interes, što nije istina. Jedan od argumenata im je i to da se plašimo da izađemo na debatu sa Vučićem. Oni ne razumeju da im je to kazna. To je kazna Aleksandru Vučiću, koji je 14 godina vodio isključivo monolog. Četrnaest godina on nikome nije omogućio nikakvu vrstu dijaloga, a sada bi da bude nagrađen ili pomilovan mogućnošću da s nama razgovara. E pa, neće moći. To što je posejao sada žanje
Ovi izbori nisu izbori o članstvu Srbije u Evropskoj uniji, Kosovu i Metohiji, gej brakovima, poreskoj politici ili bilo kom drugom pojedinačnom političkom pitanju. Iako stranke na marginama političke moći pokušavaju da nametnu ove teme, u središtu predstojećeg političkog izbora nalazi se mnogo jednostavnija dilema: promena ili očuvanje postojećeg poretka. Već duže od godinu dana, istraživanja pokazuju da je to osnovna dilema koja se nalazi na glasačkom listiću
U RS se za izbore u Srbiji prijavilo 19.800 osoba, koji će moći glasati na 28 biračkih mjesta. Ostaje nepoznato koliko će ih 25. oktobra preći Drinu i glasati u Srbiji. U svakom slučaju ne vjerujem da su glasači iz Republike Srpske ti koji će odlučiti pobjednika izbora u Srbiji. Realno, glasači iz Republike Srpske na malo toga mogu uticati, ali izgleda da su simbolički veoma važni i Vučiću i opoziciji
Nema, doslovno, nikakve razlike između onoga ko usred noći tvrdi da je dan, ili onoga ko tvrdi za sebe da je žirafa, od tvrdnji koje čitamo na bilbordima: da Vučić radi na ujedinjenju Srbalja i da Srbiji, iz dana u dan, ide sve bolje.
Predizborna hapšenja zbog tobožnjeg „rušenja države“ svedoče o panici režima. Loša vest za njih je – ne mogu da uhapse ceo narod koji je rešio da se odbrani od naprednjačkih batina i izborne krađe
Obruč koji oko Ćacilenda steže Studentska lista sve je uži. Jer sve je više razmađijanih ljudi koji lažnog proroka vide kao ono što jeste: uličnog opsenara koji zavađa Srbiju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
