Autoritarnost je najbolji prediktor stava prema smrtnoj kazni – autoritarne ličnosti su u velikoj većini za nju. Isto važi i za stranke sa desnice
Beograd 30.09.2017.Ivan Jankovic, advokat…
Smrtna kazna je u Srbiji ukinuta pre dvadeset godina, 26. februara 2002. Ključni razlog za njeno ukidanje bila je želja, ali i potreba, da Srbija izađe iz dotadašnje izolacije i krene putem evropskih integracija. Naime, abolicija smrtne kazne bila je (i jeste) izričit uslov za članstvo u Savetu Evrope. Sve istočnoevropske države, s izuzetkom Belorusije, pošle su tim putem mnogo ranije i sve one su smrtnu kaznu ukinule pre kraja 20. veka. (Rusija je još nije ukinula, ali je 1995. godine proglasila moratorijum, potvrđen odlukom Ustavnog suda 2009.)
Sve ove abolicije su sprovedene nasuprot javnom mnenju koje je u velikoj većini podržavalo smrtnu kaznu. Zato pitanje abolicije nije iznošeno na referendume nego su o njemu odlučivali parlamenti ili ustavni sudovi. Kada se 2002. u Narodnoj skupštini glasalo za ukidanje smrtne kazne i srpski političari su pretpostavljali da bi građani bili protiv takve odluke. Međutim, jedno istraživanje javnog mnenja koje je te godine sproveo Beogradski centar za ljudska prava, pokazalo je da u Srbiji nema većine za smrtnu kaznu. Ispitanici su bili za smrtnu kaznu u istom procentu (43 odsto) kao i protiv nje (neodlučnih je bilo 14 odsto).
Ovaj, za bivše komunističke zemlje atipičan stav javnosti prema smrtnoj kazni, nastavio se i u narednom periodu. Štaviše, u pojedinim godinama (2007, 2009, 2011) većina ispitanika je bila protiv smrtne kazne, a i kada nije, brojevi pristalica i protivnika smrtne kazne bili su približni. Bilo je to vreme optimizma, izazvanog padom Miloševićevog režima, kada je velika većina birača iskreno želela da Srbija pristupi Evropskoj Uniji (te 2002. godine, za pristupanje je bilo čak 75 odsto građana).
Ovakvo stanje je bitno promenjeno 2014. godine, od kada u Srbiji postoji ubedljiva većina za ponovno uvođenje smrtne kazne. Pristalice smrtne kazne od tada čine apsolutnu većinu (preko 50 odsto) ispitanika, dok su njeni protivnici u ubedljivoj manjini (između 20 i 30 odsto), a neodlučnih ima oko 20 odsto.
lkl2…
Ovu promenu je najlakše objasniti dolaskom na vlast Srpske napredne stranke i s njim povezanog porasta autoritarnosti u svim sferama života. Autoritarnost je najbolji prediktor stava prema smrtnoj kazni – autoritarne ličnosti su u velikoj većini za nju. U prilog ovakvom tumačenju idu rezultati iskazani prema partiji za koju su ispitanici glasali ove godine. Glasači dveju partija na vlasti (SNS i SPS), kao i uvek, podržavaju smrtnu kaznu u velikoj većini (SNS – 62 odsto, SPS – 54 odsto). Isto važi i za opozicione stranke sa desnice: Zavetnici 73 odsto, Dveri 66 odsto, Nada i dr. 62 odsto. U većini su protiv smrtne kazne samo glasači opozicionih stranaka sa levice: Ujedinjeni za pobedu Srbije – 40 odsto (za smrtnu kaznu 36 odsto, neodlučni 24 odsto) i, naročito, koalicije Moramo – 64 odsto protiv, 25 odsto za i 11 odsto neodlučnih.
Povod za ovaj osvrt na stavove prema smrtnoj kazni u srpskom društvu je Svetski (i Evropski) dan protiv smrtne kazne, koji se obeležava 10. oktobra. Za Evropsku uniju, ukidanje smrtne kazne je conditio sine qua non pristupanja, ali i više od toga: Evropa sebe voli da definiše kao “zonu bez smrtne kazne”, a odbacivanje smrtne kazne je jedna od temeljnih “evropskih vrednosti”. Ovog 10. oktobra će zvaničnici EU, kao i vodeći političari njenih članica, ponoviti to opredeljenje i dičiti se njime. Iako srpski političari na vlasti vole da kažu kako je pristupanje EU “strateško opredeljenje” njihove zemlje, malo je verovatno da će se neko od njih setiti da 10. oktobra kaže koju o dvadesetogodišnjici ukidanja srpske smrtne kazne. S obzirom na stavove njihovih glasača, to ne bi bilo uputno.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
“Studenti me jesu pitali da li bih hteo da budem na listi i ja sam potvrdno odgovorio”, kaže rektor Vladan Đokić u razgovoru za “Vreme”. Pričali smo o udarima na univerzitet, njegovim odlascima u Brisel i tome da li se boji da studentski pokret skreće udesno. A na konstataciju da će morati otići sa mesta rektora ako postane poslanik ili, ko zna, premijer, profesor Đokić kaže: “Videćemo da li će i kada doći taj trenutak. Može da bude pre, a možda i posle završetka mog rektorskog mandata”
Ukoliko se ne ujedine, već odluče da se kao fragmenti pojave na izborima, opozicione stranke proevropskog usmerenja ne samo da će izvršiti političko samoubistvo već će to samoubistvo proizvesti štetu po okolinu. U slučaju da neke stranke izađu same na izbore, bilo bi to kao da skaču sa zgrade ispod koje se okupila gomila ljudi protiv režima
“Našao sam se okružen poražavajuće mladim ljudima. A i inače znam da su mladi – nama vandalizuju prostor bezmalo nekoliko puta mesečno, imamo nadzorne kamere, to su uvek mlada golobrada lica. To je muški svet, sačinjen od mladih muškaraca, koji zaista nemaju ništa pametnje da rade nego da uništavaju nečiju imovinu ili da nekog tuku. Ali sa strahovitim uverenjem”
Iz godine u godinu medijski konkursi su postajali sredstvo kojim režim plaća svoju medijsku poslugu, što pojednostavljeno znači: građani izdvajaju pare da im neko nudi lažnu stvarnost i da ih dodatno truje radioaktivnom mržnjom. Odnosno, plaćaju da ih neko laže i od njih pravi budale
“Je li moguće da neko misli da je u redu i dobro za Srbiju da bude jedna od nekoliko zemalja na svetu koje nemaju nikakvo regulatorno telo? Je li moguće da neko misli da je dobro da se raspada Upravni odbor Javnog medijskog servisa? Nisam uopšte optimista i realno je očekivati da ćemo naići na zid, ali treba pokušati”
Zlo se zavuklo pod most i tamo, zaklonjeno od svetla, ćutalo i čekalo. Kad je Vladimir Arsenijević izašao iz taksija, nad Beogradom se opet nadvila ona isto neman koja je onemogućavala izložbu Rona Haviva, sprečavala održavanje prve Parade ponosa, palila Bajrakli džamiju i Ambasadu Sjedinjenih Američkih Država i vandalizovala i centar grada tokom Parade ponosa 2010.
Šta govore ubistvo Aleksandra Nešovića Baje i ranjavanje Milana Ostojića Sandokana? Zašto su porasli apetiti podzemlja? Kakvu tu ulogu igra policija? I zbog čega Vučić stalno najavljuje najave izbora
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
