Autoritarnost je najbolji prediktor stava prema smrtnoj kazni – autoritarne ličnosti su u velikoj većini za nju. Isto važi i za stranke sa desnice
Smrtna kazna je u Srbiji ukinuta pre dvadeset godina, 26. februara 2002. Ključni razlog za njeno ukidanje bila je želja, ali i potreba, da Srbija izađe iz dotadašnje izolacije i krene putem evropskih integracija. Naime, abolicija smrtne kazne bila je (i jeste) izričit uslov za članstvo u Savetu Evrope. Sve istočnoevropske države, s izuzetkom Belorusije, pošle su tim putem mnogo ranije i sve one su smrtnu kaznu ukinule pre kraja 20. veka. (Rusija je još nije ukinula, ali je 1995. godine proglasila moratorijum, potvrđen odlukom Ustavnog suda 2009.)
Sve ove abolicije su sprovedene nasuprot javnom mnenju koje je u velikoj većini podržavalo smrtnu kaznu. Zato pitanje abolicije nije iznošeno na referendume nego su o njemu odlučivali parlamenti ili ustavni sudovi. Kada se 2002. u Narodnoj skupštini glasalo za ukidanje smrtne kazne i srpski političari su pretpostavljali da bi građani bili protiv takve odluke. Međutim, jedno istraživanje javnog mnenja koje je te godine sproveo Beogradski centar za ljudska prava, pokazalo je da u Srbiji nema većine za smrtnu kaznu. Ispitanici su bili za smrtnu kaznu u istom procentu (43 odsto) kao i protiv nje (neodlučnih je bilo 14 odsto).
Ovaj, za bivše komunističke zemlje atipičan stav javnosti prema smrtnoj kazni, nastavio se i u narednom periodu. Štaviše, u pojedinim godinama (2007, 2009, 2011) većina ispitanika je bila protiv smrtne kazne, a i kada nije, brojevi pristalica i protivnika smrtne kazne bili su približni. Bilo je to vreme optimizma, izazvanog padom Miloševićevog režima, kada je velika većina birača iskreno želela da Srbija pristupi Evropskoj Uniji (te 2002. godine, za pristupanje je bilo čak 75 odsto građana).
Ovakvo stanje je bitno promenjeno 2014. godine, od kada u Srbiji postoji ubedljiva većina za ponovno uvođenje smrtne kazne. Pristalice smrtne kazne od tada čine apsolutnu većinu (preko 50 odsto) ispitanika, dok su njeni protivnici u ubedljivoj manjini (između 20 i 30 odsto), a neodlučnih ima oko 20 odsto.
Ovu promenu je najlakše objasniti dolaskom na vlast Srpske napredne stranke i s njim povezanog porasta autoritarnosti u svim sferama života. Autoritarnost je najbolji prediktor stava prema smrtnoj kazni – autoritarne ličnosti su u velikoj većini za nju. U prilog ovakvom tumačenju idu rezultati iskazani prema partiji za koju su ispitanici glasali ove godine. Glasači dveju partija na vlasti (SNS i SPS), kao i uvek, podržavaju smrtnu kaznu u velikoj većini (SNS – 62 odsto, SPS – 54 odsto). Isto važi i za opozicione stranke sa desnice: Zavetnici 73 odsto, Dveri 66 odsto, Nada i dr. 62 odsto. U većini su protiv smrtne kazne samo glasači opozicionih stranaka sa levice: Ujedinjeni za pobedu Srbije – 40 odsto (za smrtnu kaznu 36 odsto, neodlučni 24 odsto) i, naročito, koalicije Moramo – 64 odsto protiv, 25 odsto za i 11 odsto neodlučnih.
Povod za ovaj osvrt na stavove prema smrtnoj kazni u srpskom društvu je Svetski (i Evropski) dan protiv smrtne kazne, koji se obeležava 10. oktobra. Za Evropsku uniju, ukidanje smrtne kazne je conditio sine qua non pristupanja, ali i više od toga: Evropa sebe voli da definiše kao “zonu bez smrtne kazne”, a odbacivanje smrtne kazne je jedna od temeljnih “evropskih vrednosti”. Ovog 10. oktobra će zvaničnici EU, kao i vodeći političari njenih članica, ponoviti to opredeljenje i dičiti se njime. Iako srpski političari na vlasti vole da kažu kako je pristupanje EU “strateško opredeljenje” njihove zemlje, malo je verovatno da će se neko od njih setiti da 10. oktobra kaže koju o dvadesetogodišnjici ukidanja srpske smrtne kazne. S obzirom na stavove njihovih glasača, to ne bi bilo uputno.
Studenti su posle Novog Sada, masovno odmarširali iz različitih univerzitetskih centara do Kragujevca, a sada je u planu novi protest i potencijalno novo pešačenje do Niša. O tome kuda vode protesti i treba li studenti da sami iznesu promene, čitajte u novom broju „Vremena”
Zašto je Vučić primoran da formira iznuđenu i tunjavu vladu? Zbog čega Srbija iz februara 2025. više nije ista ona zemlja iz oktobra 2024? Kako je šef države došao u iznudicu da mu nijedan potez koji već tri meseca povlači ne radi posao? Gde je u svemu ovome opozicija, kako da se rasani i šta treba da shvati
Prodaja delova Junajted grupe od državnog Telekoma stvara gotovo monopolistu na polju medijskog sadržaja. Kad se tome dodaju udari na male i nezavisne medije, pejzaž u kojem se građani Srbije informišu poprima još tamniju nijansu crne
Nestanak N1 i Nove S u današnjoj formi značio bi mračno medijsko doba u Srbiji. Doduše, ono je mračno već četiri decenije, ali bilo bi još crnje
Sad se diže ova generacija, koja se samo još sama od sebe nije ogradila, ide peške, nosi i ikone i krstove i ferari zastave, peva i Bilećanku i Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala, a sa njima Bošnjaci iz Pazara ruku pod ruku, i dok se ovi krste nakon 15 minuta tišine, uče dovu i klanjaju stojeći, kako je jedino i obavezno za mrtve. “Prvi put se osećam kao građanin ove zemlje”, rekao je jedan od studenata iz Novog Pazara
U Srbiji više niko ne zna o čemu priča njen predsednik, novinare kažnjavaju na pravdi boga, aferaške velmože proglašavaju za svece, a nosioci javnih funkcija šire javnu sablazan. Ljudi – dokle ćemo tako
Niko kome lopatom nije odstranjen deo mozga ne veruje da su studenti obezbedili najveću stranu investiciju ikada, odnosno da su dobili tri milijarde evra da sruše vlast i otcepe Vojvodinu
Odbor Festa je doneo odluku da taj festival više neće biti u februaru nego u septembru. Stiče se utisak da je rešavanje ovog sporednog problema zapravo samo najava rešavanja onog suštinskog
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
