Smrt u Sabrati

Po kaldrmi koja izgleda kao da će se na njoj svakog trenutka pojaviti Asteriks i Obeliks, u drevnom rimskom gradu Sabrati džogira neki čovek. Uz mestimično pokidanu bodljikavu žicu kojom je antički grad koji je pod zaštitom UNESKO-a odvojen od plaže pase stado ovaca, brsteći travu između sjajno očuvanih mozaika. Nešto dalje, na beloj peščanoj plaži je pedesetak lokalaca i stranaca, mahom zaposlenih u bolnicama u novom delu Sabrate i okolnim gradovima, ili u naftnim kompanijama. Horizontom iza bodljikave žice dominira obris monumentalnog rimskog amfiteatra. Do plaže stiže čamac iz koga momak crne puti vadi sveže upecanu ribu i prodaje je strancima za bagatelu.

Tako je izgledala Sabrata pre četrnaest godina, kada je potpisnik ovih redova skoro svakodnevno posećivao. Istina, lirski prizor imao je manje veseo nastavak. Stranci su se sa plaže vraćali na svoja radna mesta u bolnicama da odrađuju beskrajno duge smene, prepiru se sa stravičnom libijskom administracijom zato što su plate, koje kasne mesecima, upola manje od onoga što je pre dolaska u Libiju dogovoreno, da trpe cinična objašnjenja zvaničnika upućena svima koji su dolazili iz manje-više propalih zemalja, poput Srbije, Rusije, Ukrajine, Bugarske, Iraka, Sudana (zaposleni u naftnim kompanijama iz bogatih zapadnih država nisu imali tu vrstu problema).

foto: privatna arhiva

Stranci, i „istočni“ i „zapadni“, sa plaže u Sabrati su se do okolnih gradova prebacivali jednostavno: izlazili su na glavni put koji povezuje Tripoli sa granicom Tunisa i podizali ruku bez ikakvog straha, u bilo koje doba dana ili noći, čak i sa bebom u rukama. Sa svakim vozačem koji stane jedini problem bilo je cenkanje, nije se pamtilo da je prema strancima u Libiji decenijama zabeležen ozbiljniji kriminalni akt osim sitnog džeparenja po pijacama Tripolija. Sve do početka rata u februaru 2011. godine kada je bezbednost, koja je izgledala tako obična, nestala netragom sa ulica i puteva u Libiji.

foto: privatna arhiva

SABRATA NOVOG DOBA: Dvoje službenika Ambasade Srbije u Libiji, Slađana Stanković i Jovica Stepić, oteti su kod Sabrate 8. novembra prošle godine. Prema prvim informacijama koje su tada dospele u javnost, na kolonu vozila, u kojoj su bili i ambasador Oliver Potežica, njegova supruga i deca, otvorena je vatra dok su putovali iz Tripolija za Tunis. Stankovićeva i Stepić bili su zajedno u kolima, napadači su ih odveli sa sobom, a libijski državljanin koji je takođe bio u konvoju ranjen je u pucnjavi.

Pre otmice srpskih državljana Sabrata se više puta pojavljivala u „crnim hronikama“ (od 2011. čitava Libija ima mesto samo u takvoj vrsti hronika). U januaru 2014. na plaži na periferiji Sabrate nađena su tela dvoje stranaca, muškarca i žene, koji su na obalu očigledno došli na piknik. Na slici koja je objavljena u libijskim medijima vide se ubijeni sa licima u pesku, a pored njih prostrto ćebe na kome su hrana i piće. U junu je na hotelskoj plaži u Susu, pedeset kilometara od prestonice Tunisa, u terorističkom napadu ubijeno 38 osoba. Vlasti Tunisa su kasnije saopštile da je jedan od napadača, tuniski državljanin, prošao obuku u kampu Islamske države u Sabrati.

OTMICA I REAKCIJE: Posle početnog šoka zbog otmice Slađane Stanković i Jovice Stepića u novembru prošle godine, u javnosti su počele da se javljaju neodoumice i pitanja. Nejasno je bilo zašto je ka Tunisu išao konvoj automobila sa srpskim državljanima kada se zna da je put kopnom nesiguran, a postoji avionski prevoz iz Tripolija, zašto ambasada u Tripoliju nije ranije evakuisana, te kojim poslom su u Tunis putovali Stankovićeva i Stepić sa ambasadorom i njegovom porodicom. Buknuo je pravi rat između Potežice i pojedinih medija koji su pisali da se ambasador bavio prodavanjem viza Libijcima, da je cilj putovanja bio neki novac povezan sa prodajom našeg oružja u Libiji, da je Stankovićeva i ranije bila kidnapovana pa puštena i da je odavno tražila da bude povučena iz Tripolija, da je prava meta otmice bio Potežica, da je šest meseci pre otmice BIA preporučila povlačenje iz Libije zaposlenih u ambasadi, ali da je ambasador to odbio…

Potežica je napisao pismo naslovljeno na ministra spoljnih poslova Ivicu Dačića, predsednika Tomislava Nikolića i premijera Aleksandra Vučića negirajući svoju krivicu, i ne baš diplomatskim stilom zahtevao od Vlade i Ministarstva da „najenergičnije zaustave hajku“ u medijima. Vlasti u Sabrati su za kidnapovanje okrivile našu ambasadu, jer ih, kako su tada naveli, nije obavestila o prolasku, kako bi ih dodatno zaštitili.

Premijer Vučić je tada rekao da se „u narednih 48 sati očekuje pozitivan rasplet događaja“, potom da je u Libiju poslat tim srpskih obaveštajaca da pomogne u rešavanju otmice, da bi kasnije zavladala tišina povremeno prekidana umirujućim izjavama da do oslobađanja otetih samo što nije došlo, da vlada ima informacije da su živi i zdravi, da je sve pod kontrolom… Kada je 12. januara oslobođen srpski državljanin Srđan Babić, koji je kidnapovan 29. marta prošle godine, a u Libiji je radio u francuskoj kompaniji „ASP“, koja se bavi obezbeđenjem i logističkom podrškom diplomatskih misija, međunarodnih organizacija i naftnih kompanija, Aleksandar Vučić je rekao da građani Srbije sledećeg dana mogu da očekuju „dobre informacije“ i o slučaju dvoje otetih službenika srpske ambasade. Prošao je sledeći dan, i još mnogo drugih, da bi 19. februara stigla informacija da su Slađana Stanković i Jovica Stepić ubijeni u američkim vazdušnim napadima na bazu Islamske države u Sabrati, uz još četrdesetak ljudi, mahom sa pasošima Tunisa. Američki mediji su naveli da je meta napada u kome su poginuli srpski državljani bio Tunišanin umešan u atentat u Susu.

IZBORI I AMERIKANCI: Na sramnoj konferenciji za novinare na kojoj je objavio tragičnu vest, premijer Vučić je u većem delu svog obraćanja javnosti pokušavao da pokaže da je vlada bezgrešna, a on svemoćan, nesalomiv i sveznajući, kao da je reč o predizbornom mitingu, a ne o mučnom kraju jedne drame. Tako smo čuli priče o nekom moćnom čoveku koji stoji iza svega, ali da on, Vučić, ne sme da izgovori njegovo ime da ne bi ugrozio preostale srpske državljane u Libiji, da bi odmah posle toga saopštio da je taj neki moćnik kidnapovao ko-zna-koliko Tunišana da bi izbavio neke svoje ljude, o premijerovom znanju o prilikama u Sabrati da ne govorimo.

Čulo se, između ostalog, i da će Vučić sve reći Amerikancima u lice, ali da se odnosi između dve zemlje neće kvariti, da bi se na kraju sve svelo na dreku Dragana J. Vučićevića i priče o hejterima sa društvenih mreža, opoziciji i inim večitim temama vlasti. Mučnu atmosferu započetu na pomenutoj konferenciji obogatilo je prepucavanje ministra spoljnih poslova Ivice Dačića sa svojim političkim protivnicima kojima je povod smrt u Sabrati.

Jedna od Dačićevih teza je da je jasno da su otmicu izvršili Libijci, ubistvo Amerikanci, pa vlada ne može biti odgovorna ni za šta. Formirana je i komisija koja će utvrditi da li je bilo propusta u radu službenika ambasade, kao da je trebalo da prođe tri i po meseca od otmice da bi se tako nešto utvrdilo. I Amerikanci pominju neku svoju komisiju, ali to je kod njih već rutina. Američki dronovi i bombarderi već godinama širom sveta (Avganistan, Irak, Jemen, Sirija, Libija…) ciljaju „neprijatelje“ SAD, a ubijenoj deci, ženama i muškarcima koji su u takvim egzekucijama slučajno nastradali ni broj se ne zna. Posle svakog takvog slučaja sledi šturo izvinjenje uz napomenu da će se ispitati okolnosti incidenta, a politika čija se suština svodi na „mi smo zadatak izvršili, a Bog neka odredi ko je kriv, a ko nevin među pobijenima“, ne menja se bez obzira na broj nevinih žrtava.

foto: iva igrački turudić

PITANJA BEZ ODGOVORA: Međutim, to što su egzekutori bili Amerikanci, a otmičari Libijci ne znači da javnost ne bi trebalo da dobije odgovore na neka pitanja koja se tiču svega što je otmici prethodilo, naročito ako je u pitanju nečije neznanje, bahatost ili nekompetentnost. Na primer, zašto ambasada u Tripoliju nije zatvorena mnogo ranije ili bar preseljena u Tunis, kada je i letimičnim pregledom medija prethodnih godina moglo da se vidi da se Libija raspala po šavovima, da su tragični incidenti u ovoj zemlji postali svakodnevica, a ne izuzetak. To što su Jugoslaviju, potom Srbiju i Gadafijevu Libiju vezivale jake veze besmislen je izgovor.

Jeste Libija decenijama bila Meka za medicinske i građevinske radnike iz Jugoslavije, a broj Libijaca koji su se u Jugoslaviji školovali ili u njoj imaju poslovne i rodbinske veze izuzetno je veliki. Tačno je i da ima nekoliko stotina naših državljana koji su rešili da u Libiji ostanu, najviše onih koji su u ovoj zemlji proveli decenije i Libija im je postala druga domovina. No, mnogo više je onih koji su napustili libijski pakao, a sve vlade, pa i naša, više puta su upozorile svoje građane da Libija nije više bezbedna zemlja. Onaj ko je posle prethodnih pet godina i svega tragičnog što se u ovoj zemlji dešavalo i što se dešava rešio da ostane, uzeo je sudbinu u svoje ruke i teško da može da očekuje od države da snosi sve posledice njegovog izbora.

Što se tiče puta od Tripolija do Tunisa, i glavnog i sporednih, bezbrojni čekpointi na njima su uobičajeni folklor, a incidenti, otmice i šikaniranja su skoro svakodnevni, što zbog razbojničkih motiva, što zbog toga jer se, kao na tigrovoj koži, duž obale smenjuju gradovi koji su tokom revolucije bili „za“ i „protiv“ Gadafija, pa se i danas popreko gledaju. Medicinska sestra iz Srbije koja u Libiji živi dvadeset godina je prošle godine autoru ovog teksta svedočila kako takve čekpointe prolazi svakodnevno jer radi u jednom, a živi u drugom gradu u blizini granice sa Tunisom, da nije imala do sada ozbiljnijih problema, ali i da se dešavalo da u operacionu salu usred operacije ulete naoružani ljudi i izrešetaju plafon; mladi inženjer iz Srbije koji je radio za stranu naftnu kompaniju i Libiju napustio prošle godine, pričao je o do zuba naoružanoj deci od 12-13 godina na ulicama, pasoškoj kontroli na ulasku u svako selo ili grad od strane vojski i milicija nepoznatog porekla, opštoj nesigurnosti.

KAKAV BIZNIS?: Kako stvari stoje, država Srbija je verovatno nešto poslovala po Libiji i zbog toga je ambasada ostala otvorena. Osnovno pitanje je koja je plitka pamet rešila da radi neki biznis (na pomenutoj konferenciji za novinare se nemušto pominjalo neko oružje, pa se to posle demantovalo) sa državom od koje su ostali samo ime i granice na papiru, a jedini unosni poslovi u njoj su otmice i šverc ljudi preko Mediterana (prema pisanju nemačkog „Velt am zontaga“, koji se poziva na podatke obaveštajnih službi, 200.000 izbeglica, većinom iz Eritreje, Somalije i Nigerije, nalazi se na obalama Libije čekajući povoljnije vremenske prilike da krene ka Evropi).

I u ona mirna vremena je svako ko je nameravao da se u Libiji bavi bilo kakvim poslom morao da se naoruža strpljenjem i trenira živce za sudar sa jezivom birokratijom, kombinovanom sa tradicionalnim poimanjem odsustva važnosti vremena, ali su bar neka pravila postojala. No, svako pravilo urušilo se pre pet godina, nepovratno. Ima onih koji misle da je u Libiji i danas moguće raditi sa uobičajenim mešetarenjem iz nekih davnih vremena, kada je „sadik“ (prijatelj) na važnom mestu mogao sve da reši, ali to je njihov problem.

No, kada država poveruje u tako nešto, to je već ozbiljan propust koji se može nazvati i amaterizmom i glupošću, a rezultati su tragični, kao što smo mogli da vidimo. Niti je Srbija Jugoslavija, niti je Aleksandar Vučić novi Tito, koliko god premijer pričao da naša zemlja danas uživa veći ugled u svetu nego onomad. Vučićeva Srbija sa onom Jugoslavijom ima veze taman koliko i sadašnja Libija sa onom iz Gadafijevog vremena. Za tako nešto nisu krivi ni mediji ni oni koji pitaju šta se i zašto zaista u Sabrati desilo pre tri meseca, i šta je tome prethodilo.