Smrt nezaštićenog svedoka

„Ovo je ista 2002. godina“, kaže jedan od onih policajaca koji su u međuvremenu gurnuti na marginu. U noći između petka i subote (2–3. jun) dve nasilne smrti vratile su Beograd u atmosferu jeseni 2002. kada su škripale gume, praštali revolveri i goreli skupi ukradeni automobili; kada se preduzetnička klasa iz redova novog ratnog plemstva (kantraverzni bizmismeni) bavila liberalnom ekonomijom slobodne konkurencije na tržištu heroina, kokaina, otmica za otkup i plaćenih ubistava. Prvo je u pola četiri u subotu izjutra na trotoar Višegradske ulice iz vozila izbačen teško ranjeni begunac od pravde Zoran Pović Pova, pripadnik zemunskog klana kog policija nije mogla da nađe od 12. marta 2003; onda je u subotu po podne na autoputu blizu odvajanja za aerodrom nađen unakažen i napola spaljen leš Zorana Vukojevića Vuka, veoma značajnog svedoka saradnika u procesima ubicama Zorana Đinđića i pripadnicima zločinačkih organizacija zemunski klan i JSO. Pović je imao smrtonosne povrede od projektila iz vatrenog oružja u predelu jetre i slezine nanete s leđa; da je na vreme prebačen u bolnicu, možda bi i preživeo. Nažalost, ko god da ga je dovezao u Višegradsku smatrao je da je bezbednije izbaciti ga na trotoar u nadi da će ga neko preneti stotinak metara do ulaza u hitnu službu, nego posle objašnjavati u Urgentnom centru šta se i kako desilo. Ionako ispred ulaza u hitnu službu Urgentnog centra stalno ima razne policije koja se tu mota svojim poslima. Tako su i 15. januara 2000. ubice Željka Ražnatovića Arkana pred lozničkom bolnicom ostavile teško ranjenog Dobrosava Gavrića…

SPALJEN DO POLA: Na lešu Zorana Vukojevića Vuka – koliko se do sada (utorak po podne) zna – ima više prostrelnih rana iz vatrenog oružja, uključujući i hitac u potiljak, dakle znak klasične egzekucije. Osim toga, ima i povreda nanetih pre smrti koje upućuju na mučenje; gornji deo leša spaljen je do neprepoznatljivosti, ali je Vuk identifikovan po karakterističnoj tetovaži na nozi. Načelnik Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije Miodrag Veljović u subotu je nedvosmisleno doveo u vezu te dve nasilne smrti, ali nije objašnjavao zašto. Može se pretpostaviti da je prva indicija bila okolnost da su na Poviću nađena (u džepu jakne koju je imao na sebi) lična dokumenta Zorana Vukojevića (lična karta i vozačka dozvola). Još se ne zna čija je slika bila na tim dokumentima, ali najverovatnije je bila Vukova, a ne Povina. Naime, u stvarima pokojnog Duće Spasojevića nađenim po njegovoj pogibiji u sukobu s policijom 27. marta 2003. u Meljaku (Barajevo) nađene su lična karta i vozačka dozvola na ime i sa podacima Zorana Vukojevića, ali sa Dućinom slikom. Može se sa izvesnošću pretpostaviti da su Zemunci koristili ime i podatke Vukojevića za lažne papire (sa raznim slikama), jer je Vuk bio policajac, pa bi lakše prolazili kroz razne terenske provere (radio-vezom) na njegovo ime. Ta dokumenta dovela su do privremene i kratkotrajne zabune: neko je javio Specijalnom tužilaštvu da im je svedok saradnik nađen mrtav u Višegradskoj, a ovi nisu imali razloga da ne veruju u ta doba noći. Ispostavilo se da je informacija bila donekle preuranjena.

Šta se zaista događalo te kobne noći biće moguće shvatiti tek kada budu poznati rezultati balističke i sudsko-medicinske analize i kriminalističke obrade. Naime, pored leša Zorana Vukojevića navodno su nađene neke puške i municija; ima tragova na njegovoj kući u Zemunu; tačna vremena smrti nisu još navedena ni za jednog od njih; ne zna se da li su u leševima nađeni projektili i da li su nađene čaure na licima mesta i u spaljenom automobilu; treba ustanoviti identitet tog vozila po brojevima šasije i motora, kao i poreklo tablica; serijski brojevi i balistička svojstva nađenog oružja mogu ukazati na nešto (poreklo i je li oružje korišćeno ranije u vršenju krivičnih dela); itd.

Prema iskazima svedoka (Vukov advokat i majka) Vukojević je vodio računa o sebi i vozio se u blindiranom terenskom vozilu „micubiši pajero“; može se sa izvesnošću pretpostaviti da je bio naoružan sve vreme. Kritične večeri bio je sa porodicom u njihovom delu dvodelne stambene kuće. Po nekim informacijama imao je i psa čuvara koji je nađen drogiran, ograda s njegove strane kuće prosečena i žice oko vrata i telefonski vod presečeni. Pretpostavka je da su otmičari i ubice došli i izmamili ga napolje, savladali i ubacili u neko vozilo. Pošto ukućani nisu čuli ništa sumnjivo, pretpostavlja se da je u vozilu došlo do neke pucnjave u kojoj je Pović ranjen; čijim oružjem – ne zna se. Tek bi detaljan pregled spaljenog automobila mogao da pruži odgovor na pitanje je li u vozilu pucano: ako se nađu projektil ili čaura, to jest… Tu se negde i završavaju sve logične pretpostavke o vezi dva pokojnika.

Zašto su Pova i Vuk toliko važni?

ONAJ DRUGI: Zoran Pović u bekstvu je od 12. marta 2003, dakle više od tri godine; bio je jedan od manje važnih članova zemunskog klana, logističar i pomagač i za njim je raspisana poternica. Na prvoj optužnici za ubistvo premijera Đinđića Pova se javlja kao osamnaesti; tereti se za pomaganje u uništavanju preduzeća Difens roud (Ljubiše Buhe Čumeta, svedoka saradnika) u noći 21-22. decembra 2002. u Zemun Polju, tako što je nabavio radio-stanice za tu priliku (ljudi iz JSO-a koji su minirali građevinske mašine nisu smeli da koriste svoje radio-veze, jer se prisluškuju). Tereti se i za uništavanje oružja kojim su ubijeni Sredoje i Zoran Šljukić na autoputu, kao za delo udruživanja u zločinačku organizaciju. Zoran Vukojević ga je opisao kao sitnog kriminalca, komšiju braće Simović (u bekstvu) koga je, dok je još bio policajac u Zemunu, hapsio zbog „nekih razbojništava i kola… Skrivao im je neko oružje i pare.“ Pova je, dakle, bio sitna riba, mafijaški „vojnik“ i logističar: nađi radio-stanice, uništi puške, sakrij ovo i ono. I ko zna šta još, ali do prošle subote ništa od značaja; znalo bi se. Takav kakav je, Pova je uspeo da se skriva više od tri godine. To nije mogao sam, osim ako je klepio neke velike pare onako sa strane; znajući pokojnog Duću Spasojevića – to bi bilo jako teško, a i opasno po život. Biljana, udovica Pović, ispričala je policiji da je Pova dolazio kući u ove tri godine, više puta, iako je za njim bila potraga. Onda je neko iz policije objašnjavao da „potraga nije ciljana“ – nego ako nam neko baš uleti u šake. To bi bilo objašnjenje zašto policija nije pazila na Povinicu i kuću Povića – za slučaj da čovek naiđe. Nije Pova tu jedini: fali još šest mnogo značajnijih likova iz Dućine ergele. Za jednog, Vladu Milisavljevića Budalu, doznalo se u proleće 2005. da je u Beču; da živi nedaleko od naše ambasade, koji auto vozi i kuda se kreće; ta je informacija službeno dostavljena po liniji Ministarstva inostranih dela i SID-a (spoljne obaveštajne službe MIP-a) u MUP Srbije, ali nije se desilo ništa – osim što je Budalu neko upozorio da nestane. Fale još i braća Simović, Miloš i Aleksandar, visoko kotirani umetnici iz Zemuna i učesnici u atentatu na Đinđića i u još mnogo zločina; fale Nino Konstantinović (vozač posle atentata) i Sretko Kalinić iz JSO-a (glavni strelac i ubica u mnogim zločinima); fali i Milan Jurišić Jure, takođe važan igrač u zemunskom klanu, umešan u koješta. Za sve se znalo da nije problem stupiti u kontakt s njima: treba se samo raspitati kod ozbiljnih ljudi u pojedinim kafanama u Beogradu, Beču, Frankfurtu. Iz nekog razloga, međutim, policija i BIA nisu se pretrgle od aktivnije potrage.

Sva je prilika da u toj kobnoj subotnjoj noći Pović nije bio sam, niti je sam stradao. Bila je to malo veća i ozbiljnija operacija, nešto što premašuje njegove kapacitete. Ovde je reč o bar dva automobila (čim jedan mogu ‘ladno da spale); o bar pet ljudi; o obaveštajnoj pripremi (izviđanje i praćenje); o tehničkoj podršci, sigurnim stanovima i – iznad svega – o popriličnim parama. Otmica i ubistvo Zorana Vukojevića Vuka izvedeni su identičnim rukopisom zemunskog klana, kao i razna ubistva pre 12. marta, sa istim karakteristikama i istom arogancijom: može nam se. U tom smislu je smrt svedoka saradnika Vukojevića jasan signal i opomena: mi smo se vratili, računajte na nas.

Zašto Zoran Vukojević?

LIK I DELO: Zato što je bio prvi i među najvažnijima, kad je o atentatu na premijera Đinđića i o ostalim poslovima zemunskog klana reč. Kao lice od poverenja Duće Spasojevića, njegov šef obezbeđenja, hauzmajstor, majordomus i blagajnik, kao lični sekretar i batler, Vuk je odgovarao na telefone, posredovao, spajao molioce sa svojim (i ne samo svojim!) Velikim Šefom, organizovao ovo i ono. Držao je u kuhinji plastične kese sa desetinama hiljada evra i iz njih vadio koliko šef kaže. Kao takav, bio je logičan izbor za prva hapšenja u Sablji, pa je među prvima i pao. Prvi je i shvatio da od obećane Legijine „pobune JSO-a“ i „državnog udara“ ništa biti neće, pa je prvi i propevao kao svedok saradnik. U današnjem čitanju – sa „istorijske distance“, je li – Vukovi iskazi u istrazi i na glavnom pretresu predstavljaju krivično-pravni i politički dinamit. Vukojević je prvi objasnio mehanizme funkcionisanja zemunskog klana, veze i prožimanje sa Državnom bezbednošću i JSO-a, uloge raznih zanimljivih likova poput Bore Mikelića, njegovog bivšeg prijatelja Dragana Vujičića Bege i njegovih drugara Aca Tomića i Rada Bulatovića. Kao svedok saradnik, Vuk je, po značaju svedočenja, bio ravan Ljubiši Buhi Čumetu i Nenadu Šari Škenetu. Po obuhvatu svojih saznanja nadmašivao ih je, jer su oni znali svoje specifične pojedinačne priče, a Vuk je znao najviše što je pojedinac koji nije Duća ili Legija mogao znati o celoj strukturi i većini poslova klana. Zato je i bio meta medijske ekspoziture Zemunaca i JSO-a: „Kurir“ od 16. aprila 2004, na primer, izveštava da je „šokantno svedočenje“ Vukovo „samo početak akcije kompromitovanja Vojislava Koštunice“, pozivajući se na „sagovornike iz vrha DSS-a“. Pa kaže „izvor“ „Kurira“: „Sve što je Vukojević rekao na suđenju unapred je osmišljeno na tajnom sastanku kome su prisustvovali specijalni tužilac Jovan Prijić, advokati Rajko Danilović i Biljana Kovačević-Vučo u prostorijama Centra za modernu politiku. Tom sastanku je prisustvovao i Čedomir Jovanović.“ „Izvor“ je pritom masno slagao redakciju „Kurira“ tvrdeći da je Vuk na sudu rekao neke stvari koje u istrazi „nigde nije navodio“, kao na primer uloge Rada Bulatovića i Aca Tomića. U istrazi je Vukojević o tome – kao i na sudu – govorio opširno. Istini za volju, Vukojević je napadan u javnosti manje od Čumeta (nisu ga optuživali da je ubio Momira Gavrilovića Gavru, bivšeg visokog funkcionera Državne bezbednosti), mada više od Miladina Đure Mutavog Suvajdžića i Nenada Škeneta Šare. Da ih je Vuk svrbeo – svrbeo ih je. Problem je, međutim, u tome što ubistvo Vuka ne menja ništa na krivično-pravnom planu: njegovi iskazi dati po ZKP-a u istrazi i na glavnom pretresu fiksirani su u predmetu i predstavljaju dokaz prihvatljiv na sudu i već jednom uredno izveden u dokaznom postupku (kao, uostalom, i iskaz ubijenog svedoka Kuje Kriještorca dat u istrazi; on je identifikovao Vladu Budalu kao čuvara parking mesta u Gepratovoj na dan atentata). Postoji veoma udaljena teorijska mogućnost da – ako Vrhovni sud vrati i ove dve prvostepene presude na ponovno suđneje – odbrana napravi scenu oko toga što je svedok saradnik nedostupan za ponovno ispitivanje, ali će to teško biti razlog da ga se ubije. Zašto je onda ubijen Zoran Vukojević Vuk?

MOŽE NAM SE: Za opomenu, kao znak da je banda opet tu, u punoj snazi i aroganciji; kao opomena drugim svedocima i učesnicima u postupku, budućim svedocima saradnicima i uopšte „drukarama“ (kako ih zovu zemunoidni tabloidi) i „izdajnicima“. Kao osveta, uostalom; zašto ne?

Zemunci su se vratili kući: u Zemun, u nove „štekove“. Može im se, dobro se osećaju, sigurni su; imaju „borbene audije“, oružje, pare, obaveštajnu i tehničku podršku, sve. U subotu po podne, kad je nađen Vukov leš, proglašena je akcija Vihor iz GSUP-a Beograda, potpuna blokada grada koja se objavljuje po saznanju da je učinjeno neko veliko i značajno krivično delo; akcija je obustavljena u 19.30. Do danas nije jasno je li policija nešto postigla u toj akciji pa ju je obustavila – ili je shvatila da nema svrhe dalje gnjaviti građane i policajce; ili su pokazali da su se, eto, potrudili.

Za državu Srbiju smrt Zorana Vukojevića je epohalna kompromitacija: ubiti svedoka saradnika od takvog značaja strašan je udarac uverljivosti pravnog poretka. Ponuđena „legalistička“ objašnjenja tipa „nije hteo da potpiše ugovor o zaštiti“ ne znače ništa: država je dužna da svedoka saradnika štiti i pazi do pravosnažnosti presuda u postupcima u kojima je svedočio – hteo on to ili ne; nije reč više o njemu, nego o državi. Na stranu to što bi i zakonodavstvo koje to reguliše moglo biti bolje i fleksibilnije. Ko im je branio, policiji i BIA, da odvoje po dva čoveka u tri smene da paze tog Vuka diskretno, ali izbliza? Kao da su imali pametnija posla sve ovo vreme… U ponedeljak se Ljubiša Buha Čume pojavio u Specijalnom tužilaštvu da ponovi zahtev za pojačanim obezbeđenjem; dobio ga je tek kasno uveče. Kažu da se nekim zaštićenim učesnicima postupaka pred Posebnim odeljenjem za organizovani kriminal Okružnog suda u Beogradu (Specijalnim sudom) nije dopadalo da ih čuvaju bivši pripadnici JSO-a, isti oni koji onako pobožno i sa osećanjima „pijeteta“ (D. Jočić) čuvaju gđu Aleksandru Ivanović, Legijinu suprugu. Takvi pokojnom Vuku (ali i nekim sudijama) nisu ulivali poverenje.