Smena pod političkim pritiskom

Čim je u novembru 2015. završeno snimanje serije „Vere i zavere“, počeo sam sa diskretnim, ali upornim pritiskom na glavnu producentkinju Saritu Matijević da se postprodukcija ubrza i sa emitovanjem krene čim budu izmontirane tri a ne, kako je planirano, šest prvih epizoda. Već tada su se čuli „komarci“ čije se zujanje i bez velike pameti moglo tumačiti kao moja skorašnja smena sa mesta direktora programa Radio-televizije Vojvodine.

foto: jaroslav pap / tanjug

Želeo sam da do kraja ostanem uz seriju koja je bila kruna četvorogodišnjih napora da RTV u punom smislu postane javni medijski servis. Dvanaest epizoda snimano je po standardima filmske produkcije. O ambiciji koja je nosila projekat govori glumačka ekipa u kojoj su, uz Gorana Bogdana i Ninu Janković, Tišmine junake odigrali Mira Banjac, Mira Furlan, Bojan Žirović, Valentin Vencel, Nada Šargin, Saša Torlaković, Danijel Sič… Ni sjajni kreativni tim nije mogao da rastera strah da će se transformacijom u pokretne slike misli i mnogoznačne poruke velikog pisca banalizovati. Međutim, u januaru, pred svečanu projekciju prve epizode, sa bine bioskopa „Arena“ koji je ispunila intelektualna i umetnička elita Novog Sada, ne krijući veliko olakšanje rekao sam da je izvesno da je tom izazovu dat odgovor kakav Aleksandar Tišma zaslužuje.

SASLUŠAVANJA I PRIJAVE: Već na koktelu posle projekcije, „zujanja“ o smeni su postala otvorena upozorenja. Nisam se čudio. Televizija Vojvodine bila je toliko drugačija da to, jednostavno, nije moglo potrajati. Na našem programu čule su se kritike gradske, pokrajinske i republičke vlasti. Krajem 2011. pred deset članova saveta RRA saslušavan sam zbog tvrdnje iznete u „Radaru“ da po realnim parametrima Vojvodina postaje nerazvijeno područje. Nešto kasnije, posle intervjua koji je Laslo Tot napravio sa tadašnjom predsednicom Kosova Atifetom Jahjagom, nakon što sam ponovo saslušavan, odlukom tog nezavisnog regulatornog tela RTV je kažnjen zabranom emitovanja, uslovno na godinu dana.

U „Radaru“, u emisijama Danice Vučenić i kasnije Ljubice Gojgić, ali i u „Jutarnjem programu“, „Razglednicama“, „Dnevniku“, „Politbirou“…, ukazivano je na nedoslednosti, zloupotrebe i bahatost političara. Predmeti kritike su bili mnogi, od ministra koji se pijan pojavljuje u javnosti do uredbi kojima se na štetu poljoprivrednika tajkunima sipa novac u džep. Kada je u redakciju došao Novosađanin sa tajno snimljenim telefonskim razgovorom u kojem mu direktor javnog komunalnog preduzeća za zapošljavanje traži dve hiljade evra i 30 sigurnih glasova za njegovu stranku, to je emitovano u „Dnevniku“. Prijavu, tada već REM-u, potpisala su četiri advokata. Iz pravne službe RTV-a stiglo je objašnjenje da odbrane nema i da mi preti zatvor. Pocepao sam njihov odgovor i REM-u uputio svoj, u kojem sam upozorio da je objavljivanje tajno zabeleženih snimaka dozvoljeno ako se time razotkriva korupcija. Tako piše u Zakonu o informisanju, i ovoga puta smo prošli bez kazne.

Kritika zloupotreba i bahatosti bila je samo deo priče. Program RTV-a bio je otvorena tribina na kojoj se govorilo o temama za koje na drugim televizijama nije bilo mesta. U emisiji bez voditelja „U nedostatku dokaza“ Želimir Žilnik, Siniša Kovačević i Mita Boarov žestoko, ali gospodski razmenjivali su argumente o ideji da se migrantima ponudi naseljavanje u demografski ispražnjenim delovima Srbije. U Panovićevoj „Presiji“ duel su imali Dragoljub Žarković i Nebojša Krstić. Ko to nije video, mnogo je propustio.

STRATEGIJA ČISTKI: Bilo je jasno da to neće potrajati. Moji kontakti su me izvestili da su već tada, u januaru, održavani sastanci u Gradskoj kući u Novom Sadu, na kojima je dogovarana strategija čistki. Znao sam poimence ko od političara i ljudi iz RTV-a i REM-a tamo traga za rešenjem kako da uz što manje buke preuzmu javni medijski servis. Ponude kolega da se organizujemo u otporu odbio sam. Nisam mogao da im ponudim bilo kakvu zaštitu, a bitno je i to da nisam bio omiljeni rukovodilac u RTV-u.

Kada sam na poziv Sande Savić u jesen 2015. preuzeo posao direktora Televizije Vojvodine, zatekla me je statistika po kojoj je broj grešaka koje su na programima RTV-a napravljene po Zakonu o informisanju i Zakonu o oglašavanju veći nego kod svih drugih emitera zajedno. To se moralo zaustaviti, pljuštale su kazne. Bilo je i komičnih situacija. Novinara koji je sa snimateljskom ekipom nakon policijske evakuacije iz zavejane kolone noć proveo u zadružnom domu, a da o događaju o kojem su svi javljali nije zabeležio ni kadar, niti je redakciji posao telefonski izveštaj, kaznio sam opomenom pred otkaz. Jedan član kolegijuma se usprotivio tvrdnjom da je ta ekipa krenula da napravi izveštaj o košarkaškoj utakmici u Vrbasu i da bi za sankcionisanje bilo potrebno da se ta vrsta prekršaja stavi u Pravilnik. Složio sam se uz uslov da se u Pravilnik unese i da novinari u izveštavanju moraju koristiti svih sedam padeža. Što kaznama, što nagradama posle četiri meseca po broju prekršaja RTV je bio bolji od svih drugih televizija.

Oni koji su se uhvatili posla i imali šta da ponude dobili su šansu, a ostali su stavljeni na mesta na kojima najmanje smetaju. Posle toga ništa nije moglo biti oprošteno, a najmanje uspeh. Kada sam pokrenuo projekat „Državnog posla“, svi su me odvraćali jer „komedije radi Beograd, a mi to ne umemo“. Budžeta nije bilo. Sa momcima sam, zato, dogovorio da za 22 epizode pišu scenario i glume za 1200 evra mesečno – podeljeno na tri dela. Predložio sam i da ako bude para od reklama i sponzora pola prihoda ide RTV-u, a pola njima. Takav ugovor je napravljen, i kada su pare počele da stižu umalo nije izbila pobuna. Što im dajemo tolike pare? Samo malobrojnima je bilo važno što uticaj RTV-a raste i što su napravljeni godišnji, mesečni i dnevni rekordi gledanosti koji ne verujem da će ikada biti dostignuti.

DVA DIREKTORA: Naravno, onima koji su pokrenuli mehanizam čistki upravo je to bio motiv. Da smo nastavili da se valjamo u blatu anonimnosti, nikome ne bismo smetali. Međutim, i pored višemesečnih priprema i sastančenja smena je izvedena šljampavo, onako kako samo to bahatost može. Sednica Upravnog odbora zakazana je na dva sata pre početka, iako Pravilnik nalaže da se pismeni materijal za sednicu članovima mora proslediti najmanje 48 sati ranije. Sa funkcije direktora programa, na koju sam nakon javnog konkursa imenovan na četiri godine, smenjen sam pre kraja prve godine mandata. Iako u Zakonu piše da je potrebno pismeno obrazloženje generalnog direktora, njega nije bilo. I pored toga svi su glasali za moju smenu, pa i četiri člana Upravnog odbora koji su pre nekoliko meseci dali najviše ocene programu RTV-a i mom radu.

Bio sam spreman da sve prihvatim kao „višu silu“, ali kada sam video rešenje o smeni u kojem nema obrazloženja, insistirao sam da ga napišu. Odbili su, i ja sam odmah u intervjuu za „Istinomer“ i izjavama za druge medije rekao da je reč o smeni pod političkim pritiskom. Već sutra dan smenjeno je ili na ostavke prinuđeno nekoliko ključnih urednika. Krenuli su protesti u Novom Sadu koje je organizovala grupa novinarki okupljenih u „Podrži RTV“. Bili su zaista masovni, a ja sam u njima bio samo učesnik jer nisam želeo da se pitanje otimanja javnog medijskog servisa personalizuje. Podigao sam tužbu i uz pametan i pedantan rad Advokatske kancelarije „Beljanski“ dobio spor i pred Osnovnim i pred Apelacionim sudom. Nalog najvišeg suda, za ovu vrstu sporova, nije izvršen.

RTV mi je uručio rešenje da sam imenovan za direktora programa, ali na moj pismeni zahtev da se smenjeni profesionalci i uklonjene emisije vrate na program, Upravni odbor nije odgovorio, uz obrazloženje da „nisam ovlašćen da im se obraćam“. Na pismeni zahtev da se obavi primopredaja i ja budem uveden u posao usledilo je rešenje u kojem, suprotno Statutu i Pravilniku, stoji da RTV ima dva direktora programa. I pored mog zahteva da se to rešenje poništi, tri dana su emisije potpisivali sa dva imena. Posle ta tri dana dali su mi rešenje u kojem stoji da RTV ne može imati dva programska direktora i da ja dobijam otkaz. U tom rešenju su prepisali moje rečenice iz zahteva kojim upozoravam da je rad dva direktora programa nemoguć i suprotan zakonu. Tri dana posle otkaza dali su mi aneks ugovora za mesto menadžera projekata. Podneo sam novu tužbu. Posle dva sudska postupka, saslušavanja četiri svedoka i desetine i desetine podnetih dokaza, ponovo sam na onom istom mestu na kome sam bio pre skoro dve godine.

Nije mi žao ni truda ni vremena. Žao mi je što je posao dogradnje RTV-a u javni medijski servis po evropskim standardima prekinut. Projekat adaptacije Tišminog romana pokazivao je da smo to u stanju. Žao mi je i što sve uspomene na vreme kada se na tome žestoko radilo nisu sačuvane. Kada sam onog januara seo da vidim „Dnevnik“ u 22 sata, u izveštaju sa svečane projekcije prve epizode „Vera i zavera“ nisam bio ni spomenut. Nisam reagovao. Sutradan sam organizatorku promocije, na kojoj su bile tri kamere RTV-a, zamolio da mi, za uspomenu, na fleš prebaci snimak mog, sa toliko ushićenja izrečenog govora pred publikom u novosadskoj „Areni“. Posle dva dana sreo sam je u hodniku. Krijući stid, rekla mi je: „Niko to nije snimio.“