"Vreme" donosi deo teksta pod naslovom "Četnički votergejt" iz broja 160 od 15. novembra 1993. Tada je Ljubiša Petković – ovih dana isporučen Haškom tribunalu zbog nepoštovanja suda – predstavljao krunski dokaz Vojislavu Šešelju da on i njegovi radikali nisu delovali samostalno u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, već po nalogu i uz podršku režima Slobodana Miloševića
Prošle nedelje je diskretno spakovan i poslat Haškom tribunalu na dalju nadležnost i postupanje Ljubiša Petković, nekadašnji načelnik Ratnog štaba Srpske radikalne stranke. Petković je, naime, zatražen odande zbog uvrede suda, jer je odbio da svedoči u korist optužbe, a protiv svog nekadašnjeg Vođe, Profesora Doktora Vojislava Šešelja. Prilikom svog prvog pojavljivanja pred većem Tribunala, g. Petković izjavio je da se ne oseća krivim, pa se očekuje nadasve zanimljivo suđenje za delo za koje je zaprećena kazna do sedam godina zatvora i/ili visoka globa. Naime, g. Petković figurira od početka kao svedok veoma kompetentan za događaje zbog kojih se Profesoru i Doktoru sada sudi. Poznato je da se Srpska radikalna stranka marljivo trudila da prevaspita čitav niz potencijalnih svedoka optužbe i da dokaže kako su bili prisiljavani i manipulisani sablažnjivim obećanjima.
Vreme br. 160, 15. februar 1993.
Koliko je udar Socijalističke partije Srbije (SPS) na radikale potresao dr Šešelja, najbolje svedoči njegova odluka da izazove skandal i liši se svog glavnog operativca na terenu i organizatora „dobrovoljca“ Ljubiše Petkovića. Odluka je bila – očigledno – jednostrana i sračunata na medijski efekat; doneta je i sa predumišljajem, jer je Šešelj ranije najavio da mu Služba državne bezbednosti (SDB) sprema nameštaljku. Šestog novembra dr Šešelj organizuje svoj veliki medijski udar: poziva ekipu TV „Politika“ (od svih TV stanica) i pred uključenom kamerom strogo ispituje iznenađenog Petkovića o tome odakle mu auto i stan. Petković, zbunjen, odgovara da je auto dobio jula 1992. i ne spori da saobraćajna dozvola glasi na MUP Srbije; Šešelj ga dalje pita koga sve poznaje u Službi državne bezbednosti MUP Srbije i Petković odgovara da ih zna razne; Šešelj zatim pominje nadimke „Frenki“ i „Badža“, Petković dodaje i „Rašu“ („ogroman doprinos za istočnu Hercegovinu“). E, sad nastupa glavno: Šešelj od Petkovića izvlači bez mnogo problema odgovore koji ukratko znače da su neki sadašnji visoki funkcioneri SDB MUP Srbije zajedno ratovali sa četnicima i ostalima izvan teritorije sadašnje SR Jugoslavije („Frenki“ – „načelnik uprave“, što je preterivanje; „Badža“ – Radovan Stojičić – zamenik ministra); čak i više: „Frenki je kao i verovatno većina pripadnika MUP učestvovao u borbama sa našim borcima i vojnicima JNA“, veli Petković. Tek na pitanje da li je „Badža“ bio u Erdutu i učestvovao u ratnim dejstvima u RSK i Republici Srpskoj, Petković se setio na šta će cela stvar izaći i ućutao.
Šešeljeva linija ispitivanja Petkovića pred kamerom jasna je: ono nije namenjeno Petkoviću, već Miloševiću. Milošević je hapšenjem radikala pokazao Šešelju uzorak onoga što bi moglo da usledi; Šešelj u svom TV dramotelu s Petkovićem pokazuje Miloševiću uzorak svoje robe. Poruka glasi: „Nemoj sada da se praviš lud: zajedno smo sve radili i ja sam spreman da sve kažem javno ako me ugroziš ozbiljno“. Pretnja je ubedljiva, jer dr Šešelj ima reputaciju čoveka koji je u stanju da – kako kaže naš narod – odseče sebi onu stvar ako se naljuti na selo; to je, uostalom, dokazao i ranije.
Uostalom: da li bi sve što su Šešelj i njegovi ljudi od 1991. radili uopšte bilo moguće bez znanja, trpljenja i pomoći Službe državne bezbednosti MUP Srbije, čiji su operativci – i tu su dr Šešelj i g. Petković u pravu – zdušno učestvovali u svim ratnim operacijama, počev od naoružavanja Srba van Srbije još od 1990, pa preko Borova Sela i svega ostalog do dana današnjeg. Imena „Frenki“ i „Badža“ u opticaju su od 1991. i nisu jedina; na slikama su neki ljudi prepoznavani, mada su operisali na terenu pod drugim imenima; instruktori, jedinice, oprema, oružje, municija imaju svoje poreklo; serijski brojevi automata „tomson“ iz aprila i maja 1991. u Slavoniji ukazuju u tom pravcu; toliki svedoci su već ispričali svoju priču i niko je nije osporavao.
Kasnija javna polemika Šešelja i Petkovića ocrtava suočene platforme: Petković tvrdi da su „srpski dobrovoljci“ bili naoružavani po vojnoj, a ne policijskoj liniji; Šešelj tvrdi da je SDP MUP Srbije znala, naoružavala, sarađivala i komandovala „dobrovoljcima“ na terenu. Zna se da je bilo i jednog i drugog; bivši prijatelji su u pravu – obojica. Miloševiću, međutim – kao i obično – odgovara da JNA (i Vojsku Jugoslavije, ako mora i kad bude trebalo) optuži za sve i dr Šešelj to zna, ali mu je kasno. Naime, uzaman dr Šešelj pokušava da objasni kako je „Srpski četnički pokret“ jedno, a Srpska radikalna stranka pak drugo; još 1991. i kasnije dr Šešelj je izjavljivao i naširoko objašnjavao da je to isto, nego je „iz formalnih razloga“ SČP „kolektivni član SRS“. Dr Šešelj se po raznim ratištima pravio važan onoliko; mahao je oružjem; tukao učitelje i pretio pištoljem đacima; pravio krivična dela podsticanja nacionalne, rasne i verske mržnje, uvrede i klevete i uopšte se kurčio okolo toliko da je to bilo već opsceno. Za to vreme su policajci tiho i vredno radili.
Ako dr Šešelj misli da on više zna o SDB MUP Srbije nego ona o njemu – ljuto se prevario. Zar je moguće bilo raditi to što je on radio bez policijske operativne podrške? Petković se mesecima viđao sa Jovicom Stanišićem, načelnikom SDB MUP Srbije, u zgradi MUP, a ne u tajnim stanovima, kako bi to bilo normalno za ubačenog agenta; Šešelj je to znao i nije imao primedbi; štaviše, hvalio se kako je dobro obavešten. Poznavanje psihologije pokazano prilikom „operacije Šešelj“ ponovo svedoči o profesionalizmu Službe državne bezbednosti: čuveni sanduk srebra „iz Hercegovine“ ili „iz Semberije“ (svejedno: opljačkano je svakako) prirodno pada na ceo kontekst u kome su „četnici“ već uredno naslikani kao ukoljice i jajare – i to sa dobrim razlozima i dokazima.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
