SEĆANJE NA KOALICIJU: Boris Tadić, Milutin Mrkonjić, Oliver Dulić / foto: tanjug
Postavlja se pitanje da li će bivši ministar životne sredine – kome god i čemu god verovali u ovoj aferi i sve da iz nje izađe kao pobednik – uopšte moći da se bavi politikom. Čini se da mu je njegova stranka okrenula leđa, oni koji su protiv njega odlučni su kao retko kada, u medijima je bukvalno razapet
Da je pre nekoliko godina organizovana kladionica o redosledu funkcionera koji će završiti pred pravosudnim organima, teško da bi iko uložio i žutu banku na tadašnjeg ministra životne sredine i prostornog planiranja Olivera Dulića. Uprkos tome što je bio glavni junak nekoliko afera, činilo se da mlađani demokrata teško može da pobedi u oštroj konkurenciji onih koji su na sve strane izlagali bogatstvo koje su iznenada stekli. No, kako život i politika često znaju da iznenade, dogodilo se upravo to: na podugačkom spisku njegovih stranačkih kolega koji već nekoliko meseci zauzimaju centralno mesto u skupštinskim raspravama i na naslovnim stranicama tabloida, Dulić je zauzeo vodeću poziciju i tokom dana kada nastaje ovaj tekst (utorak 9. oktobar) bio je na četvoročasovnom informativnom razgovoru zbog sumnje da je zloupotrebio službeni položaj. Suprotno očekivanjima dela javnosti, nije mu određeno policijsko zadržavanje, a iz zgrade Tužilaštva za organizovani kriminal izašao je nasmejan.
OPTIKA: Nakon mnoštva teorija o tome zašto bi tačno Dulić mogao da „zglajza“, tek je u ponedeljak 8. oktobra ta misterija konačno rasvetljena. Tog dana, naime, Skupština je odlučivala o ukidanju Dulićevog imuniteta, a na osnovu zahteva Tužilaštva za organizovani kriminal u kojem je detaljno izneseno za šta je osumnjičen. Ono što je već bilo poznato jeste da je osumnjičen za nezakonito izdavanje dozvole preduzeću „Nuba invest“ za postavljanje optičkih kablova na putu Batrovci – aerodrom Beograd. Mediji su se u međuvremenu već bavili time, ali je Dulić uporno ponavljao da su se nadležni organi još 2010. utvrdili da u tom postupku nije bilo nepravilnosti i da su optičke kablove postavljala i druga preduzeća.
Međutim, u dokumentu Tužilaštva sada su se pojavili i novi detalji, bazirani uglavnom na saslušanju saradnika bivšeg ministra. Navodno, on je od svog pomoćnika Nebojše Janjića, zaduženog za izdavanje lokacijskih dozvola, zahtevao da ne traži i pribavlja uslove javnih komunalnih preduzeća lokalnih samouprava preko čije je teritorije prolazio optički kabl, već jedino od „Puteva Srbije“. Janjić je zato preskočio konsultacije sa „Srbija vodama“, „Srbija gasom“, „Telekomom“ i EPS-om, tražeći samo saglasnost „Puteva Srbije“. Istu stvar je, kako se navodi u dokumentu Tužilaštva, Dulić zahtevao i od svoje savetnice za provođenje prostornih i urbanističkih planova Ljiljane Marić, kao i od šefice odseka Dušanke Dedić. One su to, kako se kaže, odbile, pošto je nedostajala propisana dokumentacija. Osim svega toga, bivši ministar osumnjičen je da je direktora „Puteva Srbije“ Zorana Drobnjaka podstrekivao da izda saobraćajno-tehničke uslove za traženu deonicu puta, iako su nedostajale kopije planova, izvodi iz zemljišnih knjiga i posedovnih listova, mišljenja stručnih službi i geodetski snimak.
Sve ostalo o čemu se ovih dana pričalo za sada nije potvrđeno, jer je detaljno obrađeno samo u medijima, bez navođenja konkretnih i pouzdanih izvora ili dokaza. Navodno, Dulić se sa vlasnikom „Nuba investa“ sreo nekoliko puta širom bivše Jugoslavije i Evrope, što je on demantovao, tvrdeći da se poznaju „iz teretane“. Isto tako, pre nekoliko dana osvanula je i priča da je na slovenačkoj granici svojevremeno uhvaćen sa 200-300 hiljada evra i da se iz te gužve izvukao pozivajući se na činjenicu da je srpski ministar. No, u kontekstu onoga što stoji u zvaničnom dokumentu, sve ovo – ako je uopšte tačno – biće tema dalje istrage. Za sada, po rečima Dulićevog advokata, on je u Tužilaštvu objasnio sve nejasnoće u vezi s dozvolama za postavljanje optičkog kabla i spreman je da svoju verziju iznese i tokom sudskog procesa. Naravno, ako ga uopšte bude.
ČISTAČICA U MAGLI: Iako izgleda da se obruč oko njega steže sa svih strana i iz sve snage, Oliver Dulić pokušava da deluje što je moguće smirenije i uglavnom uspeva u tome. Reklo bi se čak da mu se naglo probudila i duhovitost. U svom poslednjem oglašavanju na Tviteru, na kojem je inače vrlo aktivan (i nosi nadimak „Čistačica“), rekao je kako sa svojim tviterašima mora da podeli činjenicu da mu je dobar prijatelj na poklon doneo „čaj protiv zatvora“. Prethodno, takođe na Tviteru, na opasku urednika „Informera“ Dragana Vučićevića da se nešto ućutao, objasnio je da od sada komunicira samo „sa ljudima“. Ipak, zavidna doza smirenosti i britkost u virtuelnom prostoru jedini su uspeli Dulićev javni nastup u poslednje vreme.
To se pre svega odnosi na njegove postupke od subote 6. oktobra do ponedeljka, 8. oktobra. Iako je danima tvrdio da je spreman da odgovara pred nadležnima, policiju koja je u subotu došla po njega u porodičnu kuću u Subotici, dočekao je pozivajući se na poslanički imunitet. Odmah potom, sam je otišao na informativni razgovor, nadalje tvrdeći da se pomenutog imuniteta odriče. S tom tezom dočekao je i ponedeljak, kada je o tom problemu odlučivala Narodna skupština – novinarima je najavio da o slučaju „Nuba investa“ više neće javno govoriti, da se na imunitet više neće pozivati i da je skupštinska rasprava o tom pitanju arčenje vremena i para. Kakvo god praktično objašnjenje imalo, pozivanje na imunitet u javnosti je automatski stvorilo utisak o krivici. No, posle toga, odricanje od imuniteta i celodnevni hepening u skupštini, doveli su stvari do apsurda.
Posebnu epizodu u čitavom nizu nesnalažljivih poteza predstavlja Dulićevo ponašanje tokom medijske kampanje protiv njega (vidi okvir!). Iako bi većina ljudi još na samom početku prestala da daje izjave za medije koji su otpočeli i uporno vodili tu kampanju, Dulić ne samo da je redovno davao izjave za „Kurir“, već je sa njihovim novinarima danima licitirao oko cene satova koje nosi, nudio im ih na prodaju, zatim odustajao od iste te prodaje… Potrajalo je tako sve do samog kraja, dan pred razgovor u Tužilaštvu, kada je konačno rekao da više neće da priča sa njima. Sa aspekta medija, Dulićevo redovno oglašavanje i činjenica da su ga redovno kontaktirali vredna je hvale. Međutim, kako je to oglašavanje bilo prilično haotično, više je nego očigledno da bi za samog Dulića bolje bilo da je ćutao i pustio medije da svojom agresivnošću rade u njegovu korist.
Prilično nevešto, bivši ministar pokušao je da objasni i ko stoji iza napada na njega. „Iza medijske hajke protiv mene stoje veoma bogati ljudi iz kriminalnog okruženja koji su imali problem sa mojim radom i zakonima koji su doneti dok sam bio ministar“, rekao je za subotičku „JU eko televiziju“. U vreme njegovog mandata, kako je istakao, doneti su zakoni i propisi zbog kojih su mnogi moćnici bili na gubitku „stotine milione evra“: to se pre svega odnosi na zakone o plaćanju konverzije sa prava na korišćenja zemljišta privatizovanih preduzeća, na pravo svojine, kao i na projekat angažovanja države u izgradnji više od šest hiljada stanova po cenama nižim od tržišnih. „Sve su to razlozi zbog kojih neko hoće da se osveti i najbolje to radi kroz nekoliko medija koje može da plaća. Možete da zamislite koliko košta naslovna ili dve ili tri cele stranice nedeljama i nedeljama u nekim medijima“, rekao je Dulić istom prilikom. Iako ova priča deluje dovoljno logično da bar malo ulepša trenutnu sliku o delatnostima bivšeg ministra, on je praktično nije ni koristio. Zahvaljujući činjenici da je to pomenuo jednom ili dvaput, a pritom se u javnosti pojavljivao svakodnevno, ostao je utisak da je u pitanju bio pucanj u prazno, a ne teza za koju Dulić ima nekakve dokaze ili da makar veruje u nju. Konačno, ako već zna ko su ti ljudi, zašto ih nije imenovao? Zašto nije makar nagovestio ko su?
PRIJATELJI STARI: Osim nesnalaženja glavnog aktera, u ovoj aferi iznenađujuće je i ponašanje njegovih stranačkih kolega. Od subote, 6. oktobra, uz njega su se uvek pojavljivali neki od najviših funkcionera Demokratske stranke – Dragan Šutanovac, Slobodan Homen, Dušan Petrović itd. Dva dana kasnije, tokom obraćanja novinarima u Skupštini, iza njegovih leđa stajao je kompletan poslanički klub DS-a. Međutim, tokom višemesečne kampanje niko od viđenijih članova stranke nije rekao ništa konkretnije osim očekivanih fraza o političkom progonu i činjenici da se Duliću sudi van suda. U tom kontekstu, ilustrativna je izjava Borisa Tadića, koji se tokom svog predsedničkog mandata često pojavljivao sa ministrom Dulićem i od kojeg se očekivalo da imenom i prezimenom stane iza njega. Umesto toga, stigle su dve rečenice koje je mogao da izgovori bilo ko i koje – prevedene na razumljiv jezik – ne znače ništa: „Demokratska stranka ne štiti nikoga koje je kriv, zahteva od svih institucija da rade svoj posao, ali ne dozvoljava da se stvara atmosfera lična u kojoj se krivci za eventualne zloupotrebe kriju, a vrlo često napadaju nedužni ljudi bez ikakvog dokaza. Neka sudovi i tužilaštva rade svoj posao.“ Ovako nešto može da znači da Tadić ipak sumnja u Dulićevu krivicu, ali i da bi se najradije ogradio od njegove dalje sudbine. No, Dragan Đilas kao drugi čovek u stranci i Tadićev protivkandidat na predstojećim stranačkim izborima nije rekao ni toliko. Obično je bio zaokupljen drugim problemima, a u vreme saslušanja svog stranačkog kolege boravio je u Čikagu, pa se sasvim zgodno namestilo da o tom pitanju ne mora ni da se izjašnjava.
Iako su se demokrate svojski borile u skupštinskoj raspravi o ukidanju Dulićevog poslaničkog imuniteta, izjava i ćutanje dvojice najviđenijih ljudi u njihovim redovima nikako ne idu u prilog bivšem ministru. Za razliku od njih, predstavnici SNS-a, SPS-a i drugih stranaka u skupštini potpuno su jedinstveni, odlučni i vrlo jasni: svi redom izjavljuju da skupština neće štititi „lopove“, a oni koji nekim povodom budu konkretno imenovani uzvraćaju rafalnom paljbom u kojoj pominju i druge navodne Dulićeve afere (vidi okvir). Stepen besa u njihovim redovima konstantno raste, a možda je bio najočigledniji u utorak uveče, kada je objavljeno da je deo policajaca, neznano kojih, nezadovoljan odlukom Tužilaštva da Dulić ne bude određen pritvor i da Aleksandar Vučić, kao šef Biroa za koordinaciju rada bezbednosnih službi razume njihove emocije. „U potpunosti razumem pripadnike policije koji, posle višemesečnog mukotrpnog rada, ne mogu da shvate da je njihov trud bačen pod noge“, istakao je Vučić, najavljujući ipak da će se „koliko već sutra“ sastati sa pripadnicima specijalnih timova policije i pokušati da dogovori nastavak „zajedničkog rada na borbi protiv korupcije“. Sličnu odlučnost istovremeno je pokazao i direktor srpske policije Milorad Veljović, obećavši dalju borbu protiv korupcije „bez obzira na prepreke na koje nailazimo i na koje budemo nailazili“. Pritom, da podsetimo, sva ta ljutnja i zakletve samo zbog toga što Dulić nije u dnevnom ili dvodnevnom pritvoru.
DA SAM ZNAO…: Zbog svega ovoga, postavlja se logično pitanje da li će Oliver Dulić, čak i ukoliko iz ove bitke izađe kao pobednik, uopšte moći da se bavi politikom. Čini se da mu je njegova stranka okrenula leđa, oni koji su protiv njega odlučni su kao retko kada, u medijima je bukvalno razapet, a sudeći po komentarima na internet forumima, javnost mu veruje još manje nego politički protivnici. Svi ti elementi u ovom trenutku čine jednu prilično tužnu sliku, posebno ako se ima u vidu da je Oliver Dulić nekada važio za pravog gospodina među političarima i da bi se svaka stranka dičila njegovim manirima, mladošću i zavidnom biografijom. No, baš ta biografija garantuje Duliću da će jednog dana, kako god da se sve završi, moći da živi normalnim životom.
Reč je, naime, o klasičnom primeru „dečka koji obećava“ i koji je „obećanja“ prilično rano ispunio. Rođen je 1975. godine, ali je mladost proveo u Subotici, gde je završio osnovnu, muzičku i srednju medicinsku školu. Diplomirao je na beogradskom Medicinskom fakultetu, gde je završio i specijalizaciju za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju. Radio je na više mesta: kao lekar u subotičkoj hitnoj pomoći, ortoped u Zdravstvenom centru u Subotici, ali i u Zavodu za zdravstvenu zaštitu radnika Železnice Srbije u Beogradu. Političku karijeru počinje 1996, kao učesnik Studentskog protesta i jedan od osnivača Studentske inicijative, a iduće godine postao je član DS-a. Tu će brzo napredovati, mnogi kažu kao „Tadićev čovek“. Već 2006. imenovan je za člana predsedništva stranke, a taj status zadržava i posle stranačkih izbora 2010. U međuvremenu, zauzimao je mnoge važne pozicije i u državi: u dva mandata bio je poslanik u Skupštini Srbije i Skupštini SCG (u kojoj je bio predsednik Odbora za evropske integracije), da bi maja 2007. ušao u istoriju kao najmlađi predsednik parlamenta Srbije. Tu se zadržava svega godinu dana, ali zatim postaje ministar životne sredine i prostornog planiranja – resor kojem je 2011. dodato i rudarstvo. Bivši ministar, a sada samo osumnjičeni poslanik, godinama se bavio vaterpolom; svira gitaru, klavir i tamburu; govori engleski, a služi se nemačkim, mađarskim i norveškim jezikom. Što se imovine tiče, ona je zvanično nevelika: prema registru imovine funkcionera, Dulić je vlasnik jednog dvosobnog stana i apartmana od 19 kvadrata na Crnogorskom primorju, nema automobil, a primanja mu ne prelaze hiljadu evra mesečno. Nezvanično, međutim, stvari stoje znatno drugačije i o Duliću njegovi protivnici već neko vreme pričaju kao o jednom od najbogatijih političara, koji je tokom svog mandata inkasirao nekoliko miliona evra.
Pre nekoliko dana bivši ministar rekao je da želi samo da iz čitave ove ujdurme izađe čist. Imajući u vidu sve gorenavedeno, čini se da je to jedino čemu zaista ne može da se nada.
Iako su svi dnevni listovi redovno izveštavali o nevoljama u kojima se našao bivši ministar Dulić, uloga lidera u toj medijskoj priči nesumnjivo pripada „Kuriru“. Svi ostali, u skladu sa svojim uređivačkim politikama, zapravo su samo prenosili i sitno dorađivali ono o čemu je izveštavao ovaj tabloid. Tokom poslednja dva meseca, najobimnije se pisalo o satovima Olivera Dulića, koji, prema navodima tog lista, vrede sto hiljada evra – ta priča bila je uvodnik za ostale, koje su se ticale sumnjivih dozvola za postavljanje optičkih kablova, ali i drugih afera ranije pripisanih Duliću. Kad su u pitanju satovi, išlo se zaista daleko: od fotografija svakog pojedinačno, preko ponude Dulića da ih redakcija kupi za sto hiljada evra, pa do ponovne detaljne analize čitavog slučaja kada je ovaj odustao od prodaje i zatim nevešto objasnio da je reč o kopijama čuvenih marki satova. Kako je vreme odmicalo, nije zapravo ni bilo teme u kojoj se nije zakoračilo duboko preko granice novinarske etike, što se najbolje videlo u naslovima: „Dulić umesto u zatvoru, ručao u restoranu“, „Ovde će Dulić da robija“ (tekst sa detaljnim opisom zatvorskih ćelija), „Duliću, zašto si nervozan?“, „Duliću, gde je 375.000 evra?“…
Zašto je baš ovaj list pisao ovako i ovoliko nije tema ove priče, baš kao ni misterija izvora koji su „Kuriru“ prenosili informacije (bez obzira na to da li su istinite ili ne). Utisak je, međutim, da je upravo „Kurir“ doprineo utisku da je Oliver Dulić osuđen pre suđenja.
Zbog ovakve kampanje, bivši ministar rekao je da je zatražio pomoć međunarodnih institucija, ali nije precizirao kakvu konkretno i od koga konkretno.
Pored problematičnog postavljanja optičkih kablova, Dulić je još za svog ministrovanja najviše pominjan zbog sajta www.ocistimosrbiju.rs, koji je trebalo da promoviše istoimenu kampanju, a za koji je niškom preduzeću „Logic Internet“ plaćeno 25.000 evra. Kada je sajt „Pištaljka“ početkom februara 2011. objavio tu informaciju, ministar i njegovi saradnici pokušali su da se kako-tako i opravdaju, ali su to uradili toliko nevešto, da su čak i oni koji su im u startu verovali, tu veru brzo izgubili. Sekretar ministarstva Bojan Đurić izjavio je, recimo, da je sajt rađen u nekom posebnom programu, zahvaljujući kojem će korisnici moći da nađu mape i podatke o lokacijama deponija i druge važne podatke. Oni koji se razumeju u izradu veb sajtova hitro su reagovali na ovu izjavu kvalifikujući je kao čistu budalaštinu – po njima, sajt kakav je napravljen ne samo da nema ništa posebno, već ga i amater može napraviti za najviše nekoliko stotina evra, što je bar 50 puta manje od onoga što je plaćeno. Sam ministar izjavio je da je to bila najpovoljnija ponuda koju je ministarstvo dobilo, a kasnije i da se to ulaganje u potpunosti isplatilo: „Ušteđeno je vreme i novac državne uprave, inspekcije i komunalnih preduzeća, koji zbog informacija na tom portalu lakše, brže i jednostavnije obavljaju svoj posao i imaju bolji pregled stanja u oblasti sakupljanja otpada.“
U vezi sa istom kampanjom bio je i mini skandal izazvan objavljivanjem izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije o stanju u domaćim medijima u septembru 2011. Prikazujući način „ulaska“ države u medije, saradnici pokojne Verice Barać naveli su da je Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja kompaniji Ringier platilo čak 47.2 miliona dinara za objavljivanje tematskih dodataka o ekologiji u listovima „Blic“ i „Alo“.
Tokom čitavog Dulićevog mandata najviše se govorilo o povezanosti njegovih i firmi njegovih bliskih srodnika s državnim poslovima, odnosno o tome da upravo te firme na volšeban način dobijaju najunosnije tendere iza kojih stoji Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja. Poslednja i najkonkretnija priča objavljena je krajem septembra, najpre na sajtu „Pištaljka“, a zatim i u „Kuriru“: po njihovim navodima, Ministarstvo je, na ime projekata u Subotici, kompanijama čiji su vlasnici Dulićev otac i njegova braća isplatilo 17 miliona dinara. Iako su na tenderima druge firme nudile mnogo bolje uslove i rokove, pobeđivala je ipak ministrova rodbina. Delatnost porodice Dulić u Subotici inače je podrobno analizirana u različitim medijima, ali se čitava stvar svela na prebrojavanje nekretnina koje je gradila njihova firma i isticanje činjenice da je baš Dulićev brat gradonačelnik tog grada. Iako je međusobna povezanost svih tih činjenica vrlo indikativna, čini se da će ta priča ipak sačekati neka druga vremena: u kontekstu „Nuba Investa“, svi ovi poslovi nisu ništa drugo nego „poslići“.
Poslednja u nizu afera krenula je iz skupštine, gde je Mlađan Dinkić optužio Dulića da je nenamenski trošio novac iz Fonda za zaštitu životne sredine, odnosno da su ogromna sredstva iz tog Fonda utrošena na kampanju Demokratske stranke i za potrebe Ministarstva za životnu sredinu. Dulić je ove navode u više navrata demantovao.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
