Slučaj neželjenog toka

Kad u jednoj beogradskoj bolnici čistačica krene da riba hodnik u vreme posete, prisutni obično imaju čast da ih dotična na sav glas isproziva kako su „kao svinje“ i „kako ne može ona celog života da čisti tuđa g…“. Kad u istoj toj bolnici pacijent koji tu leži mesecima, ne znajući ni pravu dijagnozu ni korake koji po tom pitanju mogu da se preduzmu, poželi da priupita nadležnog lekara o svojoj situaciji, medicinske sestre ga dobronamerno upozore da bi bilo bolje da ne pita ništa i ne „naljuti doktora“. Kad se neposredno pre abortusa jedna žena toliko „stegla“ da lekar nije mogao da je pregleda, strogo je upitana kako je „tako stegnuta uopšte i mogla da napravi dete“…

Istovremeno, kad pored niza konkretnih podataka o situaciji u domaćem zdravstvu dolepotpisani novinar u tekstu iznese i svoj stav, po kome lekari i medicinske sestre „tretiraju pacijente kao stoku“, jedan ogorčeni lekar upitaće ga kojim je to istraživačkim metodama došao do takvog zaključka. Odgovor stiže sa zakašnjenjem, ali glasi ovako: istraživačkim metodom koji podrazumeva razgovor sa dvadesetak sadašnjih i bivših pacijenata ovdašnjih bolnica, bezbrojne primere slične gorenavedenim i svakodnevni lični uvid u to kako funkcionišu domaće zdravstvene ustanove. Zaključak koji posle toga sledi možda je suviše emotivan, možda suviše generalan (nije se, dakle, pričalo sa svim pacijentima svih bolnica; nije se bilo u svim sobama svih klinika), ali je dopušten. Imajući u vidu bezbroj podataka koji mu govore u prilog.

ŠUM NA VEZI: Zašto, dakle, sva ova uvodna priča? Upravo zato što svaki novinar koji se usudi da odsecanje zdrave noge pacijentu, vađenje pogrešnog bubrega ili smrt zdrave žene na porođaju okvalifikuje kao lekarsku grešku, može biti sasvim siguran da će se lekarska kuka i motika hrabro dići optužujući ga za nestručnost i ishitrene sudove. Istovremeno, sva ova uvodna priča ide i zbog toga što svaki lekar može biti sasvim siguran da će se na neku nepravilnost u njegovom radu podići svaki tabloid, a posle njega i svaki ozbiljan medij koji će istu tu priču ispričati malo kulturnijim jezikom i uz malo manje bombastičan naslov. Svaki od njih, takođe, može biti siguran da će mediji radije pohrliti na glasinu o nekakvom skandalu u ovoj ili onoj bolnici, nego na na neko (eventualno) dostignuće domaće medicine.

Kad se sve to ima u vidu, jasno je da među lekarima i novinarima postoji nekakav problem. Šum na vezi, što bi se reklo. E sad, da bi se situacija na tom planu nekako smirila, a pomenuti šum bar umanjio, Ministarstvo zdravlja i Nezavisno udruženje novinara Srbije organizovali su skup „Mediji i zdravstvo u interesu građana“. Skup je održan 29. marta 2005, došli su silni lekari i novinari, bio je čak i ministar (zdravlja), a šum na vezi nekako ipak ostade… Uvodna izlaganja bila su poverena lekarima, koji su se na početku, kako red već nalaže, u vrlo uvijenoj formi žalili na tretman koji imaju u medijima, na materijalnu situaciju u zdravstvu i na činjenicu da u Srbiji postoji „sukob želja i mogućnosti“. Nešto kasnije, istakli su da su „naši ljudi razmaženi“, da su „novinari opasniji od Karle del Ponte“, ali i da iza svake zdravstvene afere konačno stoji „neki beli mantil“, tj. neki doktor koji se trudi da „smesti“ kolegi. Novinari su na sve to odgovorili brojnim primerima korupcije u zdravstvu, isto tako brojnim primerima nedostupnosti informacija, pričama o tome kako zapravo dolaze do podataka, pitanjima o tome kako zapravo nazvati nešto što je očigledno lekarska greška. Ukratko, skup kao i svaki drugi: mnogo reči, mnogo žuči i mnogo zaključaka koji mogu (ali i ne moraju) da doprinesu nekakvom boljitku. U čitavoj priči zapravo je najžalosnije što su i jedna i druga strana donekle u pravu…

Domaći mediji, takvi kakvi već jesu, zaista su prepuni šokantnih naslova i tekstova koji ni izbliza ne odgovaraju istini: primer koji su naveli sami novinari jeste teza o tome da deci preti infarkt, koja je stavljena kao naslov za tekst u kome se govori samo o potrebi da se deci redovno meri krvni pritisak. Isto tako, evidentno je da su slučajevi sumnji na lekarsku grešku medijski uglavnom tretirani kao gotove presude u kojima se navodi puno ime i prezime navodnog „krivca“, tj. lekara – zaboravlja se pritom na onu staru mudrost da je svako nevin dok se ne dokaže suprotno.

S druge strane, manjkavosti domaćeg zdravstvenog i pravosudnog sistema učinile su da su lekari zaista postali nedodirljivi i da čak i u slučaju odsecanja zdrave noge ili vađenja zdravog bubrega, oni mogu da se pozivaju na „neželjeni tok lečenja“ i da i ne pomisle da priznaju grešku. Zaboravlja se pri svemu tome da je svaki građanin zapravo poslodavac lekara koji ga leči i da tu postoje jasni odnosi: mi te putem poreza plaćamo (koliko-toliko) i za to što te plaćamo zahtevamo odgovarajući tretman. Isto tako, zaboravlja se da je osnovna funkcija medija da budu upravo glas tog građanina, glas šire javnosti. U tom smislu, po svim mogućim i nemogućim profesionalnim kodeksima, dopušteno im je da ukazuju na propuste, greške, korupciju, sve ono što ide na štetu pacijenta. Trebalo bi pritom imati meru i voditi računa o tome da ishitreni sudovi mogu imati bitnije posledice po one o kojima se piše, ali u situaciji kada je zdravstvena regulativa takva kakva je, čini se da je pomalo advokatska i tužilačka uloga medija jednostavno neizbežna.

HAMURABI I KOLEGE: Situacija je, naime, takva da se čak i oko pojma lekarske greške i te kako lome koplja. Na skupu posvećenom zdravstvu i medijima, predsednik Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva prof. dr Marko Kontić objasnio je kako je „doktorska greška zapravo XIX vek, jedna fikcija“, konstatujući još i da „naš sistem“ ne dozvoljava grešku. „Ako učinimo sve što je našim protokolom predviđeno, a pacijent je umro, onda mi nismo krivi. Sama reč greška poslednji put je kodifikovana kod Hamurabija kada su lekari bili kažnjavani što nisu izlečili pacijenta… Uostalom, da li ste nekada čuli da je pilot čiji se avion srušio optužen za grešku?“, upitao se dr Kontić. S druge strane, predsednik Udruženja za medicinsko pravo profesor Jakov Radišić istakao je da se pojam lekarske greške koristi u praksi u mnogim slučajevima (svaki postupak lekara koji je nekoristan ili štetan, loše činjenje i nečinjenje, neobaveštavanje pacijenta o činjenju, itd.), ali da i dalje postoji dilema da li greška automatski podrazumeva i krivicu. Po lekarima, to naravno nije u vezi. Pravnici, nasuprot tome, uglavnom smatraju da lekar mora da odgovara za grešku koju je počinio, bez obzira na koji će način ona biti definisana.

Da, ovo zvuči izuzetno komplikovano, ali to nije ništa spram komplikacija koje čekaju svakog ko se u Srbiji usudi da lekara optuži za „nesavesno lečenje“ (kako je to formulisano u Krivičnom zakonu Republike Srbije). Taj neko će se na početku suočiti s nejasnom definicijom svega što zapravo znači nesavesno lečenje, a zatim i s problemom advokata, sudija i veštaka. Naime, Krivični zakon za „lekara koji pri pružanju lekarske pomoći primeni očigledno nepodobno sredstvo ili očigledno nepodoban način lečenja, ili ne primeni odgovarajuće higijenske mere ili uopšte nesavesno postupa i time prouzrokuje pogoršanje zdravstvenog stanja nekog lica“, predviđa trogodišnju zatvorsku kaznu. U slučaju da je zdravstveno stanje pogoršano do te mere da pacijent na kraju umre, zakonodavac ne predviđa bilo kakve posebne mere – u većini drugih zemalja, lekar se u tom slučaju optužuje za ubistvo, a ne za nesavesnost. Ovako, isti je tretman lekara koji greškom izvadi zdrav zub i onoga koji greškom izazove nečiju smrt.

Drugi veliki problem u dokazivanju lekarske nesavesnosti jeste i nestručnost pravnika. Kako je tek od ove školske godine na privatnom Fakultetu za poslovno pravo počelo da se izučava i medicinsko pravo, situacija će bar u sledećih nekoliko godina ostati onakva kakva je i sada: gomila stručnih izraza koje pravnici ne razumeju, gomila za laika nerazumljivih mogućih medicinskih komplikacija, a samim tim i jednostavno „izvlačenje“ lekara iz neprijatne situacije. Tom „izvlačenju“ zapravo najviše doprinose sudski veštaci – često su, naime, u pitanju stručnjaci koji rade u istoj ustanovi u kojoj i optuženi lekar, da su optuženi i veštak prijatelji ili da, kako to već ide, veštak oseća da odbranom optuženog brani i samu profesiju.

Kako bilo, jasno je da se na ovakve procedure odlučuju malobrojni, a isto je tako jasno zašto su retke presude u korist oštećenih pacijenata – tačnih podataka nema, ali upućeni tvrde da je bilo „nekoliko takvih slučajeva“ s tim što su lekari osuđeni na eventualno jednu godinu uslovne zatvorske kazne.

ČEKAJUĆI KOMORU: I tako dolazimo do pitanja kakva je zapravo uloga novinara u situaciji u kojoj je procedura dokazivanja komplikovana i dugotrajna, a rezultati više nego neizvesni. Po prirodi stvari (u prevodu: da svi mi živimo na nekom normalnom mestu), novinar bi mogao da napiše da je ovaj ili onaj lekar osumnjičen da je počinio ovu ili onu grešku, da sačeka rezultate istrage i suđenja i da zatim objavi da je dotični lekar osuđen ili oslobođen optužbi. Ovako, umesto da godinama čekaju na presudu, novinari krše važeće zakone i profesionalne kodekse i slavodobitno obznanjuju kako je ovaj ili onaj lekar „ostavio gazu u stomaku“, „odsekao zdravu nogu“ ili „prouzrokovao smrt zdrave žene“. Iako se lekarima takva situacija čini beznadežnom, red je obavestiti ih da u tim slučajevima postoje mehanizmi za kažnjavanje novinara – ukoliko se dokaže da je novinar neargumentovano i sasvim otvoreno optužio nevinog čoveka, lekar ili medicinska ustanova mogu da ga tuže za klevetu, objavljivanje neistinitih informacija, pa i za ono famozno nanošenje duševne boli. No, umesto toga, svi mediji trpaju se u istu vreću i svaki novinar koji se kritički osvrne na domaće zdravstvo biva prozvan za zlonamernost, neznanje ili korupciju. Desilo se tako na pomenutom skupu da je ministar zdravlja Tomica Milosavljević objasnio da se nadležni organi bave brojnim slučajevima u kojima se sumnja na nesavesnost lekara, da bi posle pitanja novinara „Vremena“ o broju slučajeva u kojima je utvrđena lekarska odgovornost malkice izgubio živce: „Mi stalno istražujemo, non-stop. A znate li vi gde se nalazi sudsko-medicinski odbor? Ne znate? Nalazi se na Medicinskom fakultetu. Vi mi onda pričate o istraživačkom novinarstvu!“.

Kako bilo, zaista se dešava da novinari nekoga osumnjiče, optuže i osude bez ikakvih valjanih argumenata. No, to ipak ne znači da su novinari a priori krivi za objavljivanje svake sumnje na nesavesnost lekara: to im, konačno, dozvoljavaju i zakon i profesionalni kodeksi. U suprotnom, imajući u vidu trajanje i najčešći ishod sudskih postupaka, moglo bi se dogoditi da lekari pomisle kako su bezgrešni, a pacijenti kako su u najsigurnijim mogućim rukama. A to je tako daleko od istine… Naravno, da je Srbija država kakva nije (normalna), sumnjama i kritikama bi se osim medija mogle baviti i neke druge institucije. „Mnogo je važno razlučiti šta je greška, a šta neželjeni tok lečenja. Od nekih bolesti se ponekad umire. Ponekad se umire i od upale pluća… To su sve neželjeni tokovi, a šta će biti greška, odlučiće lekarska komora“, objasnio je čitavu tu stvar dr Zoran Milićević. Zvuči idilično, ali postoji malecni problem: takva nenormalna kakva jeste, Srbija nema lekarsku komoru. Na njeno osnivanje se, eto, čeka već godinama. Srbija umesto toga ima pravnike koji nisu upoznati s medicinskim pravom, ima veštake koji po svaku cenu brane samo svoju profesiju i ima lekare koji, kao i lekari širom sveta, ponekad greše. Istina je, s druge strane, da Srbija ima i Ministarstvo koje sve više i više ukazuje na greške lekara i koje povremeno čak i suspenduje neke odgovorne medicinske radnike. Ipak, greške se i dalje događaju, a lekarske komore koja bi utvrdila šta je greška, šta nesavesno lečenje, a šta neželjeni tok lečenja, i dalje nema.

I? Šta ćemo sad? Da ćutimo? Da zaboravimo da su u nečijim utrobama zaista ostavljane gaze? Da su nečije zdrave noge zaista odsecane? Da su neke žene zaista umirale zbog toga što im je anesteziolog prilikom porođaja kanilu za anesteziju ubacio u jednjak umesto u dušnik? Da tu negde među nama živi žena kojoj je zbog navodnog karcinoma odsečena zdrava dojka? Da jedan kolega novinar, zbog igle koja mu je ostavljena u kičmi, već osam godina živi s nepokretnim nogama i rukama? Da se zbog nečinjenja lekara neki pacijenti bacaju s bolničkih prozora i ostaju jedva živi? Ne, naravno… Uloga medija jeste da obaveštavaju javnost o onome što se događa, poštujući pritom nečije pravo na privatnost i nečije pravo da se smatra nevinim dok mu/joj se ne dokaže eventualna krivica. Koliko god eksperti insistirali na izbegavanju „pojedinačnih slučajeva i koncentrisanju na opšte probleme“, uloga medija jeste da upozoravaju na pojedinačne slučajeve, jer upozoravanje na pojedinačne slučajeve jeste put ka popravljanju generalne slike. Sviđalo se to gospodi lekarima ili ne.