Krajem prošle godine u Italiji je otkrivena afera šverca desetina hiljada mrtvih ptica, velikim delom iz reda ugroženih ili zaštićenih vrsta. U Jugoslaviji, gde su ptice ubijane, kao da se niko među zvaničnicima nije potresao. Istraživanje "Vremena" ukazuje na mogućnost da neko ovde "slučaj" zataškava, čekajući da cela priča zastari
Četiri meseca pošto je na slovenačko-italijanskoj granici zaplenjeno preko 120.000 ptica ilegalno ulovljenih u Jugoslaviji, situacija u vezi sa aferom poznatom pod nazivom „Balkanske ptice“ je ovakva: u Italiji je uhapšeno nekoliko saradnika agencija koje dovode lovce u Vojvodinu, u ovdašnjim medijima objavljeno je više tekstova o pticama nego ikad, zvanični organi i nadležna ministarstva „ispituju slučaj“, a vlasnici zamrznute lovine čekaju da se „stvari malo srede“. Ovih dana, tvrde očevici, jedna hladnjača puna ptica upućena agenciji Erik Mir otišla je za Italiju, a u hladnjačama Panonke u Somboru još od 1998. leži kontingent zamrznute divljači (oko 300 fazana i 900 prepelica) koja je oduzeta agenciji Re di Quaglie jer nisu postojali prateći papiri. Jedino što je posle afere postalo očigledno jeste da u Srbiji neko, pod nečijom zaštitom i za veliki novac, ubija ptice koje su u svim ostalim evropskim zemljama zaštićene zakonom.
TURIZAM: Do sredine devedesetih lovni turizam je bio od države kontrolisana delatnost koja se obavlja preko legalnih lovačkih društava i agencija. Prema rečima direktora Lovotursa Zorana Ristića, tada je preko ove agencije u zemlju dolazilo oko osam hiljada lovaca godišnje – za svaku ulovljenu pticu oni su plaćali taksu, a novac se slivao u državnu kasu. U međuvremenu, broj turista spao je na 250 (2000. godine), odnosno 500 (2001), a preostali su se okrenuli novoosnovanim privatnim agencijama. „Naši bivši vodiči preuzeli su deo klijenata, ali glavni krivci za trenutnu situaciju nisu oni, već lovačke organizacije koje omogućavaju lov na svom terenu. Neko iz lovačkog društva im to dozvoljava, ali novac ne odlazi društvu, već toj osobi lično. Ako se zna da kod nas deluje 35 agencija, a da se po lovcu može dobiti i do 50 nemačkih maraka, računica je jasna. Sve to poznato je već deset godina, ali tim povodom niko nije ništa uradio“, kaže Ristić u razgovoru za „Vreme“.
Situacija na terenu, međutim, pokazuje da su i lovačka udruženja bila svesna problema, ali da su im ruke bile vezane. Po rečima Dragana Breke, predsednika Lovačkog udruženja Mostonga iz Odžaka, to udruženje je imalo pravo na korišćenje dela lovišta Gornja šuma do 2005. godine, ali im je to pravo 8. juna 2001. oduzeto i ustupljeno agenciji Re di Quiglie. „U zakonu čak stoji da se lovišta ne mogu davati na korištenje i upravljanje stranim državljanima“, kaže Dragan Breka. „U tom lovištu više nema divljači, nema kontrole šta se tamo lovi i ono će da bude potpuno uništeno. Što se ostalih tiče, vlasnici agencija koji su uhapšeni imali su ugovor s nama za lovišta u Ratkovcu i Brestovcu, ali mi nemamo tragove da su oni lovili zaštićene vrste. To smo saznali iz italijanske štampe.“ Čak i u mnogo sređenijoj državi može se dogoditi da se neko na tuđem terenu bavi nedozvoljenim aktivnostima, ali u ovoj priči ostaje diskutabilno kako je moguće da lovište jednostavno pređe iz ruke u ruku. Tim povodom je Udruženje lovaca podnelo tužbu protiv Ministarstva poljoprivrede. Reakcije za sada nema, a u agenciji tvrde da je, što se njih tiče, sve u najboljem redu. U razgovoru za „Vreme“ Oliver Lepori, direktor Re di Quaglie objašnjava da je u agenciji zaposlen od Nove godine i da je sve što zna o slučaju pročitao u novinama: „Ta afera nas ne dodiruje ni u jednoj tački, sem što se takvim postupcima kalja ugleda jednog viteškog sporta kakav je lov. Sve to je veliki udarac za lov i turizam. Mi smo skoro imali kontrolu i ko god dođe i za to je nadležan može slobodno da šeta po agenciji, a nas po zakonu kontrolišu republička lovna i veterinarska inspekcija, Inspekcija za zaštitu životne sredine, Upravna, Sanitarna, Tržišna i Finansijska inspekcija, Služba platnog prometa i Sekretarijat unutrašnjih poslova. Mi smo pre svega agencija i naše lovište je malo u odnosu na hiljade okolnih. Sve dažbine uredno plaćamo državi. Mi smo jedina agencija koja posluje čisto.“
Zvanično, dakle, stvari stoje u mestu: lovišta čije je korišćenje u nadležnosti lokalnih lovačkih udruženja ustupljena su privatnim agencijama, tužbe protiv resornog ministarstva su (verovatno) u proceduri, a agencije uspešno deluju čak i posle otkrivanja afere „Balkanske ptice“. Što se tiče ugovora koje sama lovačka udruženja sklapaju s privatnim agencijama, oni (što je očigledno iz primera Gornje šume) vrlo lako mogu da se pretvore u privatni dil s nekim ko je voljan da turiste zvanično pristigle u lov na dozvoljene vrste povede u krivolov. U zvanične dokumente uvode se upravo dozvoljene vrste, one zaštićene se do transporta čuvaju u kućnim zamrzivačima, a obično ih otkrivaju tek mađarski ili italijanski carinici. U međuvremenu, Jugoslavija je potpisala CITES konvenciju o lovu, prometu i zaštiti ugroženih životinjskih vrsta i naša carinska služba je o tome obaveštena – poslednji primeri, međutim, pokazuju da ne postoje oprema i adekvatno edukovan kadar koji bi utvrdio da li je neka vrsta na listi ugroženih.
EFEKTI: Zahvaljujući papazjaniji s korišćenjem lovišta, ćutanju nadležnih inspekcija i ministarstava, Jugoslavija je za krivolovce zaista zemlja iz snova. „Kada je izbila afera sa zaplenjenim pticama, vlasnik Re de Qiglie grof Pjetro Arvedi d’Emiliano je istog dana stigao u Doroslovo. Mislim da je grof zaista bogat – sam je rekao da je ovde uložio tri miliona maraka, što znači da je zaradio minimum deset“, kaže nam poznavalac krivolovačkog tržišta na severu Vojvodine. Prema njegovim rečima, osnovna krivica za trenutno stanje jeste na domaćem zakonodavstvu: „Cena odštete za jednu ubijenu prepelicu kod nas je pet nemačkih maraka, grlice tri, šumske šljuke oko 20, dok se u Hrvatskoj za nju plaća 200 nemačkih maraka. U Mađarskoj prepelica i grlica spadaju u zaštićene vrste, a za njihovo ubijanje plaća se odšteta od 400 maraka za prepelicu i 100 za grlicu. Kod nas treba da se zaštite prepelica i grlica, kao što je to slučaj u Evropi, pa italijanski lovci ne bi dolazili u avgustu. Agencija Erik Mir dala je 20.000 nemačkih maraka za zakup ribnjaka Bač tokom cele sezone, a prosečan lovac dnevno može da ubije 30 ptica. Lovna sezona traje od 1. avgusta do 28. februara, a 90 odsto novca ostaje lovačkom društvu, odnosno agenciji koja vodi Italijane.“
Upućeni u lokalna dešavanja objašnjavaju da u lovištima strance treba da vode lovočuvar i jedan predstavnik lovačkog udruženja i da sama ta činjenica upućuje na zaključak da su „svi umešani“ i to naravno za određenu nadoknadu: „Strani lovci na primer ubiju deset prepelica, a plate pet. Ali, ako se ide na viši nivo, onda se uključuje i predsednik udruženja i stranci tada mogu da love šta god hoće.“
KAČKAVALJ I GAĆE: Osim žmurenja na jedno oko kad su u pitanju broj i vrsta ulovljenih ptica, žmuri se i kad je reč o upotrebi zabranjenih sredstava za lov: po zakonu, kod nas je dozvoljena upotreba vabilica i petometki tipa „broving“, ali samo pod uslovom da se ispale dva metka. Praksa (i, konačno, 120.000 ubijenih ptica) pokazuje da se ispaljuje mnogo više od toga. Ako se zna da je sačma kojom strani lovci ubijaju male ptice veličine makovog zrna i da takva sačma nađena u ptici znači da je ona ubijena u prirodi i da je njena cena zahvaljujući tome dvostruko veća, efekti ovog žmurenja su očigledni. Dodatni problem predstavlja i činjenica da je za dve opštine zadužen samo jedan lovni inspektor – za vojvođanski teren svakako premalo.
U toj situaciji, italijanski lovac može mirno da uplati 1200-1300 maraka za „turistički aranžman“, da predvođen predstavnicima svoje agencije i lokalnog lovačkog udruženja dođe u lov na dozvoljene ptice, a da se kući vrati sa pticama čija vrednost dostiže astronomske sume i koje ne bi smeo da lovi nigde drugde u Evropi. Bar ne bez velikog rizika. Re di Quaglie na svom prospektu javno reklamira ubijanje drozda! Somborski lovno-šumarski inspektor Radoslav Vukičević 1998. godine oduzeo im je tovar ptica jer one nisu imale propratnicu – nije se znalo gde su i kada lovljene, niti gde bi trebalo da završe. U februaru ove godine Slobodan Puzović, savetnik u Zavodu za zaštitu prirode Srbije, i republički lovni inspektor Snežana Stević bavili su se tim slučajem, ali nisu mogli ništa da učine jer se te vrste ne vode kao ugrožene. Kao da se namerno čeka da slučaj zastari. U međuvremenu, ne samo da se love zaštićene vrste već se lovi na 50 metara od sela“, kaže Dejan Đapić, aktivista Ekološkog pokreta „Stanišić“.
Govoreći o stanju ugroženih ptičijih vrsta u Jugoslaviji, direktor Prirodnjačkog muzeja u Beogradu dr Vasilije Vasić kaže nam da se ptice mogu loviti ali kontrolisano i sa pauzama, da bi se njihov broj stabilizovao: „Situacija je kao ona sa vodokotlićem. Kad jednom povučete vodu, morate malo da sačekate da biste je povukli i drugi put. U protivnom, živećete u onome što voda nije odnela.“ Šta to znači kada je u pitanju ubijanje ptica jasno je svakom iole upućenom u pravila lanca ishrane i održavanja prirodne ravnoteže. Posledice ćemo ovog puta direktno osetiti svi – naravno, samo u slučaju da nadležno ministarstvo nastavi da dodeljuje lovišta raznoraznim agencijama, da lovačka udruženja i dalje ćute, njihovi predstavnici žmure kada se otvoreno krši zakon, a carinske službe da i dalje ostanu nespremne za šverc koji je mnogo ozbiljniji od transporta mađarskog kačkavalja ili rumunskih gaća.
Velika tamnožuta kuća bez zavesa, na čijoj su fasadi okačeni rogovi jelena kapitalca, naslikani grb italijanske grofovske porodice Arvedi i dva rodina gnezda na dimnjacima, svakako se razlikuje od niza „švapskih kuća“ koje se protežu duž glavne džade u selu Doroslovo blizu Odžaka, a nedaleko od Sombora. Radove na ovoj kući i pratećim objektima agencija Re Di Quaglie otpočela je 1998. godine s namerom da u nenarušenom vojvođanskom seoskom ambijentu dobrom uslugom i ekskluzivnim smeštajem privuče elitne lovce prvenstveno iz Italije. Velika žuta kuća, kao glavni objekat, sastoji se od restorana, konferencijske sale i bifea koji treba da počne da radi čim se dobije potrebna dozvola. U restoranu, u kojem se uz sva jela najčešće služi grofovsko vino, na svim lusterima okačeni su jelenski rogovi, a po zidovima ispod pojedinih trofeja okačena su imena ministara, političara i aristokratija s kojima se druži grof Pjetro Arvedi de Emilej. Restoran je s konferencijskom salom na prvom spratu povezan sa stepenicama i teretnim liftom. Prostorije greju najrazličitiji tipovi kaljavih peći, čiji je grof pasionirani kolekcionar, kao i starog stilskog nameštaja koji otkupljuje od stanovnika Doroslova i lokalnih sela. Na glavnu zgradu naslanjaju se prizemni objekat s nekoliko soba, parking s voznim parkom uključujući i četiri terenska vozila, puškarnica, boksovi za pse, tradicionalno opremljena klanica i kuhinja, te veliki zamrzivač za ulovljenu divljač. U kompleks su vremenom uključene i lokalne kuće, koje su pretvorene u pansione i apartmane. Kompaktnu celinu kvari kuća čiji vlasnici nisu pristali na ponudu agencije i prodaju svog imanja. Preko puta glavne zgrade nalaze se kancelarija i stambeni objekat vlasnika agencije grofa Arvedija i još nekoliko kućica opremljenih za boravak lovaca.
leto 1998: U okolini Sombora (selo Stanišić) grupa lovaca predvođena predstavnikom agencije Re di Quaglia vabilicom je lovila prepelice, prethodno se sastajući sa predsednikom lokalnog lovačkog društva. Nije poznato koliko su ptica ulovili.
avgust 2000: Ribolovac iz Čantavira posvedočio da je video italijanske lovce koji „pucaju na sve što leti“. Predsedništvo Lovačkog društva Senta ubijanje zaštićenih ptica okarakterisalo je kao „kolateralnu štetu“; nije postavljeno pitanje odgovornosti, dok je svedok krivolova optužen da zlonamerno kvari ugled Lovačkog društva.
početak 2001: Lovočuvarima je zabranjen pristup u lovište Gornja šuma kod Odžaka. Iz lovišta se povremeno čula pucnjava i pronađena je sitna sačma. Predstavnik lokalnog lovačkog udruženja izjavio je da odlično sarađuje s agencijom Re di Quaglia.
februar 2001: Privatni zoološki vrt iz Koluta dobio je od agencije Lube-YU oko 1600 kg zamrznutih ptica. Pošiljka je čekala prenos preko granice u Italiju, a bila je smeštena u hladnjačama DD Somboled. Ležarina je istekla, dalje nije plaćena, a ptice su morale da budu izvađene iz hladnjače – meso je završilo kao hrana za medvede, a ubijene ptice bile su uglavnom iz korpusa prirodnih retkosti.
leto 2001: Na istoj lokaciji italijanski lovci ubijali su domaće golubove i gugutke. Lovno-šumarski inspektor u Somboru izjavio je tada da nije nadležan za ovakve slučajeve i da se plaši eventualnih konsekvenci.
leto 2001: Na više lokacija u Vojvodini pronađene su vabilice, žive ptice u kavezima koje služe kao mamci.
leto 2001: Kod ribnjaka „Srpski Miletić“ lovci turisti ubili su crvenokljunog labuda (kazna za ovo delo iznosi 4000 nemačkih maraka)
decembar 2001: Na slovenačko-italijanskoj granici u kamionu hladnjači otkrivena je do sada najveća pošiljka ubijenih ptica u Evropi – 120.702 ptice od kojih mnoge pripadaju zaštićenim vrstama (patka čegrtuša, prdavac, carska šljuka, stepska i riđogrla treptaljka…)
Punjeni labud u umaku
Pošto se očiste iznutrice, labud se iznutra osuši i zatim napuni kuvanim žitaricama i lukom. Labud se posle toga peče dva sata, skine se suvišna masnoća i na kraju se peče još jedan sat. Umak se pravi od ostataka žitarica i luka pomešanih sa žalfijom, majčinom dušicom, majoranom, solju, biberom i sirćetom.
Pašteta od slavujevih jezika
Za pravljenje 50 g paštete potrebno je 500 jezika slavuja. Meso se posle kuvanja melje i meša s različitim začinima (poput paštete od svinjetine ili piletine). Cena ove količine paštete dostiže i do 500 nemačkih maraka.
Prepelice (ili prdavci) s medom i kestenom
Očišćene ptice napune se nadevom od kuvanih kestena, luka, pirinča, suvog grožđa i peršuna. Pre pečenja prelivaju se otopljenim medom. Umak se pravi od šerija, meda i kesten-pirea – ova mešavina se kuva dok ne postane sirupasta i zatim se preliva preko pečenja.
Šljuka s bademima
Šljuke se prže na puteru sve dok ne postanu rumene – tada se dodaju vino i sok od limuna, posle čega se meso kuva dvadesetak minuta. Pošto se doda i četvrt šolje badema, sve se kuva još deset minuta.
Prepelice (ili prdavci) u šampanjcu
Ptice se prepolove i svaka polovina se uvije u komad slanine. Tako pripremljene, prže se na puteru dok ne porumene. Posle toga preliju se sa dosta šampanjca i peku oko 45 minuta.
Kritično ugrožene ptičije vrste u Jugoslaviji su pelikan, čaplja kašikara, ibis, crvena lunja, belonokta vetruška, šljuka ostigar i tankokljuna carska šljuka – procenjuje se da se na teritoriji cele zemlje nalazi manje od 100 primeraka svake od ovih vrsta. Praksa pokazuje da se bez stručnih mera ovakve vrste ne mogu održati. (U tom smislu najbolji primer su havajske guske ne-ne kojih je, zato što su im jaja jeli pacovi, ostalo svega 40; posle transporta u Englesku i veštačkog programa očuvanja vrste, broj gusaka porastao je na 400 i nesmetano je nastavljena prirodna reprodukcija.) Prema podacima Prirodnjačkog muzeja u Beogradu i knjige Biodiverzitet Jugoslavije, u ugrožene vrste spadaju crni orao, orao krstaš, patuljasti orao, planinski soko, veliki tetreb, velika droplja, noćni potrk, zijavac, divlji golub pećinar, sivi voljič, voljič maslinar, vrabac kamenjar i snežni vrabac – njihov broj u dužem vremenskom periodu opada. Na spisku ranjivih vrsta, koje pokazuju da gube vitalnost, nalazi se više desetina ptica, među kojima i mnoge od onih koje su naročito na ceni u italijanskim kuhinjama: kraljevska prepelica (prdavac), šumska šljuka, grlica, mala ševa, poljska treptaljka, mala čaplja, žuta čaplja,…
Od ukupno 83 vrste ptica zaplenjenih u decembru prošle godine, 33 vrste (18 odsto) spadaju u prirodne retkosti, 20 vrsta se kod nas viđa samo zimi, dok se 63 odsto gnezdi u našoj zemlji. Pored krivolovaca, najveću opasnost za njih predstavlja upotreba otrova u poljoprivredi (na ribnjaku kod Koluta ove zime je od sredstava za deratizaciju uginulo 40 divljih gusaka i tri labuda), kao i uništavanje njihovih prirodnih staništa – močvara, bara i jezera.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
