Sloboda se već desila

Video-snimak prošlonedeljnog događaja ispred Skupštine Kraljeva postao je izuzetno popularan na društvenim mrežama. Gradonačelnik Kraljeva u pratnji sedmorice-osmorice zaštitnika, i sa kordonom žandarmerije u pozadini, trčećim koracima izleće iz gradskog parlamenta i hita ka kombiju koji ga još hitrije odvozi u nepoznatnom pravcu. Usput na njega i telohranitelje padaju na desetine jaja, uz povike okupljenih građana: “Terziću, odlazi!”, “Terziću, jajaro!”…

Prvi čovek Kraljeva Predrag Terzić, osim uobičajenih naprednjačkih nepočinstava, postao je poznat diljem zemlje i po malo je reći besramnim i opskurnim objavama na društvenim mrežama, te uvredama upućenim studentima i drugim građanima koji proteklih meseci protestuju širom Srbije. Upravo zbog toga, odbornici Lokalnog fronta insistirali su da gradonačelnik ne učestvuje na sednici parlamenta održanoj 19. februara, jer je – kako su rekli pozivajući se na poslovnik – u pitanju osoba koja je grubo narušila dostojanstvo ovog tela. S obzirom na to da Terzić nije hteo da napusti salu, Lokalni front i ostatak opozicije pozvali su građane da izvrše pritisak “spolja”.

O događaju u Kraljevu, ali i sličnom tretmanu koji Terzić ima u seoskim sredinama kraljevačkog atara, o istorijskom buntu studenata i građana, ali i o drugim aktuelnim događajima, pitanjima i dilemama, razgovaramo sa Predragom Voštinićem, jednim od lidera kraljevačkog Lokalnog fronta. Ovaj građanski pokret prvi put je ušao u gradski parlament 2016. godine, 2020. solidarisao se sa ostatkom opozicije i bojkotovao izbore, da bi se njegovi odbornici ponovo našli u skupštini nakon izbora u decembru 2023. godine. Nastupao je samostalno i osvojio bezmalo deset odsto glasova.

“Svako treba da preuzme odgovornost za svoje postupke, pa ću sasvim tačno i precizno reći da smo mi pozvali građane da se okupe ispred gradske skupštine nakon što osoba koja je narušila njeno dostojanstvo nije htela da napusti sednicu parlamenta”, kaže Voštinić na početku razgovora.

“VREME”: Scene iz Kraljeva postale su hit na društvenim mrežama. Neki su postupak pozdravili, neki su bili suzdržani, a neki su se čak i ogradili se od njega. Govorim, naravno, o korpusu građana koji učestvuju u buntu ili bunt podržavaju.

PREDRAG VOŠTINIĆ: Bili smo rešeni da ne dozvolimo da se sednica parlamenta odvija normalno i da na njoj sedi čovek koji nedeljama pokazuje srednji prst studentima i građanima i koji je, recimo, na dan generalnog štrajka pozivao svoje stranačke kolege da troše novac u najskupljim lokalima, kupuju najskuplji viski i provode se uz bahanalije raznih vrsta. On je odbijao da napusti sednicu – čini se ne zbog toga što nije osećao veliki pritisak već zato što mu to nije bilo dozvoljeno.

Naime, sugrađani i aktivisti u obližnjem lokalu prepoznali su koordinatora SNS za naše područje, a on je uz formalno i neformalno obezbeđenje sedeo i davao instrukcije Terziću i drugima. Gradonačelnik je tako pravio fotografije i pisao izveštaje koji su se kasnije našli u tabloidima poput “Kurira”, “Aloa” i “Informera”. Terzić je napustio sednicu tek kada je dobio dozvolu, odnosno kada je ona formalno završena, a videli ste kako je to izgledalo. Građani su se potom razišli. Usledilo je hapšenje našeg aktiviste Vladana Savkovića, ali on je relativno brzo pušten jer nije bilo osnova za njegovo zadržavanje, niti za pokretanje bilo kakvog postupka.

Interesantno je da skupštinsko obezbeđenje nije bilo zainteresovano da štiti predstavnike vlasti van svojih ingerencija, odnosno da se staralo samo o zaštiti unutrašnjih procedura i da ne dođe do prodora građana u Skupštinu. Takođe, policija je uprkos grubom i ponekad agresivnom ponašanju demonstranata, pokazala punu svest o tome da je ovo ozbiljan istorijski trenutak, odnosno – pokazivali su razumevanje za građane koji su se nalazili ispred skupštine.

Šta se u međuvremenu dešava u Kraljevu i da li se nešto posle “predmetnog” događaja izmenilo?

Izgleda da se dosta toga promenilo, najpre kod ljudi koji očito nisu jednokratno pokazali Terziću da je nedostojan funkcije koju obavlja. On je nakon sednice brže-bolje zakazao nekoliko tribina po okolnim selima, misleći da snimcima sa tih događaja ublaži utisak ispraćaja iz Skupštine. Međutim, tu je doživeo još veće neprijatnosti. Ljudi su ga dočekivali sa jajima i bili veoma precizni, tako da je neke tribine morao da otkaže i nije se više pojavljivao. U jednom selu su meštani zapalili zastavu Srpske napredne stranke. S druge strane, ovdašnji funkcioneri i dalje se ponašaju kao podanici i vlasništvo stranke. Oni i dalje slušaju i sprovode naređenja, bez obzira na to što im je ta uloga postala vrlo neprijatna. A mi i dalje zadržavamo ulogu koju smo imali, zastupamo građane koji su nas birali i ukazujemo na to ko su nosioci nedostojanstva u našoj lokalnoj zajednici.

Spomenuli ste koordinatora SNS koji je sedeo u kafiću nadomak skupštine i izdavao naređenja. Neki mediji su izvestili da je u pitanju zloglasni “stranački disciplinaš” Branko Malović, poznat odranije Vojvođanima, pogotovo onima u Južnom Banatu?

Do mene su došle te informacije, ali moram reći da ja i ne znam kako taj čovek izgleda. No, njegovo ime svakako izaziva veliki strah kod nosilaca lokalne vlasti. Postoje proverena svedočanstva da je nad pojedinim pripadnicima SNS bilo čak i primene fizičke sile ukoliko su se nedovoljno lojalno odnosili prema Beogradu i vlasnicima krupnog kapitala, investitorima i njihovim izaslanicima na lokalu. Bilo je šamaranja. Izgleda da mnogi naprednjaci veće neprijatnosti doživljavaju kada se makar malo sukobe sa svojom strankom nego sa građanima koji su sve više besni.

Da li to znači da među naprednjacima postoje turbulencije ili ih strah o kojem govorite drži na okupu?

Ne bih koristio reč turbulencija, jer ona za mene podrazumeva talas unutrašnjih sukoba koji nanosi ozbiljnu štetu stabilnosti vlasti. Sukobi se ne dešavaju – bar još uvek – na tom nivou. Strah i nesigurnost primetni su kod onih koji su to najmanje zaslužili, a koji još uvek pripadaju stranci. Nikakvih promena nema u doslednosti i poslušničkim mehanizmima kod onih koji su deo velikog zla, odnosno koji u njemu učestvuju. Turbulencijom ću zvati situaciju kada se neko ko se nalazi na visokoj funkciji, u državi ili stranci svejedno, javno usprotivi onome što se radi u vrhu stranke, države ili mafije, što je praktično isto telo sa tri različita imena. To do sada nismo imali prilike da vidimo.

U jednom intervjuu ste rekli da u poslednje vreme do opozicije i drugih građana u buntu od predstavnika vlasti dolaze mnoge, čak i neke veoma poverljive informacije. Da li to svedoči o nemiru unutar struktura vlasti?

Svakako je odgovor na vaše pitanje – da. Međutim, informacije su ponekad korisne, a nekada mogu da budu i opasne. One su nekada autentične – kada dolaze od ljudi koji se preporučuju da u budućnosti budu svedoci-saradnici i koji pokušavaju da se udvaraju opoziciji želeći da eventualno sačuvaju poziciju u lokalnoj sredini kada dođe do promene vlasti. Neke mogu da budu i opasne – to su one kada se predstavnici vlasti dogovore da plasiraju informaciju, poluinformaciju ili dezinformaciju koja može odrediti sudbinu nekih procesa. Uglavnom su u pitanju podmetanja čiji je cilj produkovanje intriga i sukoba unutar aktivista. Nekada denunciraju i pogrešne ljude u samoj vladajućoj stranci, ne bi li skrenuli pažnju sa onih koji su stvarno odgovorni.

foto: marija janković

U intervjuu koji smo radili prošle godine za naš nedeljnik, razgovarali smo o posebno teškom položaju aktivista na lokalu, jer su izloženi direktnijim pritiscima, a nemaju, bar ne dovoljnu, zaštitu javnosti. Da li se situacija nakon 1. novembra promenila, s obzirom na to da je otpor postao mnogo disperzivniji, a broj aktivista se značajno uvećao?

Nije jednostavno odgovoriti ni na ovo pitanje. Postoji taj, meni ne baš u potpunosti jasan, fenomen ograđivanja od aktivista, političkih i društvenih. To insistiranje na apolitičnosti studentskih zahteva. U tom pogledu smo i dalje na vetrometini, položaj nam se nije mnogo popravio. Ali s druge strane, strah ljudi koji izlaze na proteste, strah – da ih tako nazovem – “novih aktivista”, neuporedivo je manji nego pre 1. novembra. To popravlja okruženje i našu poziciju čini boljom. Kako reče psihološkinja Ana Mirković, nemojte da očekujete slobodu, ona se već desila. Ovo je trenutak u kojem možemo da kažemo sve što mislimo, da izrazimo sve što želimo i da se slobodno okupljamo protiv onoga od čega smo strahovali. Tako da ovo jeste jedno veliko oslobođenje, ali s druge strane – jeste i veliki poziv za uspostavljanje bolje horizontalne komunikacije između svih segmenata bunta.

Dolazimo do pitanja koje mnogi postavljaju, a niko na njega nema dobar odgovor. Kako objediniti snage bunta kako bi on postao efikasniji i snažniji? Postoji velika distanca studentskih, omladinskih i građanskih aktivista prema političkim strankama, pokretima, pa čak i nevladinom sektoru, to je odavno jasno.

Mislim da ne treba ni insistirati na objedinjavanju snaga nego na objedinjavanju šansi. To znači da ne treba da uništavamo šanse jedni drugima dok god ova borba traje. U principu, imam visoko razumevanje za ograđivanje studentskih i omladinskih organizacija od opozicionih stranaka i pokreta. Ono nije ideološko, već jednostavno ne žele da stranke upropaste veliki pokret. Studenti ne žele da dele identitet sa onima koji mogu da upropaste njihove šanse. Time čine uslugu samoj pobuni, jer joj povećavaju šanse za uspeh, sa njom ne poistovećujući pojedine ljude koji su ranije zloupotrebili pobune ili propustili priliku da ih iskoriste. Samo ograđivanje nije štetno i ne treba da se doživljava kao antagonizam. Nije to puko ograđivanje već poziv da svako preuzme svoju ulogu u ovom procesu. Odnosno, da bismo izbegli ograđivanja i eventualne razdore, svako mora da radi svoj posao.

Nekima je uloga da se samo s vremena na vreme pojave na protestu i tako iskažu svoje mišljenje – to je u redu. Nekima su opet, u skladu sa političkim funkcijama i opozicionim identitetom, zadaci drugačiji. Ako si opozicioni političar, tvoje je da smišljaš izlaz iz krize, donosiš i predlažeš moguća rešenja, proizvodiš dokumenta koja do njih vode. I to tako da postigneš što je veći nivo konsenzusa među svim opozicionim partijama, ali i u okviru što većeg broja učesnika bunta. Dakle, nije neophodno objedinjavanje, već jedni drugima ne treba da uništavamo šanse. Takođe, svi treba da radimo na tome da povećamo međusobno razumevanje. Kada pojačate vlastiti angažman, a smanjite očekivanja od drugih, manje će vas pogađati ograđivanja i otuđenja na protestnom spektru.

Čini se da se studenti i drugi ograđuju od političkih stranaka i uopšte političkih organizacija i stoga što se one, zahvaljujući režimskoj propagandi, doživljavaju kao zlo samo po sebi? Kako vratiti dostojanstvo političkom organizovanju?

Teško pitanje. Ali svakako da, bez obzira na uzroke, dostojanstvo moraju da vrate oni koji su bez njega ostali. Jasno je da je političko organizovanje postalo zloglasno dobrim delom zahvaljujući režimskim propagandnim sredstvima. Autokratske i totalitarne vlasti i na taj način onemogućavaju političku alternativu. Ali to što je postignuto ne može se dekretom, preko noći, promeniti. Realno govoreći, neke stranke su bespovratno izgubile dostojanstvo izdajući vrednosti za koje se formalno zalažu i praveći razne kompromise sa vlastima. Na drugima je težak i mukotrpan proces, rad na terenu i sa građanima. To podrazumeva manju floskulizaciju i veći stepen uključenja u život na ulici. Ovo je trenutak kada opozicioni političari treba da se nađu ispred ljudi čije stavove zastupaju ili nameravaju da zastupaju. Ono ka čemu smo se zaputili nužno će podrazumevati opasnosti i neprijatnosti, i svako ko želi da se bavi opozicionim delovanjem treba da bude spreman na to.

S druge strane, treba obezbediti medijski prostor, stvoriti prostor za javnu i ozbiljnu debatu, sukobljavanje različitih mišljenja i stavova. To će samo po sebi relaksirati odnos građana prema političkim strankama.

Govorite li o budućnosti ili o sadašnjosti? Režim i režimski mediji su upravo zbog toga ukinuli javnu debatu…

Govorim načelno i svakako ne mislim na medije na kojima se “predmetna institucija” neprestano pojavljuje. Njih ne vidim u budućnosti, oni će se sami ugasiti. Javni medijski servis je mesto na kojem bi, pre svega, trebalo da se vodi javna debata.

Uspevate li vi u Kraljevu da poboljšate razumevanje između aktera bunta, od studenata i građana do opozicionih političkih stranaka?

Možda u Kraljevu, za razliku od nekih drugih sredina, postoji veći stepen saradljivosti i razumevanja. Neprestano radimo na unapređenju komunikacije. Što se tiče političkih opozicionih stranaka, Lokalni front nema nikakve formalne koalicione ugovore sa njima, ali uspešno sarađujemo. Saradnju temeljimo na vrednostima koje su nominalno protiv vlasti koja uzurpira institucije. I u skupštini i van nje lako postižemo saglasnost. Evo, za ovih skoro godinu i po novog skupštinskog saziva, nijedan opozicioni akter nije se okrenuo protiv drugog.

Radimo i na boljoj komunikaciji sa studentskim i omladinskim pokretom. I u ovom intervjuu i inače, pokazujem visok stepen razumevanja za njihovu potrebu da se ograde od određenih događaja i pojava. Sasvim mi je razumljivo i to što su se ogradili od incidenta ispred Skupštine Kraljeva. Prirodi njihove borbe ne odgovara priroda ovog incidenta. Stoga odgovornost za njega u u potpunosti preuzimamo moji saborci i ja. Ne želimo da deci, čiji su protesti bili i ostali mirni, bez ikakvih jaja i bez agresivnog suprotstavljanja vlasti, prebacujemo odgovornost.

foto: marija janković

No, na kraju se postavlja već stotinu puta ponovljeno pitanje kako politički artikulisati ovaj sada već istorijski bunt građana Srbije?

Neko je to morao da izgovori javno. Proglas je to učinio pre nekoliko dana. Najracionalniji izlaz iz duboke političke krize jeste prelazna, privremena vlada ograničenih ovlašćenja. Ona treba da ispuni zahteve studenata, a ti zahtevi nužno sa sobom vuku i brojne krivične postupke koji bi zaustavili bar najveće koruptivne radnje u državi. Drugi zadatak je priprema uslova za sprovođenje elementarno demokratskih izbora.

Niko ne može u ovom trenutku da precizira kako bismo mogli da dođemo do prelazne vlade. Verovatno bi razgovor o tome doveo do suprotnih mišljenja i nesporazuma, ali možemo da se dogovorimo šta bi ona trebalo da čini, kako bi izgledao dan posle. Moramo pritom svi pokazati ono što pokazuju studenti: doslednost i rešenost. Moramo biti i svesni da nemamo kuda nazad. Oni su na početku protesta pomišljali da će možda izgubiti godinu studiranja, sada se čini da će izgubiti i godinu života. Ali ne odustaju. Jer znaju, a trebalo bi i mi to da od njih naučimo, da ovo nije samo borba protiv jedne odvratne vlasti već investicija u budućnost.

Rekli ste da opozicija mora da stane ispred građana. U Novom Sadu su opozicione stranke organizovale protest zbog izbora novog gradonačelnika. Njihovi su predstavnici bili u prvim “borbenim” redovima, a opozicioni odbornici nisu ni pušteni u zgradu parlamenta. U trenutku dok razgovaramo policija privodi opozicionare. Da li je to model delovanja o kojem ste govorili, koji može da vrati dostojanstvo političkim strankama?

Kao prvo, treba reći da opozicioni odbornici u Novom Sadu nisu bili u prilici da uđu u skupštinsku salu, koja im kao zastupnicima građana pripada. To je zaista nešto do sada neviđeno. Vlast kaže da se zalaže za smirenje tenzija i mirno rešenje krize, ali ovo je samo dokaz da ona odustaje od političke borbe i da se opredeljuje za represiju i nasilje. Ne znam da li “pohovana revolucija” u Novom Sadu može biti primer drugim gradovima, jer nisu svuda iste okolnosti, niti je ista snaga opozicionog delovanja. Novi Sad ima jaku opoziciju, ne samo zbog ljudi u opozicionim strankama i pokretima već i stoga što u korpus opozicije upadaju i mnogi stručnjaci, ljudi očuvanog integriteta iz raznih društvenih sfera…

Osim jaja (u Novom Sadu su bacana na žandarmeriju i policiju, sve sa brašnom, a u Kraljevu na gradonačelnika), još jedna stvar poslednjih meseci povezala je Novi Sad i Kraljevo. U pitanju je izvesni naprednjački aktivista Marko Tošin, koji je učestvovao u onom surovom prebijanju studenata ispred prostorija stranke u Novom Sadu. On se povezuje i sa pokušajem vašeg ubistva, kada vas je, dok ste vozili bicikl, sasvim izvesno – sa jasnom namerom, pokosio automobil. Bilo je to u septembru 2023. godine.

Da budemo precizni, ta osoba u mom slučaju nije identifikovana kao napadač, već kao saputnik u vozilu koje je uključeno u događaj koji pravosuđe tretira kao saobraćajnu nesreću. On čak nije ni bio u vozilu koje me je udarilo, nego u onom iza njega. Jasno je da su svi zajedno bili na istom zadatku. Marko Tošin je pobegao sa lica mesta. Nije bio zaveden ni kao svedok, sve dok tužilac uvidom u snimke nije zapazio da jedna osoba koja se nalazi na njima nije ni na spisku privedenih ni na spisku svedoka. Tek nakon toga saznali smo ime Marka Tošina.

To što se on zadesio u Kraljevu kada sam ja napadnut i to što je u Novom Sadu uključen u prebijanje studenata – svedoči o prirodi oba ova događaja. Dosta je to onespokojavajuće. Još jedan, veoma evidentan dokaz da se ne radi ni o kakvoj slučajnosti kada je reč o napadu na mene. Onespokojavajuće je i to što su drugi učesnici u incidentu bili policijski akademci, pa čak i jedan funkcioner Uprave za unutrašnje kontrole MUP Srbije.

Još jedan dokaz sprege između vlasti, stranke, policije i kriminala?

Da, za tu spregu postoje brojni dokazi, takoreći je postala opšte mesto. Samo što nemamo mehanizam da uradimo bilo šta da to promenimo u ovom trenutku, osim da je denunciramo.

U novembru prošle godine razbijen je prozor na vašem stanu i to na 5. spratu. Da li tu postoji nekakav istražni epilog?

Ostao je razbijen prozor u senci velikih društvenih zbivanja. Čak je i meni bilo glupo da na tome insistiram, koliko god da je događaj mnogo više nego puka neprijatnost za moju porodicu, zapravo je nešto što je značajno podiglo stepen zabrinutosti i straha u njoj. Ali strašne stvari se dešavaju drugima, i nekim mojim poznanicima koji su na meti progona, pa sam procenio da prozor ne zavređuje veliku pažnju. Uglavnom, teško je da ga je neko mogao razbiti kamenicom ili čime sličnim, s obzirom na to da je u pitanju 5. sprat. Jedan bivši policajac je konstatovao da je najverovatnije pogođen vazdušnim snajperom. Policija se nije bavila događajem jer materijalna šteta nije bila velika, a niko nije ni povređen. Rekli su da bi istraga bila skupa i neizvesna. Čak ih na neki način i razumem, ali ipak stvar ne deluje naivno.