foto: marko rupena
U prošlu subotu, kad sam prošao pored stranačkih štandova, ispisnica po godinama vuče me za rukav: "Komšija, meni uzeli od penzije i dali onima s belim krpama." A onda vrlo upućeno citira iznos subvencija za "Er Srbija"
„Imaš li olovke?“
„Nema sad. Biće pred izbore.“
Osamdeset do sto dana pred izbore na Vračaru Kalenić pijaca je okružena štandovima stranaka. Od platoa ispred zgrade opštine, preko mini-skvera „kod Matijevića“ do proširenja na uglu Krunske štand do štanda; svi tvrde da su najbolji, baš kao što je svaki krompir na tezgama iz Ivanjice, a kajmak je iz Kraljeva.
Obožavam pijacu. Kad je neka baka pre dve godine htela da mi naplati vezu zeleni 20 dinara skuplje nego što je cena na susednim tezgama to je obrazložila prostonarodski: „Imaš ti para, videla sam te na televiziji.“
Prošle godine prodavac krompira koji na gomili robe drži sliku Vojislava Šešelja, zlurado mi je rekao: „Nema te više na televiziji.“
Ali, svakog vikenda prođem kroz pijacu da oslušnem ono što se meni čini da narod misli. Primetio sam da su to dva sveta. Jedan je nakupačko seljački unutar pijace, a drugi su ovi koji su sa svih strana opkolili pijacu kao Nemci partizane na Sutjesci.
Unutar pijace rasprave su načelne: Vučić, Šešelj (Pajtića niko ne pominje), a na pločnicima ispred pijace stranke se nadmeću u telalenju sopstvene robe. S akcentom na Vračar. Ima tu lokalpatriotizma i neke vrste ponosa zbog okolnosti da već 23 godine tamo niko osim demokratske opcije nije prišao vlasti, mada nisam siguran koliko je to „busanje u prsa junačka“, a koliko realan odnos snaga.
U prošlu subotu, kad sam prošao pored stranačkih štandova, ispisnica po godinama vuče me za rukav: „Komšija, meni uzeli od penzije i dali onima s belim krpama.“ A onda vrlo upućeno citira iznos subvencija za „Er Srbija“.
Ne sumnjam da je SNS-u Vračar vrlo važna simbolička tačka. Evo, u mojoj zgradi na „inicijativu poslanika SNS-a u opštinskoj skupštini“ promenjeni su poštanski sandučići. Zgrada tik do moje je, takođe na inicijativu istih odbornika, dobila novu omalanu fasadu. TV ekipe čekale su Gorana Vesića da otvori radove. Zgrada je samo spreda, prema ulici, omalana, a farba se ljušti već posle prve obilnije kiše. Sve te inicijative prosleđene su Gradskom stambenom preduzeću i, od sandučića za poštu do malanja fasade, plaćene su gradskim novcem.
Hit naprednjaka su besplatni medicinski saveti. Vračar je opština starih ljudi. Da bi ostvarili pravo na savet, treba da se javite na telefon… a posle vidite za koga ćete da glasate.
Glavna tema oko pijačnih štandova inače je „uvoz glasača“. Neki tvrde da je od prošlih izbora Vračar dobio oko pet hiljada novoupisanih u biračke spiskove i da je, jedan viče iz sveg glasa, „sve to Vučićevo maslo“, a trezveniji govore o više stotina ljudi, a onda polušapatom kažu: „To su neki sa Voždovca koji se lažno prijavljuju da žive ovde.“
Takvu sliku stanja je pokazao pijačni barometar od prošle subote. U nedelju, kada je finale u Montrealu igrao Novak Đoković, nije bilo stranačkih štandova, a ni gužve na pijaci.
I kafana „Kalenić“ bila je poluprazna. Prava navala očekuje se uskoro: biće olovaka, cegera za pijac, baterijskih lampi, privezaka za ključeve, a da ne pominjemo kalendare i blokčiće.
U kafanskoj raspravi o tome ko će pobediti na Vračaru uključuje se glas sa susednog stola: „Neće vala Vučić da pobedi na moj Vračar“. Akcenat je stopostotno crnogorski, a da bi stvar bila, kako se to kaže, potpuno transparentna, začinjena je psovkom: „Da mu oca očinjeg.“
“Niko od nas ne može da bude ni dovoljno stručan, niti treba da procenjuje svaku deonicu puta, svaku kupovinu aviona, svaki državni projekat, kao što je Ekspo, kao što je nacionalni stadion. Država je ta koja treba da dokazuje da nam je to potrebno, bez obzira na to šta mi mislili. Ali toga nema”
Propali su Vučićevi kontramitinzi i kontramitovi, cena vlasti sve je skuplja, a privreda sve slabija, pobeđen je strah u društvu a gnev postao hroničan, poslušnost otkazuju delovi policije i pravosuđa. Manevarski prostor režima se suzio, pitanje je kako će to pobunjeni građani predvođeni studentima da iskoriste
“Ideja je jednostavna – hoćemo da pričamo sa ljudima”, kaže za “Vreme” Vuk, student Elektronskog fakulteta. “Tu smo da pokažemo da nismo teroristi. Tu smo da saslušamo i pokažemo da, za razliku od nekih ljudi, poštujemo kada se nečije mišljenje razlikuje od našeg.” Vrlo brzo stiže i dokaz: u trenutku dok Vuk pokušava da popriča sa jednim meštaninom, oko njih se okuplja još ljudi. Međusobno se raspravljaju. Čuje se, gotovo istovremeno, “napred, deco, borite se za budućnost ove zemlje” i “na vreme se okanite ovoga što radite”. A studenti, uprkos raznim povicima i uvredama koje im pojedini dovikuju, mirno stoje, slušaju sagovornike, gledaju ih u oči i pokušavaju da ih navedu na dijalog. Ali pravi
Predstojeći izbori za predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije dolaze u trenutku kada radnici sve češće ostaju bez jasnog posla i glasa, a sindikati bez poverenja. Dok inflacija nagriza plate, a vlast najavljuje minimalac u evrima – sindikat ćuti. Ili barem većina ćuti. U trku za mesto predsednika ove najveće sindikalne organizacije u zemlji ulazi i Duško Vuković, potpredsednik SSSS-a, s porukom da “sindikat mora da bude kičma otpora, a ne hladna birokratija”
Za Mihaljčića “istorizovati se” ne znači dobiti mesto u istorijskoj prošlosti, među svedočanstvima nacionalne istorije, koje će istorijska nauka na odgovarajući način proučiti i oceniti. Suprotno od toga, “istorizovati se” za neko predanje, za neku legendu, pa tako i za predanje o Kosovskoj bici, znači dobiti mesto u sadašnjosti, u živoj kolektivnoj svesti o prošlosti, odnosno, kako kaže Mihaljčić, u “narodnoj istorijskoj svesti” koja se aktualizuje kao podstrek za akciju, za stvaranje nove istorije
Zaposleni u prorežimskim propagandnim glasilima osnovali su svoje udruženje – Asocijaciju novinara Srbije, još jednu tvorevinu paralelnog kosmosa odlazećeg režima
Mogu li studenti i opozicija da nadoknade 51 glas na ponovljenim izborima na biračkom mestu broj 25 u Kosjeriću? Da li je to nemoguća misija ili još jedan pokušaj koji menja sve
Srpska Vlada je izabrala komandanta „Belih orlova“ Dragoslava Bokana za predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta ne bi li se u njemu orilo „Aco Srbine“ umesto „Ruke su vam krvave“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
