Slaba liga i malo bolja reprezentacija

Plasman seniorske reprezentacija na Evropsko prvenstvo nakon pet propuštenih šampionata, tek je malo popravio sveukupno lošu godinu za domaći fudbal jer je i taj plasman ostvaren na jedvite jade, u slabašnoj kvalifikacionoj grupi i uz dosta sreće. Sve drugo što se odigralo u proteklih 12 meseci je manje-više za zaborav, odnosno, bolje rečeno, za veliku zabrinutost i preko potrebnu dubinsku analizu, ali znajući ko rukovodi Fudbalskim savezom Srbije (FSS) i najvećim klubovima, teško da će u skorije vreme doći do bilo kakvog reza i neophodnih promena.

STADIONSKE PUSTINJE

Krenimo od domaćeg prvenstva, koje je, nažalost, zanimljivo još samo onima koji u njemu učestvuju i retkim fudbalskim zanesenjacima. Malo ko dolazi na stadione i poseta je među najnižim u Evropi (više je gledalaca, na primer, na jednoj utakmici “Cvajte”, Druge nemačke lige, nego na svim utakmicama u jednom kolu Superlige Srbije i tu prosek popravljaju samo utakmice Crvene zvezde i donekle Partizana), a malo je i onih koji preko medija prate rezultate u najvišem rangu iako je nesporno da fudbal i dalje ima veliki broj poklonika u našoj zemlji, što se jasno vidi po zanimanju za strane lige, evropska klupska takmičenja i reprezentativne smotre.

Jednostavno, Superliga, a i niži rangovi su se u najvećoj meri ogadili ovdašnjim fudbalskim poklonicima. Razloga je onoliko: afere, nameštaljke, kriminal, huligani na tribinama, a i u klupskim upravama, rame uz rame sa raznim kontroverznim likovima, loši (partijski) kadrovi u FSS-u i još štošta van terena. Što se tiče samog terena, tu je sve slabiji kvalitet igrača, posebno trenera. Doduše, i dalje se u našim ligama mogu videti fudbalski talenti, dobri potezi i nema sumnje da bi na tribinama bilo mnogo više gledalaca da nije svega onog prvog, malopre nabrojanog.

Letos je Crvena zvezda osvojila šestu uzastopnu titulu, a svoju dominaciju je dokazivala i rekordnim nizom pobeda i odigranih utakmica bez poraza, velikim brojem datih i malim brojem primljenih golova, bodovnom razlikom u odnosu na konkurente i sličnim uspesima na domaćem planu. Podržana državnim i paradržavnim novcem i predvođena generalnim direktorom Zvezdanom Terzićem, Zvezda je dokazivala premoć i van terena – u FSS-u i Zajednici klubova, ali i u javnosti, uz svestranu podršku medija bliskih vladajućoj partiji. I što je ispalo najvažnije – dokazivali su Terzić i njegova ekipa iz uprave i sa Severne tribine da su svim srcem uz predsednika države Aleksandra Vučića, a ovaj im je uzvraćao brojnim blagodetima.

Novo prvenstvo je počelo sa zakašnjenjem jer se nije znalo ko će sve igrati u najvišem rangu nakon što je UEFA ukazala da je na nekoliko utakmica u prethodnoj sezoni “narušen integritet takmičenja”, što je eufemizam Evropske federacije za nameštanje utakmica. Na kraju je ceh platila lazarevačka Kolubara, ali ne drastično, jer je preseljana u Prvu ligu Srbije umesto – kako pravila nalažu – u najniži rang. Kako se Zvezda tokom leta pojačala sa sijaset igrača i trenerom iz inostranstva, a potom u pripremnom periodu nanizala dobre rezultate, nekako se uvrežilo da se pitanje prvaka Srbije ne postavlja – fokus je bio na dometima Terzićevog supertima u Ligi šampiona. U prva četiri kola Zvezda je nanizala četiri pobede, ali onda, kao da je neka nevidljiva sila kaznila bahatost, nadmenost, prekomerno i nepromišljeno arčenje para, pa je projekat stvaranja “srpskog Bajerna” – kako je letos slavodobitno najavljivao direktor Terzić –zapao u ćorsokak i tamo se još dublje nalazi nakon očajnih rezultata na evropskoj sceni, ali o tome kasnije.

A na domaćem planu sve je iznenadio “polumrtvi” Partizan, koji ne blista, ali je taman toliko ukomponovan i uigran da je pretekao pokleklu Zvezdu i polusezonu završava kao lider na tabeli. Klub je u protekloj deceniji toliko rasturan, zaduživan i kriminalizovan da je čudo što se uopšte i takmiči, a to povrđuju i česti istupi trenera Igora Duljaja, koji javno govori o besparici i lošoj organizaciji i koji je, uprkos svemu, uspeo da podigne ekipu i dovede je do prvog mesta.

Ima u Superligi i dobrih primera, privatnih klubova koji dobro funkcionišu i sami sebe izdržavaju, ali i oni trpe zbog brojnih anomalija koje su odavno zavladale ovdašnjim fudbalom i u takvom ambijentu njihovi dometi su limitirani, što se naročito vidi kada neki od tih klubova nastupe u evropskim kupovima.

PORAŽENI I DEKLASIRANI

O kvalitetu srpskog “Bajerna”, njegovog glavnog rivala i drugih vodećih klubova Superlige najbolje svedoče nastupi u evropskim takmičenjima. A oni su u prošloj godini bili takvi da je Srbija sa 11. pala na 19. mesto na rang-listi koeficijenata UEFE, što povlači manji broj mesta u evropskim kupovima.

Zahvaljujući boljem koeficijentu srpskih klubova iz nekoliko prethodnih sezona, Crvena zvezda se kao prvak direktno plasirala u Ligu šampiona, ali ne samo što je ponovo bila poslednja u grupi, nego je bila daleko inferiornija i nemoćnija nego u prethodna dva nastupa u najjačem evropskom takmičenju. Ništa bolje, mada ni očekivanja nisu bila kao u Zvezdinom slučaju prevelika, nisu prošli TSC iz Bačke Topole u grupnoj fazi Lige Evrope i beogradski Čukarički u grupnoj fazi Lige konferencije. Ekipa iznikla iz projekta podržanog novcem Vlade Mađarske osvojila je jedan bod na šest utakmica, dok je “Čuka” ubeležila svih šest poraza. Pre toga, TSC je u Ligu Evrope ušao nakon dva poraza od portugalske Brage, a Čukarički je igrao Ligu konferencija pošto je u kvalifikacijama za Ligu Evrope poražen u obe utakmice od grčkog Olimpijakosa.

Jedinu pobedu na evropskoj sceni u ovoj sezoni zabeležio je Partizan, u letošnjim kvalifikacijama za Ligu konferencije, nad azerbejdžanskim Sabahom. “Crno-beli” su potom deklasirani u dva duela sa norveškim Nordsjelandom i nisu dobacili do grupne faze, a dalje od prvog kola u istom takmičenju nije odmakla novosadska Vojvodina, koja je doživela dva poraza od kiparskog Apoela.

Suma sumarum, pet klubova iz Srbije doživeli su 25 poraza na 28 utakmica u kupovima UEFA, uz dva nerešena rezultata i samo jednu pobedu.

REPREZENTATIVNI MAKSIMUM

Plasmanom na dva velika takmičenja, Svetsko i Evropsko prvenstvo, a i plasmanom u najjaču grupu Lige nacija, Dragan Stojković Piksi se upisao u red najuspešnijih reprezentativnih selektora, zasigurno najuspešniji u poslednje tri decenije, ali je očigledno da njegova selektorska zvezda gasne: prvo su mu “skratili” ovlasti u FSS-u, pa je onda ekipa koju vodi počela ponovo da igra kao pre njegovog dolaska – nepovezano, dosadno i ziheraški, a i njegov se autoritet u javnosti urušio na mnogo načina od neuspeha u Kataru i prostačkih ispada na klupi do dodvoravanja Vučiću i sporne selektorske plate. Neki su očekivali da poput selektora Češke Jaroslava Šilhavija, koji je odveo reprezentaciju na Evropsko prvenstvo, preda dužnost, ali nakon što je potpisom podržao listu Aleksandra Vučića na izborima, jasno je da mu se ostaje iako za naklonost kod vođe mora da se bori sa drugim moćnicima u našem fudbalu, počev od Zvezdana Terzića i vođa sa Severne tribine, koji su mu zagorčavali dane kad mu je najbolje išlo, a malo je verovatno da su u međuvremenu promenili mišljenje.

U kvalifikacijama se Srbija provukla u jednoj od najslabijih grupa po kvalitetu, uz dva poraza od Mađarske, dva srećna remija sa Bugarskom i po dve pobede, nimalo ubedljive, u duelima sa Crnom Gorom i Litvanijom. Zato se malo ko, čak i u našoj uvek nerealnoj fudbalskoj javnosti, nada nekom uspehu sledećeg leta na Evropskom prvenstvu. A nakon što je žreb za rivale u grupi odredio Englesku, Dansku i Sloveniju, broj optimista među navijačima meri se procentima koje su na nedavnim izborima osvojili Tadić i Radulović. Naravno da će, kako se Evropsko prvenstvo bude bližilo i optimizam rasti, ali to neće biti ni blizu euforije koja je zahvatila naciju prošle godine pred put na Svetsko prvenstvo u Katar. I sve je više navijača koji uviđaju da nam je najviši domet plasman na neko veliko takmičenje (što je poslednjih godina olakšano zbog sve većeg broja učesnika) i da ne treba, a nije ni moguće, tražiti preko hleba pogače.

Sumornoj fudbalskoj slici u 2023. godini doprineli su i loši rezultati mlađih reprezentativnih selekcija, a naročito bolan bio je poraz mlade reprezentacije (do 21 godine) od Engleske – 9:1. To je po ko zna koji put otvorilo raspravu o fudbalskoj struci, koja se srozala u poslednje dve decenije do tog nivoa da nema nijednog trenera iz Srbije u jakim evropskim ligama i nema naznaka da će ih u skorije vreme biti.

JOŠ JEDNA IZGUBLJENA GODINA

Slaba liga, nemoćni klubovi u Evropi, uzdrmane reprezentativne selekcije, loš trenerski kadar i sve druge anomalije rezultat su pre svega rada i nerada Fudbalskog saveza Srbije. Iako je prošle godine Savez dobio novog predsednika i novo rukovodstvo, malo toga je bolje u odnosu na vreme kada je upravljao naprednjak Slaviša Kokeza. Izvršena je smena radi smene, a novi predsednik Dragan Džajić promovisan je samo da bi se iz trke izbacio proslavljeni fudbaler Nemanja Vidić, čiji bi dolazak na čelo FSS-a zasigurno doneo pozitivne promene. Ali, naprednjačka vlast oličena u Aleksandru Vučiću nije htela da rizikuje sa Vidićem, već je još više okupirala FSS i instalirala svoje kadrove, od Branislava Nedimovića na mestu potpredsednika (praktično predsednika pored nezainteresovanog i vremešnog Džajića), do predsednika regionalnih saveza. A Vidić ne samo što je spotican u pokušaju da se kandiduje za predsednika FSS, već je u skladu sa aktuelnim naprednjačkim standardima omalovažavan i vređan, a nisu bili pošteđeni ni svi iz fudbalskog sveta koji su ga podržali u kampanji.

Zahvaljujući uspesima reprezentacije, budžet FSS-a je dobro napunjen, ali ponajviše su taj novac u Savezu potrošili na sebe i na to je nedavno ukazao i Nemanja Vidić, a o spornim finansijskim izveštajima FSS-a već godinama unazad govori Mirko Poledica, predsednik Nezavisnog sindikata profesionalnih fudbalera i po toj funkciji član Skupštine FSS-a.

A u tom naprednjačkom uticaju možda je osnovno objašnjenje zašto fudbal kod nas tavori i propada, dok se istovremeno po celom svetu razvija i donosi veliki novac, naročito u Evropi. I pre dolaska Vučića i naprednjaka na vlast srpski fudbal nije bio za primer, ali sa današnje tačke gledišta, doba vladavine Tomislava Karadžića i njegove ekipe izgleda primerno.

Nije kao devedesetih kada se pored svega drugog i fudbal urušio, bolje rečeno, prešao na mračnu stranu i bio prepušten kriminalcima i polusvetu, ali današnja fudbalska scena na mnogo načina podseća na to vreme zla i propasti. I tu ne pomažu megalomanski i preskupi novi stadioni, niti milionska ulaganja u bahate projekte Zvezdinih i Partizanovih uprava, a ponajmanje podmićivanje huliganskih grupa, već sistemske promene, od opštinskih saveza do FSS-a, od najniže do najviše lige, od najmanjeg do dva najveća kluba. Povremeni uspesi reprezentacije ili nekog kluba dešavaju se iz prostog razloga što i dalje hiljade mladih igra fudbal, a i mnogi ga igraju dobro i uprkos svemu što ih okružuje, pronađu put do uspeha.

Sve u svemu, godina na izmaku je još jedna izgubljena za korenite promene, a kako stvari stoje, ni u novoj neće biti velikih pomaka nabolje. Štaviše, mogu se očekivati samo nove afere, slučajevi, razmirice i sve drugo loše što je i do sada pretežno oslikavalo naš fudbal.